| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 5 Guests: 5 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
SPASENjE KROZ PRIČEŠĆE „U hrišćanskoj Pravoslavnoj Crkvi večito živi Hristos. U njoj se neprekidno nastavlja prvosveštenička služba iskupljenja Isusa Hrista.
Ovo nastavljanje se vrši vidljivim načinom, naime spoljašnjim obredima.
Zbir svih oblika čini sadržinu hrišćanskog pravoslavnog bogosluženja.
Temelj pravoslavnom bogosluženju položio je sam Isus Hristos, jer je
ustanovio svetu evharistiju i njeno vršenje pod vidom hleba i vina.
(...) Na svakoj Svetoj Liturgiji vrši se osvećenje hleba (svetog Agneca)
i vina, koji postaju pravo telo i prava krv Hrista Boga – Spasitelja. Na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve."[48] „Sveta
tajna pričešća. Ona je najveći izraz i dokaz Božje ljubavi prema
ljudima. (...) A Sin Božji toliko voli ljude, da se za spasenje ljudi
žrtvovao dragovoljno na Golgoti i svakodnevno tajanstveno žrtvuje u hramovima, da bi nam omogućio duhovno sjedinjenje sa njim u svetoj tajni pričešća. (...) Sveto Pričešće – najveće blago za hrišćanina. U svetom pričešću daju se hrišćaninu, pored večnog života, i sva druga dobra koja su u Bogu (...) Sveto pričešće duhovno preporađa čoveka.
To je iskustvo svih hrišćanskih svetitelja. Svi su oni to doživljavali,
ali iz svoje skromnosti nisu o tome hteli nikome ništa reći niti
napisati. Izuzetak od njih učinio je otac Jovan Kronštatski. On u svome
čuvenom dnevniku Moj život u Hristu (koji je preveden na mnoge jezike)
piše: „posle pričešća svetim tajnama Gospod, po molitvama svoje prečiste Majke, ili sama Prečista,
po dobroti Gospoda, davali su mi kao neku novu prirodu duha, čistu,
dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, pitomu, namesto nečiste, lenje i
mrtve, malodušne, mračne, tupe, zle."[49] Prema
učenju Istočne crkve, „sveta liturgija" je najvažnije bogosluženje koje
se vrši u Pravoslavlju. U okviru te službe, osvećeni hleb i vino se
bukvalno pretvaraju u telo i krv Hristovu, dodeljujući večni život i
spasenje svakoj osobi koja se udostojila njihovog primanja. Posebno
želim da uočimo izjavu pravoslavnih da „na ovoj veri da se hleb i vino
menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve".
Ukoliko, dakle, dokažemo na osnovu Svetog pisma i crkvene istorije da je
učenje o „transupstancijaciji" (bukvalnom pretvaranju hleba i vina u
telo i krv Hristovu - i pored ostajanja spoljašnje forme hleba i vina)
uvedeno u crkveno verovanje mnogo vekova posle apostola, te da prvi
učenici nisu na ovaj način razumeli Gospodnje reči – onda obaramo iz
temelja građevinu koja se zove Pravoslavna crkva!!! Objašnjenja o ovom
pitanju a koja se baziraju na podacima iz crkvene istorije, izneću
detaljnije u poglavlju „Sedam svetih tajni". Na ovom mestu ću se
zadržati na objašnjenju tekstova iz Svetog pisma. Šta je Gospod rekao za vreme tajne večere? „A
kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i
reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im
i reče; pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva
za mnoge radi oproštaja grehova. Ali vam kažem, od sada neću piti od ovoga roda čokotova do onoga dana kada ću ga s vama piti novog u carstvu Oca moga." (Mt. 26:26-29).[50] „I
kada su jeli, uze hleb, blagoslovi, izlomi i dade im i reče: uzmite,
ovo je telo moje. I uze čašu, zahvali Bogu, dade im, te piše iz nje svi.
I reče im: ovo je moja krv zaveta, koja se proliva za mnoge. Zaista
kažem vam: neću više piti od roda čokotova do onoga dana kada ću ga piti novog u carstvu Božijem." (Mk. 14:22-25).[51] „A
kad je došao čas, leže za trpezu i apostoli s njime. Tada im reče: vrlo
sam želeo da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam
kažem: neću je više jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem. I uze
čašu, zahvali Bogu i reče: uzmite je i razdelite među sobom. Jer vam
kažem: od sada neću više piti od vinogradskog roda –
dok ne dođe carstvo Božije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i
dade njima govoreći: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas." (Lk. 22:14-20).[52] Pre
detaljnijeg proučavanja ove opširne teme, želim da naglasim da Hristova
poruka, izrečena za vreme poslednje pashalne večere, predstavlja govor
simbolizma. Poput mnogih drugih svojih izjava, kada je za sebe govorio:
„Ja sam vrata", „Ja sam dobri pastir", „Ja sam put", „Ja sam pravi
čokot", „Ja sam svetlost sveta", „Ja sam izdanak iz korena i rod
Davidov, sjajna zvezda Danica"[53]
i sl., Gospod i u ovom obraćanju učenicima upotrebljava snažna duhovna
poređenja. Ipak, pre nego što izbliza proučimo Hristov govor, istaći ću
nekoliko upečatljivih činjenica koje su iz tekstova očigledne: a) događaj je smešten u noć pred Isusovo hapšenje; b)
pored ostale hrane spremljene za praznik Pashe na trpezi ispred Gospoda
i apostola se nalazio i beskvasni hleb i alkoholno vino; v) Hristos upoređuje hleb sa svojim telom: „Ovo je telo moje"; g) za čašu ispunjenu vinom kaže da ona predstavlja „novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas"; d)
zapoveda učenicima da ovu uredbu povremeno ponavljaju za njegov spomen
(u znak sećanja na Njega, tj. Njegovu žrtvu na Golgoti); đ) potvrđuje da se u čaši nalazi „vinogradski (čokotov) rod" tj. vino; e)
nigde ne govori o pretvaranju hleba i vina u svoje telo i krv, niti pak
zapoveda da učenici tokom budućih bogosluženja to pretvaranje čine. Značaj i praktikovanje večere Gospodnje u ranoj Crkvi „Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one noće kad je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za vas. Ovo činite meni za spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju. Ovo činite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju – dok ne dođe."[54] Tekst
iz 1. posl. Korinćanima ap. Pavla je prvi zapis o uredbi večere
Gospodnje i njenom praktikovanju u ranoj Crkvi. Ova poslanica je pisana
pre ijednog od četiri novozavetna evanđelja – od kojih je najstarije
Markovo. Zato je izveštaj ovog apostola veoma važan za naše proučavanje i
ispravno shvatanje zadate teme. Pavle pominje iste elemente koje smo i
ranije naveli (iako nije prisustvovao „tajnoj večeri" – iz prostog
razloga što tada nije bio jedan od apostola) a potom daje i ispravno
objašnjenje značenja uredbe: a) Hristos je uzeo hleb i rekao: „Ovo je moje telo za vas", b) za čašu sa vinom, kazao je: „Ova čaša je novi savez mojom krvlju", v) hleb i vino se od strane hrišćana treba da uzimaju povremeno u znak sećanja na žrtvu Gospoda Isusa Hrista („meni za spomen"), g)
kada god jedu hleb i piju iz čaše (prilikom večere Gospodnje na
crkvenom skupu, sve do Njegovog ponovnog dolaska) vernici obznanjuju
Hristovu smrt tj. daju do znanja drugima (verujućima i neverujućima) da
poseduju veru u Hristovo otkupiteljsko delo radi svoga spasenja. Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina? „Čaša
blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb,
koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi
mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo."[55] Upravo
pomenuti tekst, zajedno sa onim prethodnim, nedvosmisleno ukazuje da su
apostoli naučavali simbolizam Hristove smrti u vidu hleba i vina – a ne
transupstancijaciju (tj. njihovo pretvaranje). No, ovaj citat nam daje
još podrobnije objašnjenje o značenju „večere Gospodnje". Naime, kada
govori o posledicama Hristove zameničke smrti, Sveto pismo kaže ovako: „...da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju."[56] „I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog naroda i plemena i jezika i naroda i narodnosti."[57] Božansko
otkrivenje ističe da je Gospod Isus svojom smrću (tj. prolivanjem svoje
krvi) otkupio mnoge ljude od osude i doveo u večni život. Božija volja
za sve koji su spaseni verom u prolivenu krv i slomljeno telo
Spasitelja, jeste da budu spojeni u jedinstveno hrišćansko zajedništvo
puno međusobne ljubavi: „Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi,
da i oni budu jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao.
Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi
jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio mene."[58] „Nego držeći se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu – do njega, koji je glava, Hristos. Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno,
na taj način što svaki zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu
svakog pojedinog dela; to čini da telo raste na svoju sopstvenu
izgradnju u ljubavi."[59] „A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi."[60] Kao
Hristovi sledbenici i udovi Njegovog duhovnog tela, Crkve, vernici
treba da se sećaju događaja na brdu Golgoti koji im je otvorio put da
postanu Božija deca. Upravo iz tog razloga, ap. Pavle podseća Korinćane
da čaša (vina) koju međusobno dele i ispijaju predstavlja zajednicu
Isusove krvi (međusobnog zajedništva vernika koje je nastalo
zahvaljujući Njegovoj prolivenoj krvi), kao što i hleb koji lome i
međusobno dele predstavlja simbol Njegovog slomljenog tela i zajedništva
nastalog Njegovom otkupljujućom žrtvom. Glavni naglasak u ovom
objašnjenju značenja „večere Gospodnje" tj. „pričesti" jeste njena
simbolika hrišćanskog jedinstva u okviru crkvene zajednice. Posebno je
potrebno da zapazimo da apostol ni jednom rečju ne spominje niti upućuje
vernike da treba da veruju da se hleb i vino menjaju u samoga Hrista,
već govori o bukvalnom hlebu i čaši (sa vinom očigledno) koji
predstavljaju simbol zajedništva vernika koji se pouzdaju u Hristovo
spasenjsko delo. Reč o tome da se uzimanjem hleba i vina zadobija večni
život, ne može se pronaći ni u ovom niti u bilo kom drugom tekstu Novoga
zaveta. Zapravo, potpuno suprotno učenju Pravoslavne crkve, na temelju
Svetog pisma možemo da tvrdimo da nijedna osoba koja nije spasena verom i
rođena od Boga, ne bi smela da ima bilo kakvog pristupa ovom svetom
činu – jer on za nju i nema nikakvog značaja. Hleb i vino, kao sećanje
na Hristovu smrt ima simboličku važnost samo za osobe koje su doživele
otkupljenje od greha i smrti kroz veru i svakodnevno pouzdanje u Isusa. Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu Isus
Hristos je oduvek zahtevao a i danas zahteva potpunu predanost i
vernost svojih sledbenika. Takođe, zahteva da njegovi učenici izvršavaju
sve ono što im je zapovedio: „A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što vam govorim?"[61] „Ako
me ljubite, držaćete moje zapovesti. (...) Ko ima moje zapovesti i drži
ih, taj me ljubi; a ko ljubi mene, toga će ljubiti moj Otac, i ja ću ga
ljubiti i pokazaću mu se."[62] ‘‘Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške."[63] Međutim,
u vreme svoje ovozemaljske službe, Hristos je stekao mnoštvo sledbenika
koji su išli za njim iz koristoljublja – a ne iz želje za stvarnim
učeništvom. Iako je na kraju svoje troipogodišnje misije bio raspet
voljom većeg dela izrailjskog naroda, ne može se poreći činjenica da je
Isus imao veliku popularnost među Jevrejima tokom svoga propovedanja.
Najveći deo te popularnosti je stekao činjenjem mesijanskih znamenja
(vaskrsavanjem umrlih, isceljivanjem bolesnih, isterivanjem demona iz
opsednutih itd.) iako je nije želeo i zabranjivao ljudima da
razglašavaju njegova čudesna dela.[64]
Jednom prilikom je velika masa Jevreja želela da ga na silu odvuče i
proglasi izrailjskim carem, samo zato što je učinio čudo umnožavanja
hlebova i riba (Jn. 6:15). Međutim, Gospod je želeo da se narod, kome je
došao, uistinu obrati Bogu i doživi duhovni preporod – te stekne
obnovljenu zajednicu sa Svevišnjim koji se objavio njihovim praocima,
Avraamu, Isaaku i Jakovu. Želeo je da njegovi saplemenici donesu plodove
dostojne pokajanja, a ne da se u svojoj površnoj religioznosti pouzdaju
u pobožnost svojih predaka, u isto vreme živeći protivno Božijoj volji.
Jovan Krstitelj je, pre same Hristove pojave, narodu upućivao sledeće
reči: „Narodu
pak, koji je dolazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam
je ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove
dostojne pokajanja; i nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama.
Jer vam kažem da Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu. Već i
sekira leži kod korena drveća. Stoga se odseca i u vatru baca svako drvo
koje ne rađa dobra roda."[65] Ipak,
Jevreji su istrajavali u svojoj formalnoj religioznosti koja Boga nije
ni izbliza zadovoljavala. Iako su se hvalili svojim pobožnim precima,
Izrailjci Isusovog vremena, kao i generacije pre njih, poštovali su Boga
na način koji njemu nije bio ugodan (Mk. 7:6-9). Na kraju, na tvrdnju
svojih savremenika da su deca Božija - potomci vernog Avraama, Hristos
je morao da odgovori rečima istine – saopštavajući im da su zapravo deca
đavola (Jn. 8:39). Rezultat ove rasprave je bio optuživanje Hrista za
nacionalnu izdaju (proglasili su ga za Samarjanina, koji su bili u
tradicionalnoj mrzosti sa Jevrejima) i pokušaj njegovog ubistva (Jn.
8:30-59). Upravo
oni ljudi koji su Isusa želeli da proglase carem, i drugi njima slični,
brzo su promenili mišljenje o Gospodu i pokušali Njegovo smaknuće. Isti
oni koji su na „Cvetnu nedelju" vikali: ‘Osana, neka je blagosloven
koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev’, nakon samo nekoliko dana su
urlali iz sveg glasa: „Raspni ga, raspni."[66] Nasuprot
ovakvim „sledbenicima" koji vrlo brzo idu iz krajnosti u krajnost, i
koji su duhovno potpuno neutemeljeni i nestalni, Gospod je oduvek želeo
da uz sebe ima verne i odane ljude, poput starozavetnog Jova ili ap.
Pavla, koji su istrajavali u veri nasuprot velikim iskušenjima i
opasnostima. Evo i primera pouzdanja u Boga ove dvojice duhovnih
velikana. Kada
je u pitanju pravedni Jov, njegova iskrena bogobojažljivost se ogledala
u tome što je blagosiljao Boga i u trenucima najveće porodične nesreće,
nakon pogibije svoje dece i gubitka celokupne imovine: „I
reče: go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo.
Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja na Boga."[67] „Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj, ali ću braniti putove svoje pred njim. I on će mi biti spasenje..."[68] Sa druge strane, ap. Pavle je pisao: „A
na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu,
satanin anđeo, da me ćuška – da se ne ponosim. Za ovoga sam tri put
molio Gospoda - da odstupi od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja
blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti. Stoga ću se
najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni.
Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan."[69] Upravo
iz tog razloga, da bi odvojio žito od kukolja i odvojio prave od lažnih
sledbenika, Hristos je izgovorio jednu divnu duhovnu pouku, a koju, kao
što ćemo uvideti, pravoslavni pogrešno citiraju primenjujući je na
„večeru Gospodnju" i svoje pogrešno učenje o zadobijanju večnog života: „Odgovori im Isus i reče: zaista, zaista, kažem vam, tražite me ne zato što ste videli čudne znake, nego što ste jeli od onih hlebova i nasitili se.
Stičite ne propadljivo jelo, nego jelo koje ostaje za večni život, koje
će vam Sin čovečiji dati; jer je njega potvrdio Bog Otac. Tada mu
rekoše: šta da radimo da bismo činili dela Božija? Odgovori Isus i reče
im: ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao.
Oni mu pak rekoše: kakav čudan znak činiš, da vidimo i da ti
poverujemo? Šta ti radiš? Naši oci su jeli manu u pustinji, kao što je
napisano: ‘Hleb sa neba dade im da jedu’. Reče im Isus: zaista, zaista,
kažem vam, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj Otac daje
istiniti hleb sa neba. Jer Božiji hleb je onaj što silazi sa neba i daje
život svetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hleb. Reče im
Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada."[70] Isus Hristos, koji je poznavao grešnu ljudsku prirodu i bez toga da je lično poznavao pojedine osobe[71],
znao je da je većina njegovih sledbenika bila uz njega iz sebičnih
interesa. Neki od njih su bili tu zbog sigurne svakodnevne ishrane.
Drugi su ga, pak, sledili zbog lakog i brzog izlečenja od različitih
bolesti. Ali, Gospod je bio svestan da će materijalna korist njegovog
fizičkog prisustva među ljudima biti kratkog veka. Njegovo delo, na koje
ga je božanski Otac poslao je bilo da ljudima otvori duhovne oči za
sagledavanje nebeskih istina i dosezanje nebeskog carstva. Iz tog
razloga je uputio svoje slušaoce da stiču ne propadljivo jelo, već ono
koje ostaje za večni život (st. 27). Upravo je to bila ključna reč.
Rulja, do tada rešena da Isusa proglasi carem (Jn. 6:15), sada, u
pogledu duhovnih pouka, počinje da izražava sumnju u ispravnost Isusovog
učenja (st. 30-34). Iako je Gospod govorio o večnom životu i nebeskoj
hrani koja taj život omogućava, Jevreji su još uvek bili na nivou
telesnog razmišljanja. Pomislili su da mogu da dobiju običan hleb od
brašna od koga nikada neće ogladneti. Isto takvo razmišljanje je
ispoljila i žena Samarjanka prilikom susreta sa Hristom. Nakon što joj
je Spasitelj ukazao na mogućnost dobijanja vode od koje ne bi nikada
ožednela, žena ju je zatražila misleći da se radi o običnoj vodi: „Odgovori
Isus i reče joj: kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori:
daj mi da pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu živu. (...) Odgovori
Isus i reče joj: svaki ko pije od ove vode – opet će ožedneti. A ko
pije od vode koju ću mu ja dati – neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život. Reče mu žena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam vodu."[72] Poput Jevreja i ova žena iz Samarije nije shvatala duhovnu poruku. Apostol Pavle objašnjava razlog ovakvog nerazumevanja: „A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati.[73] Kao
što voda u ovom slučaju – od koje se nikada ne ožedni – predstavlja
Svetog Duha, tako i hleb od koga se nikada ne gladni, predstavlja samog
Isusa Hrista. „A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i pije. Ko veruje u mene – kao što reče Pismo – iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen."[74] „Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada."[75] Evanđelist Jovan nam otkriva kako je tekao dalji razgovor između Isusa i njegovih sunarodnika: „Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u njega – ima život večni,
te da ga ja vaskrsnem u poslednji dan. Judeji su gunđali protiv njega,
zato što je rekao: ja sam hleb koji je sišao sa neba, i govorahu: nije
li to Isus sin Josifov, čijeg oca i majku znamo? Kako sad kaže da je
sišao sa neba? Odgovori Isus i reče im: ne gunđajte među sobom. (...)
Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje ima večni život.
Ja sam hleb života. Očevi vaši jedoše manu u pustinji i umreše. Ovo je
hleb koji silazi sa neba, da se od njega jede i ne umre. Ja sam živi
hleb koji je sišao sa neba. Ako ko jede od ovoga hleba, živeće doveka; i
hleb, koji ću ja dati, jeste telo moje – za život sveta. A Judeji se
prepirahu među sobom govoreći: kako on može da nam da svoje telo da jedemo?"[76] Bilo
je sasvim očigledno da, iako Isus govori o sebi kao nebeskom hlebu, on
to ne misli bukvalno već poruci daje simbolički smisao. Ukoliko pažljivo
sledimo Hristove izjave jasno primećujemo da On na više mesta spominje veru kao
sredstvo duhovnog „jedenja" tj. uzimanja hleba koji daje večni život (u
stihovima 29, 35, 40, 47). Iako je, dakle, to bilo očigledno, Jevreji
su ponovo počeli da gunđaju među sobom. U tom momentu, Gospod je odlučio
da sve svoje neiskrene sledbenike do kraja razotkrije. Izrekao je nešto
na šta se sablaznio veliki broj njegovih sledbenika, a što i danas
dovodi u zabludu mnoge koji ove Hristove reči shvataju na doslovan
način: „Tada
im Isus reče: zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina
čovečjeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Ko jede moje
telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u
poslednji dan. Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv pravo piće. Ko
jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu. Kao što je
mene poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac, tako će i onaj
koji mene jede živeti kroz mene. To je hleb koji je sišao sa neba. Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka."[77] Ova
izjava, ukoliko se shvati doslovno a ne u prenesenom značenju, zaista
zvuči odbojno i zaprepašćujuće. Isusove reči bi, u tom slučaju, mogle da
se uporede sa najgorom vrstom paganskih bogosluženja na kojima bi
njegovi učesnici pili krv žrtve i na taj način smatrali da primaju i
sebe život druge osobe. Međutim, nemoguće je i pomisliti da bi Hristos
mogao da uputi svoje slušaoce da jedu njegovo pravo telo i piju njegovu
pravu krv – radi zadobijanja večnog života (doduše, većina slušalaca je
upravo to pomislila ali to nije bilo ono što je Isus kazao). Iako je
Gospod sa dostojanstvenom ozbiljnošću izneo celokupnu poruku, ona je
trebala da pokaže da li njegovi pratioci bezrezervno veruju u njegove
reči, pa makar ih i ne razumeli, ili govornika smatraju nepouzdanim.
Poruka je, naravno, bila više nego jasna, ali nju nisu razumeli oni koji
nisu težili za duhovnom istinom. Rezultat je bio očekivan: „Čuvši
to mnogi od njegovih učenika rekoše: tvrda je ovo beseda; ko može da je
sluša? (...) Od tada mnogi od njegovih učenika odoše natrag i nisu više
išli s njim."[78] Ključ
za razumevanje ove Hristove besede jeste bila duhovna primena poruke o
telu kao „pravom jelu" i krvi kao „pravom piću". Potvrđujući ovaj stav,
Gospod je rekao: „Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka. (...) Duh je ono što oživljava a telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su."[79] Prihvatanje
verom svega onoga što Hristos jeste, sveg njegovog dela – kao i
poslušnost Njemu u skladu sa Božijom voljom je srž značenja ovog
Isusovog govora. Svaki vernik, koji je od srca sa Gospodom, jeste taj
koji se hrani duhovnim hlebom sa neba – i nikada ne gladni. Onaj koji se
svom dušom pouzdaje u Hristovu otkupiteljsku žrtvu i sledi ga kao svog
Gospoda jeste onaj koji pije nebesko piće od koga nikada ne žedni. Isus
to jasno potvrđuje rečima da Njega, kao nebeski hleb, ne treba jesti
„kao što su očevi jeli u pustinji". Nebeska mana, koju su jeli
starozavetni Izrailjci u pustinji produžila im je život samo za kratko,
jer se radilo o materijalnom hlebu (ove reči Sina Božijeg su „duh
i život", dakle – ne treba ih shvatati doslovno poput tadašnjih
slušalaca, već rasuđivati o njima na duhovan način). Isusa, nasuprot,
novozavetni vernici primaju u sebe verom i tako stiču večni život. Prema
rečima samog Gospoda, svaki onaj koji veruje i pouzdaje se u Njega,
nalazi se u Hristu i Hristos u njemu,[80] što dokazuje neraskidivo jedinstvo hrišćana sa svojim Gospodom za sva vremena. Spasiteljeve
reči koje smo upravo proučili, a koje su zapisane perom apostola Jovana
potvrđuju celobiblijsko učenje i duhovnu stvarnost o spasenju koje se
stiče jedino i isključivo verom u Hrista kao Spasitelja i rođenje od
Boga. Na
ovaj način, nedvosmisleno smo utvrdili da citiranje ovog teksta od
strane pravoslavnih u vezi „večere Gospodnje" tj. „pričesti" nema
nikakvog smisla, jer Sin Božiji uopšte nije svoje slušaoce upućivao na
taj čin u svome obraćanju[81].
Dakle, zaključak sv. Jovana Kronštatskog koji je rekao: „Umesto drveta
života – hleb života; umesto plodova drveta poznavanja dobra i zla –
isti životvorni hleb života. Onda je rečeno: ne jedite, da ne umrete (Mojs. 3, 3); a sada je rečeno: jedite, i bićete živi (Jov. 6, 51, 58),"[82]
i pritom smatrao da se večni život zadobija stvarnim jedenjem Isusovog
tela i krvi prilikom pričešća, spada u još jedno od teoloških netačnosti
koje Pravoslavlje zagovara, a koje se ni u čemu ne temelji na
svetopisamskoj objavi. Više
informacija iz crkvene istorije o poreklu pravoslavnog (i
rimokatoličkog) učenja o transupstancijaciji, tj. pretvaranju hleba i
vina u telo i krv Hristovu, izneću u poglavlju o svetim tajnama. |
|
| Calendar |
| « January 2025 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | | | 1 | 2 | 3 | 4 | | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
|
|
|
