Krštenje u Duhu Svetom
Sećam se jedne nedelje dok sam još kao mali dečak rastao u Luizvilu u Kentakiju (Louisvilleu, Kentucky), da sam čuo propoved o Duhu Svetome. Bio je to prvi i jedini put što sam čuo da se On spominje, malo više nego samo uzgred sa propovedaonice. Od tada se sećam samo toga da smo moja sestra i ja crtali neke likove na oglasnoj tabli i da nas je redar jako mrko pogledao.
Da li sam danas išta bolje obavešten? Da li je Duh Sveti još uvek bio samo senka? Jedan aspekt Boga, treća osoba Trojstva, pojam koji svake nedelje priznaješ u veroispovedanju ali isto tako neki bezoblični ostatak Nekoga koji je u vreme života Crkve bio zaista stvaran i sada je tek nešto više od pukog sećanja.
Znao sam da je bilo ispravno upotrebljavati lične zamenice kada se o njemu govori; prava reč bila je On a ne To. Ali nisam delovao kao da u to i verujem.
Blizu bolnice u susednom gradu Mount Kisou (Mount Kisoou) postoje semafori. Ako bi u žurbi hteo da pređem ulicu i dođem u bolnicu, mogao bih žustro da se obratim semaforu, ali to ne bi promenilo ništa ni za jednu sekundu. Prešao bih preko ali samo kada bi semafor završio svoj automatski krug. Ponekad bi saobraćajac isključio mehanička svetla i sam sa raskrsnice upravljao saobraćajem. Ako bi on bio tamo kada ja tražim da pređem, on bi bez sumnje prekinuo normalan tok saobraćaja, narušio uobičajnost, tj. zbog mene bi napravio izuzetak. Kada sam u svojim molitvama zazivao ime Duha Svetoga, primetio sam da je on više imao funkciju semafora nego saobraćajca.
Dr Ervin mi je predložio da lično sretnem Duha Svetoga. Pre nego što sam mogao razmisliti da li da to uradim ili ne, želeo sam da dobijem više obaveštenja o toj Stvarnosti koju sam bio pozvan da susretnem. Tako, naoružan konkordancijom i Biblijom, odlučio sam se još jednom na traženje.
Nekoliko godina unazad imao sam intervju s Robertom Frostom. Dok sam istraživao, dobro sam se sećao reči koje je pesnik izrekao sa posebnim osećajem živahnosti.
"Ako hoćeš da saznaš šta čovek misli o Bogu," rekao je, "ne pitaj ga za njegovu veroispovest nego posmatraj njegov život. To je kao skriveni novčić ispod papira. Ne možeš direktno da ga vidiš ali možeš da ga prepoznaš trljajući olovkom po papiru. Tvoj odgovor će doći iz padova i vrhunaca dotičnih pojedinaca."
Nadao sam se da tu tehniku upotrebim i na Duhu Svetom. Hteo sam da pronađem ko je On ne čitajući različita veroispovedanja nego posmatrajući ga na delu u Bibliji. Možda ću ispitujući vrhunce i doline dobiti Njegov portret.
Mislio sam da će svi citati o Duhu biti u Novome zavetu ali na moje iznenađenje našao sam da nije tako. Istina je da se naziv "Duh Sveti" javlja u Starom zavetu samo tri puta ali se ideja o Duhu postupno susreće sve od 1. Mojsijeve.
Primetio sam ponajpre da zbrka o tome da li je Duh više neka beživotna sila ili pak osoba, ima svoj koren u počecima biblijske misli o tom predmetu. U hebrejskom jeziku "duh" se kaže "ruah" i ta reč ima dva posebna značenja. Jedno označava "vetar" a drugo "dah". Jedno je bezlična sila a drugo nešto puno prisnije, pretpostavlja svest i svesnost jer ne postoji dah bez onoga koji diše.
Osnovna osobina ta dva značenja je pokret. Ruah je uvek u akciji, on se kreće i utiče na sve sa čime dođe u dodir.
Stara upotreba te reči sadrži i pojam stvaralačke moći. Ruah je blisko vezan uz rođenje. Duh Božji je lebdeo nad vodama kod stvaranja. Dah života udahnut u nozdrve učinio je čoveka živom dušom.
U kasnijim knjigama Starog zaveta kaže se da je Duh igrao posebnu ulogu u životima pojedinaca. Posle silaska Duha na neko ljudsko biće obično sledi ogromna promena u dotičnoj osobi. Samuel je rekao Saulu da će Duh Jahvin (Duh Božji) moćno sići na njega i da će posle biti promenjen kao da je drugi čovek. I zaista, mladi Saul, premda je poticao iz najskromnije porodice, iz najmanjega plemena u Izraelu, bio je preobražen u jednoga od velikih starozavetnih vođa.
Duh je često od običnih ljudi pravio heroje. Upravo je Duh Jahvin davao snage Samsonu. Duh Božji sišao je na Isusa Navina upravo pre nego što je zatrubio u trubu koja je označila pad Jerihona. David je smatrao da Duh Božji govori kroz njega. Popis ljudi koji su bili dotaknuti od Duha u Starom zavetu popis je divova: Josif, Mojsije, Isus Navin, Jiftah, Natan, Gad, Jezekilj, Danilo, Joilj, Osija, Amos, Avdija, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Aagej, Malahija.
Postoji i drugi aspekt silaska Božjeg Duha na čoveka. U 51. i 139. psalmu Duh posećuje pesnike ne kao izvor snage za moćna dela, nego kao prisna i nežna Prisutnost, ne kao vođa vojski, nego kao vođa čovekove duše:
"Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni. Nemoj me odvrgnuti od lica svog, i Svetog Duha svog nemoj uzeti od mene." (Ps. 51:10-11)
"Gospode! Ti me kušaš i znaš... Sastrag i spred Ti si me zaklonio, i stavio na me ruku svoju... Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao?" (Ps. 139:1-7)
U ovim redovima postoji osećaj Božje neposrednosti koja se dosta razlikuje od strahom ispunjenog obožavanja dalekog i nedostupnog Jahvea.
Paralela s hrišćanskom misli je neizbežna i upravo sam to uočio u daljem traženju. U onim starozavetnim odlomcima za koje hrišćani veruju da nagoveštavaju Hrista, Duh se nalazi na istaknutom mestu.
Najsilnije od tih proročanstava nalazi se u Isaiji:
"Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejevog, i izdanak iz korena njegovog izniknuće. I na Njemu će počivati Duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjeg." (Isa. 11:1-2)
"Evo sluge mog, koga podupirem, izabranika mog, koji je mio duši mojoj; metnuću Duh svoj na Njega, sud narodima javljaće." (Isa. 42:1)
Ako je to tako, onda treba očekivati mnoštvo izveštaja o Duhu u vreme Isusovog rođenja, a to i jeste tako. Isus je bio začet od Duha Svetoga. Šimunu je po Duhu bilo obećano da će videti Mesiju pre nego što umre. Jovan Krstitelj koji igra glavnu ulogu u drami raspoznavanja Hrista, je od početka povezan s Duhom. Jovanova majka je bila ispunjena Duhom kada ju je Marija pozdravila, njegov otac Ga je primio na dan kada je Jovanu dano ime a sam Jovan je bio ispunjen Duhom od trenutka svog rođenja. Samim tim je jasno da je trebalo da postoji poseban znak po kome će Jovan raspoznati Hrista kada ga ugleda - na koga je video da Duh silazi, ta osoba je Sin Božji.
Hristova zemaljska služba nije počela sve dok mu Duh nije dat kod njegovog krštenja. Snagom Duha Isus je činio čudesa. Preko Duha su ljudi trebali da uđu u Kraljevstvo koje je On propovedao. "... ko se ne rodi od vode i Duha Svetoga," rekao je Hrist, "taj ne može ući u kraljevstvo nebesko." (Jn. 3:5)
Kako se Isusova smrt približavala, on je počinjao da pripravlja svoje učenike za dolazak te sile govoreći im da je bolje za njih da On ode, jer ako ne ode, Duh neće doći. Ali kada On, Duh, dođe, on će uz njih ostati zauvek. On će ih voditi, poučavati i snažiti te će njegovom snagom činiti veća dela od onih koja je Hrist činio.
Nakon svoje smrti Isus je podsetio svoje učenike na to obećanje i zapovedio im da ostanu u Jerusalimu dok Duh ne dođe do njih. Ovde sam prekinuo svoje čitanje i pokušao da sažem ono što sam otkrio o Duhu koji je dolazio:
¤ I u Novom i u Starom zavetu o Duhu se govori terminima delovanja. Da bi se opisao, upotrebljene su reči koje sugerišu pokret - oganj, vetar, dah, kiša, golub. Duh je dinamičan: On je Bog u akciji.
¤ U Starom zavetu ima indikacija koje govore da je Duh osoban a u Novom zavetu je upravo ta njegova strana naglašena. Hrist stalno daje Duhu imena koja ga opisuju kao onoga koji se brine, opskrbljuje, čuva. On Duha naziva Vođom, Savetnikom, Utešiteljem, Braniteljem.
¤ I u Novom i u Starom zavetu pojam Duha i snage blisko je povezan. U Starom zavetu sila uglavnom deluje preko velikih kraljeva i proroka koji vode narod. U Novom zavetu sila treba da bude darivana sasvim običnim ljudima koji slede Hrista.
¤ Čim se Duh dotakne neke osobe, njen život u oba Zaveta doživljava dramatičnu promenu.
Evo slike koju sam stekao o Duhu sledeći njegovo delovanje na različitim nivoima. Učenici su sada u Jerusalimu čekali dolazak tog Duha. Kada je na dan Pedesetnice došao, promenio je grupu tadašnjih učenika (oni koji uče) u apostole (oni koji su poslani). Muškarci i žene koji su čekali u Gornjoj sobi odjednom su se upleli u začuđujući niz silom ispunjenih dela. Tog istog dana Petar, isti onaj Petar koji je pobegao da sačuva svoj život one noći kada je pre nekoliko nedelja Isus bio uhvaćen, hrabro je stajao pred vlastima i izrekao tako snažnu propoved da je obratio 3.000 ljudi. To je uradio ribar i to ribar iz neugledne Galileje! Ne treba se čuditi da su apostoli nakon toga tražili od obraćenika da prime tu istu Silu. Ona je bila nužno oruđe bez kojeg ne bi mogli da izvrše veliki zadatak koji im je Hrist poverio.
Kako je izgledalo primanje Duha Svetoga? Nema potpunih opisa u Bibliji ali iz onoga što nam je rečeno možemo steći neki uvid.
Najpre, ako je Duh Sveti dinamički aspekt Boga, poznavanje Duha nužno bi moralo da bude iskustvo. Dalje, to bi moralo da bude iskustvo prijateljstva, stvaralačko, preobražavajuće prijateljstvo koje je u nekim slučajevima nežno kao golub, a u drugim poput ognja koji sažiže i koje je kao svako dobro prijateljstvo neshvatljivo i tajanstveno.
"Krštenje" je jedna od reči koju Biblija upotrebljava da opiše trenutak kada čovek dolazi u puni doticaj s tim prijateljstvom. I drugi izrazi podupiru ideju da je Duh Sveti Bog u delovanju. Nekada je, možemo pročitati, Duh "sišao" na ljude. Nekada su bili "ispunjeni" Duhom. "Primali" su Duha. Kaže se za Duha da "izlazi iz" Boga.
Postojalo je nešto u tom iskustvu što je proizvelo dve stvari. Na prvom mestu su to bili jezici a onda (bilo je to na Pedesetnice) su učenici postali malo "nasilni", dovoljno da bi ljudi koji su ih posmatrali pomislili da su pijani. Nešto mi se to činilo kao ogroman kontrast sa današnjim "trezveno-ozbiljnim" propovedima: prva hrišćanska propoved je počela propovednikovim negiranjem da on i njegovi prijatelji nisu pijani. Kako bi bili pijani, govorio je, pa tek je devet sati ujutru, kako bi iko sada mogao biti pijan?
A kako su u novozavetno vreme ljudi sticali to iskustvo? Izgleda da je bilo nekoliko načina. Na dan Pedesetnice učenici su se jednostavno skupili i željno iščekivali. Kakogod, Kornelije, slušajući sa svojim prijateljima i rođacima kako Petar propoveda, nije očekivao ništa kada je Duh sišao na njih. U drugim slučajevima Duhom ispunjeni hrišćani su delili Duha drugima polažući na njih svoje ruke.
Zatvorio sam Bibliju osećajući da ono što sam čitao ima nekakav čudni prizvuk savremenosti. Znao sam odakle je dolazilo to osećanje. Pisma koja sam primio, intervjui sa ljudima koji su bili ispunjeni Duhom, sve je to pokazivalo da se malo što promenilo na tom području delovanja Duha otkako je napisan Novi zavet. Čak i način na koji je sišao na te hrišćane iz prvog veka bio je sličan današnjem.
Setio sam se jednog nedavnog slučaja kada je grupa ljudi koji su slušali Božju reč bez nekog očekivanja Duha Svetog (isto onako kao Kornelijevi ukućani), bili na isti način zahvaćeni Duhom. Godine 1954., menonitski propovednik Džerald Derstin (Gerald Derstine), je vodio nedeljni biblijski kurs u severnoj Minnesoti i jednog dana, bez upozorenja, mladić na predavanju je iznenada kleknuo i počeo da plače.
"Ovakve emocije su veoma neobične za menonitsku crkvu," kaže Derstin, "i prvo smo pokušali da ga zaustavimo ali pre nego što smo uspeli, proplakao je drugi student, a za njim sledeći. Pokušali smo studente koji su plakali da izvedemo iz učionice, ali, čim bi jednoga izvukli, trojica bi počela da plaču."
"I onda smo primetili neobičnu stvar: čudni zvuci su dolazili iz usta nekih od ovih mladih ljudi. Da li su to "mucave usne" o kojima čitamo u Bibliji?
"Koliko ja znam, nikada se ranije takva stvar nije zbila u našoj crkvi. Menoniti ne uče da takve pojave treba i danas da se događaju: što se nas tiče, one spadaju u vreme pre devetnaest vekova. A ipak, pred našim očima naši studenti su iznenada govorili u jezicima, kao na dan Pentekosta."
Naša prijateljica, Lila Ginter, je bila ispunjena Duhom kao dete a da i nije znala da takvo iskustvo postoji. Jednoga dana je stajala u voćnjaku svoga oca u Ohaju (Ohio), gledajući plavetnilo neba kroz oblake belih cvetova, kada je iznenada osetila Božju prisutnost koja ju je svu obuzela. Otvorila je svoja usta da mu na svoj jednostavan dečiji način progovori, ali zvuci koji su na njena usta izašli nisu bili na engleskom.
"Nikada nikome nisam rekla o tom iskustvu," rekla mi je Lila, "mislila sam da sam ja jedino ljudsko biće kome se to dogodilo. Tek kada mi je bilo oko četrdeset godina, otkrila sam da postoje čitave grupe ljudi kojima je to normalno."
Uobičajenije je danas da dođe do takvog iskustva kada ga neko aktivno i svesno traži, ali postoji raznolikost u načinima traženja isto kao što je postojala u Bibliji. Neki za načelo uzimaju Hristov govor učenicima:
"Evo, ja ću poslati na vas ono što je Otac moj obećao. A vi ostanite u gradu dok se ne obučete u silu odozgo!"(Dela 1:4-8) Oni naglašavaju reči "ostanite", "čekajte". Misle da moraju čekati, nekada i danima, moleći i slaveći Boga, pre nego krštenje dođe. Drugi misle da ne treba čekati. Oni ukazuju na one slučajeve u Novom zavetu kada je Duh bio dat čim je vernik to zamolio.
Neki misle da kandidat mora da bude u stanju duboke molitve pre nego što primi krštenje. Drugi imaju suprotno gledište smatrajući da krštenje nije nešto spektakularno nego običan, gotovo rutinski korak u životu vernika.
Šta je opet sa emocijama? Neki kažu da zajedno s darom jezika treba imati "unutrašnje svedočanstvo", "osećaj" da su duh pojedinaca i Duh Sveti u zajedništvu. Drugi opet smatraju da se krštenje zbiva na sasvim drugom (višem) nivou od emocija i više se može verovati u istinitost doživljaja kada ima što manje emocija.
Izgleda da nije bilo apsolutnih kriterijuma kod iskustva krštenja u Duhu Svetome. "Brinula bih se kada bi bilo drugačije," rekla je Tib jedne noći dok smo o tome diskutovali. "Ako je Duh kao vetar koji duva gde hoće, fiksirana pravila bi bila sumnjiva. Bilo bi to kao da nastojimo da stimulišemo snagu tornada uključivanjem električnog fena za sušenje kose."
Iako taj vetar Duha "duva gde hoće", (Jn. 3:8) sigurno se ne može negirati da izvesni pojedinci danas kao i u apostolsko vreme, imaju posebnu službu da ga daju drugima. U prve dane pentekostalnog buđenja, Dž.E. Stajls (J.E. Stiles) je putovao svetom i nalazio male grupe hrišćana i molio se za njih da prime Duha. Doslovno, hiljade su imale to iskustvo kroz njegovu službu.
Koliko ja znam, najaktivnija je u tom području jedna žena, Džin Stoun (Jean Stone), domaćica i majka iz predgrađa Van Nuisa, Kalifornija (Van Nuys, California). Ona je bila član crkve Sv. Marka u Van Nuisu u vreme pobune u vezi sa propovedi Denisa Beneta (Dennis Bennett). Jean je osećala da do nesporazuma uopšte ne bi došlo da su ljudi bili bolje obavešteni o savremenim delovanjima Duha. Jedne večeri je rekla svome mužu da će da započne s izdavanjem časopisa koji će ispuniti tu prazninu po drugim crkava.
"Samo sam se smeškao" - rekao je Džinin muž Donald. "Džin nije imala smisla za poslovne stvari ni toliko da se pretplati za časopis a kamoli da otpočne s izdavanjem." Donald Stoun i ja smo o tome razgovarali u jednom njujorškom hotelu gde je on došao poslovno.
"Ona je potpuno nepraktična," nastavio je on. "Imala je ideju da osnuje ugledni časopis, visoko-stručni, tromesečnik za intelektualce i htela je da ga nazove "Trinity". Donald se pomalo pokajnički smeškao dok je iz svoje tašne vadio lepo uređeni časopis na visoko-stručnom nivou, tromesečnik za intelektualce "Trinity".
Osim izdavanja časopisa, Džin putuje po celoj državi držeći predavanja o krštenju u Duhu Svetom; pa kada se to od nje zatraži, moli se za one koji žele da ga prime. Ona ima poseban način rada s ljudima kojima je njen časopis namenjen: za visokoobrazovane, konzervativne ljude iz predgrađa iz denominacijskih crkava.
"Ti ljudi ne prilaze životu demonstrativno i s uzbuđenjima," kaže ona, "i onda ne vidim zašto bi im mi Duha Svetoga predstavljali na taj način."
Mi smo je čuli kako govori različitim grupama i njen govor je trezven i tih. "Apostoli su jednostavno pretpostavljali da hrišćani treba da prime krštenje," kaže ona svojim slušateljima. "'Jeste li primili Duha Svetoga kada ste postali vernici?' pitali su oni novoobraćenike. I ako bi ovi odrečno odgovorili, oni bi usrdno 'molili Boga da im to odmah da, uzdajući se da Bog neće nijednom verniku da uskrati potrebnu snagu."
"Volim da budem u ovakvoj službi," često ona kaže. "To je jedina služba gde možeš da očekuješ stopostotni uspeh. Krštenje je za celu Crkvu, za svakog hrišćanina."
Ona ne očekuje velike izlive emocija u trenutku krštenja. "Novi jezik je obično tih i ljubazan," kaže ona, "radostan ali ne mahnit." Za Džin Stoun primanje krštenja više liči primanju nekog oruđa kojim treba da se radi neki posao nego neko emocionalno iskustvo. "To je saradnja između arhitekte i radnika. 'Hoćeš li raditi na ovoj mojoj zgradi? Ovde je oprema koja ti je potrebna.' On nam daje isceljenje, proroštvo, mudrost, jezike i sve što možemo da upotrebimo za naš posao na Božjoj zgradi."
Ali krštenje ni u kom slučaju nije uvek tako mirno. Dr Džon F. Barton (John F. Barton), zubar iz Vest Herforda u Konektikatiju (West Hertford, Connecticut), Connecticut, mi je rekao da se njegovo krštenje desilo na način kao da je primio jaki udar strujom, bezbolan ali stimulirajući. Ponekad ti udari sile prouzrokuju i neke fizičke manifestacije. Mišići mogu početi da reaguju grčenjem i ispružanjem dok celo telo ne počne da se trese. Ili opet, neko može početi da place ili peva ili može i da padne na pod.
Fizičke manifestacije imaju svoje branitelje iz krugova odakle se to ne bi očekivalo. Bio sam iznenađen kada sam čitao u Žurnalu Žurnalu Džona Veslija (Journal by John Wesley):
"Postoji opasnost (pisao je Vesli govoreći o uzvicima, trzanjima, igranju, viđenjima, transovima i tome slično) da sve to zajedno potcenimo i osudimo smatrajući da u tome nema ničega od Boga i da su to samo preke njegovu delu. Međutim, ovo je istina:
(1) Bog je iznenada i snažno uverio mnoge da su izgubljeni grešnici i prirodne posledice toga bili iznenadni uzvici i jako trešenje tela;
(2) da bi osnažio one koji veruju, da bi svoje delovanje učinio još očitijim, Bog je nekima od njih dao božanske snove, drugima zanose i viđenja;
(3) u nekima od ovih slučajeva, posle izvesnog vremena, narav se meša s milošću;
(4) Sotona je oponašao ovo Božje delo da bi sve to obezvredio; ipak nije pametno ostaviti ovaj deo kao što nije mudro ni ostaviti celinu. U početku je sve bilo bez sumnje od Boga. Delimično je tako i danas ali će nam Bog dati moć da raspoznamo koliko je u pojedinom slučaju delo čisto, a gde se vidi zastranjenje. Lažni (krivotvoreni) dijamant ne poništava vrednost pravog dijamanta.
Fizička očitovanja nisu jedini mogući odziv krštenja ima takođe i jakih emocionalnih reakcija. U dopisima koje sam primio uvek je bilo izveštaja o divnim osećanjima. Evo nekih primera:
¤ "Bilo je to kao da si preplavljen radošću."
¤ "Počeo sam da slavim Boga na novom jeziku koji mi je dan. U isto vreme sam imao osećaj da je moj duh dobio krila i da je jedrio sam k nebu."
¤ "Počeo sam da se smejem. Bilo mi je to malo čudno ali sam želeo i dalje da se smejem onako kao sada kada se osećam tako dobro da o tome ne mogu ni da govorim. Savijao sam se od smeha! Onda bih za trenutak prekinuo i počeo ponovo. Smeh. Smeh.
¤ "Prvi put sam mogao da razumem zašto su na dan Pentekosta neki optužili učenike da su pijani. Tako sam se i ja osećao na dan svog pentekosta: u najvišim visinama, jednostavno opijen radošću.
¤ "Kod mene je to bio doživljaj mira. Divan, tihi, postojani, duboki mir."
Često sa takvim divnim osećajima ide neki oblik izlečenja. Među ostalima koje smo sreli u "subotnjoj grupi" u hotelu Bendžamin Frenklin u Filadelfiji (Benjamin Franklin, Philadelphia), bila je i žena baptističkog propovednika koja je ispričala neobičan događaj.
Ova žena je bila rođena hroma. Jedna joj je noga bila punih pet centimetara kraća od druge i ceo svoj život je na toj nozi nosila ortopedsku cipelu. One večeri kada je primila krštenje, osetila je vatru u toj nozi ali u tim trenucima velike radosti na to nije obraćala pažnju. Njena reakcija na krštenje je bila radost! Satima je sedela na sofi sa suzama koje su tekle niz njeno lice. Kada je na kraju ustala da ide kući, spotakla se. Sledeći korak bio je isti. Pošto je proskakutala i prošepala sobom, shvatila je šta se dogodilo. Njena kraća noga je narasla pet centimetara njena ortopedska cipela joj je smetala. Te subote je uz krštenje doživela i isceljenje.
Propovedniku Dejvidu Vilkoksu iz Milvokija u Viskonzinu (Davidu C. Wilcoxu, Milwaukee, Wisconsin), doktor je savetovao da svaki dan tri puta dnevno uzme jednu čašicu vinjaka u vrućoj vodi da bi se oslobodio nervne napetosti. Šest godina kasnije, gospodin Vilkoks je pio oko litru votke na dan gutajući kutiju za kutijom pilula kako bi prikrio svoj alkoholizam. Pokušao je sa molitvom, psihijatrijom, hipnoterapijom i ništa mu nije pomagalo. Onda je jedne noći zaspao na kolenima nakon duge i goruće molitve. Kada se probudio, znao je da se dogodilo nešto od velike važnosti. Osetio je da ga Duh Sveti puni snagom. Posebno je znao da je od tog trenutka pobedio problem alkoholizma.
"Bog me je divno i čudnovato oslobodio od demona alkoholizma", kaže Vilkoks danas, pet godina nakon svog krštenja. "Oslobođenje je došlo isto tako tiho kao jutarnja rosa a ipak sa takvim snažnim uticajem da je u potpunosti promenilo moj život."
Često se čuje o drugoj vrsti isceljenja, isceljenja u Duhu. Merien Braun iz Perksburga u Pensilvaniji (Marianne Brown, Parkesburg, Pennsylvania), je danas zaista radosna osoba. Ima divan zarazni osmeh i bore oko njenih očiju nisu bore od smeha; one potiču iz vremena kada je Merien bila hronično zabrinuta.
Merien je živela u parohijskoj kući sa jedanaest soba u vreme kada je pomoć bila jeftina i dostupna. Kasnije su Braunovi preselili u kuću odmah do crkve. Merien je uvek kasnila sa izvršavanjem svojih dužnosti ili se brinula za kuću, za svoje petoro dece i svoga muža a zanemarivala potrebe parohije ili je pomagala u pastoralnom radu a domaćinstvo je trpelo. Uvek je kasnila, uvek trčala, uvek bila pod nekim pritiskom. Stoga je postajala sve očajnija. Njeno rešenje je bilo jednostavno: kada su stvari počele a idu nagore, razbolela bi se.
"Te bolesti," rekla mi je Merien jednog dana kada smo je Tib i ja posetili u Parkesburgu, "su donosile dvostruku nagradu: ljudi su saosećali sa mnom i bila sam oslobođena od dužnosti. Ipak, znala sam da tako ne mogu da živim. Bog nije sa mnom nameravao da budem polu-invalid ali nisam mogla ništa da učinim."
I onda je Merien primila krštenje u Duhu Svetome. "Dobila sam novi jezik," kazala je ona, "koji je bio pomešan sa talasima veselja u kojem je sav strah nestajao. Bio je to jezik smeha. I kada sam završila sa smejanjem osetila sam da nikada neću trebati da provedem i dan u krevetu zbog brige." Već osam godina taj predosećaj se pokazuje istinitim. "On je obilno na mene izlio snagu i radost tako da sam za nekoliko sati mogla da učinim ono za šta su mi pre trebali dani."
U svoj toj raznolikosti iskustava sa Duhom Svetim, jedna stvar je bila uvek ista. Dolazilo iskustvo tiho ili bučno, neočekivano ili nakon dugog traženja, konačni rezultat je bio da je pojedinac bio privučen bliže Hristu kao nikada pre. Isus nije više bio ličnost sa stranica istorijskih knjiga, ni sećanje iz nekog ličnog vrhunskog iskustva. Njegov Duh je sada bio sa krštenim vernikom u svakom trenutku i na svakom koraku, pokazujući mu osobu i prirodu Hristovu.
Iznenada sam shvatio da se krug zatvorio.
Ja sam sledio (možda to čine svi hrišćani) stazu kojom su prvi učenici hodali: prvo je bio direktan, lični susret sa Hristom, onda se činilo da je On otišao; prestala je čežnja za Njegovim povratkom i bespomoćnost jer izgleda da ništa ne donosi taj povratak. Zar nisam iz Biblije i od ljudi koji su to iskustvo danas imali naučio lekciju, da moramo da meditiramo o Duhu Svetom da bismo ga ponovno videli?
"A kad dođe utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca izlazi, On će svedočiti za mene." (Jn. 15:6)