Friday
2017-10-20
7:44 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Filiokve »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 34

Statistics

Total online: 3
Guests: 2
Users: 1
bibleboy

Login form

 

Šta je problem Filiokve?

 


Pitanje: Šta je problem Filiokve?

Odgovor:
Filiokve je bilo i još uvek je kontroverzno pitanje u crkvi u pogledu Svetog Duha. Pitanje je od koga Sveti Duh potiče, od Oca, ili Oca i Sina?” Reč filioque na latinskom znači „i sina“. Naziva se „problem Filiokve“ jer je izraz „i Sina“ dodat u Nikejskom veroispovedanju koje navodi da je Sveti Duh potekao od Oca „i Sina“. Tokom vremena je bilo toliko rasprave oko tog pitanja da je to na kraju dovelo do podele crkve na rimokatoličku i Istočnu pravoslavnu crkvu 1054. godine. Ove dve crkve se i dalje ne slažu oko ovog pitanja.

U Jovanu 14:26 stoji: „A pomagač - tešitelj, Duh Sveti koga će Otac poslati u moje ime, on će vas naučiti svemu i podsetiće vas na sve što sam vam rekao. Jovan 15:26 kaže: „A kada dođe pomagač - utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, koji od Oca ishodi, on će svedočiti za mene”. Pogledaj takođe Jovana 14:16 i Filipljanima 1:19. Ključni problem kod pitanja Filiokve je želja da se zaštiti božansko poreklo Svetog Duha. Biblija jasno govori da je Sveti Duh Bog (Dela 5:3-4). Oni koji se protive ideji Filiokve veruju da ako Sveti Duh potiče od Oca i Sina da je On time „podređen“ Ocu i Sinu. Oni koji podržavaju Filiokve veruju da ako Sveti Duh potiče i od Oca i Sina ne menja činjenicu da je Sveti Duh podjednako Bog, kao Otac i Sin.

Bog, koji je beskrajan, ne može se spoznati ograničenim ljudskim umom. Sveti Duh je Bog i poslat je od Boga kao „zamena“ za Isusa Hrista ovde na zemlji.
===============================

Филиокве

Из Википедије, слободне енциклопедије
 
Ђовани Лоренцо Бернини, Голуб светог духа

Филиокве (лат. Filioque) је латински израз који значи „и (од) Сина“. У западном хришћанству ово је додато Никејско-константинопољском симболу вере, након речи: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи...“. Додавање симболу вере филиокве послужило је тако као један од главних узрока одвајања Западне цркве од Источне: оно је и дан-данас предмет теолошких спорења источне и западне цркве и основна препрека уједињења цркава (види екуменизам).

Садржај

Историја спора

Почетком 5. века неки учитељи Западне цркве при одређивању личних особина Светога Духа почели су да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина” - филиокве. Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.

Питање о исхођењу Светога Духа је са посебном страшћу разматрано на Западу у 8. веку. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се симболу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у символ вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да шире проширени симбол вере и на Истоку, константинопољски патријарх Фотије I подигао је свој глас против додавања симболу вере филиокве и на сабору 866. године га је осудио.

Половином 11. века константинопољски патријарх Михајло Керуларије, у својој посланици осуђује Западну цркву у прихватању догме филиокве и сматра то довољним поводом за то да се увери у како се Западна црква удаљује од православља, па је зато недостојна општења са православном црквом.

После раздвајања цркава теолози Западне цркве у својим односима са Грцима указивали су на то да су и источни црквени писци учили о исхођењу светога Духа од Оца преко Сина, те да Западна црква, учећи о исхођењу од Сина, подразумева исто што и Источна црква у речима ”преко Сина“.

Види још

Литература

  • Душан Н. Јакшић, Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат "Filioque", Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1931.
  • Међународни научни симпосион 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204), Београд: Православни богословски факултет, 2005.
  • Радомир Поповић, "Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)", Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења, Београд 2007, стр. 331-336.
  • Владислав Пузовић, Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године, Београд: Хришћански културни центар, 2008.
  • Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема, Пожаревац: Епархија браничевска, 2012.

Спољашње везе

=========================

Filioque

 

Filioque (lat. „i Sina“) dio je kršćanskog vjerovanja poznatog kao Nicejsko-carigradsko vjerovanje, u obliku kako se ono izgovara u Rimokatoličkoj Crkvi.

Ovaj dio Vjerovanja izvor je brojnih rasprava i neslaganja u odnosima između Katoličke Crkve i pravoslavlja. Dok se u pravoslavnoj tradiciji ovaj dio Vjerovanja recitira u obliku: „Vjerujemo u Duha Svetoga... koji izlazi od OcaWikizvor WikIzvor ima izvorni tekst na temu: [[s:cijeli tekst|cijeli tekst]], u rimokatoličkoj tradiciji on glasi: „I u Duha Svetoga... koji izlazi od Oca i Sina (Filioque)“.Wikizvor WikIzvor ima izvorni tekst na temu: [[s:cijeli tekst|cijeli tekst]]

Sadržaj

O Duhu Svetom u Vjerovanju

Slijedeći tekst Evanđelja po Ivanu (Iv 15,26), Prvi carigradski sabor (381.) dopunio je tadašnje Nicejsko vjerovanjeWikizvor WikIzvor ima izvorni tekst na temu: [[s:tekst|tekst]] izjavom da Duh Sveti „proizlazi od Oca.“ Takvo dopunjeno vjerovanje službeno je prihvaćeno na Kalcedonskom saboru (451.).

Kršćani od najranijih vremena ispovijedaju vjeru u Presveto Trojstvo Oca, Sina i Duha Svetoga, te vjeruju da Sin i Duh Sveti svoje vječno izvorište imaju u Ocu: Sin je rođen od Oca „prije svih vjekova“, a Duh Sveti „izlazi od Oca.“

U nekim dijelovima Novog zavjeta spominje se da Otac šalje Duha po Sinu (Djela apostolska 2,33; Poslanica Titu 3,6). Usto, kasnija teološka misao crkvenih otaca razvila je govor o istobitnosti triju osoba božanskog Trojstva koje ipak imaju zajedničku volju i zajedničko djelovanje u odnosu na van. Takve istine prihvaćene u kršćanstvu nisu našle svoje mjesto u vjerovanju.

Uvođenje dodatka Filioque

Prvo svjedočanstvo o uvođenju spominjanja izlaženja Duha i od Sina daje pokrajinski crkveni sabor u Perziji iz 410. godine, što ga je održala Asirska Crkva Istoka, te nije riječ o isključivo zapadnoj inovaciji.

Na Zapadu, sv. Augustin, slijedeći nauk Tertulijana i sv. Ambrozija, govori da Duh izlazi od Oca i Sina, premda nijednom od njih nije podređen. Njegova teologija dominirala je kršćanskim naukom na Zapadu kroz cijeli rani Srednji vijek, pa tako i teologija Trojstva. Dok je ovakvo gledanje dobijalo sve više maha na latinskom Zapadu, u istočnoj Crkvi grčkog jezika ono je bilo gotovo sasvim nepoznato.

Prvo službeno uvođenje izraza Filioque u Vjerovanje na Zapadu dogodilo se 447. na pokrajinskom crkvenom saboru u Toledu u Španjolskoj. Izraz se nalazio u pismu što ga je papa Lav I. uputio sudionicima sabora, odgovarajući na hereze s kojima su se suočavali. U prvom redu ovim se izrazom trebalo suprotstaviti arijanskom krivovjerju koje je prevladavalo mađu germanskim narodima. Na trećem saboru u Toledu 589., Vizigoti koji su tada ondje vladali, podlažu se Katoličkoj Crkvi i prihvaćaju Vjerovanje s dodatkom Filioque.

Franci i Filioque

Nakon što su ga prihvatili Vizigoti, ovaj dodatak prihvatili su kao dio Vjerovanja i Franci, koji su pod vlašću Pipina Malog i Karla Velikog zauzeli dominantnu ulogu na Zapadu, osobito po Karlovoj krunidbi za cara 800. godine.

Na Zapadu se tada držalo da je Filioque integralni dio Vjerovanja, te da su ga istočne crkve greškom ispustile u jeku ikonoboračkih sukoba. Franačka dominacija dovela je do toga da ovaj dodatak bude prihvaćen i u Rimu, što se dogodilo nakon godine 1000.

Razlike Istoka i Zapada

Sukob oko Focija

Bizantski car Mihael III. Pijanica zbacio je 858. carigradskog patrijarha Ignacija I., a na njegovo mjesto postavio učenog laika Focija. Car i novi patrijarh tražili su od pape Nikole I. da se uključi u njihov sukob sa svrgnutim Ignacijem, a papini izaslanici sudjeluju u sinodu koji je 861. i službeno uklonio Ignacija iz službe.

Ipak, papa pruža podršku Ignaciju kao zakonitom patrijarhu. U to vrijeme zaoštrava se i sukob između Carigrada i Rima oko crkvene jurisdikcije nad Ilirijom. 867. Focije odbacuje papine odluke, te optužuje Zapad da si uzima previše ovlasti čemu kao dokaz služi uvođenje dodatka Filioque u Vjerovanje. Ostali istočni patrijarsi (aleksandrijski, antiohijski i jeruzalemski) podržavaju papu, a sinodi u Carigradu i Rimu vraćaju Ignacija u službu. Po njegovoj smrti 877. Focije ponovno postaje patrijarh, sve do 886., kad odlazi u progonstvo u Armeniju, gdje i umire.

Daljnje zaoštravanje razlika

U 9. stoljeću papa Lav III. teološki je prihvaćao dodatak Filioque, ali ga je odbijao uključiti u tekst Vjerovanja, kako bi očuvao jedinstvo Crkve. Usto, u to se doba Vjerovanje u Rimu još nije recitiralo unutar obreda mise. Prigodom krunidbe Henrika II. 1014. godine, papa uključuje unutar mise i Vjerovanje s dodatkom Filioque.

1054. dolazi do Velikog raskola između istočne i zapadne Crkve, koji je imao više uzroka i povoda, no u temelju je bilo međusobno jezično i kulturalno nerazumijevanje.

Razvoj nakon raskola

 

=================================

Никејско-цариградски симбол вере

Из Википедије, слободне енциклопедије

Симбол вере или Символ вере представља кратко и сажето исповедање хришћанске вере. Овај символ је донет на Никејском сабору, гдје је написано 8 чланова, а допуњен на Цариградском сабору, гдје су додата још 4 члана.[1] Сада је символ вере састављен од 12 чланова.

Данас се у Православној цркви чита на свакој литургији и приликом крштења.

Текст

Никејско-цариградски симбол вере гласи:

1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог
2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
11. Чекам васкрсење мртвих.
12. И живот будућега века. Амин.
__________________________________

Analiza teksta

Tekst Nicejsko-carigradskog vjerovanja (Wikizvor WikIzvor ima izvorni tekst na temu: Nicejsko-carigradsko vjerovanje (izvorno)), kako ga je proglasio Prvi carigradski sabor, donosi i nešto stilskih i sadržajnih pormjena u tekstu Nicejskog vjerovanja. Ponajprije, u članku koji govori o Ocu, osim što se kaže da je on stvoritelj svega vidljivoga i nevidljivoga, rečeno je i da je stvoritelj neba i zemlje.

U članku koji govori o Sinu izbjegnuta su suvišna ponavljanja, a dodana je tvrdnja da se Sin utjelovio »po Duhu Svetom, od Marije Djevice«, pridodan je i spomen njegova razapinjanja »pod Poncijem Pilatom« i činjenica da je bio »pokopan«, te da se uskrsnuće dogodilo »po Svetom pismu.« Osim toga, naglašeno je da u slavi »sjedi zdesna Ocu«, te da »njegovu kraljevstvu neće biti kraja.« Time se, osim stilskog poboljšanja teksta, postigla i veća konkretnost u govoru o Kristovu utjelovljenju, spominjanjem pojedinih osoba poimenično, a naglašena je i vječnost njegova gospodstva. Ovaj posljednji dodatak uključen je u Vjerovanje kako bi se odgovorilo na krivovjerje pripisivano Marcelu, biskupu Ancyre (današnje Ankare, koji nije priznavao vječnost prisutnosti božanstva u Sinu, nego je tvrdio da je uskrsnućem Sin ponovno sasvim stopljen s Ocem i postao jedna osoba.

Najveće promijene doživio je, naravno, treći članak, onaj o Duhu Svetom, koji je i proširen kako bi se odgovorilo na naučavanje pneumatomaha. Nakon početne izjave vjere u Duha Svetoga, koja je postojala i u Nicejskom vjerovanju, ovaj simbol vjere i Duhu Svetom daje božanski naslov »Gospodin«, te pridodaje: »životvorac«, što ga bitno združuje u stvaralački Božji čin. Ipak, ovo Vjerovanje ne koristi izraz »istobitan« za Duha, kao što ga koristi za Sina. Bez obzira na to, iz dodanoga teksta jasno proizlazi ta istobitnost. Tako se za Duha Svetoga kaže da »izlazi od Oca«, te da »se s Ocem i Sinom skupa časti i zajedno slavi« i pojašnjava se da je taj Duh »govorio po prorocima.«
_________________________

Analiza teksta Nicejskog vjerovanja

Tekst Nicejskog vjerovanja (tekst) izravan je odgovor na Arijevo učenje. Vjerovanje je podijeljeno u tri dijela od kojih prvi izriče vjeru u Boga Oca kao jedinoga, Svemogućeg Boga, koji je stvorio cijeli svemir. Treći dio jednostavno izriče vjeru u Duha Svetoga, bez ikakva dodatnog pojašnjenja. Nasuprot tima dvama kratkim dijelovima (člancima), u središtu je ovog simbola vjere mnogo duža rasprava o Isusu Kristu.

Isus Krist nazvan je Gospodinom, Sinom Božjim i jedinorođenim od Oca. S ovim su se tvrdnjama mogli složiti i arijanci, no daljnje tumačenje izričito je protiv njih. Za Sina se kaže da je »iste biti s Ocem« i potom »istobitan s Ocem« (grč. omoousios). Ta istobitnost dočarana je slikama: »Bog od Boga, Svjetlo od Svjetla, pravi Bog od pravoga Boga.« Pojašnjeno je, zatim, da je Sin »rođen«, a ne »stvoren.« Upravo su arijanci tvrdili da je Sin Očevo stvorenje. Konačno, taj Sin, koji je ujedno i pravi Bog, sišao je s nebesa, utjelovio se i postao čovjekom, mučen, uskrsnuo, uzašao na nebo. Neke od ovih tvrdnji kroz sljedeća će stoljeća potaći nove rasprave među kršćanima, te će ih se trebati detaljnije rastumačiti. Sin, koji je istobitan Ocu, na kraju će svijeta »suditi žive i mrtve.« Ova zadnja izjava ponovno predstavlja nešto što su prihvaćali i arijanci.

Iz ovoga se vidi da je rasprava s Arijem bila bitno teološkog karaktera, jer se bavila ponajprije odnosima unutar Presvetog Trojstva.

Ovom simbolu vjere saborski su oci na Prvom nicejskom saboru pridodali i izjavu o osudi (grč. anathema) koja glasi:

»One dakle koji kažu: „Bilo je kad ga [Krista] nije bilo“, i: „Prije nego se rodio, nije ga bilo“, i: „Iz ničega je načinjen“, ili pak kažu da je druge hipostaze ili biti, ili da je Sin Božji stvoren ili zamjenjiv ili promjenjiv, njih proklinje (grč. anathematizei) Katolička Crkva.«

Time je Arijev nauk konačno proglašen krivovjernim, a njegovi su sljedbenici osuđeni.
=========================

Simboli vjere

 
  Simboli vjere  
Katekizam

Logotip Wikipedije Vidite također članak Molitva u Wikipediji, slobodnoj općoj enciklopediji.


Kršćanski simboli vjere ili vjerovanja (lat. credo) dogmatski su tekstovi koji su u određenom trenutku bili službeno prihvaćeni u Crkvi.

Wikizvor na hrvatskom jeziku sadrži hrvatske prijevode

  • tradicijskih simbola vjere:
  • povijesnih simbola vjere (prijevod s grčkog suradnika Donatus koji ih je prepustio pod GFDL licencom):


 

Calendar
«  October 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz