Порекло Гаврила Принципа
„Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашећи господу…“, запис са зида ћелије у којој је Принцип тамновао
РОЂЕН: у Обљају код Грахова 25. јула 1894. године.
УМРО: У затвору Терезијенштат (Чешка), 28. априла 1918. године.
РОДИТЕЉИ: Петар и Марија.
КРСНА СЛАВА: Ђурђевдан.
О ПРЕЗИМЕНУ: Право презиме Гаврила Принципа је Чеко. О томе како је дошло до промене презимена постоје две приче:
1. Почетком 19. века, кад су се Гаврилови преци преселили у Обљај, добили су презиме Принцип по Тодору који је био силовит, плаховит и виђен човек. А такав Тодор је, у раскошној народној ношњи и на белом коњу, долазио у Книн. Стога га назваше „босански принц“ или „принц од Босне“. И тако надимак постаде презиме (извор: Мишо Урош, Јово Дмитровић, „Тромеђа, три међе једног народа“, Београд 1994.)
2. Гаврилова породица звала се у ствари Чеко, а Принцип јој је био само локални надимак за разлику од многобројних племеника исте породице. Власти су их и цивилне и војничке звале Чеко усвајајући у загради њихов надимак. Гаврило је желео, да у успомени света остане под тим презименом класичног звука, које му је било нарочито драго ради његовог порекла. У оно доба, када су и потоњи суверени српски трговали у Србији виторогом стоком и марвом, када је тај позив у нашем пастирском народу био моћан и угледан, један од Гаврилових предака био је најчувенији сточарски трговац у целом крају. Терао је стада својих волова на продају на све стране спуштајући се чак у венецијанску низину. Поносан и снажан ишао је увек у богатом босанском оделу са сребреним токама на прсима. Када је са својим пастирима, који су громко узвикивали, пролазио кроз талијанске градове радознала маса ишла је за страним човеком и говорила: Il principe Bosniaco. То је историја Принциповог презимена потребна нарочито онима, који су по њему хтели исконструисати некакву латинску крв (извор: Доброслав Јевђевић, Сарајевски атентатори, Загреб 1934.).
О ПОРЕКЛУ: Породица Принцип се у Граховско поље, у село Обљај, доселила са друге стране Динаре, из села Полаче код Книна. А на Полачу су се доселили поцетком XVIII века из Грахова црногорског и звали се Јовићевићи. На Полачи су променили презиме у Чеко, јер су радили у турској служби као граничари — најамници и, по обичају, сачекивали пролазнике. По причама старијих Принципа, тако добише и презиме Чеко (у прилог овога иде и податак да и данас има доста Чека на Полачи).
О ПРЕЦИМА: Мушки чланови породице Принцип су учествовали у устанку 1875—1878. године. Дед Гаврила Принципа, старина Јово, био је у Главном штабу у Црним Потоцима, заједно са братом Тодом. Турци су заробили Тоду али га нису погубили. Јовин син Илија, а Гаврилов стриц, учествовао је у неколико битака. Као добар и храбар ратник, добио је од кнежевића Петра Карађордевића, односно Петра Мркоњића, медаљу за храброст. И отац Гаврила Принципа, Петар-Перо учествовао је у Црнопоточкој буни. Жене и деца породице Принцип избегли су у устанку и уточиште нашли на аустријској страни, на книнској територији. Тамо је на њих наишао енглески новинар и чувени археолог Артур Еванс и видео како су живели у грозним условима.
Петар Принцип, Гаврилов отац, је био старешина задруге — породице.
Кад су се поделили као браћа, наставили су живети скромно и сиромашно као и до тада. Петар је имао три сина — Јову, Гаврила и Нику. Гаврило је, како пише у крштеници, рођен 13. јула 1894. године. Мајка Марија-Нана је тога дана, по великој врућини, купила сено са заовом на ливади. Навече је музла краву и родила уз огњиште Гаврила. Рођаци су ракијом наздравили Петру кад се увече вратио кући, а сестра Мара је за лепу вест добила бошћу. Пожурили су до суседног села Угарка да потраже проту Илију Билбију да га крсти, јер су се бојали да га, ако умре, не могу сахранити на сеоском гробљу. Тада су деца на порођају лако умирала. Прота Илија, див од човека, дао му је име Гаврило. (То је исти онај прото који је био вођа устанка у Црнопоточкој буни са војводом Голубом Бабићем. После сарајевског атентата, када је Гаврилу Принципу почело суђење, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи крштеницу Гаврилову и упише други датум. Наиме, хтели су да буде старији за двадесетак дана — да испадне да је имао двадесет година када је извршио атентат. Тада би, по аустријским законима, био пунолетан и, наравно, осуђен на смрт. Међутим, прота Илија на то није пристао па су га аустријске власти и шуцкори погубили у Ливну, на свиреп начин — вежући га коњима за репове.
ШКОЛОВАЊЕ: Гаврило је растао уз пажњу своје мајке Марије. Био је ситан, ћутљив и благе нарави. Увечер је, уз лућерну, читао сељацима народне јуначке песме. Сељаци су се чудили колико чита и говорили да ће нешто од њега бити. Гаврило је, једне године, са оцем био на далматинском Косову на традиционалној прослави Видовдана, најзначајнијег српског празника. Кад је Гаврило завршио основну школу у Грахову, брат Јово је јавио оцу из Сарајева да официрска школа прима ђаке уз бесплатан стан и храну. Убрзо је и Гаврило пошао у Сарајево.
Но, није хтео ићи у швапски завод да се не однароди и постане душманин свом народу, него је уписао трговачку школу. Осећај да учи занат непопуларан у народу такође га је мучио, па је после извесног времена прешао у гиманзију. Није издржао дуже од три године у Сарајеву, па је отишао у Тузлу и тамо наставио. Положио је заостале испите и уписао четврти разред. Србин из Херцеговине, Богдан Жераић, је јуна 1910. године намеравао да изврши атентат на поглавара Босне и Херцеговине, генерала Варешанина. Пошто није успео, убио се. Гаврило и сви његови другови изражавали су дивљење за овог студента. Гаврило је тада одлучио да изврши једно јуначко дело, да се жртвује за свој народ. Кад је то причао у свом родном селу, слушали су га са неверицом и питали да није скренуо памећу. Међу омладином која је доносила свеће на Жерајићев гроб био је и Гаврило. Једном приликом се на овом гробу заклео да ће га осветити. Гаврило је у Сарајеву ширио круг својих другова, ишао на разне састанке и почео да пише песме. У Београд је прешао 1912. године а да никог од родбине није обавестио. Намеравао је да настави гимназију. У Београду се злопатио као и већина ученика из Босне.
ДОБРОВОЉАЦ: Није положио пети разред у Првој мушкој гимназији, па се пријавио у добровољце — четнике мајора Војина Танкосића. Но, био је одбијен због малог раста. Није, ипак, клонуо духом већ се упутио у Прокупље, у Танкосићев штаб. Али и тамо је одбијен. Прве победе српске војске у Првом балканском рату прослављао је заједно са омладином. Вратио се у Сарајево накратко, па је опет отишао у Београд да полаже гимназију. Темељито се припремао и положио V и VI разред. Потом се вратио у Сарајево. Тамо га је, децембра 1913. године, тражила полиција због тога што је, нешто раније, напао једног жандарма. Стога се почетком 1914. вратио у Обљај. Дочекали су га забринути родитељи. После извесног времена са рођаком Владетом Билбијом је, преко Книна, кренуо у Београд. Владета је добио пропусницу од сина граховског лекара Љубе Подградског, а своју је дао Гаврилу. Из Загреба је Гаврило стигао у Београд са пасошем на име Жика Јовановић. У Београду је Гаврило становао са Трифком Грабежом и Владетом Билбијом и учио VII разред гимназије. Излазили су у кафане „Жиров венац“ и „Златне моруне“, где су дуго разговарали са својим истомишљеницима о политици. Тако је једног дана, марта месеца 1914. године, прочитао у новинама да ће у Босну доћи аустриjски престолонаследник Франц Фердинанд. О томе је причао са својим пријатељем Недељком Чабриновићем.
АТЕНТАТ: Добили су једно писмо из Босне са исечком из новина у којем је потврђена вест да ће на војне маневре у околини Сарајева доћи Франц Фердинанд. Гаврило и његов пријатељ одлучивали су да му приреде „ватрени“ дочек баш на Видовдан у Сарајеву. Почели су се припремати за атентат. Упознали су са том идејом Трифка Грабежа и Ђулагу Буковца. Ђулага им је набавио оружје преко бившег четника Милана Цигановића, родом из Петровца. Рекао му је: „Слушај Циго! Ово не смије сазнати ни полиција нити ко други. Неки наши хоће да у Сарајеву дочекају и умлате Франца Фердинанда. Чуо сам да ће крајем јуна посматрати војне маневре? Е, ти би, братац, требало да им помогнеш да дођу до оружја.“ После краћег размишљања, Милан је одговорио: „Ипак, Ђулага, свакако бих морао да се сретнем са човјеком који ти је повјерио идеју о атентату. Слажем се да овдашње власти никако не смију дознати за ове планове“. Убрзо, већ 27. маја. Цигановић им је набавио оружје. Гаврилу и Трифку је предао шест бомби, четири револвера са по седам метака и специјални пакетић у којем је био отров, јер су одлучили да се после акције живи не предају. Иако је, изгледа, Гаврило Принцип био идејни зачетник атентата, они су дуго разговарали и за атентат питали свог пријатеља Владимира Гаћиновића. Када су му објаснили о чему се ради, он је кратко одговорио: „Напред, млади лавови“. Ти млади лавови су 28. маја 1914. године кренули за Сарајево. Учитељ Вељко Чубриновић је обезбедио да оружје без проблема пренесу Јаков Миловић и Митар Керовић.
Организацију око атентата је преузео Данило Илић, код кога је, једно време, Гаврило Принцип становао у Сарајеву. Данило Илић је формирао две групе атентатора од којих једна није знала за другу. Франц Фердинанд, синовац остарелог аустриског цара Франца Јосифа, био је гласоговорник освајачких претензија аустријских војних кругова који су тражили начина да зарате са Србијом. Зато су и организовали претеће маневре на Видовдан, 28. јуна 1914. године. Завршном чину свега тога у Сарајеву је, заједно са свитом и супругом, присуствовао престолонасљедник Фердинанд. Када је кренуо у обилазак града, чекало га је шест атентатора. Некима је рука задрхтала, неки су се збунили, бомба Недељка Чабриновића није погодила циљ … После извјесног времена, поворка је прошла поред Гаврила Принципа који није био ни мало несигуран. Гаврило је пуцао и усмртио Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Истога дана, на традиционалној Видовданској прослави, на Косову пољу код Книна, вест о атентату у Сарајеву је стигла у четири сата после подне, када су се завршили говори народних првака и омладински слет. Тада се само чуло да је „неки Гавро из Грахова убио Вердинанда“. Многи међу присутнима су му знали оца.
СУЂЕЊЕ: Гаврило Принцип је, као и остали, у истрази све признао не због страха већ да не страдају невини. Суђење за атентат је почело 12. октобра. Војне судске власти су настојале да оптуже званичну српску власт да је умешана у атентат, да га је организовала и да је знала за њега. А све то да би имали повод за рат са Србијом. На оптуженичкој клупи било је 25 људи. Од шест атентатора, само је један био пунолетан. Оптужени су се држали одважно и неустрашиво. Многи су на себе преузимали већи дио кривице — да би олакшали положај својим друговима. На питање судије дали се сматра кривим, Гаврило је одговорио „Нијесам злочинац, јер сам уклонио онога који је чинио зло“. Аустроугарска је оптужила Србију за атентат и упутила јој ултиматум са захтевом да њени људи истражују кривце по Србији. Србија је, као часна држава која држи до себе, одбила тај ултиматум. Казна за одбијање стигла је 28. јула у форми објаве рата. Тако је почео Први светски рат. Пресуде Гаврилу Принципу и друговима изречене су 29. октобра. Атентатори су осуђени на смрт вешањем или на тешку тамницу. Гаврило, Недељко и Трифко осуђени су на тамницу коју су издржавали у Сарајеву и, касније, у Терезину, у данашњој Чешкој.
РОБИЈА: Ни у затвору нису клонули духом. Тамо је Гаврило написао и ове стихове: Тромо се вријеме вуче, И ничег новог нема, Данас је као јуче, Сутра се исто спрема. Ал право је рекао прије, Жерајић, соко сиви: Ко хоће да живи нек мре, Ко хоће да мре нек живи! И умјесто да смо у рату, Гдје бојне бомбе јече, Ево нас у казамату, На нама ланци звече. Сваки дан исти живот, Погажен, згњечен и сатрт, А ја нисам идиот, Па, то је за мене смрт!
А на зиду у затворској ћелији у Терезину је написао: „Наше ће сијени лутати по Бечу, ходати, по двору, плашити господу…“
СМРТ: Слаба храна, окови, самица…, утицали су да се Гаврило разболи. Најгоре му је падало што му нису дозвољавали да чита. Тровали су га преко хране, оболео је од туберкулозе, ампутирали су му десну руку. Свој крај очекивао је мирно и стоички. Умро је 28. априла 1918, неколико месеци пре распада Аустро-угарске царевине, не дочекавши њен крај. Државне власти Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су 1921. године пренеле тела атентатора у Сарајево и сахранили их у заједничку гробницу.
ТРАГЕДИЈА ПОРОДИЦЕ ПРИНЦИП: Породица Принцип доживела је тужну судбину. Хрвати су 1941. године убиле Гаврилова брата Нику, доктора у Чапљини. Синовац Слободан Принцип-Сељо, коме је Гаврило дао име кад се родио, умро је на Романији од Тифуса, а комунисти су га посмртно прогласили партизанским херојем. Отац Петар је умро 1939. године, а мајка Марија је Други светски рат провелау избеглиштву у Книну. Умрла је у јесен 1945. Син Гавриловог брата од стрица Илије, Вукосав, погинуо је као митраљезац код војводе Момчила Ђујића 1944. године на Грачацу. Партизани су запалили родну кућу Гаврила Принципа. По њему су, исто као и четници, назвали једну своју јединицу. Тек 1964. године комунистичке власти су кућу обновиле у нешто мањем обиму и она је данас музеј.
ИЗВОР: Мишо Урош, Јово Дмитровић „Тромеђа, три међе једног народа“, Београд 1994; Доброслав Јевђевић, Сарајевски атентатори, Загреб 1934.