Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom I
DEO PRVI – ODELJAK DRUGI
Bog u suštini
26. Antitrinitarne jeresi
Još od najstarijih vremena crkveno učenje o Svetoj Trojici postalo je kamen spoticanja i sablazni za sve one koji su hteli da merom ljudskog razuma izmere neizmernu tajnu bogootkrivene istine. Učenje Svetog Pisma o Svetoj Trojici Crkva je blagodaću čuvala u religioznom saznanju svojih članova, i postupno ga formulisala u dogmu, s obzirom na zablude jeretika, a sa ciljem da se očuva nepovređenost i jedinstvo prave vere. Razni jeretici su sa raznih strana napadali evanđelsko učenje o Svetoj Trojici, a Crkva je na to odgovarala jasnijim, potpunijim i odlučnijim formulisanjem napadnutih strana bogootkrivenog učenja. Kratku evanđelsku formulu krštenja (Mt. 28, 19) sveti Oci su bogomudro razvili, posvedočili i potvrdili. Protiv svake zablude oni su iz svojih oblagodaćenih duša izvodili nepobedive evanđelske istine, i svojim podvizima omogućavali pobedu istine nad zabludom.
Istorija antitrinitarnih jeresi ima, u glavnome, tri perioda:
1) od Kerinta do Arija,
2) od Arija do Socina, i
3) od Socina do danas.
- Prvi period obuhvata doba u kome se je hrišćansko učenje određivalo na suprot judaizmu, gnosticizmu i grčkojfilosofiji. Jedni su jeretici, sledujući grubim pojmovima jevrejskim o Mesiji kao čoveku i zemaljskom caru, hteli po svaku cenu da ostanu pri veri u jednoga Boga, i nisu razlinovali u Božanstvu nikakva lica. Takvi su bili u 1 veku: Kerint i evioniti, a u 2 veku: Teodot i Artemon. Drugi jeretici, koji su bili pod uticajem istočne filosofije, smatrali su Gospoda Isusa i Svetog Duha za emanacije božanstva, i to emanacije niže od samog Boga. Takvi su bili gnostici raznih vrsta. Α treća vrsta jeretika smatrala je da su tri Božanska Lica samo tri razne pojave jednog istog Boga. Takvi su bili u drugom veku Praksej, u trećem Noet, Savelije, Pavle Samosatski.
Kerint je savremenik svetoga Jovana Bogoslova; poreklom je Jevrejin. Sveti Irinej ovako izlaže njegov sistem: iznad svega postoji vrhovni Bog. Svet je stvorio demiurg. To je neka sila, koja je potpuno odvojena i udalena od vrhovnog Boga, i ne poznaje ga. Isus nije rođen od Deve, nego je sin Josifa i Marije, rođen kao ostali ljudi, samo ih prevazilazi pravednošću, mudrošću i razumnošću. Posle krštenja na njega je od vrhovnog Boga sišao Hristos u obliku goluba. Tada se on osposobio da objavi vrhovnog, nepoznatog Oca, i da čini čudesa. Ali je, najzad, Hristos, kao biće duhovno i nestradalno (impassibilis), ostavio Isusa, te je Isus sam postradao i vaskrsao.[1] Još je Kerint učio da je starozavetni zakon bio dat od anđela, i da Bog Jevreja nije bio Gospod nego anđeo.
Evioniti su primili hrišćanstvo kao reformisano judejstvo. Po njihovom učenju: postoji Bog jedini, tvorac i gospodar sveta. Hristos je za njih običan čovek (ψιλός άνθρωπος), rođen od Josifa i Marije. Tačnim ispunjavanjem Mojsejevog zakona Isus je postao Hristos, što može i svaki postati. Praktikovanje obrezanja i vernost starozavetnim zapovestima i običajima neophodni suza spasenje.
Evioniti su primali samo Evanđelje po Mateju kao Evanđelje Jevreja, a odbacivali su apostola Pavla i njegove poslanice, jer su ga smatrali za otpadnika od zakona.
Teodot kožar, ali učen čovek, prilikom gonjenja odrekao se Gospoda Hrista, i iz Vizantije otišao u Rim, da bi sakrio svoju sramotu. Ali u Rimu bude prepoznat, i da bi se opravdao on izjavi da se, odričući se Isusa Hrista, on odrekao ne Boga nego samo čoveka. Po njemu, Isus je bio samo čovek, koji se rodio od deve, i živeo pobožnije od ostalih ljudi. Na njega je pri krštenju sišao Hristos u obliku goluba i darovao mu moć, koja mu je bila potrebna da izvrši svoju misiju. Ali ipak to Isusa nije učinilo Bogom.
Artemon je učio slično Teodotu. Poricao je Božanstvo Gospoda Isusa, a time i ipostasnost Sina u Svetoj Trojici.
Gnosticizam je kroz mnogobrojne svoje pretstavnike, u glavnom, hteo da hrišćanstvo pretvori u religioznu filosofiju. U tom svom pothvatu on je pao u veliku zabludu prema hrišćanskom dogmatu o Svetoj Trojici. Svi raznovrsni pravci gnosticizma mogu se, u glavnom, svesti na ova načela:
Od večnosti postoji jedan vrhovni Bog; on je Pliroma, punoća savršenstva i blaženstva, izvor svega. Od njega su se, u izvesnim periodima,postupnoemanirala bića, zvana Eoni (οΰών), u kojima je On ograničio svoju beskrajnost, i u svakome od njih projavio po jedno svoje božansko svojstvo. Eoni, niža božanska bića, stvorili su sva bića niža od sebe, jer su oni prelaz od Beskrajnog krajnom. Dugim procesom emanacije bića su se sve više udaljavala od Beskrajnog, i postajala sve bliža i bliža krajnom. Materijalni svet stoji nasuprot svetu emanacije. On je postao na ovaj način: Eon najbliži Božanstvu, Sofija, pao je i otpao od vrhovnog Boga želeći da postigne najveću svetlost i potonuo u mrak. Onda je buntovni sin Sofije, Eon demiurg, stvorio materijalni svet. Ovaj demiurg je Bog Starog Zaveta; a Bog Isusov je različit, i uzvišeniji. Stvaranjem materijalnog sveta ponikao je dualizam: na jednoj se strani nalazi carstvo duha, svetlosti i dobra, a na drugoj — carstvo materije, mraka i zla. Čovek je mešavina duhai materije, dobra i zla. Potisnuti materiju iz čovekovog bića, svesti čoveka na duh, to je veliko delo čovekove moralne discipline, koje dostiže svoj vrhunac poniranjem u viši svet duha i svetlosti. Ali to delo ometa demiurg, koji kao vladar u materijalnom svetu sprečava ovaj proces oduhotvorenja čoveka, i zadržava ga u svome carstvu materije. Da bi paralisao zlo delo demiurgovo, da bi pomogao čoveku u njegovom moralnom usavršavanju, i da bi osigurao njegovo konačno oslobođenje od okova materije i demiurga, jedan od glavnih Bona došao je u svet kao spasitelj čoveka. Ovaj božanski Bon sjedinio se sa materijalnim i zemaljskim telom čoveka Isusa, koga je Jovan krstio na Jordanu, i tako ga učinio Hristom. Posao Isusa spasitelja je dvojak: da oslobodi palu Sofiju, i da pokupi seme svetlosti koje je padom Sofije palo u mrak i pomešalo se s njim. Stvarni cilj spasitelja, koji je Isusa upotrebio kao svoje oruđe, bio je da saopšti tajni γνωσις. Pomoću ovog gnosisa, sačuvanog u gnostičkom predanju, uzvišeniji ljudi oslobođavaju se zemaljskih okova i vraćaju u carstvo svetlosti. Smrt Hristova bila je delo zlog demiurga. Pred raspeće nebeski Bon je napustio Isusa, i raspeto telo nije imalo udela u spasen»u čoveka. Napuštajući Isusa, nebeski Bon se vratio u viši duhovni svet sa oslobođenom Sofijom i time vaspostavio harmoniju u Pliromi.
Iz rečenoga jasno se vidi da Hristos gnosticizma nije ni Bog ni čovek već neko međubiće. Kao emanacije vrhovnog Boga On je prirodom bića svog niži od svog izvora; kao takva božanska emanacija On nije mogao obitavati u veštastvenom i, sletstveno, zlom telu. Zato je Isus bio ili prost čovek na koga je Bon Hristos sišao u vreme krštenja i napustio ga pred raspeće, ili je telo, u koje je Hristos bio prividno obučen, bilo prizrak, i sva dela njegova bila prividna. U gnosticizmu iskupitelj-spasitelj uvek ostaje odvojen i različit od istoriskog Isusa, koji je samo vrlo duhovan čovek, sjedinjen samo na izvesno vreme sa nebeskim iskupiteljem. On je božanski učitelj koji je svojim apostolima predao tajni γνωσις pomoću koga se ljudska priroda prečišćuje.
Očigledno je da u ovakvom sistemu kakav je gnostički nema mesta za hrišćansku bogootkrivenu dogmu o Trojičnom Božanstvu, jednosušnom i troličnom.
Markion je razvio svoje učenje na principu dualizma. Po njemu, postoje dva načela, dva boga: Bog Starog Zaveta, tvorac sveta, koji nije rđav po sebi, ali je strog, surov, nestalan, zna samo sa pravdu i silu, od njega dolaze sve patnje čovečanstva, i — Bog otkriven Isusom, koji je viši od starozavetnog Boga, jer je blag, dobar, milostiv, pun saučešća. Ma da se svet nije obazirao na njega, jer ne beše njegovo delo, on je ipak hteo, iz sažaljenja, da mu pomogne.
U Isusu Hristu i Isusom Hristom se otrkiva vrhovni Bog. Isus Hristos je spasonosni Duh. On nema ničeg zajedničkog sa starozavetnim Mesijom. Kao što ima dva boga, tako ima i dva Hrista. Mesijanska proroštva Staroga Zaveta ne odnose se na Isusa Hrista nego na drugog Mesiju, koji ima da se javi docnije kao poslanik pravednog starozavetnog Boga. Isus Hristos se nije rodio, nego je iznenada „u petnaestoj godini vladavine Tiberija sišao u galilejski grad Kapernaum,“ sišao, razume se, s neba. On je imao prividno telo; ništa nije pozajmio od demiurgovog dela. Njegova propoved pretstavlja neprekidnu protivnost starozavetnom zakonu, prorocima i celokupnom domostroju demiurgovom. Ali mu demiurg i njegove pristalice nisu to oprostili. Isusa hvataju i raspinju. Međutim Isusovo raspeće i život do raspeća postaju sredstvo spasenja za ljude. Dobri Bog nas iskupljuje od demiurga. Zatim spasitelj silazi u ad da tamo propoveda Evanđelje i objavi spasenje.
Zbog ovakvog svog učenja, koje u osnovi onemogućava saglasnost sa hrišćanskom dogmom o Triipostasnom Božanstvu, Markion je bio odlučen od Crkve.
Monarhijanizam je jeres koja se pojavila krajem drugoga veka. Pošto nisu mogli da pomire trojičnost Lica sa jedinstvom, jednonačelnošću (μοναρχία) Božjom, monarhijani su, u ime jedinstva Božjeg, ili potpuno odbacivali postojanje drugih lica u Bogu osim jednog, ili pod njima razumevali samo razne oblike i projave jednog i istog božanskog lica. Otuda postoje dve vrste monarhijanizma: dinamički i modalistički. Pretstavnici prvog pretstavljaju Hrista kao čoveka običnog, koji je više nego Proroci obdaren božanskom blagodaću, mudrošću i silom (δυνάμει, otuda δυναμική μοναρχία), a pretstavnici drugog pretstavljaju Oca, i Sina i Svetoga Duha kao tri oblika (modi, τρόποι; otuda modalismus, τροπική μοναρχία).
Kao preteče dinamičkog monarhijanizma mogu se smatrati jeretici alogi (άλογοι), koji su poricali večno postojanje Hrista kao Logosa, a smatrali su ga za čoveka koji u sebi nosi Božanstvo Oca. Kao njihov duhovni otaci vođ može se smatrati Teodot, kožar iz Vizantije. Njegovi učenici: Teodot menjač, Artemon, Asklepijadis i Apolonid, preinačili su učenje svoga učitelja i učili da je Hristos bio čovek u kome je obitavalo Božanstvo.
Prvi oblik modalističkog monarhijanizma imamo u jeresi patripasijana. Pretstavnici ove jeresi bili su Praksej, Noet, Veron i Beril. Oni su učili da je Bog jedan ne samo po prirodi ili biću, nego i po licu. „U stvari, Otac je taj koji je sišao u utrobu Deve i rodio se, i rađajući se postao Sin, svoj sopstveni Sin sebi, proizlazeći od sebe.“[2] Otac je sam sebe učinio sinom sebi. Otac je taj koji se rodio, stradao i umro (Pater natus, Pater passus est; otuda patripasijanizam). Sv. Ipolit veli za Noeta: „On tvrdi da je Hristos sami Otac i da se sam Otac rodio, stradao i umro“.[3] „Noet veli da je Hristos kazao: Ja i Otac jedno smo. Ali neka on vidi i razume da Hristos nije kazao: Ja i Otac smo jedno Ja, nego — jedno smo: a izraz smo ukazuje na dva Lica a na jednu silu“.[4] Praksej je smatrao da se Otac naziva Sinom prema prilikama. Isti Bog kao nevidljiv, nerođen, nestradalan naziva se Ocem, a kao vidljiv, rođen i stradalan naziva se Sinom. Praksej je smatrao za alegoriju ono što se u Jovanovom Evanđelju govori o Logosu.
Savelije je razradio i dopunio modalistički monarhijanizam i razvio ga u filosofski sistem svoje vrste. Suština njegovog učenja je: Bog u sebi samom čista je i nedeljiva monada (μονάς); kao takav on je jedno jedino lice: zove se υίοπάτωρ = sinootac. Ali izlazeći iz svoga pokoja i ćutanja radi stvaranja sveta i promišljanja o svetu, On se javlja u tri različita oblika (σχηματισμούς): u Oca, Sina i Duha. U Starom Zavetu On se javlja kao Otac — zakonodavac, u Novom kao Sin — spasitelj. A kao Duh Sveti On osvećuje duše. Otac, Sin i Sveti Duh nisu tri posebna lica u božanskoj monadi, nego su to tri postupne pojave, tri modusa, tri maske, u kojima se božanska monada objavljuje svetu. Ova tri sukcesivna stanja ne sačinjavaju nikakve lične razlike u samoj božanskoj monadi; ona su samo tri aspekta, tri modaliteta, tri imena jednog istog bića (έν μία ύποστάσει τρεις όνομασίαι), tj. tri oblika otkrivenja jednog Boga, koji u licu Oca dela kao tvorac i zakonodavac, u licu Sina kao iskupitelj od ovaploćenja do vaznesenja, i u licu Svetoga Duha kao osvetitelj, od vaznesenja do danas. Posle svakog otkrivenja dotično se lice vraća u monadu; Sin se već vratio, a Duh će se vratiti posle potpunog osvećenja vernih, na kraju vekova. Kada se Otac otkrivao svetu, tada nije postojao ni Sin, ni Duh Sveti, a kada se počeo otkrivati Sin, prestao je postojati Otac, kao što je sa otkrivenjem Svetoga Duha prestao postojati Sin. Doći će vreme kada će se i Duh Sveti, završivši svoje otkrivenje, vratiti u božansku monadu, kuda su se vratili Otac i Sin, da bi Bog bio sve u svemu.
Značajni pretstavnik modalističkog monarhijanizma bio je Pavle iz Samosate, episkop antiohijski (izabran oko 260 g.). Protiv njega su držana u Antiohiji tri sabora od 263 — 268 g. Treći sabor (267 i 268) ga je odlučio od Crkve kao jeretika. Njegovo se učenje sastojalo u ovome: U Bogu postoji samo jedna ličnost (πρόσωπον εν); ali se ipak u njemu može razlikovati razum (λόγος) i mudrost (σοφία). Ovaj logos i sofija nemaju ni svoju sopstvenu suštinu, ni biće (ανυπόστατος); oni su prosta svojstva. Bog od večnosti izgovara svoju Reč = Logos, ali je Logos bezličan. Ova Reč delala je u Mojseju, u Prorocima, a naročito u Isusu, Sinu Davidovom, rođenom od Deve dejstvom Svetoga Duha. Isus je samo čovek: on je odozdo (κάτωθεν), ali ga je Reč inspirisala odozgo (άνωθεν), i inspirišući ga sjedinila se s njim. Jedinstvo Isusa sa Bogom sastojalo se samo u tome, što je imao jednu volju sa Bogom. Ova bezlična Reč (Logos) bila je u Isusu kao u hramu, i nije učinila da Isus bude Bog kao ličnost. Ali blagodareći tom sjedinjenju Isus je postao jedinstveno i izuzetno biće. Pomazan Duhom Svetim pri krštenju on je postigao moralno savršenstvo. Njegova ljubav prema Bogu je bez slabosti; njegova volja je nepogrešna; njegova uzvišenost je natprirodna. Kao nagradu za to Bog mu je dao moći da čini čudesa. I on triumfuje nad grehom, ne samo u sebi, nego i u nama: on nas iskupljuje i spasava. Čistota njegova života kao i njegova stradanja čine ime njegovo dragocenijim od svakog imena; on je postavlen za sudiju živih i mrtvih, obučen u božansko dostojanstvo, tako da ga mi možemo zvati „Bog rođen od deve; Bog objavljen u Nazaretu“. U analogom smislu može se govoriti i o njegovoj preegzistenciji, jer Isus nije preegzistirao supstancijalno i lično (ουσία και ύποστάσει) do svog rođenja, ali je on predviđen i predodređen Bogom, objavljen i pretskazan od Proroka.
- Drugi period antitrinitarnih jeresi otvara se arijanizmom. Svojim učenjem Arije (+ 336) je toliko uzbunio Crkvu, da je zbog toga sazvan I Vaseljenski sabor (325 god.) u Nikeji, koji je osudio Arija i formulisao Crkveno dogmatsko učenje o Sinu Božjem u nikejskom Simvolu vere.
Arijevo učenje sastojalo se u ovome:
Bog je jedan. On je jedini nerođen, bespočetan, večan, neiskazan, neshvatljiv, i nema sebi ravna. On ne može svoje biće, svoju suštinu davati drugima, deliti je, jer bi to značilo da je složen, deljiv, promenljiv, što je nemoguće. Onome što je stvoreno On ne može davati svoje biće, koje je nestvoreno. Stoga treba osuditi izraze koji pretpostavljaju zajednicu i rađanje. Sve što je van Boga stvoreno je iz ničega voljom Božjom. Bog nije uvek bio Otac, jer inače stvoreno ne bi bilo stvorenim već večnim. Bog nije uvek bio Otac, nego je bilo kada je Bog bio sam i nije bio Otac, a docnije je postao Ocem.
Ovaj Bog je hteo da stvori svet, zato je prethodno stvorio oruđe stvaranja, jedno više biće, koje se u Svetome Pismu naziva Rečju = Logosom, Mudrošću, Sinom, Obličjem. Logos je posrednik između Boga i sveta. On je pre svih stvorenja pre vremena (άχρόνως) i pre vekova (προ αιώνων), jer i vreme i vekovi počinju kad i svet; a sve njih je stvorio Logos. Ali i Logos nije večan, niti savečan Bogu (άίδιος ή συναιδιος), jer je i On stvoren iz ničega. On potiče od Boga ukoliko je stvoren od Boga, ali ni u kom smislu od Božje suštine. On je postao iz ničega (έξ ούκ όντων), i bilo je kada njega nije bilo, i nije ga bilo pre no što je postao, a počeo je da postoji onda kada je stvoren. Logos nije od suštine Božje (έκ της ουσίας τοΰ Θεού), ali je postao i postoji volkom Božjom. On nije ni iste suštine sa Ocem, ni istih svojstava. Kada bi to bio, onda bi postojala dva Boga.
Da bi označio način na koji je postao Logos, Arije upotrebljava izraze: rođeni, rodio se, rodivši se (γεννήσαντα, έγέννησεν, γεννηθείς). Ali Logos nije Sin Božji po prirodi nego po blagodati (κατά χάριν). Bog ga je učinio svojim sinom predviđajući njegove zasluge. Logos nije istiniti Bog (Θεός αληθινός); on je bog samo u onom smislu u kome Sveto Pismo pravednike naziva bogovima, jer je on posve tuđ i nesličan suštini i ličnosti Oca (αλλότριος μεν και ανόμοιος κατά πάντα της τοΰ Πατρός ουσίας και ιδιότητος). On se naziva Logosom i Mudrošću, ali i ovi atributi pripadaju njemu utoliko ukoliko ih dobija od nestvorene Mudrosti i Logosa koji su u Bogu. U stvari, on je jedna od mnogih stvorenih sila kojima se Bog služi po svojoj volji. On nije ravan Bogu, niti jednosuštan sa Njim (ουδέ ομοούσιος αΰτω). Njemu je Bog tuđ po suštini, jer bespočetno postoji.
Pošto Sin nije Bog po prirodi, pošto nije večan, to i njegovo znanje nije savršeno. Po prirodi on je promenljiv (τρεπτός) kao i ostali ljudi. Sinu je Otac nevidljiv, i on ne može potpuno i tačno ni videti ni znati svoga Oca; što Sin vidi i zna, to vidi i zna po svojim sopstvenim moćima kao i ostali ljudi. On nema savršeno znanje o Bogu, niti o sebi samom. Ma da je Logos stvor, ipak nije kao ostali stvorovi. On je savršeni stvor Božji (κτίσμα τοΰ Θεού τέλειον);
Bog može sazdati stvorenje, koje bi bilo ravno Logosu, ali ne koje bi bilo više od njega. Svojom stadnom naklonošću ka dobru, uz pripomoć blagodati Božje, Logos se razvijao i udostojio slave, poštovanja i samog imena Bog, koji su mu Otac i Crkva pripisali. Moralnim usavršavanjem i dejstvom blagodati Hristos je postao ono što je bio, tako da se može nazvati: jaki bog (Ισχυρός θεός). On se blagodaću obožio (έθεοποιήθη), zato se i naziva po imenu bog, kao i svi ostali ljudi koji se blagodaću obože. O ovaploćenju i čovečanstvu Logosovom važi sve ono što je u Svetom Pismu i Predanju rečeno. On je uzeo na sebe istinsko telo; afekti, koje istoriski Hristos projavljuje, pokazuju da on nije potpuno Bog već biće podložno stradanju.
Arijevo učenje o Svetome Duhu nije jasno. Po njemu, Duh je samostalno biće; sa Ocem i Sinom on sačinjava trojstvo. Ali Duh Sveti je beskrajno udaljen, odvojen od drugih dveju ličnosti; on im je tuđ po suštini; on nema ni istu suštinu ni istu slavu. Verovatno je da je Arije smatrao da je Sin stvorio Duha, i da mu je ovaj podređen.
Poluarijanci su ublažili arijanizam i hteli da se drže neke sredine između pravoslavnih (nikejaca) i arijanaca. Izbegavali su glavni termin nikejskog Simvola: ομοούσιος, koji tačno karakteriše odnos Sina prema Ocu, a upotrebljavali su reč: όμοιοΰσιος (sličnosuštan). Po njima, odnos Sina prema Ocu određuje se tačnije rečju όμοιοΰσιος nego li rečju ομοούσιος. Suština Sina slična je suštini Oca, razlikujući se od nje samo time što nije istovetna s njom. On je istiniti Sin, rođen van vremena i pre svih vekova. On je sličan Ocu po suštini (όμοιος κατ’ ούσίαν) i po Božanstvu (κατά την θεότητα).
Na Nikejskom saboru episkop ankirski Markel bio je jedan od najvatrenijih pobornika za ομοούσιος. Ali je zatim, pišući protiv arijanaca, i sam pao u jeres. Ona se sastoji u ovome:
Treba najpre, misli Markel, utvrditi jedinstvo Boga. Postoji monada iz koje ističe triada, jer je nemoguće, ako se pođe od tri ličnosti, svesti ih na jedinstvo. Bog je nedeljiva monada, jedno lice (πρόσωπον) a ne tri. Ipak u Bogu postoji Logos. Markel ne kaže: Sin, jer smatra da se imena: Sin, Hristos, Isus, Život, Put, i td. odnose jedino na ovaploćenog Logosa. Neovaploćeni (άσαρκος) Logos nije Sin; On je prosto Logos. I o ovom Logosu Sveto Pismo nam kaže tri stvari. Prvo, da on beše u pometku (έν αρχή), što znači da beše u Ocu potencijalno (δυνάμει); drugo, da on beše u Boga (προς τον Θεόν), što znači da beše u Boga stvarno, kao energija (ενεργεία), ida je sve sam stvorio; treće, da Logos beše Bog, da bi nam se pokazalo da Božanstvo nije deljivo, pošto Logos beše u Bogu i Bog u Logosu. Logos je takođe večan, jednosuštan sa Bogom (ομοούσιος, αύτοοΰσιος). Logos, koji je δΰναμις u Bogu , projavljuje se u stvaranju sveta kao stvarlačka delatnost (ενέργεια δραστική; ή ενέργεια της πράξεως) Ta δΰναμις počinje svoju delatnost stvaranjem sveta, ali tek ovaploćenjem Logos, koji je obličje nevidljivog Boga, postaje vidljiv. U Hristu je Logos postao ličnost iSin Božji, prvorođeni i car. U Hristu je sva tvar oglavljena (άνακεφαλαιώσασθαι), i čovek — grešnik, čija se priroda nalazila takođe sjedinjena sa Logosom, postao je ovim srodstvom usinjen Bogu, nepropadljiv i besmrtan. Toga radi se Logos i ovaplotio. Ali telo ne priliči Bogu. Iako je vaskrsenjem steklo besmrtnost, ono time nije postalo dostojnije Boga, koji je iznad besmrtnosti. Može se, dakle, smatrati da će se Logos, posle drugog dolaska, lišiti svoga čovečanstva i vratiti Bogu,kaošto je bio pre stvaranja sveta. Triada će se sažeti u monadu. Tada će Bog biti sve u svemu.
Do silaska na Apostole Duh Sveti se, uči Markel, sadržao u Logosu i Ocu. Ali u trenutku silaska, monada se proširila u triadu (ή μονάς φαίνεται πλατυνομένη εις τριάδα).[5]
Markelov učenik Fotin, episkop sirmijski, učio je da je Bog samo jedna ipostas, ali ima u sebi svoj Logos. On je λογοπάτωρ. Do svoga ovaploćenja Logos je bio samo Logos, a Sinom je postao tek od momenta svoga ovaploćenja. Ukoliko je unutrašnji, ovaj Logos je mentalan, pojmovan (ένδιάθετος); ukoliko je delatan, on postaje izražen, ispoljen (προφορικός); iovo ispoljavanje, ovo produženje (prolation) sačinjava u Bogu prvo proširenje (πλατυσμός). Duh Sveti sačinjava drugo proširenje.[6]
Aecije (t 367) i Evnomije (t 393), krajnji levičari u arijanizmu, negativnošću svoga učenja prevazišli su sve ostale arijance i poluarijance. Oni su učili: Bog je biće u suštini prosto i jedno. On je suštinom nerođen. Pošto je beskrajno prost, On je potpuno razumljiv i shvatljiv. Ja znam Boga, govorio je Evnomije, kao što On sam zna sebe. Ali pošto je Bog suštastveno nerođen i neproduktivan, to sve što je rođeno ili proizvedeno, ne bi moglo biti Bog; ono ne može biti ni όμοοΰσιον, ni όμοιοΰσιον, ničak δμοιον Bogu; ono mora biti od druge suštine (έξ ετέρας ουσίας), mora biti έτεροοΰσιον, mora biti neslično (άνόμοιον). Sin, pošto je stvoren, sličaй je Ocu u moralnom pogledu, ali mu nije sličaй po biću. On je i po svemu i po suštini nesličan Ocu (ανόμοιος και κατά πάντα και κατ’ οΰσίαν). Sva se njegova privilegija sastoji u tome što je on biće koje je prvo do Boga, dok su sva druga stvorenja, računajući i Svetoga Duha, delo Sina. Sin je u tom smislu stvorenje nestvorenog (κτίσμα τοΰ άκτίστου), nekao jedno od stvorenja.
Pristalicama ove dvojice jeretika daju se imena: aecijani, evnomijani, anomijani, eksukontijani, heterousijasti.
Ugledni pretstavnik poluarijanaca, episkop carigradski Makedonije, razvio je na načelima arijanizma svoj jeretički sistem. On je objavio da je Duh Sveti stvor, i to stvor Sina, zato je niži i od Oca i od Sina. jer kad ne bi bio stvor, onda bi on bio ili drugi Sin Božji, ili unuk. Duh Sveti je ne samo stvor, nego je isto što i anđeli, samo se dostojanstvom razlikuje od njih. Kao takav, on se može nazivati Bogom.
Po svom osnivaču ova se jeres naziva makedonijanstvom, a po svom predmetu — duhoborstvom. Ona je osuđena na II Vas. saboru u Carigradu, koji je u svom Simvolu (čl. 8.) doneo dogmatsku odredbu o Duhu Svetom kao Gospodu životvornom, jednosušnom Ocu i Sinu, i ravnom u slavi sa Ocem i Sinom.
Drugi Vaseljenski sabor je doneo u svom Simvolu završnu dogmatsku odredbu o trećem Licu Svete Trojice. Tako je Crkva Nikejocarigradskim Simvoljom vere formulisala za svagda svoje dogmatsko učenje o Svetoj Trojici. Ali i posle II Vaseljenskog Sabora javila se jeres triteista (tribožnika). Oni su učili da su Otac, Sin i Duh Sveti tri posebna i odelita božanska lica, koja imaju tri posebne i odelite božanske suštine. Glavni pretstavnik triteizma bio je Jovan Filopon (šesti vek), gramatik iz Aleksandrije.
Iz triteizma se razvio tetrateizam (četvoroboštvo). Pristalice ove zablude su učili da u Trojici postoje tri zasebne božanske individue; a iza njih i odvojeno od njih postoji božanska suština, iz koje one crpe svoje božanstvo. Na čelu ovih jeretika stajao je monofizitski patrijarh Damjan, zbog čega su se nazvali „damjanisti“.
- U trećem periodu, koji počinje sa dobom reformacije, na zapadu su se obnovile mnoge stare antitrinitarne jeresi. Među reformistima, koji su po preimućstvu racionalisti, javljaju seu XVI veku odlučni antitrinitarci. Takvi su Lelije i Faust Socin. Ondašnje antitrinitarne misli našle su svoga sistematizatora u Faustu Socinu, po kome se njegove pristalice nazivaju socinijani. Oni potpuno odbacuju dogmu o Svetoj Trojici kao nešto što se ne slaže ni sa Svetim Pismom ni sa zdravim ljudskim razumom. Po njima, ova dogma protivreči Svetome Pismu, jer se u njemu ne samo nigde ne veli da je Bog trojičan, nego se, naprotiv, u njemu nalaze izrična mesta (Jn. 17, 3; 1. Kor. 8, 6; 1. Tm. 2, 5; Ef. 4, 6; Tm. 24, 36), koja protivreče troličnosti Božjoj. Protivreči i zdravom razumu, jer se ne može ni dijalektički ni logički razumeti, kako je u jednoj suštini postoje tri posebna lica. Bog je po prirodi takvo prosto, nesloženo biće, da se ne može deliti na ličnosti. Sveto Pismo uči da je samo Otac u pravom smislu Bog. Suština Božanstva se ne može sjediniti sa čovečanstvom, Beskrajni sa krajnim; između njih nema nikakvih srazmera. Ako bi se čak pretpostavilo da Sin Božji postoji kao odelita ličnost, ipak bi bilo nemoguće sklopiti jedinstvo od dveju celina. Jedinstvo dveju priroda u jednoj ličnosti Hrista nemoguće je. Isus Hristos je običan čovek, ali čovek začet u Devi dejstvom Božjim na čudesan način. Posledica takvog začeća je da je Isus ostao Slobodan od grešnih naklonosti; šta više, obdaren je voljom, koja je prirodno težila svetosti, i koja nije mogla ni zabludeti ni biti kušana. Tako rođen i tako obdaren, Isus je bio pri krštenju pomazan Duhom Svetim. (Duh Sveti pak nije božanska Ličnost nego sila, energije Božanstva). Isus je bio obdaren jednim naročitim višim znanjem: da bi mogao imati viziju Boga On je pre stupanja na javnu propoved bio uznesen na nebo za izvesno vreme, i dobio znanje, koje je imao da objavi svetu. Zbog svoje savršene poslušnosti i bezgrešnog života On je opet uzet na nebo i poverena mu je božanska uprava nad svetom. Zato njemu pripada božansko poštovanje. Njegovo vaskrsenje je bilo isključivo delo Božje, novo rođenje, kojim je on stvarno postao novo stvorenje, lično slobodno od smrti i nesavršenstva. Kao takvom, njemu je povereno upravljanje Crkvom, zato se s pravom može nazivati Bogom i poštovati kao Bog, ali ipak ne treba gubiti iz vida da je on samo Božji opunomoćenik.
Arminijani sa svojim vođom Arminijem obnovili su u drugoj polovini šesnaestog veka arijanizam. Oni nisu potpuno porekli dogmu o Svetoj Trojici, ali su učili da je Otac i po redu (ordo), i po vlasti (potestas), i po dostojanstvu (dignitas) viši od ostalih lica, kao centralno načelo Božanstva. Samo Otac ima božansku prirodu i božanska savršenstva, a Sin i Duh Sveti dobijaju ih od Njega. Otac koji rađa veći je od Sina koji se rađa, i veći od Duha koji ishodi.
Svedenborg (1689-1772) i njegovi sledbenici svedenborgijani uče da je Isus Hristos jedini Bog neba i zemlje i da je u njemu Božanska Trojica Oca, Sina i Svetoga Duha. Božanska Trojica nema tri lica, nego je sjedinjena u jedno lice. Sam Bog Jehova sišao je s neba kao božanska istina, koja je Reč, i uzela na sebe čovečansku prirodu, da bi čoveka oslobodila adskih sila i vaspostavila poredak u Duhovnom svetu i u Crkvi. Svojom borbom sa adskim silama i svojom krenom smrću On je izvršio veliko delo iskupljenja: sjedinio je u svome čovečanstvu božansku istinu sa božanskim dobrom, ili božansku mudrost sa božanskom ljubavlju, i tako se vratio u svoje Božanstvo, u kome je bio od večnosti, zajedno sa i u svome proslavljenom čovečanstvu, zbog čega On zauvek drži adske sile u pokornosti, i svi koji veruju u njega biće spaseni.
Religiozni reformistički racionalizam našao je svoj filosofski izraz u Kanta, Šelinga, Hegela i ostalih racionalista. Kant je priznavao jednog Boga, ali poricao trojičnost u Bogu, i smatrao Gospoda Hrista za čoveka. Šeling je u svome filosofskom sistemu zastupao mišljenje da je „Apsolutni“ u isto vreme i idealan i realan, večno prelazi iz stanka nerealnog u stanje realno, ostajući uvek ravan sebi. Sin Božji je beskonačnost koja se javlja u granicama konačnog, a Duh Sveti je načelo koje konačno uzvodi beskonačnom. Hegel rasmatra Božanstvo kao čistu Ideju, kao čistu mislenu delatnost i znanje. Ali pošto saznanje pretpostavlja i predmet saznanja, to Bog od večnosti Samog Sebe razlikuje i saznaje ili rađa Sebe kao Sina, i u isto vreme saznaje Sebe jednim ili ravnim Sebi, tj. Duhom. U sistemu Hegelovom se ni Sin ni Duh ne smatraju kao večne posebne ličnosti Božanstva. U njega je Bog — večna ideja. Ta ideja, u apstraktnom obliku, neostvarena, jeste — Otac; kada se odvoji u pojavu, u spoljašnjost prirode, jeste — Sin; a kada se iz pojave vraća u konačni duh iu samosaznanje jeste — Sveti Duh.
NAPOMENE:
[1] Sv. Irinej, Contra haer. Ι, 26, 1.
[2] Sv. Ipolit, Philosoph. X, 10; X, 27.
[3] Contra Noet. 1.
[4] ib. 7.
[5] Rimski sabor 380. g. i Carigradski 381 g. anatemisali su markelovce.
[6] Učenje Fotina osuđeno je na Milanskom saboru 344-345 g., i na antiohijskom saboru 344 g.