Tuesday
2024-03-19
7:08 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
АРИЈАНСКИ ЈЕРЕТИЦИ ИЗ ПРЕСТОНЕ СРЕМСКЕ МИТРОВИЦЕ И БЕОГРАДСКИ "ЛАВИРИНТ" »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 59

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 
 
 
Picture
Реконструкција Сирмиума (макета)
 
У доба Теодосија прогон аријанских јеретика стиже бројне сирмијумске или сремско-митровачке аријанске породице верне ранијим епископима и они су се, у бегу, распршили широм тадашњег Римског царства. Арије је лично у прогонству проширио своју јерес у Мурси (Осијеку), али и Сингидунуму одн. Београду, чији је Епископ Урсације примио Аријанско веру. Већ 335. године, на сабору у Тиру, појављују се баш ова два епископа из Илирије који подржавају Арија: Валенс из Мурсе (Осијек) и Урсације из Сингидунума (Београд). По урбаној легенди аријанци су се од прогона сакрили у београдски "ЛАВИРИНТ" одн. лагуме у београдској тврђави. Ту се још увек састају потомци "проклетих", изопштени из свих цркава, непријатељи сваке власти, прогоњенији од Катара и Богумила због вере и богатства, вечно тајни, неповерљиви и затворени у сопствене породичне кругове и везе. Ово је и тема филма "Лавиринт" режисера Мирослава Лекића са Драганом Николићем у главној улози. Подсетимо, овај заиста узбудљив филм који се често репризира на српском телевизијским каналима, за основу има причу о тајној Аријанској цркви испод Калемегдана и лавиринту из кога је могуће пронаћи излаз само ако се правилно растумаче компликовани симболи. У филму је приказана маестрална сценографија филма "Лавиринт "а подземни пролази и тајне одаје тог типа у Београду, ипак не постоје. Или се барем још увек не зна за њих...
 
ВРЕМЕ КАД ЈЕ СРЕМСКА МИТРОВИЦА
БИЛА ЦЕНТАР ЦЕЛОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА

 
"Сабор у Сирмијуму (римски назив за Сремску Митровицу) уопштено се односи на трећи од четири епископска сабора одржан у данашњој Сремској Митровици између 357. и 359.године нове ере (посебно на оне одржане 357., 358. и 359.године). Трећи сабор је обележио привремено постигнути споразум између тзв. Аријанске јереси и Западних бискупа тадашње неподељене хришћанске цркве. Барем два остала сабора се баве искључиво Аријанском контроверзом. Сви ови Сабори су се одржали под владавином римског Цара Константинуса II који је био наклоњен аријанцима.
Аријанизам или Аријанску јерес је први јавно исказао александријски Презбитер Арије чему се први жестоко, чак физички успротивио Свети Никола због чега је светитељ у Никеји и тамновао. Арије је тврдио да је Отац из Светог Тројства (Отац, Син и Свети Дух) јединствен самопостојећи и непроменљив, из чега следи да Христ не може бити Бог. Предводник непријатеља аријанаца био је Атанасијус из Александрије који је тврдио да та доктрина своди Исуса на полубожанство и на тај начин поново успоставља многобоштво пошто ће Исус и даље бити обожаван. Надаље, чинило се да Аријанзам подрива и концепт искупљења пошто једино онај ко је уистину Господ може да помири Човека и Бога. Први Никејски Сабор 325.године је наизглед разрешио питање Арија и његове "теологије" тако што га је осудио и објавио Никејско начело вере које тврди да је Син једнак део Светог Тројства као и Отац (на грч. homoousion to Patri) односно чувени "симбол вере" који се и дан-данас рецитује у целом хришћанству: "Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа... "Ипак, Аријанци су наставили са напорима да се врате у Цркву и да васпоставе своје веровање и после 325.године стално поново отварајући и настављајући дискусију пре и за време Сабора.
Picture
ПРВИ И ДРУГИ САБОР У СИРМУЈУМУ-СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ

Константин Велики је умро 337.године оставивши на престолу наследнике: Константинуса II, Цара Источног Римског царства који је био наклоњен Аријанцима, и Констанса Цара Западног Римског царства који је био наклоњен Никејцима. Црвени Сабор који је одржан у Антиоихији 341. године нове ере је објавио потврђена начела вере која искључују клаузу "homoousion"; на Сабору одржаном у Сардици (данашњој Софији) 342.године је мало постигнуто у том смислу. Константинус II, чији је престони град био Сирмујум, данашња Сремска Митровица је зато сазвао Први сирмијумски Сабор 347.године. Тај Сабор се супротставио сирмијумском епископу Потинусу, противнику аријанске јереси, који је поштовао начела римског бискупа или Папе, Марселуса I. Године 350. Константинус је постао Император оба Римска Царства, Источног и Западног што је довело до привременог јачања аријанског покрета. На другом сирмијумском Сабору године 351.Василије епископ Анкире (данашње Анкаре) вођа полу-аријанског покрета смењује Потинуса са места сирмијумског Епископа. Такозвани "полу-аријанци" су сматрали да је Син врло сличан по природи и суштини Оцу у Светом Тројству (homoousion). Други Сирмијумски Сабор је такође резултовао нацртом Шесте Аријске Конфесије (исповести) проширене верзије Четврте Аријанско Конфесије која је доследна полу-аријанизму.

ТРЕЋИ И ЧЕТВРТИ САБОР

су одржани у Арлу 353.године и у Милану 355.године и на оба је Атанасијус осуђен. Године 356. Атанасијус је почео свој трећи егзил а Георгије наименован за Александријског Бискупа. Трећи сирмијумски Сабор 357.године је престављао највећи успон Аријанске јереси. Седма Аријанска Конфесија је садржавала и тврдњу да су и "homoousion" (тврдњу о истоветности суштине и природе Оца и Сина у Светом Тројству и "homoiousios" (тврдњу о сличности њихове суштине и природе) непотврђене Светим Писмом (небиблијске) и да је Отац у светом Тројству по суштини и природи већи од Сина (оваква Конфесија одн. исповедање хришћанства је касније названо Сирмијумска Бласфемија (Светогрђе) Сабор у Анкири (Анкари) године 358. је устоличио Василија и са њега је потекло саопштење у којем је употребљен појам "homoiousios" (чиста Аријанска јерес). Али на Четвртом сирмијумском Сабору, исте године 358. постигнут је неодређени компромис - једноставно је речено да је Син "homoios" (срб. као) Отац (полу-аријанизам).

ПОБЕДА НИКЕЈСКОГ КРЕДА-НАЧЕЛА ВЕРЕ

На два Сабора 359.године у Риминију (који је припадао Западном римском Савету) и Селеукији (која је била у источном делу Римског царства) Император Константинус је покушао да Цркви наметне формулу "као" (homoios) са IV сирмијумског Савета. Сабор у Константинопољу године 361.године потврђује да су Отац и Син "слични" (homoios) тврдећи да је Син "као Отац који га је зачео" и на тај начин одбацио употребу речи "ousia" у опису њихове супстанце или природе. Смрт Императора Константинуса II године 361. и Никејски став на западу римског царства која утврђује став о истоветности суштине Оца и Сина ("homoousios") као преовлађујући у Цркви. А на истоку после смрти Атанасија 373.године, подршку Никејској исправној вери (ортодоксијом) предводе тзв. Кападокијски Оци, Василије из Цезареје (умро 379.године.), Григорије из Нисе (умро 394.године) и Григорије Назијански (умро 390.године). И коначно 379.године по доласку на власт ставио Аријанизам ван закона римски император Теодиосије I (прво владао Источним Царством 379.-395. И владар оба царства од 394.-395.).
381. године Први Сабор у Константинопољу, други васељенски после никејског 325.године, је установио неприкосновеност Никејског Креда. У новије време Т.Д. Барнбс тврди да је једино помињање Првог Сирмијумског Сабора у ствари погрешно датирана референца на тај Сабор из 351.године. Каже да су сабори 357. и 358. били тек скуп шачице учесника и да у ствари и нису били прави сабори. Проучивши основна докумената он закључује: "Све у свему једини формални и документима потврђени Сирмијумски сабор, је био онај из 351.године који је осудио Атанасија, Марселуса и Потинуса, и установио начела вере која су потом представљена на Саборима у Арлу и Милану. (Референца: "Athanasius and Constantius: Theology and Politics in the Constantinian Empire [Ed.Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1993], str. 231-32) - (извор Википедија)
И други теолози и бискупи су дискутовали о природи Оцa и Сина у Светом Тројству на сличан начин као Презбитер Арије из Александрије. Његова мисао је била да када људи покушавају да протумаче Свето Писмо, божанском у Господу намећу и сопствено, људско ограничење. Из чега следи да кад је нека доктрина човеку неразумна онда мора бити да она неприпада Светом Писму. Суштина Аријанизма се састојала у разликовању и подвајању Бога као Творца свега и Христа као божјег створења што се косило са појмом Светог Тројства. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека већа за прво и најсавршеније божје створење, јер "Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац. Касније је то постао. Син није био одувек; он је постао из ничега." Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа, на пример јер је Епископ Вулфила, који их је преобратио, био аријанаца. И пре Арија је било јереси, али је Аријанска јерес отворила пут ширењу јереси и стварању нових као што су Аполинаријанизам, Несторијанска јерес, Монофитизам, Еутахијанизам, Монотелизам и "најновије" јачање саме Аријанско јереси, у Енглеској, почетком 18.в. унутар Цркве Енглеске (Англиканске Цркве) између 1707. и 1747.године, са вођама познатим научницима тог доба Виљемом Винстоном и Семјуел Кларком и њиховим учеником Сер Исаком Њутном и у научном и у теолошком смислу. Они су прихватили да је Свето Писмо отелотворење божански дате истине коју не треба тумачити само уз помоћ традиције већ уз помоћ разума у ​​складу са надолазећим добом науке, нашавши се тако широко усмерени ка Аријанској јереси... У Теодосијево доба, преостали аријанце су похватани и побијени од стране верника званичне Римске Цркве која је добила невероватну моћ захваљујући царевима Источног и Западног Римског царства и постарала се да искорени све "не-римске" варијанте хрићанства. Таква пракса је и допринела томе да Римска католичка Црква остане тако свемоћна и баснословно богата."
(превела и приредила Катарина Крстић)
(види линк: http://www.arian-catholic.org/arian/arianism.html)
Calendar
«  March 2024  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2024
    Free website builderuCoz