Питање: Шта је аријанство?
Одговор: Аријанство је добило име по Арију, учитељу с почетка 4. века. Једна од најранијих и најбитнијих спорних тема међу раним хришћанима свакако је била Исусова божанска природа. Да ли је он заиста био отелотворени Бог или је створен? Да ли је он Бог или само сличан Богу? Арије је сматрао да је Бог прво створио Исуса, славну круну целе творевине. Аријанство је, дакле, учење да је Исус створен и да је имао божанске особине, али није био Бог.
Аријанство погрешно тумачи стихове у којима Исус каже да је уморан (Јован 4:6) и да не зна време свог другог доласка (Матеј 24:36). Истина, тешко је разумети како Бог може да буде уморан или да нешто не зна, али проглашавати Исуса створењем због тога сигурно није право решење. Исус је био у потпуности Бог, али је исто тако био у потпуности човек. Он до тренутка утеловљења није био човек и зато његова људска ограничења немају утицај на његову божанску природу и на вечност.
Друго по значају погрешно тумачење код аријанства односи се на реч “прворођени” (Римљанима 8:29; Колошанима 1:15-20). Аријанци тумаче да “прворођени” у тим стиховима значи да је Исус био „рођен” или “створен” у првом чину свеукупног стварања, али то није тачно. Исус је сам говорио о свом самопостојању и вечној природи (Јован 8:58; 10:30). У Јовану 1:1-2 пише да Исус “беше у почетку у Бога”. У библијска времена прворођени син је уживао велико поштовање у породици (1. Мојсијева 49:3; 2. Мојсијева 11:5; 4. Мојсијева 3:40; Псалам 89:27; Јеремија 31:9). Исус је прворођени у том смислу. Он је истакнути члан Божије породице. Он је помазаник, “Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни” (Исаија 9:6).
После скоро века дебате на разним саборима, рана хришћанска Црква званично се одрекла аријанства као лажне доктрине. Од тада аријанство никад више није прихваћено као одржива доктрина хришћанске вере. Али, оно ипак није нестало. Опстало је кроз векове у различитим облицима. Примера ради, јеховини сведоци и мормони имају аријанско учење о Христовој природи. Ми, баш као и рани хришћани, морамо да се оградимо од свих напада на божанску природу нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа.
===================
Arijanski spor je hristološki spor koji je podelio ranu hrišćansku crkvu. Počeo oko 318. godine, a trajao do oko 381. godine. Nazvan je po Ariju koji ga je poveo, a u početku se uglavnom vodio između njega i Atanasija Aleksandrijskom.
Bilo je potrebno osamnaest crkvenih sabora da bi se rasprava okončala, počev od Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325, pa do sabora u Carigradu 381. godine. Predmet spora bilo je značenje ovaploćenja u okviru hrišćanskog monoteizma. Suština spora je bila u tome da li je Sin jednako večit kao Otac ili je stvoren? Da li Hrist ima istu suštinu (homoousias) s Bogom ili ima sličnu suštinu (homoiousias)?
Аријево учење
Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“ (Талија).[3] Уздизањем Исуса у надљудско, између њега и хришћана ствара се непремостива раздаљина. По Арију, претерано истицање Христовог божанства прети да уништи идеју о угледању на Христов живот, која је битна за хришћанство. Арије такође није желео да допусти да монотеизам потоне у учење о двобоштву и супротстављао се метафизичком преувеличавању Христа, које је дирало у јединственост Бога.
Према Арију је Бог од вечности, а Син његов први створ, преко кога је све остало створио. „Отац је у еонским временима створио јединорођеног Сина, кроз кога је створио и еоне и свемир. Син је безвремено створен од Оца, он је креиран и створен пре еона, али није постојао пре него што је створен, но је свакако једини који је безвремено био створен од Оца пре свих."[4] Овакво тумачење има снажну потпору у Светом писму.
Изгнанство Арија у Илирију
Арије је рашчињен, проглашен јеретиком и проклет, а како је цар прогласио одлуке сабора царским законима, приклањање Арију је од тада постало злочин, а Арије је постао државни непријатељ! Власници његових књига су под претњом смртне казне били присиљени да их предају. Константин је протерао из земље све епископе који нису хтели да потпишу новостворени симбол вере и на тај начин је остварио јединство. Епископе Јевсевија Никомедијског и Теогонија Никејског зато што су бранили ставове Арија и после одлука Никејског сабора, цар је прогнао у Галију.
Арије је прогнан у Илирик, заједно са његовим присталицама, екскомуницираним епископима Секундом Птолимедиским и Теоном Мармаричким. Сматрало се да ће на тај начин аријанска јерес убрзо бити уништена, али испоставило се да је насилно сузбијање имало управо супротно дејство. Арије је у Сирмијуму и у другим градовима Паноније и Мезије наставио да шири своје учење. Илирски епископи полако прихватају Арија, па се 335. године, на сабору у Тиру, појављују два епископа из Илирије који подржавају његово учење: Валенс из Мурсе (Осијек) и Урсације из Сингидунума (Београд).
Аријева смрт
Овако је Аријеву смрт забележио Сократ Схоластик:[8] „Када је изашао са царског двора, Арије је око себе имао много Јевсевијевих присталица који су га чували и тако у њиховој пратњи, он је ишао улицом, а многе очи беху упрте у њега. Када је био близу Константиновог трга, где се налази порфирни стуб, Арије осети неку слабост у стомаку. Тада упита једног из пратње где се налази заход, а овај му показа један иза трга. Он отиде тамо, и ту га снађе још већа слабост, тако да је уз пражњење црева просуо и сву утробу из себе уз много крви, те ту и издахну."
Противници су сматрали Аријеву смрт Божјом казном, док су његове присталице тврдили да је отрован, што је мишљење и многих савремених проучавалаца.[9][10][11] Углавном, Аријева смрт није окончала неслагања. Борба се наставила несмањеном жестином, јер није била везана за личност Арија, већ за питања која је он покренуо.
Аријанство
Аријанство није била мала секта, већ је прерасла у велику цркву која се издавала као једина истинита. Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ Улфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Турса, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако."
Арије је расправу о природи Христа поставио са таквом жестином да се више није могло пречути. Како је природа Христа била у средишту ове расправе, сукоб је попримао све веће размере. Не само да су у њега били увучени епископи са стране, него и хришћанске масе. Убрзо више није било ниједног града нити села где се није расправљало о Богу и Христу. Чланови породица су због тога долазили у жестоке сукобе, а у јавности су избили прави немири. Хришћани су се тукли на улици зарад Христовог божанства. Због тог ружног понашања хришћанство је код пагана изашло на рђав глас, те су му се подсмевали и у позориштима.
Vikipedija
========================
ПРОТИВ НЕОАРИЈАНСТВА
ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР АНДРЕЈ ФИЛИПС
ПРОТИВ НЕОАРИЈАНСТВА
„Прво ћу те исушити,
а онда ћу чангрљати твојим костима“
Реч демона у Житију преподобног Макарија Великог
Православна вера је изражена у Никео-цариградском Символу вере који је коначно формиран у четвртом веку[1]. Символ вере заснован на Светом Писму првог века и другим откровењима Духа Светог којa су добили Оци Цркве почевши од првог века, сачуван је у неизмењеном облику једино у Православној Цркви. Нико други није сачувао Символ неповређен од насртаја овог света, који су се јављали током векова.
Примећено је да су на сваки члан Символа вере напади вршени у хронолошком поретку. Тако су се први окомили на Символ Вере грчки и римски многобошци, јер се у њему отворено објављује постојање једног Бога. У наредним вековима почели су напади на онај део Символа вере у којем се говори о Христовој личности. Тај део је дугачак и подробан, јер нам је Христос, Друго Лице Свете Тројице, открио Себе кроз Своје оваплоћење. Управо у овом периоду од Цркве су отпали аријанци, несторијанци и монофизити. Још касније су почели напади на део Символа који говори о Духу Светом. У том периоду од Цркве је отпала Западна Европа упркос каснијим откровењима дарованим Светитељима, попут Светог Григорија Паламе. Овај „проповедник благодати“ је у четрнаестом веку покушао да Запад из неопаганизма врати у Православље.
У наше време напади су усмерени на завршне делове Символа који се односе на Цркву. Ови напади су покренули различите поделе које су почеле у двадесетом веку и настављају се до данас. Напади су у вези са вером Цркве у једно крштење, васкрсење и живот будућег века. Ови напади указују на то да се можда приближавамо последњим деценијама постојања овог палог света. Међутим, да бисмо разумели садашње нападе на Цркву, треба да се вратимо аријанству четвртог века.
Извор аријанства
Када је хришћанство у четвртом веку постало званична религија Римског царства, уследио је читав талас крштења. Нису сви који су се крстили имали искрено покајање и веру. Међу њима је било оних који су били конформисти који су се, зарад сопствене користи, прикључили општем тренду.
Временом су неки од тих „сналажљиваца“ примали свештенички чин постајући час православни, час аријанци, у зависности од тога како је „дувао ветар“. Ови непринципијелни и користољубиви свештеници-каријеристи су детаљно описани у Житијима, делима и писмима Светих Отаца тог периода, попут св. Атанасија Великог, св. Григорија Ниског, св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Амвросија Миланског и св. Иларија Пиктавијског.
Са овим таласом крштења дошла су и различита сујеверја, полу-незнабоштво и империјални национализам. Овај национализам је касније делом изазвао несторијански и посебно монофизитски раскол. Неки верују да је овај национализам на крају био чак и делимично одговоран за успон ислама у седмом веку. Ипак, највећу опасност у четвртом веку представљало је аријанство.
Старо и ново аријанство
Аријанство је било и остаје напад на Христово Божанство. Оно покушава да помири Православну Цркву, која исповеда да је Христос Син Божији, са њеним непријатељима, који то одричу. Историјски аријанство представља покушај да се сједини Црква, тј. Тело Христово са сујеверним, незнабожачким империјализмом и јудаизмом који одбијају да признају Христа за Сина Божијег. Желећи да се домогну тог циља по сваку цену, аријанци су тако одбацивали Христове речи из Јеванђеља које фактички осуђују аријанство: „А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10:33-34). Видевши у Христу само човека, а не Сина Божијег, аријанци су били први хуманисти, који су се поклањали Христу човеку, а не Христу Богочовеку[2].
Аријанство је било побеђено, али никада није сасвим ишчезло. На пример, више од хиљаду година након аријанских спорова, сличан покрет се јавио и на северу – у Русији, у Руској Православној Цркви. Он је трајао од 1470. до 1505. године и називао се „јерес јудејствујућих“. Ова јерес је настала у Новгороду, који је био под највећим утицајем Запада, и покушавала је да сједини Православље са „новим“, полу-протестантским и интелектуалним хуманизмом, који је тада почињао да се развија у Западној Европи као резултат полупаганске „обнове“ – Ренесансе.
Овај западњачки хуманизам никао је под утицајем ислама и јудаизма, који су одрицали да је Христос Син Божији. Тај нови облик аријанства, под именом хуманизам, који је продро са Запада преко јеврејских трговаца, био је анти-клерикални и анти-монашки. Аријанци који су себе називали „јудејствујућима“, иако је мало ко од њих заиста био Јеврејин, били су побеђени. Та јерес је допрла до самих врхова Руске Цркве, раширила се међу дворским клиром и неко време је имала утицај чак и на великог кнеза Јована III. Заштитници православља, као Св. Јосиф Волоцки, помогли су у избављењу од тог утицаја.
Неоаријанство
У наше дане ми видимо у Русији да се аријанство поново разбуктава. Након пада милитантног атеизма и масовног крштења источнословенских народа у православље, „новог крштења Русије“, ситуација у Руској Православној Цркви не разликује се много од ситуације у четвртом веку. Како је недавно рекао Архиепископ владивосточки и приморски Венијамин (Пушкар) – надошли талас (крштења) деведесетих година донео нам је не само воду, већ и мноштво подводног камења.
На то „подводно камење“ односи се, на пример, из совјетских времена неиживљени државни национализам (портрети Стаљина се до данас држе заједно са иконама Св. Цара Николаја II) као и позиви за канонизацију Ивана Грозног и Распутина. У „подводно камење“ се убраја још и сујеверје и полу-незнабоштво, које се испољава у обредној вери, неприхватању ИНН[3]. Ту је и слепо послушање некаквом лажном старцу или младо-старцу. Све ово сматра се важнијим од узрастања у моралном и врлинском животу и свакодневне бриге о ближњем. Као и у четвртом веку, све те проблеме треба „оцрквенити“, тј. старати се да се пастирским радом, саосећањем и трпљењем неофитска ревност претвори у позитиван и користан црквени живот.
Други, интелектуално образованији новокршени људи донели су са собом још већу опасност, која се може поредити са аријанством. То ново аријанство – неоаријанство – не одриче Божанство Христово као што је чинило старо, али одриче Божанственост Тела Христовог, то јест Цркве. Оно представља покушај да се обесвети Црква, опонашајући протестанте, који не поимају Цркву, који су лишени осећања свештеног и који су породили савремени секуларизам. Неоаријанство само иде по траговима протестантизма који је коначно обесветио себе након Првог светског рата и римокатолицизма који је урадио то шездесетих година, након Другог ватиканског концила. Губитак сваког осећања свештеног (а иза тога следи потпуни губитак вере) довела је римокатолике и протестанте до посветовњачења и одступања од вере стотине милиона њихових верника .
Како обесветити Цркву
Први покушаји да се обесвети Православна Црква појавили су се међу интелектуалцима руског порекла на Западу, који су припадали „Париској школи“ новообновљенаца. (Користимо термин „Париска школа“ без обзира на то што су неки њени представници емигрирали у Енглеску и САД, а неки, као на пример руски православни богослов Владимир Лоски, иако је и живео у Паризу, није имао ништа заједничког са „Париском школом“). Међу тим интелектуалцима, једни су често испољавали окултна гледишта (Булгаков[4], Ковалевски), други (као например Афанасјев, Шмеман) придржавали су се протестантских (и полу-световних) погледа[5]. Сви они су обмањивали себе мислећи да обнављају Православље. У стварности су само учествовали у процесу секуларизације (посветовњачења) Цркве кроз такозвано „академско богословље“.
Неоаријанска идеја да се обесвети Црква је била донесена у Русију из Француске и САД деведесетих година. Њен циљ је да се зближи Руска Православна Црква са већ обесвећеним инослављем (римокатолицизмом и протестантизмом) кроз екуменизам. (Екуменизам је постојао и раније, али он је био чисто политичка интрига, чији творац је била совјетска власт). Смисао тог такозваног синкретистичког редукционизма је у томе да се Црква, која је Тело Христово, сведе на тек једну од много деноминација или на ниво философије. И тако четири генерације након духовног пада протестантизма и две генерације након пада римокатолицизма креће покушај да се обесвети Руска Православна Црква. О томе су ми „пророковали“ клирици модернисти из Руске Православне Цркве у дијаспори седамдесетих година. Данас Руска Православна Црква у себе укључује три четвртине укупног броја православних хришћана у свету и још увек је последња и најјача „тврђава православља“.
Да би се обесветила Руска Црква потребно је да изгуби многа карактеристична православна предања. Коначни циљ је потпуно уништење црквеног Предања. Нова предања (уведена двадесетих година у Константинопољску патријаршију, а одатле распрострањене на Александријску Цркву, Балкан и цркве Блиског Истока које су под утицајем Запада) укључују например осуду такозване „литургијске побожности“. (Тај израз по нашем мишљењу је по први пут коришћен пре 50 година од стране протојереја Александра Шмемана у његовом „Уводу у литургијско богословље“. Тај својеврсни уџбеник за протестантизацију Православља је био у то време осуђен од стране оца Михаила Помазанског). Доле наводимо промишљено састављени списак основних црта неоаријанства. То је изванредно испланирани напад на светост Цркве, који се испољава од увођења релативно малих измена па све до потпуног одступништва, врло добро познат у руској дијаспори већ 90 година. Од деведесетих он се отворено износи и у Русији.
Десет корака неоаријанског програма
Следећих десет корака нису фантазија. Сви су већ претворени у живот у неким деловима руске православне дијаспоре током нашег живота. Сада говоримо о оном што смо сами видели, што се силом наметало на наше очи насупрот вољи верних чеда Цркве. Не треба далеко да путујемо да бисмо видели како се ови кораци-фазе остварују. Ови кораци су изложени приближно по редоследу којим су настајали и којим сада неке од њих покушавају да уведу у Руску Цркву у самој Русији, под изговором модернизације.
1. Уклонити пропис o скромном одевању у храму и дозволити раскошну, световну одећу у храму, женама посебно.
2. Укинути постове и припрему за Причешће (између осталог и исповест пред Причешће) и прећи на римокатоличку праксу (без икаквог поста и исповести) на тај начин Причешће ће бити могуће у апсолутно свако време месеца. Модернисти скраћују и дугачке службе Великог поста остављајући само Литургију пређеосвећених дарова.
3. Укинути читање часова пред Божанском Литургијом. Увести различита скраћивања на Литургији, читање тајних молитви и евхаристијског канона наглас. Пожељно је узвикивати их попут пијачних трговаца. Такође укинути коришћење свештеничких одежди различитих боја (у зависности од празника).
4. Подвргнути сумњи светост таквих Светитеља као што су Исаак Сирин, Дионисије Ареопагит, Симеон Нови Богослов и Силуан Атонски. Неоаријанци сматрају да је сваки од ових Светитеља на одређени начин неправославан, како би на тај начин оправдали своју идеју обесвећивања Цркве. Светог Исаака Сирина неоаријанци сматрају „несторијанцем“ јер су му приписана нека полу-несторијанска дела. Свети Дионисије, кога посебно мрзе неопротестанти, назива се „неоплатоничарем“, јер је он сакрализовао (придавао свештени карактер) Цркви и Литургији. Светог Симеона Новог Богослова називају „либералом“ (овде неоаријанци говоре о себи) иако је овај Светитељ веома оштро говорио против римокатолицизма. Што се тиче светог монаха – сељака Силуана Атонског његов посебни акцент на Духу Светом од неоаријанаца се види као форма православног „харизматизма“, превиђајући да он ставља велики нагласак на непрестано покајање. Тај „харизматизам“ јесте посебна врста „прелести“, „духовне обмане“ која је веома раширена између осталог у неким деловима руске дијаспоре.
5. Напустити свештени црквенословенски језик и прећи на говорни руски језик, језик улице. То је типични протестантски лажни рационализам. „Сви треба да разумеју све“, – говоре интелектуалци, – иако Творац увек остаје изнад наших ограничених, будући да смо створени, способности схватања.
6. Ширити учење Оригена, директно од Париске школе, које објављује „да ће се сви спасити“. То је још један покушај ширења хуманизма унутар Цркве.[6]
7. Одбацити свештени, православни календар и увести римокатолички календар, маскирајући га под именом „нови“ или „нови јулијански“ календар.
8. Налик на унијате и друге римокатолике изнети иконостасе из храма (који, како сматрају анти-клерикални неопротестанти-оригенисти, „раздваја“ духовништво и мирјане).
9. Срушити углед монаштва (које је Париска школа одувек мрзела). То се већ догађа у дијаспори. Бојимо се масовног одласка из монаштва и појаве… ожењених монаха. Морамо да се молимо за жртве.
10. Званично признати делотворност римокатоличких „тајни“, прекинути мисионарску делатност у Западној Европи и Северној Америци. Држати службе у римокатоличким храмовима и на крају, слити се са Ватиканом. Добија се обесвећени, разорени, уништени део Руске Православне Цркве. Она ће се на овај начин претворити у световну, политичку организацију – трећи Ватикан или трећи Рим – уместо да буде нови Јерусалим. Тако ће она подражавати римокатолицизам, чија је грешка била у томе што је одлучио да буде царски и римски – а не васељенски и хришћански; богат и моћан, а не кротак и свет. Увући ће вас у саморазарање. Ваш ум ће бити помрачен заблудама, Вашем самољубљу ће ласкати, а медији ће вас обоготворавати као идола. Бићете веома умни, у реалности међутим – лишени разума. И ето, све је спремно за потпуно зацарење сатане на Земљи.
Није безначајно што савремено неоаријанство – напад на божанственост Тела Христовог путем обесвећења – представља покушај да се споји Црква са световним хуманизмом. Покушај да се сједини светлост са тамом (види 2 Кор. 6:14), накупљати новац, добити политичку власт и имати потпуно уважавање. Неоаријанци желе исто што и лопов Јуда (види Јн. 12:6), то јест да чувају новац и да поступају као Апостол Петар који је одсекао ухо слуги првосвештеника Малха (због тога га је Господ укорио, рекавши: „сви који се маше за нож, од ножа ће погинути“ (Мт. 26:52)).
Закључак
Нови талас неоаријанства долази у време када су православни народи забринути због недавних догађаја. Ти догађаји укључују објављене документе прошлогодишњих екуменистичких преговора на Кипру. Покушај протеста је био снажно угушен од представника Кипарске Цркве. Затим је следило одбијање јерархије Бугарске Православне Цркве да се врати православном календару за фиксне празнике.
Сасвим недавно појавила се обеспокојавајућа посланица Константинопољске Патријаршије, објављена, као и увек, на празник Недеље Православља, у којој се говори да се Констанинопољска Црква припрема да не призна све монахе Свете Горе, који припадају јурисдикцији те Патријаршије. То говори о новим прогонима унутар те јурисдикције. Сем тога, догађају се промене на Косову, окупираном од НАТО-а, које изазивају забринутост. Сем тога и из Москве долазе саопштења које јавно понављају неообновљенство париске школе. Уздижу одређене представнике те школе чије „православље“ је већ одавно деградирало до духовне прелести. У Москви постоји очигледно искушење да трећи Рим освоји нови Јерусалим. Да не буде!
Шта се може радити у таквој ситуацији? У четвртом веку одговор Цркве на користољубље и „сналажење“ био је двострук. Прво, одговор је постало монаштво, чији је успон у трећем веку припремио св. Антоније Велики. Друго, одговор је био чврсто и упорно противљење од стране свештенства и народа. Нису се „затворили“ у гето и нису отишли у секту већ су остали у окриљу Цркве да би се борили за Христову Истину. Такав двоструки одговор можемо дати и ми данас. Свако од нас треба да појача молитву за жртве те духовне прелести. Исушивши у њима веру демони желе још и да чангрљају њиховим костима. Треба да се молимо да се то не догоди.
НАПОМЕНЕ:
- Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, који је нас ради и ради нашега спасења сишао са небеса оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, страдао и био погребен. И Који је васкрсао у трећи дан по Писму. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа Животворног који од Оца Исходи, Који се са Оцем и Сином заједно слави и Који је говорио кроз пророке. У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин.
- Јер, када се Бог родио као човек, није био циљ да се он лиши Божанства, него је био у томе да се оно сачува (Божанство), и да би се човек родио као Бог. Дакле (зато), његово име је Емануило што значи „Са нама је Бог“; на тај начин Бог се не спушта на ниво човека, него се човек уздиже на ниво Бога“. (Свети Јован Дамаскин „О Троице“, кн. X, 7)
- ИНН код нас у Србији познат као ПИБ – порески идентификациони број. Више о суштини тог проблема на http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/IntervjuDanilJuri.htm#07 – прим.прев.
- Ево како свети Јован Дамаскин одбацује софиолошку јерес 12 векова пре њеног појављивања: „Не обожавајући творевину, јер му се не клањамо само као телу, већ као телу сједињеном са Божанством… Поклањам се обема природама Христовим, кроз Божанство сједињено са телом. Тиме не придодајем четврто лице Светој Тројици – далеко било!“ (Тачно изложење Православне вере III, 52)
- Недавну критику париске школе и њеног утицаја међу такозваним „кочетковцима“ у Русији види текст свештеника и мученика Данила Сисојева. http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post9099.html – прим.прев.
- О „бесмислености Оригенових чудних мишљења“ види „Тачно изложење православне вере“ књига IV, глава VI.
Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
Русская народная линия – информационно-аналитическая служба