Tuesday
2017-09-26
12:57 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Јеврејски систем жтрвовања животиња »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 34

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Јеврејски систем жтрвовања животиња

Драги пријатељи,

У овој проповеди биће речи о жртвеном систему описаном у Старом Завету. О тој теми имамо највише информација у 3 Мојсијевој.  У адвентистичкој литератури посебно у књигама од госпође Е. Г. В. можемо прочитати да је наведени систем жртвовања животиња уведен одмах после пада у грех. Да ли је то у складу са Писмом? Ако су наше Библије које имамо по кућама истинска Света Писма онда је мој одговор потврдан. Адвентизам учи да је Бог после Адамовог и Евиног сагрешења наредио Адаму да закоље известан број животиња и да је затим од њихове коже начинио одећу за први људски пар. То је требало кажу адвентисти да симболички представи невину жртву Исуса Христа који ће једном у будућности доћи и својом смрћу на крсту покрити грехе света. Заговорници једног другог схватања кажу да није било тако, него тврде да је Бог створио својом силом крзно животиња без икаквог убијања истих, те да је од тог материјала начинио одећу Адаму и Еви. Постоји још једно мишљење које је веома једноставно, а полази од тога да су и у почетку као што је то случај и данас, животиње умирале па је Бог од њихове коже направио одећу за наше прародитеље.


Традиционално гледиште је да је Књигу Левитску написао Мојсије, или у мање екстремном случају, да његов садржај вуче корене из његовог времена.[1], те се стога ова књига назива и Трећом књигом Мојсијевом. Међутим, ова традиција је релативнo касна (датира из времена Јосифа Флавија, историчара из 1. века нове ере)[3], а научници су практично сагласни да је Књига Левитска имала дуг период развоја, да обухвата неке делове који су изузетно стари и да је свој садашњи облик добила за време персијске владавине (538-332. п. н. е.).[4]
Википедија


Трећа Мојсијева (хеб. ויקרא вајјикра; грч. Λευιτικον; лат. Левитицус) је трећа књига Старог завета и Петокњижја, као и јеврејске Торе. Скраћеница за ову књигу: Лев.
У вези назива Књига Левитска постоји један покушај манипулације од стране извесних субјеката кроз историју. У Википедији су наведене неке референце које на ту манипулацију указују:

Српски назив потиче од грчког назива и односи се на Левите, племе из којег је потицао свештенички сталеж. Садржи законске прописе о обредима и свештеничкој служби, прописе о приношењу жртава, о ритуалном очишћењу, прописе о прослављању празника Јом кипур. Књига Левитска, међутим, није упутство за свештенике, јер се у најмању руку подјенако бави и улогама и дужностима лаика.[1]


Назив

Хрватски назив преузет је из грчке и латинске традиције, а означава да ова књига садржи прописе који се односе на Арона и његове синове, припаднике племена Леви, који су вршили свештеничку службу, најпре у путујућем светилишту у пустињи, а потом и у јерусалимском храму.

Хебрејски назив ויקרא вајјикра, »и зовну«, прва је реч ове књиге.


Структура

Трећа Мојсијева има шест делова. Први део (Лев 1-7) представља жртвени обредник, након којег следи опис обреда свештеничке посвете (Лев 8-10), потом прописи о чистом и нечистом (Лев 11-15), који завршавају описом обреда Великог дана помирења, тј. Јом Киппур (Лев 16). Пети део назива се обично »Закон светости« (Лев 17-26), а закључни, шести део додатак је који одређује услове откупа особа, животиња и добара посвећених Богу (Лев 27).

Kњижевни састав


У Левитском законику особито је видљив утицај свештеничке традиције Петокњижја, а текст је скоро искључиво законодавног значаја и прекида приповедање догађаја након Књиге Изласка, а пре Књиге Бројева. Будући да је свештеничка традиција довршена у време повратка из вавилонског прогонства, у 6. веку пр.н.е. у то се време може сместити највећи део садржаја ове библијске књиге.

Садржај Левитског законика

Жртвени обредник (Лев 1-7) односи се на боравак Израелаца у пустињи и стављен је под Мојсијев ауторитет, као да би га он написао. Ипак, уз покоју старију одредбу, он је свој коначни облик добио након повратка из Вавилоније, те доноси описе приношења жртви из периода другог храма (од 6. века пр.н.е.). Слично је и са обредом свештеничке посвете (Лев 8-10) која укључује и помазање свештеника приликом преузимања дужности, а познато је да је такво помазање уведено тек након повратка из прогонства.

Премда је свој коначни облик овај законик добио након повратка Јевреја из вавилонског прогонства, у њему се могу наћи многи трагови врло старих предаја, попут одредби о забрањеним јелима (Лев 11) и прописа о обредној чистоћи (Лев 13-15). Ови прописи своје почетке налазе у практичним упутствима потребним ради избегавања особито заразних болести, но касније ће се развити у читав религијски систем и доказ о припадности одређеној вјерској групи и одређеном народу.

»Закон светости« (Лев 17-26) изворно није припадао Петокњижју, а у њему се могу наћи и елементи који засигурно потичу из номадских времена (Лев 18), потом они који су из времена изгнанства, као и они из периода након повратка. Идеја светости у јеврејству повезана је са идејом о Богу који је одвојен и другачији, па и они који су његови морају на неки начин да одражава ту одељеност, што се огледа у светости живота.

 

Жртвовање

Књига левитска почиње са приношењем жртве богу. По Књизи постања човечанству није дозвољено да једе месо (Прва Мојсијева 1:29), али је после потопа Бог дозволио да се кољу животиње и једе њихово месо, али животиње морају бити понуђене као жртве (Постање 9:3-4). Жртва је у смислу поклон (понуда) Богу, али такође укључује прелазак понуде од свакодневних до светих. Они који једу месо једу „освећени оброк“, а Божји удео у томе је „угодан мирис“, који се ослобађа када се понуда (тамјан или месо) спали.

Напомена: Пре него што је онима који су преживели велики Потоп било допуштено да конзумирају месо закланих животиња Ноје је принео на жртву паљеницу Богу од сваке врсте чистих животиња (в. 1 Мој. 8:20). А онда у 9 поглављу, 3 стих имамо необично одобрење да се сме јести месо сваке животиње. Бар је такво тумачење већине хришћанских теолога. Међутим, питање је како треба разумети израз ''што се мичу и што живе'', јер то би могло да значи следеће: једите све оне животиње које нису угинуле (што се мичу),
и које су здраве (што живе), а здраве су не само оне које нису болесне, него такође и оне које нису генетски нечисте или боље рећи генетски модификоване. У вези са наведеним 4, 5 и 6 стих 9 поглавља Прве Мојсијеве су још занимљивији, јер они као да упозоравају човека да са убијањем и једењем животиња буде крајње опрезан. Ти стихови би се могли протумачити да је најбоље не практиковати убијање животиња ради исхране. Израз у 5 стиху ''тражићу је од сваке животиње'', изгледа да нема смисла ако се разуме као да ће Бог тражити да животиња која убије другу слабију животињу ради исхране, буде позвана на одговорност, него се то односи на нас људе који убијамо животиње из хобија или да би задовољили свој изопчени апетит.
Животиње су у почетку пре Адамовог пада у грех биле биљоједи (в.1 Мој.1:30). Међутим, након пада имамо другачију слику. Настале су различите категорије животиња, од биљоједа до месоједа и сваштоједа. На основу 3 Мој 11 можемо видети да су у категорији нечистих животиња сврстана углавном створења која су по исхрани месоједи и сваштоједи. Ноје је након Потопа, а према својој спознаји понудио на олтар Богу она створења која су чиста. У ком смислу чиста? Рекао бих у генетском смислу. Дакле, знао је које су животиње генетски чисте, па самим тим су и најквалитетније за исхрану и њих је принео на жртву паљеницу. Јер је логично да се Господу приноси оно најбоље. Одатле изводим закључак да је Бог управо на ту категорију животиња мислио када је одобрио једење меса закланих животиња у 9 поглављу 1 Мојсијеве. Зашто тако мислим? U жртвеном ситему који је касније у 3 Мојсијевој образложен једење меса од принетих животиња је било саставни део тога закона. Наиме, свештеници су били у обавези да једу месо од жртава за грех. А осим тога у 11 поглављу је синовима Изреловим речено које животиње су за јело, а које нису. Веома је занимљиво да ми у Писму имамо стихове који се о нечистим животињама овако изражавају: Isaija 66,17 Koji se osveštavaju i koji se očišćaju u vrtovima jedan za drugim javno, koji jedu meso svinjeće i stvari gadne i miše, svi će izginuti, veli Gospod. Или рецимо овај стих:
5. Mojsijeva 14,3 Ne jedi ništa gadno. Или овај: Rimljanima 1,23 I pretvoriše slavu vječnoga Boga u obličje smrtnoga čovjeka i ptica i četvoronožnijeh životinja i gadova. Према томе, Писмо нека створења назива гаднима. Ипак, Бог је и њих створио, зар не? Да, али стоји ли Он иза генетских манипулација над тим створењима? Не знам. Месо, које се једе по Библији, је као што смо видели из ритуала који је Ноје обавио, освештано за разлику од биљне хране која је по природи намењена за исхрану па стога не подлеже процедури освештавања. Месо је храна која је жртвована Богу и посвећена Њему зато је ''освећени оброк''. Из приповести о Каину и Авељу можемо разумети да није требало приносити Богу плодови земље, него је требало приносити животиње, јер стоји да је Бог погледао на Авељов принос, а на Каинов принос није погледао. Зашто? Мислим да је томе разлог што жртвовате животиња проузрокује бол и код онога који приноси такву жртву, а и код саме животиње, што није случај ако се приносе плодови земље. Дакле, животињска жртва јесте жртва, јер је то живо биће које има крв у себи и може да послужи као храна то јест као извор енергије, али оно по својој природи није храна. Зато када једемо месо оно треба да буде посвећен оброк, јер у почетку није било намењено за исхрану људским бићима. Једући месо ми у ствари једемо лешеве. Још ако притом конзумирамо месо нечистих животиња, чинимо двоструко зло.

Напомену написао: Милош Попадић

 
Жртвени јарац од Вилијама Холмана Ханта

Поред паљеница, помињу се жртве ради греха. За тај чин Књига Левитска прописује два жртвена јарца и да се жребом одреди који ће јарац припасти Богу, а који Азазелу. Јарац који припадне Богу се убија, а његову крв свештеник брише о главу другог преносећи тако људске грехе на њега (отуда израз жртвени јарац) и пушта га у дивљину Азазелу.

У Књизи Левитској, жртву приносе само свештеници. То није у складу са сликом датом на другим местима у Библији, где жртве нуде широк спектар људи (нпр. судија Маноје, пророци Самуило и Илија и краљеви Саул, Давид и Соломон, где нико од њих није свештеник) и општим утиском је да било која глава породице може да приноси жртву. Већина ових жртава су жртве паљенице, и нема помена о жртвовању за ослобађање од греха. Из тих разлога постоји раширено мишљење међу научницима да су првих 16 поглавља из Књиге левитске која се баве приношењем жртве уведена након Вавилонског ропства, кад су околности дозволиле свештеницима да опишу ритуале који изражавају њихов поглед на идеализовани Израел који живи као света заједница и поштује свештеничке прописе.

Забрањене ствари

 
Скинија Ковчега завета

Књига Левитска прописује смртне казне за:

  1. прељубу (20:10)
  2. бестијалност (18:23–29)
  3. богохуљење (24:11–16)
  4. хомосексуалност (20:13)
  5. освећење деце идолу (20:1-5)
  6. једење жртве у погрешно време (19:5-8)
  7. убијање жртве, осим на улазу у Шатор (17:1-9)
  8. инцест (18:6-29)
  9. убиство (24:17,21)
  10. одбијање поста на Дан очишћења (23:29)
  11. обредне нечистоте (7:20,21)
  12. светогрђе (22:3)
  13. однос са женом док има менструацију (20:18)
  14. гатање (20:6,27)
  15. проституцију (21:9)
  16. рад на Дан очишћења (23:29)

Књига Левитска забрањује, али без смртне казне:

  1. шишање на ћелаво и бријање (21:5)
  2. једење свињетине (11:7)

    ''Књига Левитска у каснијим традицијама

    Јудаизам

    Књига Левитска представља главни извор јеврејских закона. У талмудској литератури, постоје докази да је ово прва књига Танаха која је учена у рабински систему образовања у талмудска времена. Могући разлог може бити да је, од свих књига Торе, Књига левитска је најближи да буде потпуно посвећена мицваху и његовом проучавању.

    Постоје две главна мидраша Књиге Левитске: халашки (Сифра) и више хагадски (Ваиикра Рабу). У модерномм јудаизму Тора је подељена на 52 недељна дела, тако да се Тора јавно прочита за једну годину на јутрењима у дане Шабата (суботе).

    Хришћанство

    Када Нови завет говори о крви Христовој, као што је у Посланици Јеврејима, он користи језик жртве због греха као и у Књизи Левитској. Иако само распеће није био крвав облик смрти, Исусово тело и распеће се узимају као жртва ради искупљења греха. Гордон Венам у свом коментару на Мојсија изражава идеју да је хришћанство уклонило потребу за жртвовањем животиња овим речима: „Са смрћу Христовом једна довољна „жртва паљеница“ је понуђена једном за свагда, а самим тим и животињске жртве које наговештава Христову жртву су учињене застарелим ".

    Хришћански верници за разлику од јевреја и муслимана једу свињетину, објашњавајући то да је Нови завет прогласио старозаветне законе застарелим. Са друге стране, хришћански фундаменталисти настављају да се позивају на Књигу Левитску као аргумент против хомосексуалаца.''
    Vikipedija

Calendar
«  September 2017  »
SuMoTuWeThFrSa
     12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2017
    Free website builderuCoz