Дјеца Сварогова: Пантеон словенских богова
У тексту о открићу древног храма на Пештерској висоравни писало да је Световид врховни словенски бог.
Наши преци су били пагани, познати по неповјерењу и затворености према остатку свијета. Ти неустрашиви „варвари“, како их називаху антички историчари, од давнина су живјели у демократији и једнакости, договарајући се о свим пословима на заједничком сабору.
У неколико вијекова Словени постепено примају хришћанску, а напуштају своју стару вјеру. Овај процес, започет VII a углавном завршен крајем XII вијека, био је дуг и болан и на крају не потпуно успјешан јер су се многи стари словенски обичаји и вјеровања задржали и очували до данашњих дана. Неколико вијекова трајало је званично двовјерје, док на крају стари обреди нису уступили мјесто оним хришћанским, или бар обукли њихово рухо, донекле измијенивши свој облик. Мјеста старих богова су заузели хришћански свеци, али суштина је остала непромијењена. Стара вјера остала је умногоме сачувана и у усменој народној књижевности чијом се љепотом могу подичити сви словенски народи.
Пантеон словенских богова се разликује од осталих многобожачких пантеона по томе што словенска божанства нису повезана никаквим родбинским везама, изузев тога што су сви богови „дјеца Сварогова“, која потичу од њега. Извјесно је да су сви Словени славили исте богове, иако је њихова пажња највише била усмјерена према „свом богу“, заштитнику племена. Историчари религије се разилазе у мишљењу ко је био врховни словенски бог, сви се слажу да је он постојао. Из свих расположивих извора, највише података се може наћи о девет богова и три богиње. Већина богова су ратници. Они нису ни добри ни зли. Неки имају карактеристике које људи сматрају добрим или злим, али то је просто њихова функција коју обављају под утицајем и са одобрењем Сварога. Неки богови и дијеле неке карактеристике са другим боговима.
Сварог је (вјероватно) врховни бестјелесни бог, прастворитељ неба и земље, свакога рода и плода на земљи, али и цијеле васионе. Сварог спава и у сну је створио овај свијет и повјерио га Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно утицати на материјално окружење које сања али зато може да утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај свијета.
Словачки мит: У почетку не бијаше ништа осим Бога. Бог је спавао и сањао, те му сан трајаше непрестано. Но суђено је да се Бог, ипак, једном пробуди...
Перун је познат свим Словенима као бог грома и олујног неба. Он је бог који кажњава неправду. Он такође контролише олују и кишу, и онај је који оплођава земљу и даје јој плодове. Замишљен је као зрео човјек дуге браде са муњама у рукама (као и Зевс код старих Грка), понекад прекривен и „капом невремена“. Словени су вјеровали да ће Перун казнити оног који прекрши мир или лаже на суђењу, па су зато на свакој озбиљнијој заклетви спомињали његово име. Радили су то и владари приликом закључивања мира. Перун није у најбољим односима са Дажбогом на којег је љубоморан, јер је овај најмилији и најближи Сварогу. Сама ријеч перун код Руса и Пољака значи „гром“. Важно је поменути да су и Келти свог бога муње називали Перкунла. Перун је још називан и „бијелим богом“, изразом који се понегдје задржао и до данас.
Обредна додолска пјесма: Да зароси ситна роса, / Ој, дудула, мили Боже! / Ој, Илија, дај, Боже, дај! / Ој, Илија, мој Перуне! / Дај, Боже, дај, дај, Илија, дај!
Стрибог је бог ријечних токова и потока и бог свих водених и ваздушних струјања. Сви вјетрови се сматрају Стрибоговим унуцима, спремним да помогну људима. По предању, Стрибог је био слијеп на једно око.
Народна пјесма: Дај ми, Боже, вјетар са планине, / да раждене ову маглу клету...
Црнобог, Црни Бог или Црноглав је бог таме и владар свијета умрлих. Он је бог крвник и бог свег зла Његово подземно царство је црно и мрачно па је и он сам црне спољашњости. Једини је од богова који човјечанству отворено чини зло. Записано је да су се у његово име одигравали чудни ритуали у којима су главну улогу имале жене, плешући под окриљем ноћи, до граница изнемоглости, држећи у рукама змије, богу посвећене. Име овог бога се често користило приликом проклињања непријатеља. Узимањем нове вјере, Црнобога је замијенио ђаво.
Народна пословица: Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије!
Триглав је троглави бог ратник. Има три главе, са повезима преко очију да не би видио гријехе људи којима је врло наклоњен. Његове главе вјероватно симболизују небо, земљу и подземни свијет. Он је најмистериознији од свих богова старих Словена. Једна теорија каже да је он симболичко отјеловљење самог врховног бога. У његове храмове се доносио дио сваког ратног плијена. Име му је сачувано у именима највиших планинских врхова, гдје су и смијештани храмови у његову част.
Из народне пјесме „Женидба Душанова“: На Балчаку јесу до три главе: / из једне му модар пламен бије, / а из друге ладан вјетар дува; / кад два вјетра из глава изиђу, / Балчака је ласно погубити.
Велес је бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота. Назива се и Господаром шуме. Способан је да се претвара у разне животиње, најчешће је то био медвјед. Бориће се да одбрани крај у којем га највише поштују, па је ту улогу можда сачувао и као свети Влахо, заштитник Дубровника, који је био пријатељ са свим дивљим звјерима.
Из Велесове књиге: И дужни смо вјеровати јер јасно је да бог Велес пород доноси.
Дажбог, Дајбог, Радгост, Коледо, Хорс или Припегало је бог Сунца и ватре, и вјероватно први од богова које је Сварог створио, па се некад назива и Сварожић (што је можда алтернативни назив и за све остале богове, као Сварогову дјецу). У русији се вјерује да је он родоначелник руског народа. Претпоставља се да је он племенски бог Срба и онај којем су они највише окренути. Зими, кад Сунце ослаби, Дажбог се замишља као хроми старац који тада губи своју моћ.
Обредна пјесма: О Коледо ој, / Мој Бого мој! / Мој Божићу мој, / Сварожићу мој!
Световид је бог са четири главе, којима може истовремено да гледа на све четири стране свијета. Он је онај који види и зна све. Његова мудрост и ум надмашују вријеме и познати су ми прошлост, садашњост и будућност. Он је бог који доноси благостање. У његову част су често приношене животињске жртве. Световид би у вријеме рата узимао Јарост и постајао Јаровид. У хришћанству га је замијенио свети Вид.
Из народне пјесме „Кнежева вечера“: Сјутра јесте лијеп Видов данак / Видјећемо у пољу Косову / Ко је вјера, ко ли је невјера.
Јаровид је бог срџбе, јарости и рата. Иако су скоро сви богови ратници, само је Јаровид бог рата, онај који његовим током управља. Описивао се са седам глава и осам мачева (седам око паса и један у десној руци); толико је висок да му човјек не може ни браду додирнути кад се пропне. Касније се замишља само са једном главом.
Српска народна пјесма: Пред Јарила храбреног / Да му даде Јарило: / Веље снаге и силе.
Весна, Жива, Дива или Девана је богиња прољећа и плодности, задужена за прољеће, јутро и рађање живота. Она је супротност богињи Морани. Сматра се добром, прелијепом и потпуно наклоњеном људима. Весна је румена и бујна и перонификује цвјетање и буђење природе. Она је увијек насмијана, нага и боса, донекле прекривена папрати, травом и цвијећем и шири предиван мирис око себе. У вези с њеном одјећом ваља рећи да и папрат и цвијеће означавају плодност и да је код Словена, као и код Келта и Германа, папрат била свето биље.
Из обредне пјесме: Сива Жива сива силна, / Сива силна голубице! / до куда си путовала?
Морана, као супротност Весни, је Богиња ноћи, зиме и смрти. Замишља се као лијепа дјевојка дуге црне косе, блиједог лица, са вучијим очњацима и канџама. Све зимске непогоде долазе од Моране. Она и Весна никад нису на једном мјесту у исто вријеме. Стрибог односи једну да би донио другу.
Народна пјесма: Мора бора! Не прелази / Прек' овога б'јела двора.
Мокоша је заштитница жена и женских послова. Она је управитељица дјевојачких судбина и богиња плодности. Она је ружна и гадна и симболизује све људске страсти. Ако је Морана зла а Весна добра, према представама старих Словена, Мокоша би била негдје у средини. Жене су јој биле веома окренуте па је то можда и разлог зашто о њој нема више података, узимајући у обзир да су хронике и историју најчешће писали мушкарци.
Народна пјесма: И молила за све земно, / за све земно и под земљом. |
