Istorija pojave adventizma
Adventizam se pojavio u Sjedinjenim Američkim Državama početkom 19. veka. Osnivač adventizma je bio baptistički propovednik Vilijem Miler (1772-1849) koji je pripadao baptističkoj zajednici u Njujorku. Bio je Amerikanac iz siromašne porodice, malo obrazovana osoba. On je ipak, vrlo voleo da čita i mnogo postigao samoobrazovanjem. Do 35 godine Miler je bio skeptik-agnostik, a zatim se obratio, počeo aktivno da izučava Pismo i postao baptistički propovednik. Nije imao određeni sistem, zanimao se knjigom proroka Danila i počeo da stvara primitivne teorije.
Pažljivo izučavanje Biblije i matematički proračuni knjige proroka Danila doveli su ga 1818. godine do ubeđenja o blizini kraja sveta, drugog Dolaska Hristovog i Njegovog hiljadugodišnjeg Carstva. Nastupanje Strašnog Suda je bilo tačno označeno – 1843. godina. Kada su Milera podsećali na Spasiteljeve reči o tome da niko ne može znati ni dana, ni časa Njegovog Drugog dolaska, Miler je odgovarao da on ne predskazuje dan, niti čas, već godinu.[3]
Miler je počeo da propoveda, izdao je brošuru i Drugom Dolasku u kojoj je razvio svoje eshatološke stavove. Miler je sticao sve više sledbenika. Sledbenici njegovog učenja su dobili naziv „adventisti“.
Eto, došla je 1843. godina, narod je u histeriji čekao Drugi Dolazak, ali se ništa nije dogodilo. Miler je počeo sa nadom da traži grešku i odložio datum dolaska na 21. mart 1844. godine. Ali ni tada se ništa nije dogodilo. Miler je upao u depresiju. Tada je Čarls Snou – Milerov sledbenik – izračunao i ukazao na tačno vreme Dolaska Isusa Hristovog – 21. oktobar 1844. godine. (on je dodao priču o deset devojaka gde je Ženik okasnio do ponoći (Mt. 25:6), tako da je celu polovinu dana, tj. pola godine Sebe primorao da čeka). Miler je poverovao da je upravo taj datum tačan. Njegova uverenost je prešla na ljude, svi su prestali da seju i rade, okupili su se u belim odeždama na planini u državi Njujork u očekivanju vaznesenja na nebo. Označeni dan je prošao, a ništa se nije dogodilo. „Taj dan je postao dan Velikog razočarenja (zvanični termin koji se koristi u udžbenicima posvećenim religiji).[4]
Nade su ponovo bile izneverene. Nakon toga su mnogi ostavili adventizam. Oni koji su ostali počeli su da se nazivaju „Crkva vernog ostatka“ i grozničavo pokušavali da pronađu uzrok koji dokazuje da sve u stvarnosti bilo pravilno (teško je odreći se onoga u šta je mnogo uloženo: „Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše„. (Mt. 6:21)). Verni Milerov sledbenik, Hajram Edson, šetajući se dan nakon Velikog razočarenja po pšeničnom polju, dobio je „otkrovenje od Boga“ da se dolazak Gospodnji dogodio, ali da je u pitanju bio nebeski dolazak – Hristos je ušao u Svetinju Svetih Nebeskog hrama gde ranije nije mogao ući. Tamo je počeo „sud ispitivanja“, to jest razmatra život svakog hrišćanina i sudi ko je dostojan vaskrsenja, a ko nije. Taj sud će trajati od 80 do 100 godina, a zatim će nastupiti Drugi dolazak.
Tek danas su adventisti odustali od bilo kakvih „računanja“, po reči Gospoda: „Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti“ (Dela Ap. 1:7)
1844-45. godine kod adventista se pojavilo učenje koje je odricalo besmrtnost duše. Adventisti su tvrdili da se mrtvi do sveopšteg vaskrsenja nalaze u besvesnom stanju i da se večne muke grešnika sastoje u lišavanju postojanja nakon Strašnog Suda (to jest, smatraju da će duše grešnika jednostavno biti uništene).
1845-46. godine deo adventista je počela da se pridržava učenja o praznovanju subote umesto nedelje. Ovo učenje je postalo jedno od najvažnijih dogmatskih učenja.
Nakon 1846. godine pokret adventista raspao se na šest osnovnih grana:[5]
1. Evanđelski adventisti su rodonačelnici adventizma koji se pridržavaju opšte hrišćanskih pogleda na večne muke.
2. „Crkva adventističkih hrišćana“ javila se 1855. godine. Oni uče da se duša nakon smrti nalazi u stanju nepostojanja. Spasenje se zadobija ličnom verom. U vreme hiljadugodišnjeg Hristovog Carstva na zemlji grešnici i bogoborci će biti vaskrsnuti za svedočenje istine adventizma, a zatim će ih Bog istrebiti konačno i nepovratno.
3. „Društvo života“ se odlikuje time što, po njihovom mišljenju, ljudi umrli u zlu i nepravdi čak neće ni vaskrsnuti. Oni umiru tako da se nikada više ne probude iz praha.
4. „Adventistička Crkva Božija“ očekuje vek „ispunjenja proroštva i uspostavljanja svih stvari“. Na zemlji će se uspostaviti hiljadugodišnje Hristovo Carstvo gde će Svetitelji vladati svetom. Centar svetske države biće Jerusalim. Duša nakon smrti ne postoji i zato svoje novo postojanje povezuju samo sa Dolaskom Hristovim.
5. „Crkva Božija“ formirala se 1864. godine. Kao povod za odvajanje poslužilo je nepriznavanje Elene Vajt za blagoslovenu proročicu, a takođe i njihova istupanja za sanitarnu reformu i upotrebu svinjetine, kafe, čaja ribe, itd. kao hrane.
6. „Adventisti sedmog dana“. Ovim imenom su počeli 1860. godine da se nazivaju sledbenici učenja o suboti. Ova grana adventizma je najbrojnija. Kod njih je 1858. godine bila uvedena obavezna desetina (deseti deo prihoda kao prilog) koji je omogućio tom religioznom pokretu čvrstu materijalnu osnovu. Mnogi istraživači smatraju 1860. godinu kao godinu stvaranja jedinstvene organizacione strukture i smatraju da je njihova snaga u odličnoj organizaciji i uređenju zajednica.
Odlučujući uticaj na formiranje najveće adventističke sekte „Adventista sedmog dana“ imala je „proročica“ Elena Vajt (1827-1915). Ona je bila prosečna devojka kojoj je međutim kada je imala 15 godina neko bacio u lice ogroman kamen. Ona je dugo bila u teškom stanju i nalazila se između života i smrti. Međutim, spasili su je, nakon čega su kod nje počeli čudni napadi, koje je ona nazivala „nebeskim otkrivenjima“. Ova otkrovenja su objavljena, jako se poštuju, i adventisti ih smatraju po veroučiteljnoj vrednosti odmah pored Biblije. Istina, još su savremenici ukazivali na to da su mnoga od tih „otkrovenja“ bila očigledni falsifikat između ostalog i popularnih časopisa o „zdravom načinu života“. Međutim, adventiste to nije zbunjivalo. Veliki deo karakteristika adventizma sedmog dana koje su pod uticajem judaizma (kao što su čuvanje subote, pravila ishrane, itd.) kao i odbacivanje upotrebe alkohola potiču upravo od nasleđa gospođe Vajt i njenog „otkrovenja“.
Danas „Adventisti sedmog dana“ (ASD) imaju dobro uređenu organizaciju, njihovi sledbenici su rasejani po celom planeti. Pored Svetog Pisma izučavaju se i dela E. Vajt. Njena dela broje nekoliko hiljada stranica.
ASD imaju štamparije, bogoslovske koledže, misionarske organizacije po celom svetu koje se bave dobrotvornim radom. Uočava se posebna težnja ASD prema medicinskim ustanovama, domovima za stare, bolnicama, dečijim domovima gde se paralelno sa aktivnim dobrotvornim radom i brigom o ljudima vrši i misionarski rad. Međunarodni organ koji rukovodi adventistima je Generalna konferencija adventista sedmoga dana, koji se nalazi u Bejtl-Kriku (SAD).
U Rusiji je adventističko učenje uvezeno od strane Nemaca kolonista. U novembru 1883. godine prvi propovednik Johan Pern došao je u Rusiju, u Tavričku guberniju. 1886 godine u toj guberniji je bilo već 300 sledbenika tog učenja. Lokalne vlasti su adventističko učenje nazivali „jeres judejstvujućih“, ali su u celini bili snishodljivi prema njemu. Propovednici sa Zapadne Evrope nisu ostavljali bez pažnje Rusiju: uvozila se odgovarajuća literatura, mnogo pažnje se poklanjalo usmenim propovedima i razgovorima sa seljacima i zanatlijama, a takođe i sa baptistima u različitim delovima carstva. 1901. godine u Rusiji je već bilo 37 zajednica ASD.
Danas u Generalnu konferenciju ASD ulaze sve oblasti oblasti (teritorijalne podele po geografskom principu) između ostalog i Ruska federacija sa bivšim sovjetskim državama. Generalni skup ASD se održava svake četiri godine, gde učesnici otkrivaju nove oblasti, primajući ih u sastav konfederacije i određuju predsednika. Adventisti takođe poseduju štamparije: gazete, časopise, a u Tulskoj oblasti od 1989. godine deluje duhovna seminarija ASD, gde budući propovednici i pastori dobijaju celovito bogoslovsko obrazovanje. | 
