Još jedna grana je oformljena
Teorija o zatvorenim vratima je nestala u vidu lastinog repa nakon što je pretrpela nekoliko oblika i faza, ali je za sobom ostavila podjednako pogrešnu naslednicu koja bi se činila verovatnijom od svih dotadašnjih i koja će odvlačiti pažnju od jedne veće centralne teme - Hristovog dolaska. Većina onih koji su isprva prihvatili ideju da su vrata milosti zatvorena, uskoro su shvatili da je to još jedna zamka, prevara, i odustali od nje. Priznali su grešku, i zažalili što su je i prihvatali, i priznali da je ceo pokret bio posledica pogrešne kalkulacije i objavljivanja vremena. Međutim, drugi nisu bili spremni da priznaju grešku, i ovaj deo svog iskustva su doživeli kao posledicu svoje iskrene vere u ono što nije istina.
Iz ovog iskustva i ove zadrtosti, proistekla je nova teorija, koja bi da je tačna opravdala „čitav ovaj pokret i iskustvo": tričavu greščicu u pogledu detalja.
Ova nova teorija je nakon nekoliko promena od pokliča o padu Vavilona, ukinute milosti za grešnike, nemanja crkvene organizacije, napredovala i postigla crkvenu organizaciju, ili jednu vrstu crkve, sa još autokratskijim i strožim pravilima, mi verujemo, nego što ih imaju protestantske crkve.
Starešina Džems Vajt, iz Mejna, član jedne hrišćanske crkve, mlad, pun želje i ambicije, posvećen propovedanju u okviru svoje denominacije, prisustvovao je sastanku gde je čuo Eldera Hajmsa, Prebla, i Milera, kako propovedaju 1842.godine, i prihvatio stav da je Dolazak blizu. Pridružio im se u propovedanju i imao uspeha u nekoliko gradova u Mejnu, gde su se neki obratili, a drugi se podigli da preispitaju argumente i znake Hristovog skorog dolaska. Jednu sezonu je postizavao dobre uspehe, previše je akcentovao argumente vezane za Dolazak, ali tokom glasnog pokliča: „Izađite iz nje, narode moj", i uzbuđenja koje je preovladalo u jesen 1844.godine, uz veliko razočaranje koje su mnogi doživeli, nestao je u oblaku oluje fanatizma koja je besnela u ovoj grupi, najopsednutijoj svojim mišljenjem.
Usred ovog uzbuđenja, obuzet čudnim stavovima i fanatizmom, dobio je poruku od starešine tarnera, o viziji E.G.Harmon, iz Portlanda, izvrsnog fanatika i medijuma koji pada u trans, kako su je videli oni koji nisu bili pod njenim uticajem, o čemu sam već pisao.
U svom svedočenju na sastancima, ona je govorila sa velikim žarom i oštrinom dok ne bi pala, kada bi, po njenim rečima, dobijala predivne slike neba i bila bi „odneta" tamo gde bi jos se pokazalo. Tvrdila je da je videla da je Isus otišao sa mesta posredovanja, i zauzeo mesto sudije, zatvorio vrata milosti, i brisao imena iz Knjige života, onih koji nisu bili verni do desetog dana sedmog meseca, i onih koji su verovali da će Gospod doći u to vreme, a posle priznali grešku, da njihovo iskustvo nije bilo od Boga da u to veruju.
Tvrdila je da je videla „Gospoda kako izvodi svoj narod tada", i da ih je „blagoslovio što veruju i uče da se proročki period završio, i da je veliki greh odreći se prethodne vere, i nazvati je greškom", i tako dalje. Videli smo je u Portlandu, Tošamu, i Brunsviku tokom početaka njene karijere, i često je čuli kako govori; nekoliko puta smo je videli kako pada i čuli o čudima za koje kaže da joj je nebeski Otac dozvolio da vidi. Njeni natprirodni ili abnormalni stavovi nisu odmah shvaćeni kao vizije, već kao duhovna gledišta nevidljivih stvari, koje su bile prilično uobičajena pojava među metodistima. Uskoro su njeni prijatelji to nazvali „vizijama".
Ove vizije su bile samo odjek starešine Tarnera, i propovedi drugih, i posmatrali smo ih kao proizvod previše uzbuđene mašte njenog uma, ne kao činjenice. Starešina Vajt je oberučke prihvatio ova gledišta i propovedao ih celu godinu ili više dana; drugi su propovedali i duže. Nazvana je „teorijom o zatvorenim vratima". Sve koji su priznali da je to greška, i objavili jevanđelje spasenja grešnicima, tokom ovog perioda, ova grupa je nazvala „palim propovednicima", ako su bili propovednici, a sve koji su propovedali obraćenje „čudnom decom", „decom meseca", citirajući Osiju 6, i 7. stih, kao dokaz.
Videli smo da starešina Vajt piše: „da su se adventisti složili da su vrata zatvorena." Ovo je primamljiva ali netačna izjava. Neki adventisti su se složili, ali veliki broj se nikada nije složio da u to veruje. Dalje kaže: „Uzalud bilo ko pokušava da porekne da je univerzalno verovanje advenista u jesen 1844.godine bilo da je njihovo delo za ovaj svet zauvek završeno." Ovo je takođe naizgled tačna i na oko nekome privlačna izjava. Ona može da se shvati kao tačna jedino ako se porekne da su mnogu od onih koji nisu prihvatili da se bave kalkulacijama bili adventisti; i ne može da se primeni na one koji su poverovali samo na jedan dan, jer, čim je taj dan prošao, a da se Gospod nije vratio, gomila vernika je zaključila da se radi o grešci za koju su oni verovali da je istina.
Odmah su počeli da kuju planove kako da progone delo jevanđelja, da pokažu onima koji su podlegli ovako čudnim stavovima, čim su na njih naleteli, da su pogrešni. Veliki pokret, uzbuđenje, iskustva, čudni utisci vodili su one koji su u to vreme bili previše ushićeni, i previše tvrdoglavi. Kada je predviđeno vreme prošlo, bili su obuzeti čudnim duhovima i tvrdili da će „Gospod odbraniti njih i njihovu veru". Sve ovo se može sažeti, svi ovi argumenti i iskustva uzeti u razmatranje, i zaključiti da je Gospod ove tajne otkrivao ovom posvećenom mladom medijumu.
Od desetog dana sedmog meseca 1844. godine, propovedanje, iskustva, i asocijacije propovedanja starešine Vajta su se promenile, u sasvim drugačijem smeru od denominacije adventista koji čekaju Drugi dolazak, kako bi našao pristup da među njima propoveda ove stavove i prozelitizmom što više proširi svoja gledišta. Bili smo sa njim veliki deo vremena tokom prve četiri sedmice ove manije, i tokom prvih pet dana smo saosećali s njim.
Dok smo prisustvovali sastanku u Portlandu sa starešinom Vajtom, i slušali neka iskustva i čudne poruke za koje je tvrio da su direktno od Boga, stekli smo veoma jak utisak da se radi o fanatizmu; ipak, pošto su se tog dana neki krštavali, a i mi smo hteli da se krstimo, prihvatili smo priliku i krstio nas je Dž. Vajt, na šta nekoliko dana kasnije nikako ne bismo pristali. Pažljivo, i sa oklevanjem i molitvom u srcu, kritički smo posmatrali svaki korak i svaku novu izjavu, i za dan, dva, jasno smo videli da je to jedan fanatični pokret vođen divljim duhom, i da se potpuno ograđujemo od njega. Bilo nam je potpuno jasno kada smo proučili Pismo, i u potpunosti shvatili da su ova braća uhvaćena u zamku fanatizma, i da ih neprijatelj vodi nekom čudnosm stazom. Momentalno smo ostavili tu stvar u koju smo bili uvučeni, i izjasnili se da mislimo da je „pogrešna", da smo imali pogrešno uverenje, da se radi o grešci, i da računanje vremena dolazi od čoveka, a ne Boga. Zatim smo proveli četiri sedmice posećujući ljude i pokušavali da ih osvestimo da se radi o grešci, i da idu i rade na spasavanju ljudi za Gospoda.
Zaista iskreno i usrdno smo molili brata Vajta da uradi isto, kao jedinu ispravnu stvar u ovoj situaciji (iako nas je ovo naše priznanje u njihovim očima preinačilo u „lude devojke", „lažne proroke", i tome slično). Priznao mi je jednog dana, da je često bio u iskušenju dok je šetao ulicama Brunzvika, da pomisli da „je poruka lažna, i osećao da treba da se vrati očevoj kuću, da se odmorii da više uči o hrišćanskom iskustvu", koji je osećao da mu „fali".
Ipak, odlučio je da uradi nešto drugo. Krenuo je u još žešću borbu da svoju grupu vernika sa desetodnevnim iskustvom, što više utvrdi u ovim verovanjima, koristeći se Pismom, i krenuo po celoj zemlji da „ojača male grupe", kako su se društva tada zvala, da utvrdi one koji su poslušni, i ubedi one koji se kolebaju u ideju da je to sve od Boga, i posebno vreme, i da se 2 300 dana završava 1844. godine, da su se vrata milosti zatvorila...crkva....i da su oni koji su utvrđeni u ovom verovanju „ušli na vrata". Gospođica Harmon je putovala s njim po Novoj Engleskoj, i srednjoj severnoj Americi, i o svemu mogla da posvedoči svojim „vizijama", koje su postale učestale, i nekima impresivne. Pod ovim okolnostima, tokom prvih iskustava (mislimo početkom 1845.g.) da su usvojili ideju da je dužnost hrišćana da drže deset zapovesti, a ne novu ideju; ali kako kažu, da im je pokazana nova svetlost u pogledu dužnosti crkve u to posebno vreme, da drže „četvrtu", za koju Pismo kaže da je „sedmi dan", i „Šabat Gospodnji".
Iako je ceo ovaj Dekalog bio ništa osim uspostavljanja građanskog zakona za jevrejski narod uvek tokom trajanja svog naciona, mali broj hrišćanskih crkava je izgleda razumeo posebnosti Starog Zaveta i rezlike u odnosu na Novi, čitavo ukidanje jednog na snagu stavlja drugi, i zato je bilo lako baviti se prozelitizmom među onima koji su se našli među mnogobrojnim greškama, koje su sad već ostavili, i u iskušenju, razočaranju, bili spremni da prihvate bilo šta što može da prođe, a da su servirali adventisti, jer u to vreme su Vajt i gđica Harmon zadržali ovo ime, i previše njih je smatralo da adventisti uče „biblijksu doktrinu". Tu su spadali i „baptisti sedmog dana", koji su zasigurno držali sedmi dan, po hrišćanskom zakonu. Malo kasnije, 1846.godine, ili 1847. godine, Dž Vajt je otkrio novo svetlo i snagu u svom stanovištu, u Otkrivenju 14:9, i počeo da ga objavljuje sa velikim žarom. Ova četvrta zapovest se dugo zanemarivala, i nije se shvatalo da je na snazi, već se držao prvi dan nedelje, i sada mora da joj se da na važnosti. Obukla se nova odeća, uzelo se novo ime, i sada su objavljivali četvrtu zapovest, ili zakon Božji, kako su ga nazivali. |
