Šta su u stvari defterokanonske knjige? To nisu nenadahnute knjige (inače se ne bi nalazile u aleksandrijskom kanonu), već su to knjige koje su imale u sebi neko sporno mesto, ili jednostavno nije se znalo da li je pisac određene knjige zaista onaj kome se knjiga pripisuje (videćemo da takvih knjiga ima i u Novom Zavetu). Da bi izbegli da sporna knjiga bude predmet rasprava, Fariseji su pribegavali rigorizmu. Dakle, radije su izbacivali knjigu iz kanona, nego da ona postane predmet rasprava. Tako je nastao palestinski - uži kanon. Međutim, ni palestinski Jevreji prvih vekova hrišćanske ere nisu odbacili knjige aleksandrijskog kanona, čak ih rabinski spisi nazivaju svetima, sve do 10. v. n. e. Te knjige su koristili i Eseni u Kumranu, a Talmud (vavilonski talmud, Erubinova i Baba kama 926) ih, takođe navodi kao svete. Knjiga proroka Varuha je i u IV v. kod Jevreja javno čitana na praznik pomirenja, a 1. Makavejska čitala se na praznik posvećenja hrama, itd.
U prva tri veka ni hrišćani ni Jevreji nisu imali definisan kanon Starog Zaveta. Hrišćani više koriste Septuagintu tj. širi kanon u ovom periodu, pa je to bio razlog više da se Jevreji odluče za uži kanon, ne bi li tim potezom diskreditovali valjanost i istinitost hrišćanskog učenja. No, Crkva nije morala da prihvati kanon koji su prihvatili Jevreji, već je mogla i sama da ga definiše. Prevashodno, jer nije kanon automatski preuzela od sinagoge već od Gospoda i Apostola, a ispunjena Duhom Svetim, mogla je da prepozna bogonadahnute knjige i sama. Koristeći Septuagintu, apostoli su u knjigama Novog Zaveta citirali i defterokanonske knjige. Evo samo nekih primera: knjiga premudrosti Isusa sina Sirahova citirana je u Mt. 6, 14; 6, 7; Jak. 1, 19; knjiga o Toviji u Dap. 8, 2; knjiga premudrosti Solomonove citirana je u Rim. 1, 1823; 2, 11; 5, 14; 9, 21; Jev. 1, 3; 8, 14; 1. Pet. 1, 6; knjiga o Juditi citirana je u 1. Kor. 2, 10; druga knjiga Makavejska citirana je u Jev. 11, 34.
Iponski sabor (393) propisuje: "Osim kanonskih spisa, ništa ne čitaj pod imenom božanskih spisa". Ali kada nabraja kanonske spise jevrejske Biblije, sabor navodi i one druge knjige: Varuh (plus Poslanica Jeremijina), Tovit, Judita, 1. Makavejska, 2. Makavejska, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Isusa sina Sirahova. Sveti Atanasije Veliki u svojoj 39. pashalnoj poslanici izričito nabraja 22 knjige starozavetnog kanona. Za neke devterokanonske knjige kaže da su ostavljene od otaca da se čitaju novopridošlim Hrišćanima kao korisne, ali ne i kao kanonske. Petošesti ili Trulski sabor (691-692) svojim 2. pravilom doneo je konačno rešenje ο kanoničnosti i onih knjiga tzv. šireg kanona - prihvaćene su sve knjige koje je sadržavala Septuaginta.
Ovo su ukratko činjenice o Starozavetnom kanonu čije nepoznavanje lako može dovesti do zablude u pogledu Svetog Pisma. Da bi se o Svetom Pismu uopšte govorilo ono mora biti smešteno u svoj istorijski kontekst. Ono nije dato čoveku kao kopija nebeske knjige, niti je oduvek bilo jedna celina. Hrišćanstvo nije nastalo iz Svetog Pisma, već obrnuto: Sveto Pismo je hrišćanstvo pretočeno u knjigu. Ovde dolazimo do mesta gde se sa jevrejskim shvatanjem Svetog Pisma u potpunosti razmimoilazimo, a to je Novi Zavet. Dok su Jevreji odbacili Novi Zavet, isto kao što su odbacili i Hrista, dotle je Novi Zavet za hrišćane ispunjenje starozavetnih obećanja koja je Bog dao čoveku. Kao što je Stari Zavet imao put svog nastanka, tako ga je imao i Novi Zavet.
---------------------
Miloš Popadić Verujem ti I ja sam prvi put pala u nesvest kada sam to čula... I znaš šta? Koristilo mi je DA SE PROBUDIM
Svi mi upadnemo tako u zabludu jer verujemo nekome ko je poverenja nedostojan (čak i ako nas ne lažu svesno, lažu nas nesvesno, što je opet pogubno po nas).
Miloše, apostoli na više mesta citiraju devterokanonske knjige (ne samo one četiri o Makabejcima, već i Tavitu i Premudrosti itd). Hrist potvrđuje Svojim prisustvom u Hramu da je praznik posvećenja Hrama validan (zašto bi Jovan to tek tako pomenuo? Moglo je i bez toga sasvim lepo da se ispriča ceo taj događaj i razgovor sa Jevrejima). Evo, izbaci stih 22 i videćeš da i bez toga smisao ostatka teksta ne biva ni za promil promenjen. Zašto onda Jovan ubacuje taj stih kad nikakvog uticaja na ostali tekst nema? Slučajno?
I rekla sam: ako priznajemo Novi Zavet, moramo da priznamo i prošireni Stari Zavet, jer su ga isti ljudi odabrali. Ne možemo da kažemo da su bili pod vođstvom Duha Svetoga kad su kanonizovali NZ, a da nisu bili pod vođstvom Duha Svetoga kada su kanonizovali SZ. Ili da su Jevreji u prvom veku imali više Duha Svetoga od prvih hrišćana.
A to što su to učinili "pravoslavci", šta ja sad sa tim da radim? Kao što rekoh, ili ću da odbacim ceo Novi Zavet, ili ću da VERUJEM DA SU BILI NADAHNUTI OD DUHA SVETOGA. Nema srednjeg rešenja ni kompromisa, brate. NEMA. Kako su se oni zvali i da li se ti tadašnji pravoslavci razlikuju od ovih današnjih, to mene malo ili nimalo ne interesuje. To tek treba da se dokaže, utvrdi i vidi. Ali ako posumnjam u njihovu nadahnutost tokom kanonizacije, onda odoh lepo celu Bibliju da bacim u đubre i vraćam se jevrejskom kanonu iz prvog veka, koji naravno, nije uključivao NOVI ZAVET. Nemam drugu opciju.
|
