Nastavak 12. zapažanja
Značenje imena Mira
Stara slavenosrpska imena. Verovatno su nastala od prvobitnih složenih imena koja sadrže sveslovenski koren "mir", npr. Miroslava, Dragomira i dr., nastao još u praslovenskoj domovini, u prenosnom značenju "biti mirotočiv, staložen, spokojan". Za žensko ime Mira postoje razlike u pogledu nastanka. Jedni su mišljenja da potiče iz grčkog "Myrrha", što je saglasno legendi, ime majke Adonisa preobraćene u drvo mirta, drugi su mišljenja da je nastalo iz latinskog "Mira" izvedenog iz "Mirandus" i treći da je iz albanskog "mire" u značenju "dobar, lep". I ime Mirjana nije dovoljno razjašnjeno. Po jednima potiče iz starohebrejskog "Miriam" a po drugima od italskog "Mira", imena-fraze od Donna Ammirata tj. Obožavana Deva Marija. Od ovih imena izvedena su imena Mirjana, Mirka, Mirna, Miro i Miroje. (Izvor: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BA_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0); http://a2-soft.com/znacenje-imena/m/251,Mira-mirko.html
I još nešto bih rekao o toj ženi. Ona ima jaku želju da sebe na fejzbuku prezentuje kao nekakvu groficu, a kada njeni finansijski slabo stojeći prijatelji i oni koji se možda takvima prave, steknu utisak da je ona veoma bogata pa zatraže novac od nje, e onda nastaje problem, kreće negodovanje, ogovaranje, ljutnja, pokušaji da opravda svoje odbijanje njihovih novčanih zahteva i to sve iznosi drugima na uvid javno, zapravo stiče se utisak da je pričanje o tome za nju glavna tema u razgovoru sa drugim osobama, nije li to jako loše svedočanstvo za bližnje, tim više što se dotočna izjašnjava kao veoma verna hrišćanka?
14) Neke osobe vole da se intimiziraju sa drugim osobama, međutim ne vole da trpe intimizaciju koja dolazi od strane tih osoba. To je voma loša stvar i pogubna za dobar međuljudski odnos. Jer, ako se ja intimiziram drugoj osobi, ja je u stvari ne poštujem, to se naročito odnosi na žene koje su udate i tvrde da imaju lepa uživanja sa muževima i da ih vole. U takvim situacijama je najbolje opredeliti se ili za prekid kontakta ili prihvatiti intimizaciju ali samo ukoliko je željena sa obe strane, što ako nije, onda razlaz. Međutim, ono prvo podrazumeva rizik da se interpersonalni odnos završi moralnim padom. Da objasnim: ako je intimizacija prisutna samo sa jedne strane onda je to ponižavajuće za onu stranu koja je ne želi. Navešću jedan primer koji sam imao prilike da čujem. Udata žena u svom pričanju navela je sledeću ilustraciju jednom oženjenom muškarcu: zamisli da ti sediš na stolici, a ja stojim pored tebe, kome je lakše meni da tebe podignem sa stolice ili ti mene da povučes da sednem na solicu? Na to je muškarac odgovorio da bi je on povukao za ruku, pa bi mu ona sela u krilo, što ce reći da bi je on nasadio na onu ''stvar''. Žena se na to slatko nasmejala te mu je rekla ''mnogo si ti samouveren''. Drugim rečima, ona je svojom ilustracijom dala podsticaj njemu za intimizaciju, ali je njegovu kontru na lep način amortizovala, jer joj je ta kontra bila veoma simpatična.
Pouku koju želim da uputim sa ovim mojim zapažanjem tebi neznanom čitaocu je ova: ne prihvataj intimizaciju od bilo koje udate ili neudate žene, jer one to čine da bi te ponizile i rekle ti ono što Biblija kaže da sebi ne govoriš, a to je sledeće: Isaija 56,3: ''I neka ne govori tuđin koji pristane uz Gospoda: ...; i neka ne govori...: gle, ja sam suho drvo.'' Ne dozvoli nikada da se drugi poigravaju sa tvojim osećanjima. Jer osoba od koje dolazi intimizacija ona napaljuje drugu stranu kao da dotični nema nikakva osećanja niti kakvu ljudskost, te se njoj može slobodno govoriti sve, jer se navodno radi o ''suvom drvetu''. Takva bića u sebi najverovatnije razmišljaju ovako: ako druga strana i ima neke emocije, šta mene sprečava da pljujem na to što oni osećaju.
15) Neke žene ružnog izgleda ali finansijski dobro situirane rado bi svoju ružnocu prodale za privlačnu spoljašnjost nekog muskarca. Imao sam prilike da slušam kako jedna žena preti muškarcu u kojeg se zaljubila (radi se o osobi lepe spoljasnjosti, visokoj oko dva metra) da će se ubiti ako se ne razvede i nju ne uzme za ženu. Ona mu je godinama slala novac što je dotičnom dobro došlo, međutim kada je on počeo da joj daje do znanja da od tog posla nema ništa ona je pokrenula parnicu. Vidite, on je njoj rekao da je luda i psovao joj je majku, a ona hoće da se zbog njega ubije. Eto kako stvari stoje kada neko dobre vrednosti kao što je lep fizicki izgled stavlja na prvo mesto na listi svojih prioriteta zasnivajući ljubav na tome. Mnogi su osvedoćeni u stvarnost života, ali je ne razumeju ili se pak prave mutavi što je nemoralno i spada u vrhunsku pokvarenost.
U slučaju ove žene šta je problem u sustini? Ona je možda ružna jer se rodila sa takvim genetskim potencijalom. Dakle, ona po svemu sudeći mada to ne možemo pouzdano znati nego samo pretpostavljati, smatra Boga odgovornim za njenu ružnoću. Odatle ona crpi moralno opravdanje za svoj poduhvat koji je očigledno nemoralan jer kidiše na sreću druge porodice, a u Bibliji piše da čovek ne rastavlja što je Bog sastavio. Marko 10,9: ''A što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja.''
16) Ako na fejsbuku upoznate osobu koja vam se brzo (isforsirano) i napadno nameće kao prijatelj, ne verujte toj osobi nipošto nego je odmah resetujte. Naime, radi se o karaterima koje imaju prikriveni motiv da vas vrbuju za neki svoj projekat, koji je osmišljen mnogo pre nego što ste se sa njom upoznali. Ja sam imao prilike da upoznam jednu takvu osobu. Istina je da mi ne možemo da znamo šta drugi misle ili osećaju međutim, možemo da zaključujemo po njihovim postupcima. Primera radi, na moj komentar upućen njoj, stigao je sa njene strane neverovatno brz odgovor da ne kažem za par sekudi i to poduži sa taksativno navedenim tackama pod jedan, dva, tri itd. šta ja sve treba da uradim za period od godinu dana. Jasno je da je to bilo sa njene strane samo copy/paste, i ko zna koliko je puta isto to drugima postirala. Ona će vam u komentarima ili na četu predložiti neke konkretne akcije koje vi treba za nju da odradite i po tome će te znati da vam ona ne nudi prijateljstvo neko želi da vas iskoristi za neke svoje zamisli. Njoj ne treba vaše prijateljstvo niti želi da ceni i voli vas kako ličnost, nego joj trebaju vase usluge. Ona u stvari želi da od vas napravi slugu i da vas izmanipuliše. Drugim rečima, ona ce želeti da vas iskoristi, a kada vi to skontate onda će vas jednostavno šutnuti i to na najmaloumniji način. Zato pamet u glavu dragi fejzbukovci i nedajte se lako obmanuti.
17) Pre izvesnog vremena jedna osoba je od mene zatražila da svoju životnu priču iskažem u tri rečenice, a pošto nisam hteo da udovoljim njenoj želji krenula je da iznosi svoju istoriju koja je prepuna svega i svačega, a najviše lepote koja pomalo zaudara. U ovome imate primer ne priznavanja ljuskosti kod drugih ljudi, a uzdizanje sebe samih, ali bez osnove. Naime, mnogi se nemarno odnose prema sledećem stihu iz Biblije: 1. Korincanima 1,27: ''Nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jako;''
18) Upotrebio sam svoju erudiciju, lepo sročene i osmišljene komentare na facebuku koji su privukli jednu osobu da započne sa mnom chat i tako smo se upoznali, ali sam napravio jednu grešku na samom početku koju nisam trebao nikako da napravim. Naime, na prvi pogled sam zaključio da ja sa tom osobom ne mogu imati nikakve dublje odnose osim na nivou pomenute društvene mreže, pošto se radilo o udatoj ženi koja je malo starija od mene. I zato sam odmah nakon što smo razmenili skajp nikove i dodavanja na međusobne liste predložio joj da je dovedem na skajp konferenciju i da se tu upozna sa mojim kontaktima, sto je ona odmah bez razmisljanja prihvatila. Međutim, kasnije kada sam bolje upoznao dotičnu osobu i shvatio da je veoma umiljata i draga čak i u seksualnom smislu, zažalio sam što je nisam rezervisao samo za sebe. Pogađate sigurno ja sam se zaljubio u nju na časnu rec. Ironijom sudbine, desilo se kasnije da sam ja dosao u nekakav konflikt sa njom za koji sam ruku na srce i sam poprilično kriv i sada nas dvoje ne govorimo a sa drugima sa kojima sam je upoznao na skajpu je i dalje u komunikaciji. Čak šta više jedan od naših zajednickih prijatelja na skajpu mi tera prkos rečima ''eto ona samo sa tobom ne govori'', a ja sam je doveo njima kao goluba na tanjiru. Svrh toga, prouzrokovao sam na neki način time što sam je doveo a što se ne bi desilo da nisam, i pojavu ljubomore kod žene toga čoveka što mi tera prkos, jer mi se pozalila da se njen muz i još jedan musliman ''tope'' kada dotična prica. A i sam muž one žene je ljubomoran na ovog muslimana koji je rekao da je dama o kojoj pišem najslađa žena na svetu i u razgovoru joj, to sam čuo, ide niz dlaku. Eto dragi nepoznati čitaoče, ma ko da si, nikada nemoj neku osobu u startu odbaciti pre nego što si je dobro proučio, a narocito čuo njen glas i razumeo način njenog razmišljanja i opseg njenog verovanja, pa ako ti se sviđa čuvaj je samo za sebe. Ne hvali se da si sposoban da dovodiš i odvodiš. Budi skroman u mislima o sebi i nećes nikada zapasti u duševne nevolje u koje sam ja zapao. Aleluja!
19) Evo danas na dan katoličkog Božića ramišljam o nekim ljudima sa kojima sam drugovao duže vreme i koje je trajalo sve do pre neki dan, a koji su mi sad ostali samo u sećanju. Neki u lepom, a neki u manje lepom a neki u ružnom secanju. Jedan od njih sa kojim sam započeo skajp prijateljstvo je ostavio na mene utisak coveka ciganina pokućara. Otkud takav utisak da ostavi na mene dužan sam da objasnim, zar ne čitaoce? Pa evo ovako. Upoznali smo se zahvaljujuci jednom religioznom forumu koji se zove ''Svetlost istine''. Ja sam u jednom postu postavio link svoje internet stranice na kojoj je navedena moja skajp adresa. I on je jednog dana meni uputio zahtev za kontakt što sam ja prihvatio. Odmah posle prvih razgovora sa njim ja sam procenio da se radi o šarlatanu koji glumi da se interesuje za religiju, jer je došlo do incitenta na jednom drugom forumu na koji me je uputio da pišem. Naime, tamo se pojavila osoba sa istim nikom koji je imao i on i osula paljbu na mene i moja shvatanja u vezi religije. Ja sam se onda povuku i uklonio njegov kontakt. Kada je on to shvatio krenuo je preko onog foruma da izgladi stvar pa je po svemu sudeći izmislio priču da ona osoba nije bila on nego neka druga sa istim nikom i da je sve bio čudan sticaj okolnosti, te smo se tako ponovo dodali na skajp. Nakon dužeg vremena usledile su njegove uvrede na moj račun kojim je i Boga uvredio. Naime, tvrdio je da je Bog zlikovac i da je mene Bog zajebo. To je bio bezobrazluk i ja sam ga ponovo banirao. Posle toga on je zamolio više osoba da razgovaraju sa mnom i da me privole da se vratim. Ja sam popustio i odblokiro ga, a on je ponovo uputio zahtev za prijateljstvo i ja sam to prihvatio uz njegovo obećanje da neće više vređati Boga kroz moju ličnost. Međutim, ja sam već ranije doveo na skajp sa fajzbuka jednu zenu iz Kalifornije rodom iz Kulpina. Osoba srednjih godina, umiljata i komunikativna kao stvorena za skajp konferencije. Sada bih malo priču vratio nazad. Kada sam se upoznao sa dotičnim on mi se svakoga dana javljao a nekada i tri puta na dan. Poznata je stvar da cigani imaju jake čarolije i da umeju svojom nametljivošću da se zavuku pod kozu drugog čoveka. A kada vi sa nekim svakoga dana imate kontakt onda se naviknete na tu osobu pa vam ona nedostaje kada je nema. Na početku našeg druzenja on me je ispitivao i uzduz i popreko što bi se reklo i prikupljao informacije o meni sa najvećim ljubopitstvom. Ja sam mu otkrio neke stvari o svojoj privatnosti koje nisam trebao da mu otkrijem, a koje se odnose na moje zdravstveno stanje. Naime, ja imam jednu od najtežih bolesti u istoriji sveta, zove se hemofilija. Za one koji ne znaju to je genetsko oboljenje. Nasledio sam je od majke, jer žene tu bolest prenose, a pretežno muška deca oboljevaju. Kada sam ja onu ženu doveo na konferenciju već kod prvih razgovora sa njom on je krenuo da joj prenosi informacije u vezi mog zdravstvenog stanja, rekavši da meni mogu dve stvari da pomognu Bog i jedan lek. Iako sam ja njemu podrobno objasnio o kakvom se preparatu radi i da je to vrlo skup lek i da meni nikakav pojedinac ne moze pomoći nego da se o tome staraju države i to bogatije, koje imaju velike fondove, on je hteo da nju testira pa da vidi šta će ona da kaže i da li će izraziti želju da pomogne kao jedna hrišćanka kojoj su usta puna vere i čovekoljublja, a onda sam ja prekinuo tu vrstu razgovora o meni, ukratko objasnivši od čega ja bolujem i konferencija se vratila svojoj glavnoj temi. Nakon toga ja i amerikanka smo na fejsu razvili bogatu prepisku, čak me je stavila u svoju vlastitu grupu iz koje sam kasnije dva puta izlazio i izražavala želju da se dogodine sretnemo negde. Međutim, kada je ona shvatila da ja nisam osoba kojom se može manipulisati, promenila je svoj stav o meni. Očito to što sam ja postao ''njen'', nije bilo iz neke njene simpatije ili empatije prema meni, nego je to bio jedan performans. Naime, ona je htela time da uputi poruku grupi sa skajpa da ona eto ''mari'' (glagol koji mnogo voli da koristi) i za takve, hendikepirane osobe. Iako ona zna često da kaže da agapeiše (voli kao sto Bog voli) sve ljude, ona zapravo čini se da voli jedino sebe i svoju decu. Dakle, jasno je ko dan da tu nikakve ljubavi nema ni u kom obliku, nego se radi o misiji ili projektu. E sad, sam projekat ili misija može da bude plemenit, ali sredstva koja se koriste su često prljava. Da bih istražio kakva je ona kao žena krenuo sam da joj se udvaram preko fejzbuka. Nisam to učinio da bi ugrozio njenu sreću, brak. Nisam to ni mogao postići i da sam hteo. I tada su počeli da joj stizu emailovi njenih prijateljica koje su joj rekle ''zar ne vidis da te mota''. Konflikt između nas se bribližavao munjevitom brzinom. Usledio je zatim jedan njen zlovoljan odgovor na moje pitanje koje sam postavio u svom komentaru u jednoj fejzbuk grupi, na koji sam ja odgovorio razumno i smireno, međutim ona je nastavila istim tonom priželjkujući moju burnu reakciju koja je nastupila onda kada je ona počela da me javno sažaljeva. Ja sam je tada izbrisao sa liste prijatelja, napustio njenu grupu, a ona mene blokirala.
Ciga sa početka ovog teksta je poradio da dođe to konflikta izmedju mene i nje. Kako je on to postigao? Otrivanjem tuđe privatnosti koja je poslužila amerikanki iz naše priče da me ''šutne'', a da to ne izgleda kao šutiranje, nego kao da sam ja samog sebe šutnuo. Jer, ako vi i najvećeg hrišćanina na ovome svetu, oboleog od hemofilije, sažaljevate javno, on će vas verovatno početi prezirati kao zlu paru i ta mržnja neće u njemu prestati nikada osim ako je sam Bog ne izvadi iz njega.
20) Uočio sam da izvesne osobe u razgovoru sa drugim osobama radije će podržati negativnost neke od tih osoba samo da bi sebe prikazale u najuzvišenijem pogledu u odnosu na druge koji imaju suprotan stav. Kao ilustraciju navešću primer u kome sam i sam učestvovao. Bio je to jedan razgovor na skajpu u kome je bilo više diskutanata. Jedna od tih osoba je tvrdila za drugu da ta druga ne zna šta je to zadovoljstvo u opštem smislu, mada je konkretno bila reč o zadovoljstvu koje pruža pušenje, a onda je treća osoba ženskog pola rekla da ima razumevanja i da se stavlja na stranu osobe koja je tvrdila sa sebe da zna sta je to zadovloljstvo nasuprot druge osobe koja se suprotstavljala toj štetnoj navici i toj vrsti zadovoljstva. Da bi to objasnila ona je ispričala jedno svoje iskustvo sa ulice. Naime, rekla je da je u prolazu srela jednog čoveka koji je pušio i da je pritom osetila zadovoljstvo udahnuvši dim iz njegovih cigareta i usta. Zatim je išla za njim da bi se što više nadisala toga dima, jer je osećala neodoljivo zadovoljstvo od toga. Ona je to svoje ponašanje opravdavala time što je u klimaksu, tj. da je njeno čudno ponašanje bilo prouzrokovano promenama u hormonalnom statusu. Međutim, nije znala da proizvođači cigareta su veoma lukavi i ubacuju u duvan svakakve mirišljava trave koje mame i privlače, a sa ciljem da se pospeši prodaja cigareta i ostvari profit.
Šta se iz ovoga što sam naveo može izvući kao opsti zaključak? Kakvu sliku je htela osoba ženskog pola da ostavi za sobom? Želela je da kaže da je njena sposobnost da oseća zadovoljstvo svake vrste neuporedivo veća od sposobnosti tamo nekih drugih i da zato ti drugi nisu ni u stanju da razumeju celu tu stvar oko užitaka koje se mogu u životu osetiti. Drugim rečima, ja imam moć koju vi nemate u tome je stvar. Dragi čitaoce, nipodaštavanje ljudskosti drugih je jedna od najvećih strasti koje čoveka obuzimaju. Ta pojava ruši dotičnog u koga je, i ponižava sve oko sebe, ali bez osnove i bez ikakve pravde.
21) Šta odgovoriti osobi koja vam javno pred drugima ili u četiri oka postavi pitanje: ''Zasto si neoženjen?'', kao što je meni postavljeno od strane jedne žene preko skajpa pri grupnom razgovoru. Ovo je ipak jedno i ''morsko pitanje''. Takva pitanja postavljaju ili primitivne ili grube osobe da ne bih upotrebio gori izraz, koje smatraju da tuđa privatnost i tuđa osećanja nemaju nikakvu vrednost, jer to je pitanje koje se ne postavlja ni pri dužem poznanstvu sa nekim, a kamoli kod prvog razgovora, ali ljudi često puta nemaju strpljenja sa drugim osobama te žure da ih što pre svrstaju ''levo'' ili ''desno''. No ipak pozabaviću se mogućnostima odgovora na takvo pitanje koje bi eventualno bilo adekvatno. Ljudi često odgovaraju diplomatski kao što sam i ja učinio tom prilikom, rekavši ''da je to duga priča''. Naravno dotična nije bila zadovoljna odgovorom, tražeći od mene da tu stvar objasnim u nekoliko rečenica. Naravno nisam ni pokušao da joj udovoljim. Međutim, ajmo sami sebi odgovoriti na to pitanje. Generalno, zašto je neko neoženjen? Razlozi mogu biti mnogobrojni: bioloski, karakterni, sociološki, društveni, porodični, materijalni itd. Ako čovek navede bilo koji od ovih razloga to može biti okarakterisano kao samoopravdavanje, izgovaranje. Taj način nije dobar, jer se uvek može naći neki slučaj osobe koja uprkos tom razlogu, je oženjena / udata, i šta će te onda. Ja mislim da je najbolje reći ovako: kao što neko ne može da hoda, tako neko ne može da se oženi. Možda bi bilo inteligentno reći da su izvesne osobe u tom pogledu blokirane, jer su pod nekim proletstvom. Ako je tako postavlja se pitanje ko je tu osobu blokirao? Možda Bog ili možda vrag? Ne znam. Ako je prva pretpostavka tačna, onda je osoba koja je u blokadi, opravdano neoženjena / neudata tj. ona ne može da ostvari brak, jer iza toga stoji Vrhovno Biće. Međutim, šta ćemo ako je ova druga predpostavka u pitanju? Tu blokadu treba razbiti, ali kako? Molitvom, rekao bi neki pobožni hrišćanin ili hrišćanka. Da, ali žene i muževi ne padaju sa neba? Ni jedna žena nije nikad nikome došla na noge, ma kakav frajer bio u pitanju. Ja mislim da hrabrost muškarca, njegova fizička snaga i moralna slabost, prva dva faktora su povezana, igraju najveću ulogu u tim stvarima, jer ko je recimo sakat on nema ljubavno dostojanstvo da se šepuri pred ženom, tu istinu je još Šekspir izvanredno predočio u svojoj drami ''Ricard III''.
Dokle smo sa ovim razmatranjem dobacili. Vrlo kratko, skoro ništa. Zaključak je da i dalje ne postoji definitivan odgovor koji bi potpuno opravdao nečiju neženjenost / neudatost i istovremno zadovljio ljubopitstvo drugih.
22) Istina je da postoji neka metafizička istovetnost svih ljudskih sudbina, jer se život svih ljudi završava smrću. Međutim, ovostrani život je drastično neistovetan među ljudima u negativnom smislu, i to u tolikoj meri da su neke životinje ''srećnije'' od mnogih ljudi. Ta neistovetnost sudbine je prisutna u svim oblicima života na zemlji, i među životinjama i među biljkama. Zašto je to tako?
23) Jedan moj drugar preko skajpa ispričao mi je svoje utiske o adventistima. Kaže da ga je neki njegov prijatelj inače adventista čiji je nadimak Tucko odveo da prisustvuje bogosluženju. Reče mi da su jako napadni za novac. A ja ga onako praveći se da sam neobavešten upitam da mi to podrobnije objasni. Veli, pa 4 puta je išla kesa za prikupljanje novca i ne samo to nego čovek koji prikuplja prilog, dođe i stoji kod tebe dok ne izvadiš i daš. I sve to mi je ispričao slatko se smejući.
24) Što se tiče visestrukog krštenja koje sprovodi ASD kada neko od vernika ''odluta'', ja se ne osećam pozvanim da u njihovo ime odgovorim na to pitanje, ali ću ipak pokušati da iznesem svoje razumevanje tog problema, jer sam o tome bas sinoć i ovih dana razgovarao sa jednom mojom bliskom fb frendicom kojoj takođe nije jasno zašto oni to tako rade, a adventistima bih se izvinio što uzimam stvar u svoje ruke da bih objasnio jedno pitanje koje se njih tiče i na koje bi oni trebali da odgovore.
Ja smatram da je ispravno što tako postupaju i to ću objasniti plastično jednom ilustracijom iz svog života, jer znate ja ne volim da se pozivam na tuđa iskustva nego isključivo na svoja. Sećam se vremena, a to je bilo 70' kada sam išao u srednju skolu i tada sam putovao autobusom iz mesta ''I'' do mesta ''Z''. I kao što je poznato u to vreme su prevoznici znali da nabiju u autobus 80 putnika, a koji po svom predviđenom kapacitetu prima 40. I normalno uvek se tu nađu curice u minićima koje svoju guzu nameste kako treba, a znate da je ona topla i meka, meso je to. I sad zamislite da sam ja kojim slučajem bio adventista i da sam otišao kod propovednika i rekao mu: ''druže propovedniče krsti me opet jer sam se ogrešio.'' On bi sigurno pomislio u sebi: ''idi bre budalo šta ti je''.
Šta želim time da kažem? Mislim da je u redu krštavati ponovo osobe koje planski napuste crkvu da bi se kasnije opet vratili u nju. Ako bih ja rekao sebi kao Solomon, idem da puštam svoje telo, da vidim kako je to, pa ću se vratiti jednoga dana nazad u Božje okrilje, da li bi to bilo moralno sa moje strane?
Pismo kaže:
Efescima 4,5 ''Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje,''
Dobro, ali mi pričamo o krštenju unutar jedne denominacije u tome je poenta i kada se to uzme u obzir onda postaje jasno zasto su adventisti baš tako uredili pitanje krštenja.
25) Odavno se bavim pitanjima vere, ali nikada nisam zapazio da mi je ono u šta sam ja verovao ikada pomoglo u životu. Pomoglo mi je znanje o nečemu. To naravno ne znaci da je vera ili verovanje beskorisna stvar. Naime, može da znači da su rezultati vere sakriveni od površnog sagledavanja stvarnosti. Oni nisu na prvi pogled materijalno uočljivi pa je to najverovatniji razlog takvog utiska koji imam.
26) Poznavao sam jednu četvoročlanu siromašnu porodicu iz Banata koja je imala bolesnog sina i koja se kroz čivot zbog sinovljeve inace nasledne bolesti zlopatila kao i on sam idući od lekara do lekara i od bolnice do bolnice. U pitanju je bila ''kraljevska bolest.'' Ta porodica je formirana u vreme titoizma. Otac te porodice izuzetno vredan radnik, dobitnik priznanja za produktivnost rada nesebično se trudio da doprinese drustvu i svojoj porodici. Dva puta je ulazio i izlazio iz Komunisticke partije, jer je žena koja je bila rodom iz Podrinja često negodovala zbog njegovog članstva. Slatko bi se on nasmejao kada bi sinčis kome je dao člansku knjižicu da se njome igra rekao, gledajući komunistički logo na knjižici, ''srp i cekic pa na radnju.'' Bio je oduševljen gledajući u svoga sina koji je tako mali sročio duhovitu opasku. Lično sam čuo svedočenje njegovog kolege koji je rekao da je taj čovek u preduzecu radio kao crnac. Žena njegova, inače domacica, bila je takođe izuzetno vredna i poštena. Ona je znala da radi na tuđoj njivi od 6 do 6 da bi doprinela porodičnom budžetu. Pri svemu tome stizala je da obavi sve kućne poslove i da se stara za svoga bolesnog sina koji je često boravio po bolnicama. Znala je da prevali po četrdesetak kilometara biciklom iduči u posetu svom čedu. Ona se mnogo puta žrtvovala za svoga sina i preduzimala akcije koje su mu spasavale život. U više navrata dok je bio beba ona je davala svoju krv za njega. I te transfuzije su mu produžavale život. Da se vratim vremenski nazad i da ispričam i ovo u vezi života njihovog sina koji je bio drugo dete iza rođenja sestre. Prilikom njegovog dolaska na svet, a to je bilo 25. IV 1959. u 10 sasova pre podne na Lazarevu subotu po pravoslavnom kalendaru, ciganke su mu pod prozorom pevala: ''Oj Lazare dobar dane.'' Te noći koja je usledila ona je onako icrpljena posle porođaja zaspala, a da nije primetila da se njen sinčic nekako našao ispod nje. Kada se probudila zapitala se ''gde mi je sin'', kada eto njega ispod nje. Veoma se uplasila da se ugušio, ali on je Bogu hvala prodisao i njoj je laknulo. Država u kojoj se mališa rodio zvala se FNRJ i bila je u tim godinama u vrlo teskim okolnostima zbog emarga sa istoka od strane Sovjeta. Otac porodice je radio i dan i noc (pod reflektorima farova) da bi se moglo preziveti u takvim neprilikama. Kada se Batarec, kako su ga od milja zvali rodilo, a to se desilo u njihovoj kuci, majka je bila sama, stariju sestru je otpremila kod bake, a otac je bio na lečenju u Vrnjackoj Banji, jer je patio od gastritisa. Nakon porođaja je imao prvu nezgodu u pogledu svoje bolesti. Naume, prokrvario je iz pupčanika tokom noći, ali je njegova majka pozvala hitno babicu i ona je došla i jače pritegla zavoj te je krvarenje prestalo.
U prvim godinama života porodice, mališan je morao da ide sa svojim tatom na posao, jer ga nisu imali kome da ostave pošto su oba roditelja bila primorana da rade da bi preživeli. Na tom radnom mestu je bilo par opasnih situacija po život dečaka, ali Nebo je pronelo tu času mimo njega i zato je nastavio da živi. Pa evo da ih ukratko opišem. Radno mesto njegovog oca je bilo na jednoj velikoj farmi svinja izvan sela u blizini reke Begej. Tu je mali dečak od nekoliko godina uživao u prirodi. Budio se vrlo rano svakoga dana zajedno sa svojim ocem, a nekad i pre njega i često bi govorio svom ocu rano ujutru, ''ajmo na radnju'' što je njegovom ocu bilo milo čuti od tako malog deteta. Dečak se kasnije često sećao osmeha koji je pri tome viđao na licu svoga tate. Biciklom na putu do radnog mesta prolazili bi kroz centar sela gde se nalazio kiosk slatkisa zvani ''baba dajka.'' Tu su morali obavezno da stanu i da kupe neku bombonu ili lizalicu u suprotnom bi se mališa durio ceo dan. Jednog dana, dečačić se uputio od mesta gde mu je otac radio do svoje majke koja je radila na njivi u blizini te farme. Bio je omiljen medju traktoristima koji su radili na tim njivama zajedno sa nadničarima, pa su ga stoga vozikali u svojim traktorima i guseničarima, to su u stvari bili prepravljeni tenkovi da posluže u poljoprivredne svrhe, jer Jugoslavija u to vreme nije imala razvijenu industriju pa se drzava znalazila kako je umela. Mališa reče mami idem ja nazad kod tate i u povratku je pokušao da prepreči put da ne bi išao dužim putem. Mesto gde mu se učinilo da je podesno da pređe je bio jedan jarak koji je bio napunjem sa svinjskim izmetom, ali pošto je toga dana bilo veoma jako sunce na površini toga izmeta se uhvatima kora koje mu je izgledala veoma tvrda i stoga zgodna da pređe preko nje bez problema. Da čitalac ne pomisli nešto pogrešno o dečaku, reč je o detetu koje nije imalo više od 4 godine. I kada je mališa krenuo preko te mase nije odmah počeo da tone nego kada je malo odmaknuo od obale jarka onda je počela nevolja i borba da se iskobelja iz tih govana. Brzo se okrenuo nazad, ali je već počeo da tone i što se više micao više je propadao u ta govna. I nekako se dočepao blizu obale na kojoj je Bogu hvala raslo samoniklo drvo veoma blizu tako da je mogao da ga se dohvati ručicama i dete se izvuklo napolje iz tog smrada i užasa. Kada se pojavio pred ocem onako sav zamazan sa govnima, ovaj se morao od muke smejati, a i njegove kolege su se smejale. Onda ga je otac skinuo golog i ukupao u valovu za pojenje stoke. Druga opasnost kojoj je mališa često bio izložen bile su septičke jame koje su radnici s vremena na vreme otvarali. On je često znao da zaviruje u te jame, i otac ga je uvek opominjao da to ne radi pribojavajući se da bi moglo doći do nesreće, do koje hvala Svevišnjem Bogu i nije došlo.
Kada je dečaku bilo 7 godina porodica se preselila iz jednog dela sela u drugi deo zamenivši kuću. To je učinio otac porodice bez znanja svoje žene. Jednostavno joj je rekao ''ja sam kuću zamenio.'' Razlozi za to preseljenje nisu potpuno jasni zbog toga o tome neću mnogo da pišem, možda samo da navedem neke eventualne činioce koji su uticali da se to dogodi, a idu od toga da je očeva majka nagovorila sina da to učini, jer je sestra ženina živela sa porodicom blizu njih pa da ih ne bi često posećivali i koristili ih. Naime, baka mališana je mislila da njena snajka ''daje'' svojoj sestri i njihovoj deci materijalna dobra i tako iskorištava njenog sina. Drugi razlog bi mogao da bude prkrivena muževljeva ljubomora, ali to je malo verovatno, jer tamo nije bilo naročitih svalera, dok je sam otac navodio kao razlog preselenja blizinu osnovne skole u koju je batarec upravo krenuo, a i nevaspitanu decu koja su u tom kraju živela i koja su mogla da povrede njegovog osetljivog dečaka. Sa materijalne tačke gledišta zamena kuće je bila gubitnička po porodicu o kojoj pišem, jer je kuća bila mnogo bolja, a i veličina placa neuporedivo veća od one u koju su se uselili nakon zamene. Nalazila se u ulici koja je jedina u to vreme imala kaldrmisani put i prva koja je bila elektificirana. Plac je bio veličine pola lanca sto je prilično velika površina. No ova nova je bila bliže centru sela što bi se moglo navesti kao jedina prednost. Međutim, kako se nalazila u prekoj ulici nije imala dugo vremena osvetljenje, jer država elektifikaciju u početku nije radila za preke ulice što je sa današnje tačke gledišta veoma glupo i nepravično. Dalje, kuća je bila veoma vlažna što je za mališu bilo veoma nepovoljno, jer je već imao promene na zglobovima zbog svoje osnovne bolesti. Da bi rešio taj problem otac porodice je sam sa svojom ženom uradio izolaciju kuće sa najlonom i bituminom. Za to vreme morali su da spavaju na tavanu dok se to nije isušilo. I tako kada je počeo da pohađa skolu mališa i njegova sestra su morali da uče pod petrolejskom lampom. Nije bilo lako, ali je hod ka obrazovanju počeo. Dok su živeli u toj kući seća se dečak da je jednoga dana dok je bio u dvoristu i igrao se sa svojom crnom mačkom, a otac bio u šupi, preleteo diskoidni objekat preko neba na veoma maloj visini da su se ptice razbežale sa drveta koje se nalazilo iza kuce. Pitao je oca: ''sta je to tata, izgledalo je kao nas lavor okrenut naopačke, kao dva lavora spojena'', jer su imali u to vreme limeni lavor za pranje nogu koji ga je asocirao na to što je video. Otac se samo nasmejao i rekao mu da je to bio avion.
Dečak je tokom školovanja imao česta zglobna i druga krvarenja zbog čega je mnogo gubio od nastave te nije mogao da ostvari veći uspeh od prosečnog. To će mu suziti i opseg izbora kada se bude opredeljivao za životno zanimanje. Od 1968 pa do 1990 boravio je u viče navrata u institutu za ortopediju na Banjici. To su bila po trajanju duga lečenja i do 6 meseci tako da je mališa pola osnovne skole završio u Beogradu, a drugu polovinu u svom rodnom mestu. Dužina tih lečenja je više bila inicirana sistemom zdravstvene zastite koji je tada bio na snazi nego zdravstvenim neophodnostima. Tada su postojali famozni sizovi i samo je bilo potrebno da siz koji je pokrivao bolesnika drugom sizu uplaćuje redovno troškove lečenja i onda su lekari do maksimuma produžavali boravak obolelih iz unutrasnjosti iako to nije bilo opravdano sa medicinske tačke gledišta, jer je to bilo u interesu Beogradskog siza. Tokom jednog poravka u toj bolnici desila mu se nezgoda. Naime, mališa je pao i slomio butnu kost. Pod u toj bolnici se premazivao sa nekom crvenom pastom koja se onda glancala sa mašinama te je bio danima klizav dok se ne bi osušio. Mnogi su od bolesnika padali i pritom se povređivali, a pao je i jedan lekar koji se prezivao Klisic. Sećam se izvesne čistačice koja se krišom tom doktorovom padu smejala, jer mu je beli mantil bio zamazan crvenom farbom.
27) Nakon završetka fakulteta trebalo je naći posao. Otac moj je već bio preminuo 1986. i ja sam ostao sam sa svojom majkom, jer se sestra još ranije bila udala. To je vreme kada je počela politička i ekonomska kriza koja će na kraju dovesti do rata i raspada Druge Jugoslavije, a na kraju i do bonbardobanja Srbije. U takvim okolnostima pokušavao sam godinu dana da pronađem odgovarajući posao, ali u tome nisam uspeo. Zadnji pokušaj je bio konkurisanje u preduzeću Sever u Subotici. Imao sam preporuku prijatelja sa fakulteta koji je nazvao direktora i objasnio mu je situaciju. Dobio je odgovor da on nesme takvu osobu da primi u radni odnos po zakonu. Naime, u to vreme još nije bio donet zakon o zapošljavanju invalidnih osoba koji će biti donet mnogo kasnije, a stupio je na snagu tek 2008. To je bio signal da odustanem od daljeg traželja posla i da pokušam da rešim pitanje egzistencije na drugi način, što sam ubrzo i učinio podnošenjem zahteva za dobijanje porodične penzije na koju sam imao pravo po osnovu bolesti. Nakon toga, kao penzioner ostvario sam i pravo dugoročnog zakupa nad stanom u Subotici čime sam rešio i stambeni problem, budući da je kuća u Itebeju koju sam delio sa majkom bila skoro ruinirana. A promenom prebivališta ostvario sam i druga primućstva u pogledu lečenja svoje bolestiti, jer su retka oboljenja totalno zapostavljena u državi Srbiji, a ako još takav čovek živi na selu, a poznata je stvar da kod nas u zabačenim mestima hitna pomoć vrlo teško izlazi na poziv onda možete misliti koliki je stepen ugroženosti takvih osoba. Nakon majčine smrti ja sam se odrekao svog dela vlasništva nad kućom u korist sestre da ne bi imao problem sa pravom zakupa na stan. U stan koji sam dobio na korišćenje 1994. doveo sam i svoju majku. Izuzetno težak period u životu moje majke i mene samog je nastupio 2003. kada je moja majka zvog dijabetične gangrene izgubila desnu nogu. Tada sam oko majke organizovao mali ''gerontološki centar.'' Negovale su je u nekim periodima i do četiri osobe. Majka je sa razlogom odbijala da bude smeštena u
domu penzionera, jer je bila osvedočena da se u njima masovno krše ljudska prava, a ja sam moju majku razumeo, jer niko ne voli da živi u staračkom domu. Da bude kod ćerke nisu postojali uslovi niti je majka to htela pošto nije bila u najboljim odnosima sa zetom, a i ćerkina ćerka se na nesreću nekako baš u to vreme razbolela od neke nedefinisane bolesti, ali se kasnije pokazalo da ništa nije bilo ozbiljno, sem toga ćerka se protivila čak i da bude u domu penzionera u mestu gde oni žive da ne bi imala obavezu da je posećuje, a inače su praktikovali da svakoga dana ona i muž šetaju po gradu. Dakle, to nije bio pravi razlog nego razlog treba tražiti u moralnoj pokvarenosti. Često je sestra govorila ''ona bi mene uništila'', što sve kazuje i bez ikakvog objašnjavanja. Sestra je još govorila i da je red da mama bude kod mene a ne kod nje, jer se kako reče ''namučila sa tobom kao Isus Hristos'', ciljajući na opterećenja koja je mama imala zbog moje bolesti. Koliko je pametno kada neko uzme Božju pravdu u svoje ruke procenite sami. Ja bih pre rekao da su se mama i tata više namučili sa njom nego sa mnom. Kako to, sigurno se pitate? Pa ja sam dobar deo svog života proveo po bolnicama tako da nisu ni gledali moje odrastanje.
Majka je umrla 2006. nakon samo desetak dana provedenih u katoličkom domu za stare u Boki (mestu udaljenom tridesetak kilometara od Zrenjanina). Premda sam ostao sam osećao sam da me Bog ni u takvim okolnostima nije napustio. Sveto Pismo je bilo i ostalo moj prozor u svemir, vrelo gde treba tražiti istinu o svetu i životu.
Kada se sestra udala, a to je bilo još za vreme života svih članova porodice, sestra i zet su svake nedelje dolazili u goste, a to su činili i pre i posle rođenja svoje ćerke sve dok otac nije umro i dok nisam ostao sam sa svojom majkom koja je ubrzo takođe obolela i nije mogla da privređuje mnogo. A praktikovali su oni, da dolaze svakog petka po podne, a vraćali bi se kući u nedelju po podne. Tu se dobro jelo i pilo, a ponelo bi se i kući od jaja, od mesa, od povrća i voća, sve orgonski gajeno, friško i čisto. Sirota majka po ceo dan kod šporeta. Da neko ne pomisli da je meni žao zbog sve te hrane. Ne, ali za svo to pečenje, prženje, kuvanje, pravljenje gibanica, kolača i palačinki ona nikada nije od nas dobila zahvalnost. I tako je to trajalo godinama dok nisu nastupile drugačije okolnosti kao što sam gore objasnio. E tada, kada bih ja ili majka zatražili kakvu pomoć recimo da dođu kolima i da nas prevezu do bolnice tu uslugu bi učinili sa velikim negodovanjem, mrštenjem i histerisanjem. Posmatrajući šta se dešava, jednoga dana odluči sam da priupitam tatu: ''ćale, dokle će to tako.'' Dobio sam munjevit odgovor: ''marš u p. tvoje matere'', zatim je dodao: ''to je moja ćerka.'' To je ono što sociolozi nazivaju ''sindromom balkanske majke.''
Takva pojava je načešća kod Srba i Bugara gde zdrava i sposobna deca ostaju ekonomski zavisna od svojih roditelja do smrti roditelja. I ne samo to nego i kasnije kada formiraju vlastite porodice ekonomski nemislosrdno iznuravaju svoje roditelje tako da preostala deca ako ih ima, bivaju onemogućena da se ostvare u životu usled jakog osiromašenja.
Izostavio sam da opišem razdoblje kada su moja majka i otac sami svojim rukama sagradili kuću u Kleku i to u svojim poznijim godinama. Naime, oni su bili nagovoreni da kupe plac u tom mestu od strane ćerke i zeta. Otac je sam zidao, a majka je ručno mešala malter tako da su se meštani i divili i čudili jer je za njih to bilo nesvakidašnje da tako nešto radi jedan stariji bračni par usto još i lošijeg zdravstvenog stanja, ona obolela od dijabetesa, a on od išijaza. Dok su radili na kući neki ljudi koji su prolazili ulicom rekli su im sledeće: ''pa kad znate tako lepo sami da zidate, što niste kupili plac u Zrenjaninu i tamo ozidali kuću, jer bi kudi kamo više vredela.'' Kao što rekoh nagovoreni su bili da kupe plac u tom mestu, jer su navedeni ''elementi'' nameravali da u tom selu kupi parče zemlje za izgradnju svoje kuće što su kasnije i učinili, pa da ih onda maksimalno iskoriste kao radnu snagu na svom placu. Sestričina je kao malo dete od nekoliko godina sažaljivo primetila rekavši svom tati: ''tata ti spavaš, a deda kopa temelj.''
Naša porodična kuća je bila ozidana, ali sredstva za njen dovršetak da bi se u njoj moglo živeti su ponestala. I tako je kuća stajala više godina, a onda je otac iznenada umro i sa njim i nada da bi se ikako i mogla završiti. Ja i majka smo odlučili da kuću prodamo. Prodaju kuće su u početku snažno podržali i sestra i zet, zapravo oni su i našli kupca, jer su računali da će majka podeliti novac od prodate kuće, ali pošto ona to nije učinila, budući da je gajila animozitet prema zetu, jer je nikada nije oslovio imenom, onda su oni zauzeli ravnodušan stav prema realnoj opasnosti da novac od prodate kuće ''pojede'' inflacija koja se u to vreme zahuktavala da bi na neki način time bez ikakvog objektivnog razloga kaznili i nju i sina u čemu su na kraju i uspeli. Ovde imate lep primer kako ljudi kada im se očekivanja i to čak nemoralna i egocentrična ne ostvare, tada tragaju za nevinim krivcem izvan sebe sa nastojanjem da svoj bes iskale nanoseći povredu bilo fizičku ili psihičku ili izazivajući finansijsku štetu kod drugih. Ja kao diplomirani ekonomista koji sam odbranio diplomski rad na temi inflacije molio sam majku da se novac pretvori u čvrstu valutu, a to je tada bila nemačka marka, nisam uspeo u tome jer je ona nažalost više verovala svojoj ćerki i zetu nego meni. Često sam raspravljao sa njom ne bi li je ubedio da pristane.
Ćerka je jednog dana došla i rekla mami: ''dobro je što nismo pare pretvorili u marke, jer će i marka da propadne.'' Neko zlonameran ili sa velikim neznanjem je sestri ispro mozak sa tom nabulozom. Kada je video da majka ne pristaje na to počeo je da predlaže druge mogućnosti samo da se spasi koliko toliko vrednost uložene radne snage i njenog i očevog. Predlagao je da se kupi obradiva zemlja, ali uskočila je sestra i pokvarila i taj plan, rekavši ''šta će tebi zemlja kada si bolestan''. Zatim sam predlagao da se nakupuje zlatan nakit, ni to nije prošlo. I na kraju vrednost novca od prodate kuće je spala na vrednost jedne kutije šibica. Sa ekonomske tačke gledišta takve pojave su potpuno objašive i jasne, ali sa sociološke tačke stvar je nedovljno istražena. Ja ću pokušati malo da taj fenomen izanaliziram. Dakle, imate jednu siromašnu porodicu koja nakon smene političkog sistema dobija šansu da svoje dete iškoluje do fakultetskog stepena. I sada u nepovoljnom spletu okolnosti pojavljuje se generacijsko nerazumevanje, ali to nije klasičan sukob generacija po pitanju nekih moralnih normi nego je to tragično nepoklapanje u razumevanju određene ekonomske realnosti determinisano znatnim razlikama u obrazovnom nivou između roditelja i deteta. Posledica toga je osiromašenje i jedne i druge strane, jer se roditelj po prirodi stvari radije niveliše sa onim nivoom koji je njemu bliskiji, a to je u našem slučaju obrazovni nivo ćerke. Roditeljima izgleda riskantno i nerazumno da se vinu gore gde nisu nikada bili i gde ih niko nije ni poveo. Oni nisu krivi zbog svog nivoa, okolnosti su ih je stavile na to mesto i to su životne datosti, ali je uništenje vrednosti koja se mogla jednostavno očuvati prostim radnjama, bolno i za njih i za generaciju koja ih nasleđuje. Stoga se čovek pita nije li bolje za decu pa samim tim i za roditelje da se deca ne uzdižu na viši obrazovni nivo nego što je nivo njihovih roditenja? Jer izgleda da odnosi između roditelja i dece donose najbolje rezultate samo ako su oni približne obrazovanosti, religioznosti i moralnosti. Ako u tim stvarima postoji veliko odstupanje onda od sklada i napretka nema ništa. Konačni rezultat je konflikt, frustracija, nazadovanje i propadanje. Ljudske sudbine stalno pokazuju da prisustvo bilo kakve nesimetričnosti među osobama u međuljudskim odnosima ima za posledicu degradaciju tih odnosa. Ti odnosi prosto ne mogu da budu skladni i plodonosni. Postoji nešto u ljudskom umu, neka sila koji ga nagovara da deluje tačno prema određenoj šemi. Na primer, nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je sprovedena agrarna reforma. Zemlja je podeljena svim narodima i narodnostima pa i Romima, međutim velika većina ovih zadnjih se brzo oslobodila te zemlje njenim otuđivanjem. Taj činilac deluje u svim populacijama ljudi.
Niko ne može sebe dugo da gleda ili da trpi kao osobu koja stvara neku vrednost ukoliko u svojoj podsvesti nosi šemu čoveka parazita. Stoga ne može on sebe da vidi ni kao moralnu osobu što je pogubno i za pojedinca, a i za društvo. Uticaj tog faktora je zapazio i apostol Pavle a što se jasno vidi u
sledećim stihova iz Svetog Pisma:
Rimljanima 7,18: ''Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mojemu. Jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim.''
Rimljanima 7,19: ''Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.''
Ta pojava se očitovala i kod mene i kod moje majke. Naime, ja sam tada bio opterećen studijama, a majka mi je stalno govorila za tu kuću što smo je imali u Kleku, da je treba prodati da ne bi stajala onako nedovršena i propadala. I ja prihvatam taj plan svoje majke što je bila velika greška sa moje strane, jer prodati kuću u inflatornim okolnostima je bio nerazuman potez, premda u to vreme u Jugolaviji još nije nastupila hiperinflacija, koja je bila jedna od najvećih u istoriji sveta. Možda ne treba izostaviti fakat da sam ja otvoreno izražavao negodovanje što se u opšte krenulo u taj porodični poduhvat da se kupi plac u Kleki i da se tamo sazida kuća. Naime, ja kao da sam imao neki predosećaj, nos za neke stvari, ali otac nije uvažio to moje ''frktanje.''
28) Može li neko da navede jedan jedini slučaj u Pismu gde se neko moli Isusu Hristu direktno? Nailazim na ljude koji se mole naglas zaobilazeći Boga Oca, Božjeg Sina pri tome i ne spominju, ali zato obavezno navode Mariju, Isusovu majku. Mora da joj je vrlo neprijatno ako je sada u raju, da sluša takve molitve upućene njoj, a ne Bogu Ocu u ime Isusovo. Sigurno misli u sebi: ''Vidi ove ljude, ne mole se Stvoritelju univerzuma nego postaviše mene kao centar svoje molitve. Da li oni to čine zato što misle da sam ja zaslužnija od bilo koga pa i od samog Boga, ili prosto zato što imaju neke posebne simpatije prema ženskom polu?''
|
