НОВОЈУЛИЈАНСКА ПОДВАЛА
У делима вере и благочестивости је правило,
што старије, то боље,
или другачије речено – оно што је старо,
то је сама вера.
(Св. Теофан Затворник)
Лицемерје је постало одлика нашег времена. Многима се, на први поглед, чини да живот у Цркви и изван ње тече мање-више спокојно, умерено и уопште речено „тако како треба“ и „туда куда треба“. Међутим, ако мало боље обратимо пажњу, и завиримо испод те обмањујуће маске, пронаћи ћемо и открити цело поприште сукоба, и то оног најжешћег – на живот и смрт.
Једно од попришта те вечите духовне борбе се директно односи на питање Црквеног календара. Новотарци и присталице Ватикана, који воле сами себе да називају „православним пастирима“, на сваки начин покушавају да прикрију и забашуре важност тог питања и теме календара, како би неприметно, „миц по миц“, убедили што више Православних у „неопходност“ преласка на папски латински календар. Веома често се од паписта-екумениста може чути како питање календара „није важно“, или „није канонско“, истовремено лицемерно инсистирајући на својим идејама о промени календара која је, за њих, итекако важна. Тиме само откривају своју лукавост и подметање обмане и заблуде Православнима. На основу свега, јасно и очигледно је, да је признавање папског календара постала „трагична потреба и неопходност“ за било какав даљи напредак у зближавању са латинским јеретицима, ка чему тежи цео екуменистички покрет на челу са Светским савезом цркава (ССЦ).
Секретар за односе Московског Патријархата у ССЦ, протојереј Николај Балашов, у интервјуу за часопис „Новости“ изјављује да се поред Руске Православне цркве, јулијанског календара придржавају: Јерусалимска, Српска и Грузијска црква, светогорски манастири, католици источног обреда (украјински унијати) и неки протестанти. Осталих једанаест цркава празнују Божић, Богојављење и остале непокретне празнике заједно са латинима и протестантима (одрекавши се јединства са Православном браћом), по папском григоријанском календару, а када је реч о Васкрсу и целој пасхалији, придржавају се старог календара.
У својој даљој изјави, протојереј Николај жели да нагласи да је питање Црквеног јулијанског календара само једна од многих културних особености човечијег живота, и ништа више од тога. Истомишљеник Балашова и саборац у екуменистичким контактима, председавајући конференције католичких бискупа Русије Игор Ковалевски, за исте те новине, изјављује да је питање календара зависно од специфичности конкретног географског места на коме верници живе. Он каже: „На пример, Пољска Православна црква празнује Божић по грегоријанском календару, али, на истоку, у Белосточини, где живи већина Православних Пољака, празновање се одржава 7. јануара. Заједно са том Православном већином и католицима источног обреда (унијатима), 7. јануара Божић прослављају и неки руски протестанти.“
Тиме се понавља стара римска прича, коју следе и примењују и слуге екуменизма, да датум празновања Божића нема никакве везе са вером, него је то искључиво везано за особеност неког поднебља у коме се верници налазе. Међутим, према том питању се током времена и историје Цркве нису на такав начин односили светитељи и учитељи Православља.
Тако, на пример, Патријарх Александрије Силвестар, у својој циркуларној посланици Православним Хришћанима западне Европе пише: „Римски нови календар је причинио много зла, јер је произвео немир у Цркви, смутњу у народу, подсмех према Светим Оцима, прелести и заблуде код (духовне) деце, слично јудејству. Римљани кажу да то нема везе са вером, па према томе је нови календар безопасан. О, какве ли тврдовратости синова човечијих! Мало није мало, по Василију Великом, ако чини велику штету. А да ли је то мало, ако се узнемири Црква, услед уздизања (неког човека па макар био и папа) изнад Светих Отаца и презира према Божијим заповестима? Јер сам Бог заповеда: Не помичи старе међе које су поставили оци твоји (Приче 22,28). Поручујем оцима и вођама нашим Источним и Западним да по правди претпоставе древно иноваторском, онако како је једном пресуђено у Цркви Православној да се никакве новине не прихватају и ни од чега древног не одступају. Ако је и малено оно што води ка нечему великом, оно онда није малено, говори Преподобни Јован Дамаскин, него је сувишно, и довело би до губљења силе и колебања Светог Предања Цркве, што нипошто није мала ствар, јер води ка осуди наших старих учитеља (Цркве).“
Календарска реформа замењивања светоотачког јулијанског календара папским грегоријанским, спроведена је у XVI веку у време римског папе Григорија XIII, по коме је нови календар и добио име. Истински разлог реформе лежи у гордости римског понтифа, у његовом уздизању изнад Цркве и Црквеног саборног ума. Са канонске тачке гледишта, латински календар представља још једну њихову новотарију, која није у складу са неприкосновеним учењем Свете Цркве.
Након увођења новог календара, 1582. године, Васељенски Синод на челу са Патријархом Цариграда Јеремијом II, одлучно је осудио римску новотарију, као производ папства, која нарушава Свето Предање Цркве. Следеће године, Патријарх Јеремија II сазива помесни сабор, на коме је, уз учешће Патријарха Александрије Силвестра и Патријарха Јерусалима Софронија VI, и многих других Православних Митрополита и Епископа, грегоријански календар и нова римска пасхалија била анатемисана.
По одлуци Првог васељенског сабора, која се односи на празновање Пасхе, а на које се позива и 1. правило Антиохијског сабора, забрањује се празновање Пасхе са Јудејима. У саборској одлуци се не одлучују од свештенослужења само они који наруше ту одлуку, него и сви они који су у било каквом општењу са прекршиоцима. А 7. апостолско правило гласи: „Ако неки Епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са Јудејима, нека буде свргнут.”
Заједничко празновање Пасхе Христове са Јудејима су Свети Оци строго забранили, јер је то време када се Православни Хришћани сећају Христових страдања, и када је радост непримерена. Патријарх Александрије Петар каже: „Када је Он (Христос) рекао: Узмите, једите и пијте, није мислио на пасхално јагње, него на Себе, када је пострадао као истинско Јагње на празник (јудејске) пасхе.“ Наша је Пасха велика радост Христовог Васкрсења, и самим тим, није подесно да се празнује ни пре ни заједно са јудејском, јер она долази после јудејске.
Католици су прешавши на нови календар почели празновати Пасху заједно са Јудејима, а некада и пре њих, што је нарушавање тока јеванђелских догађаја и Црквених канона. Не желећи да се повинују канонима александријске пасхалије, јеретици-новокалендарци се чак не уразумљују ни чудом Божијим, које се пројављује сваке године силаском Светог Огња на Гробу Господњем у Јерусалиму, на дан када Православни, по јулијанском календару, празнују Пасху.
У саборној посланици датираној 20. новембра 1583. године пише: „Пошто је црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о Светој Пасхи, (...) које су поштовали Хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. (...) Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову онако како су нам предати од седам Светих васељенских сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати грегоријанску пасхалију и месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономи, супроставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.“
Као што се може видети из Посланице, Сабор анатемише не само оне који мењају пасхалију, него и месецослов, јер су они одувек у Цркви сматрани за нераздвојне. Овај детаљ је веома битан, и запамтимо га, јер ћемо се на њега вратити у даљем следу историјских дешавања. Ту одлуку Сабора су потврдили и каснији Синоди Цариградске цркве одржани 1587 и 1593. године.
Непуних стотињак година касније од поменутог Сабора, када су латински јеретици видели да се прелаз на римску пасхалију не прима код Православних, почели ду да убеђују Цариградског Патријарха Кирила I (XVII век), да пређе на нови римски календар. Међутим, Патријарх Кирило I је подсетио језуите да су сви они који следе нову пасхалију и месецослов под анатемом. Тиме је још један латински покушај пропао. Иначе, у то време, Цариград је био под јаком пропагандом латинских јеретика, која је задавала силне проблеме Патријарху Кирилу I.
Пролази још један век, и Васељенски Патријарх Кирило V, у својој циркуларној посланици из 1756. године, спомиње новокалендарце, и то у складу са већ постављеним одређењем Цркве по том питању: „Ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распну и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.“
Око три стотине година од првог анатемисања новог календара, Васељенски Патријарх Антим VI и Патријарси: Александрије Јеротеј, Антиохијски Методије и Јерусалимски Кирило у циркуларној посланици из 1848. године, у име Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, још једном подсећају паписте на њихов пад у јерес, услед увођења грегоријанског календара: „Код нас ни Патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих људи – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс 118,18), макар они били папе, или Патријарси, или мирјани, па и Анђео са Неба – анатема му.“
Следеће значајно разматрање питања Црквеног календара се десило 1902-1904. године, на иницијативу Патријарха Цариграда Јоакима III. Уз присутне представнике помесних цркава: Јерусалимске, Руске, Грчке, Српске и Румунске, донешена је једнодушна одлука о одбацивању новокалендарске реформе латинских јеретика. Нешто касније, а у складу са очувањем светоотачке традиције и Светог Предања Цркве, изјаснио се и Сверуски сабор одржан 1917–1918. године. На том сабору је донешена одлука о строгом придржавању традицији старог календара по свим питањима везаним за Црквени живот. При доношењу те одлуке, Сабор се, поред осталог, ослањао и на мишљење познатог историчара и професора Духовне академије у Москви, протојереја Дмитрија Александровича Лебедева, који је изнео доказе (астрономске и канонске) о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару.
На такав начин је невеста Христова – Света, Саборна и Апостолска Црква, сво време, током три и по века од појаве грегоријанског календара 1582. године, непромењено учила своју духовну децу да питање календара представља питање вере, за коју знамо да није подложна никаквим променама и реформама. Због тога је било какав прелазак на папску пасхалију и-или месецослов (заједно или одвојено) анатемисано од стране Православног сабора 1582. године, касније потврђивано неколико пута. Такво је, дакле, одувек било учење и став Цркве по питању било какве промене календара. А онда се, након свих тих примера доследности у исповедању вере, десио велики пад дела Православља.
Већ смо раније видели (и рекли да се тај детаљ запамти) да се анатема Православног сабора из 1582. године односи како на оне који прихвате новокалендарску пасхалију, тако и на оне који прихвате нови месецослов. Самим тим се анатема односи и на оне који су измислили компромисни „новојулијански календар.“ На иницијативу цариградског Патријарха-масона Мелетија Метаксакиса, 1923. године је одржано Свеправославно саветовање, које носи тај назив из чисте амбиције да буде „свеправославно“, док је стварност далеко од тога. На њему су били присутни представници само три помесне Православне цркве: Грчке, Румуније и Србије, док су представници осталих, па и најближих цркава: Антиохијске, Јерусалимске и Александријске, одлучили да не присуствују. Као васељенски Патријарх-масон, Мелетије је председавао седницама овог скупа, коме је присуствовао и англикански бискуп Чарлс Гор, који је, на Мелетијев позив, седео са његове десне стране и узимао учешћа у раду тог скупа.
Ту је донешено решење о преправкама јулијанског календара. Коначни резултат је била некаква хибридна форма календара која није ни Православна, а ни у пуној мери папска. На основу одлука тог скупа, бољшевичка власт у Русији је преваром принудила Патријарха Тихона да изда одлуку о преласку на „новојулијански календар“. То је одмах изазвало протесте у народу, након чега је одлука повучена непуних месец дана након објављивања. Обазирући се на ту наказу, која под рухом благословеног јулијанског календара, потура Православнима папски месецослов, као кукавичје јаје, а знајући да не постоје две истине, стављени смо пред избор између две могућности:
- Да је Црква три и по века живела у заблуди, па је масон Мелетије Метаксакис, изумитељ „новојулијанског календара“, привео на пут истине.
- Да је масон Мелетије Метаксакис упао у заблуду и за собом повео и све своје следбенике који су прихватили празновање непокретних празника по папском месецослову, сагласно са „новојулијанским календаром.“
Ми, Православни се између те две могућности нисмо никада двоумили. То питање је одавно решено, будући да смо одувек у потпуности исповедали веру Седам васељенских сабора, као и одлуке Помесних сабора. Свако новотарство и реформаторство по питању вере, где спада и питање календара, одбацујемо, одричемо га се и анатемишемо. |
