Ново вино у старим меховима
''И нико не сипа ново вино у старе мехове; иначе ће ново вино продрети мехове, оно ће се просути, а мехови ће пропасти; него ново вино треба сипати у нове мехове.'' [126]
У другом поређењу, у коме говори о посту, Господ га упоређује – као и сву своју науку – са новим вином. Порука ове приче је истоветна претходној. Пост као искрено дело посвећења, за ким жуде сви од Бога рођени верници, припада само њима. Осталим људима, који нису свим срцем са Спаситељем, практиковање поста не само да духовно не помаже већ може да нанесе велику штету. Све особе које, у складу са Христовим говором, представљају ''старе мехове'' биће уништене уношењем у себе онога што им по природи не припада.
У време док је Господ живео у израиљској земљи, Јевреји су чували вино у меховима који су били направљени од посебно обрађених козјих кожа. Ново вино (вино пре почетка алкохолног врења – претварања грожђаног шећера у алкохол) се увек сипало у нове мехове који до тада нису били употребљавани. Разлог је био једноставан. Приликом врења, кожа од које је мех био направљен бивала је све тањом јер се мех постепено ширио (због ослобађања гаса који га је надувавао) и повећавао своју запремину – до одређене границе еластичности. Након што би алкохолно вино из кожног меха било потрошено – мех би се сматрао старим и неупотребљивим за ново алкохолно врење. Ако би се у овакав мех ставило ново вино – које тек треба да прође кроз процес ферментације - овога пута би сипана количина течности била знатно већа. У поновљеном процесу, кожа која је већ била истањена не би могла да се даље растеже, те би мех пуцао и вино се просипало. На тај начин настала би двострука штета. Зато се ново вино морало увек да сипа у нове мехове – док би се у старим меховима чувало старо до његове коначне потрошње.
Људи који нису рођени од Бога (атеисти као и они религиозни који поштују Бога на начин противан Његовој вољи) представљају ''старе мехове''. Фарисеји и Јованови ученици су били управо такви. Иако су били поштовани као веома добри верници и испосници од стране верски необразованог народа, они нису били у редовима Исусових следбеника – а самим тим и далеко од Бога. Христос је људима попут ових говорио:
''Истражујете Писма, јер сматрате да у њима имате вечни живот; и она сведоче за мене; и нећете да дођете к мени – да имате живот.'' [127]
Такође, рекао је и:
''Ко није са мном, против мене је, и ко не сабира са мном, расипа.'' [128]
Сасвим је јасно да су малочас поменути фарисеји и Јованови ученици представљали својеврсну опозицију Исусу из Назарета. Фарисеји су му свакако били много већи непријатељи од збуњених Крститељевих следбеника. Особе попут ових, које су убеђене да служе Богу а уствари су од Њега веома далеко, као што је то случај и са већим делом нашег српског народа, тиме што посте – доказују да су им информације о хришћанској вери биле доступне и донекле познате. Читајући Свето писмо могле су лако доћи до спознања Спаситеља и вечног живота. Ипак, оне су се задовољавале само спољашњом религиозношћу и формализмом, следећи учења својих слепих вођа:
''А онај слуга који је знао вољу свога господара, па није спремио или није учинио по његовој вољи, биће много бијен. А који није знао, а учинио оно што заслужује батине, биће мало бијен. Од сваког – коме је много дано – тражиће се много, и коме је много поверено – од њега ће се више захтевати.'' [129]
Цитат који сам управо навео нам јасно даје до знања да ће људи, којима је Божија Реч била позната а ипак се нису одазвали Његовом позиву да му постану ученици, бити на страшном суду кажњени већом казном него они који (између осталог) за хришћански пост нису знали нити су га обдржавали. Небески судија ће овакве ''испоснике'' на основу њихових речи и дела осудити много више (види: Мт. 12:37).
Ово је одговор на питање - како пост може да нанесе штету ономе који га се придржава? Људи који нису рођени од Бога - а посте - слични су, по Исусовим речима, старом меху који је испуњен новим вином. Пропаст меха тада бива неминовна.
| 
