„Прво морате да научите шта је људска природа била на почетку и шта се са њом догодило од тада, јер наша природа давно није била оваква каква је сада, већ веома другачија.
Из говора Аристофана укљученог у Симпозијум . Аристократа рођен са именом Аристокле, грчки филозоф је био познатији по свом надимку „Платон“, по грчкој речи платус, што значи „широк“, у односу на његову чврсту грађу или широко чело. Године 387. пре Христа основао је Академију у Атини да би промовисао систематско учење филозофије и науке.
Постојале су три врсте људских бића, то је моја прва поента - а не две као сада, мушко и женско. Поред ових, постојала је и трећа, комбинација та два; његово име је опстало, иако је сама врста нестала. У то време, видите, реч 'андрогин' је заиста нешто значила: облик састављен од мушких и женских елемената, мада сада нема ништа осим речи, и то се користи као увреда. Моја друга ствар је да је облик сваког људског бића био потпуно округао, са леђима и странама у кругу; имали су по четири руке, ногу колико и руку, и два лица, потпуно иста, на заобљеном врату. Између два лица, која су била на супротним странама, била је једна глава са четири уха. Постојала су два сета полних органа, а све остало је било онако како бисте то замислили из онога што сам вам рекао. Ходали су усправно, као и ми сада, у ком правцу су хтели. И кад год су кренули да трче брзо, избацили су свих својих осам удова, оних које су тада имали, и брзо су се окретали, као што гимнастичари раде на точковима, исправљајући ноге.
„Ево зашто су постојале три врсте, и зашто су биле онакве какве сам их описао: мушка врста је првобитно била потомак сунца, женска од земље, а она која је комбиновала оба пола била је потомак месеца, јер месец дели и једно и друго. Били су сферни, као и њихово кретање, јер су били као њихови родитељи на небу.
„Дуцкс анд Ловерс“, 2008. Фотографија Артхур Тресс. © Артхур Тресс, љубазношћу галерије ЦлампАрт.
„По снази и моћи, дакле, били су страшни, а имали су велике амбиције. Они су извршили покушај на богове, а Хомерова прича о Ефиалту и Оту првобитно је била о њима: како су покушали да се уздигну на небо да би напали богове. Тада су се Зевс и други богови састали у савету да разговарају шта да раде, и били су веома збуњени. Нису могли да збришу људску расу громовима и да их све побију, као што су имали дивове, јер би то избрисало обожавање које примају, заједно са жртвама које им ми људи приносимо. С друге стране, нису могли да им дозволе да се побуне. Најзад, после великог труда, Зевс је дошао на идеју.
„Мислим да имам план“, рекао је, „који би омогућио људским бићима постојање и зауставио њихово лоше понашање: они ће одустати да буду зли када изгубе снагу. Тако да ћу сада преполовити сваку од њих. Они ће једним потезом изгубити снагу и постати нам профитабилнији, захваљујући повећању њиховог броја. Ходаће усправно на две ноге. Али ако откријем да и даље дижу нереде и не чувају мир“, рекао је, „поново ћу их пресећи на два дела, а они ће морати да се пробијају на једној нози, скачући.“
„Тако говорећи, пресекао је та људска бића на два дела, онако како људи секу јабуке сорб пре него што их осуше или како секу јаја са длакама. Док је секао сваког, наредио је Аполону да окрене лице и половину врата према рани, како би свака особа видела да је посечена и задржала бољи ред. Тада је Зевс наредио Аполону да залечи остатак ране, и Аполон је окренуо лице и повукао кожу са свих страна преко онога што се сада зове стомак; и ту је направио једна уста, као у кесици са конопцем, и причврстио их на средини стомака. Ово се сада зове пупак. Затим је изгладио остале боре, којих је било много, и обликовао груди, користећи неки алат какав имају обућари за заглађивање бора од коже на форми. Али оставио је неколико бора око стомака и пупка,
„Сада, пошто је њихов природни облик био пресечен на два дела, свако је жудео за својом другом половином, па би се загрлили једно око другог, ткајући се заједно, желећи да расту заједно. У том стању би умрли од глади и опште беспослице, јер једни од других не би радили ништа. Кад год би једна од половина умрла, а једна остала, она која је остала тражила је другу и ткала се с тим. Понекад је половина коју је срео долазила од жене, како бисмо је сада назвали, понекад је долазила од мушкарца; у сваком случају, наставили су да умиру.
Најбољи тренутак љубави је када љубавник оде таксијем.
-Мишел Фуко, 1982
„Тада се, међутим, Зевс сажалио на њих и смислио други план: померио им је гениталије напред! Пре тога, видите, имали су своје гениталије напољу, као њихова лица, и бацали су семе и правили децу: не једно у друго, него у земљу, као цикаде. Тако је Зевс довео до овог пресељења гениталија, и на тај начин измислио унутрашњу репродукцију, од стране човека ужена. Сврха овога је била да, када мушкарац загрли жену, баци своје семе и да имају децу; али када би мушкарац загрлио мушкарца, они би барем имали задовољство сношаја, након чега би могли да престану да се грле, да се врате својим пословима и брину о својим другим потребама у животу. То је, дакле, извор наше жеље да волимо једни друге. Љубав се рађа у сваком људском бићу: она призива половине наше првобитне природе заједно; покушава да од два направи једно и зацели рану људске природе.
„Свако од нас је, дакле, 'одговарајућа половина' људске целине, јер је сваки исечен као плосната риба, два од једне, и свако од нас увек тражи половину која му одговара. Зато мушкарац који је одвојен од двоструке врсте (која се некада звала 'андрогина') трчи за женама. Многи развратни мушкарци су дошли из ове класе, као и развратне жене које трче за мушкарцима. Жене које су одвојене од жене, међутим, уопште не обраћају пажњу на мушкарце; више су оријентисане на жене, а лезбејке долазе из ове класе. Људи који су одвојени од мушкарца су мушки оријентисани. Док су дечаци, зато што су откачени од мушког блока, воле мушкарце и уживају да леже са мушкарцима и да их мушкарци грле; то су најбољи момци и момци, јер су најмужевнији по својој природи. Наравно, неки кажу да су такви дечаци бестидни, али лажу. Није зато што их није срамота што такви момци то раде, видите, већ зато што су храбри, храбри и мужевни, и имају тенденцију да негују оно што је себи слично. Хоћеш да ти то докажем? Видите, ово су једини типови дечака који одрастају у праве мушкарце у политици. Када су одрасли, они су љубавници младића, и природно не обраћају пажњу на брак или рађање беба, осим у мери у којој то захтевају локални обичаји. Они су, међутим, прилично задовољни што живе један са другим неожењени. У сваком погледу, дакле, овај човек одраста као заљубљеник у младиће и љубавник, увек се радујући своме роду.
„И тако, када човек сретне своју половину, без обзира на то да ли је у питању младића или не, онда се дешава нешто дивно: њих двоје су избачени из чула љубављу, осећањем припадности једном. другог, и по жељи, и не желе да се одвајају једно од другог ни на тренутак.
Младост између порока и врлине , Паоло Веронезе, в. 1581. Музеј Прадо, Мадрид, Шпанија.
„То су људи који заједно завршавају своје животе и још увек не могу да кажу шта желе једни од других. Нико не би помислио да је то интимност секса – да је пуки секс разлог зашто сваки љубавник толико ужива у томе што је са другим. Очигледно је да душа сваког љубавника чезне за нечим другим; његова душа не може рећи шта је, али као пророчиште има осећај шта хоће, и као пророчиште крије се иза загонетке. Претпоставимо да два љубавника леже заједно и Хефест стоји над њима са својим алатима за поправку и пита: 'Шта ви људи заиста желите једно од другог?' И претпоставимо да су збуњени, а он их поново пита: 'Да ли је то онда жеља вашег срца - да вас двоје постанете делови исте целине, што је ближе могуће, и да се никада не раздвајате ни дању ни ноћу? Јер ако је то твоја жеља, Желео бих да вас спојим и спојим у нешто што је природно целовито, тако да вас двоје будете у једно. Тада бисте вас двоје делили један живот, колико сте живели, јер бисте били једно биће, а по истом принципу, када бисте умрли, били бисте једно, а не двоје у Хаду, умрли једном смрћу. Погледај своју љубав и види да ли је то оно што желиш: зар ово не би била сва срећа коју можеш пожелети?'
„Сигурно видите да нико ко је добио такву понуду не би је одбио; нико не би нашао ништа друго што је желео. Уместо тога, сви би помислили да је коначно открио оно што је одувек желео: да се споји и стопи са оним кога воли, тако да је једна особа настала из две. Зашто би ово требало бити тако? То је зато што смо, као што сам рекао, некада били потпуне целине у својој првобитној природи, а сада је „љубав“ назив за нашу тежњу за целовитошћу, за нашу жељу да будемо потпуни.” |
