Polemika sa adventistom sedmog dana o opravdanju praznovanja nedelje
Ako je pred vama sledbenik „Adventista sedmog dana“ i razgovor počinje o suboti, V.M. Černišov[11] savetuje da mu se postavi sledeće pitanje: „Recite mi molim vas, zašto vi, adventisti sedmog dana narušavate subotu?“ Ovo će izazvati određenu nedoumicu i komešanje:
– Izvinite, šta znači to „narušavamo“? Mi smo jedina hrišćanska denominacija koja čuva subotnji odmor.
– Ja o tome i govorim…
Nakon male pauze, objasnite:
– Recite mi, slažete se da Hristos ne samo da nije ispunio ceo Zakon već ga je i uzveličao?
Dobićete odgovor:
– Bez sumnje, uzveličao je.
– I ne samo uzveličao, već i proslavio?
– Upravo tako.
– Znači, uzveličao je i proslavio i Četvrtu zapovest u Zakonu?
– Naravno!
– Pravoslavni hrišćani kroz Zakon primaju subotu, tj. postojani pokoj – u Hristu. Pošto se Sam Hristos za njih učinio subotom, tj. pokojem (Rim. 10:4, Lk. 6:5), prebivajući u Hristu i Njegovom učenju, Pravoslavni prebivaju u stalnom pokoju ili u Suboti. Vi, „Adventisti sedmog dana“, primajući i čuvajući subotu koju Hristos nije proslavio, lišavate Četvrtu zapovest one slave koju joj je darovao Gospodar subote.
Zato je i rečeno u Novom Zavetu: „…da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote…“ (Kol. 2:16).
Apostol, učeći neznabošce, koji su primili učenje i poverovali u Gospoda, govori: „Nego da im se napiše da se čuvaju od nečistota idolskih i od bluda i od udavljenoga i od krvi; i ono što njima nije milo drugima da ne čine“ (Dela ap. 15:20). Pritom, nema ni reči o neproslavljenoj suboti. Zato: „Koji razlikuje dane, Gospodu razlikuje, a koji ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje…“ (Rim. 14:6).
„Dakle, valja subotom dobro činiti“ (Mt. 12:12). Zlo, saglasno Svetom Pismu, nije dozvoljeno nikada činiti. Znači, dobra dela su progutala Četvrtu zapovest, a ljubav – pokretač svih dobrih dela – guta i sve ostalo, o čemu svedoči Spasitelj: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Mt: 22:37-38). Zato ljubav, koja je „sveza svih savršenstava“ i koja „…ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne razdražuje se…“ (1 Kor. 13:4-5) guta sobom zapovest. To je moguće jer Sam „Bog je ljubav“ (1 Jn. 4:8) i „ljubav je, dakle, punoća zakona.“ (Rim. 13:10)
Nastavljajući polemiku sa „Advenstistima sedmog dana“ neophodno je objasniti im da mi, verujući iz neznabožaca, nikada nismo bili pod zakonom, i zato ne treba da kod nas postoji pitanje: da li zakon još ima sile kod nas, jer nikada nije ni imao u vezi sa nama, čak i ako put duhovnog iskustva za nas glasi: od zakona ka slobodi dece Božije (Rim. 3:30; 4:9-12). Zato apostol Pavle svedoči: „Ne odbacujem blagodat Božiju; jer ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije“ (Gal. 2:20).
U poslanici Galatima (4:21-31) pokazano je šta se događa sa onima koji se stavljaju pod zakon i sa onima koji su stali pod blagodat. Put zakona je put tela, samopomoći. On predstavlja samo vodič ka Hristu. Dalje se može suprotstaviti, saglasno apostolu: Isaak – Ismailu; Nebeski Jerusalim – zemaljskom; besplodni (malom stadu Lk. 12) – plodnom (svet); sin slobodne – sinu sluškinje; sin obećanja – sinu tela (sopstvenih dela); Novi Zavet – Starom i tako dalje. Vidimo da je sin sluškinje rođen putem telesnih planova, nasuprot volji Božijoj. Isaak je rođen natprirodnim putem (duboka starost roditelja) na osnovu Božijeg obećanja (Rim. 4:18-25). Ove se vidi razlika između Starog i Novog Zaveta. Zemaljski Jerusalim sa zakonom, žrtvama i hramom doveo je Jevreje kao predstavnike Starog Zaveta do odbacivanja Isusa (1 Kor. 2:8).
Nebeski Jerusalim (Jevr. 9:11-17) je majka sve novozavetne dece Božije, zato je tako divan i željeni grad, čiji stanovnici oni mogu postati (Otkr. 21:9-27). Deca Božija su slobodna i nalaze se ne pod zakonom sa Sinaja, već pod zakonom duha života (Rim. 8:2).[12]
Ko staje na tlo zakonitosti, staje na tlo prokletstva zakona. Adventist će vam u tom slučaju odmah otvoriti Rim. 7:1: „…zakon vlada nad čovjekom samo dokle on živi.„
Može mu se postaviti pitanje: zar nismo umrli sa Hristom? U šta smo se krstili: ti kao adventista, ja kao pravoslavni? U smrt Njegovu! Znači da treba da umremo za greh sa Hristom. U Galatima 2:19-20 se i govori: „Jer ja zakonom zakonu umrijeh, da Bogu živim. Sa Hristom se razapeh; A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u tijelu, živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene„.
Dakle ti opet, znajući Hrista, postaješ „zakonik“? Šta još želiš da zaradiš kod Gospoda tim delima? Mešajući zakon i blagodat, uništavamo i jedno i drugo. Krademo od zakona strah pred njim i njegovu osudu, a od blagodati, slobodu, radost i život.
Kada verom prihvatamo Isusa, prihvatamo činjenicu da je On potpuno platio za greh i prihvatamo Njegov život i tada je naša ličnost – ličnost ne prljavog, zlog grešnika, već nove tvari. |
