Pravoslavlje i protestantizam
Protestantizam nije jedna homogena celina, već se sastoji od nekoliko
glavnih protestantskih zajednica, to jest Luterana, Anglikanaca,
Metodista i Prezbiterijanaca, i stotine radikalnih protestantskih sekti.
Veće i poreklom starije protestanske zajednice imaju među sobom izvesna
zajednička verovanja i učenja i sačuvale su nešto od prvobitnog
hrišćanstva. Što se tiče radikalnih, fundamentalističkih sekti, one
teško da su imale i očuvale išta od dogmatskih i kanonskih principa
autentične, Nepodeljene hrišćanske Crkve.
Protestantizam nije prvobitna, autentična forma hrišćanstva. I glavne
protestanske zajednice i sekte koje su iz njih proizašle, nije osnovao
Gospod Isus Hristos već ljudi ili žene, niti su bile deo Nepodeljene
hrišćanske Crkve. Postale su vekovima posle Hrista, a neke takoreći
juče, i još uvek se cepkaju na sve više sekti.
Protestanti tvrde da oni obnavljaju prvobitno hrišćanstvo, a u velikom
broju slučajeva oni vaspostavljaju i nastavljaju jeretička učenja
osuđena od sedam Vseljenskih sabora, ili sami stvaraju nove jeresi.
Dva suštinska pricipa protestantizma
Suština protestantske, naročito luteranske doktrine koja je zajednička
svim protestantima, se zasniva na dva glavna principa: formalni i
materijalni.
Materijalni princip
>Protestanski sektaši, a i glavne protestanske zajednice, tvrde da se
upravljaju prema Bibliji (Bible-oriented Christians). Nažalost, ako ne
njihovo celokupno učenje, onda njegov veliki deo nije zasnovan na
Bibliji, već na pogrešnom i jeretičkom tumačenju Biblije, nasleđenom od
ranih hrišćanskih jeretika, ili od osnivača njihovih sekti, ili od
njihovih samoproklamovanih a nekvalifikovanih tumača Biblije.
U Crkvi, tumačenje Svetoga pisma je pravo i dužnost Crkve. U
protestantizmu, a osobito u radikalnim sektama, to je svačije pravo a
ničija odgovornost.
Pored gorenavedena dva suštinska principa, formalnog i materijalnog,
Baptisti su formulisli, a sve ostale sekte prihvatile i drže se četiri
takozvana principa slobode. Ti principi slobode su:
1. Sloboda duše – koja zahteva da niko ne može i ne sme da utiče na dušin izbor religije.
2) Crkvena sloboda – niko ne treba da utiče na ičiji izbor crkve, odnosno sekte kojoj će pripadati.
3) Biblijska sloboda – svakome je dozvoljeno da tumači Bibliju.
4) Verska sloboda – svako da odluči sam šta i koliko će verovati.
Ovi principi slobode, a osobito poslednja dva su i tragedija i izvor
rasula protestantizma. U pitanju je neodgovorna sloboda, čije su
posledice katastrofalne i za protestantizam, a donekle i za hrišćanstvo.
Oni su temelj sektaške rascepkanosti. Ti principi su dali razmah
sektaškom pluralizmu, sekularizmu, individualizmu, glavnim bolestima
savremenog protestanskog sektaštva. Tendencija da se pogledima i
kapricima pojedinaca daje veći autoritet nego kolektivnom učenju i
odlukama Crkve, u pravoslavlju, a i u rimokatolicizmu je sputana, dok je
u protestantizmu ohrabrena i rasprostranjena.
Protestantizam time što prenaglašava individualizam upućuje na izolaciju
i verski anarhizam. Kod protestanata teologija je poverena svakome ili
uzurpirana od svakoga koji to hoće. Pravo tumačenja Svetog pisma je
takođe svačije pravo. Zahvaljujući anarhiji u tumačenju Svetoga pisma
protestantizam, a osobito sektaštvo je sve dalje od Hrista, i sve veće
je i dublje otpadanje od hrišćanske Crkve.
Pravoslavna crkva smatra da se Sveto pismo i Sveto predanje međusobno
dopunjavaju. Protestanti odbacuju Sveto predanje, a pri tome ne uzimaju u
obzir važnost Svetoga predanja. Sergej Bulgakov piše:
Crkva Novog Zaveta u prvim danima procvata svoga postojanja je živela
sasvim bez knjiga čak i bez jevanđelja; ista su ponikla tek u toku prvog
veka, i postala su sastavni deo kanona, zajedno sa poslanicama, mnogo
kasnije da bi konačni oblik dobila početkom četvrtog veka. (Sergius
Bulgakov, The Orthodox Church, Maitlad, Florida, str. 22)
Odbacujući Sveto predanje koje sačinjavaju odluke sedam Vaseljenskih
sabora i učenja Svetih otaca, koji su najpre sebe postom, molitvama i
askezom pripremali, a tek onda se usuđivali da tumače Sveto pismo i da
druge uče, protestanti se drže učenja nekih nekvalifikovanih, pa i
nedostojnih tumača.
Tumačenje Svetoga pisma nije manje važno od biblijskog teksta. Postoji
za sve hrišćame samo jedna Biblija ali postoje stotine protestantskih
sekti koje tvrde da se upravljaju po Bibliji. Biblija nije uzrok podela i
cepkanja u protestantizmu, već njeno neodgovorno tumačenje. Protestanti
po pravilu ne prihvataju i pogrešno shvataju i potcenjuju suštinu
Svetoga predanja i njegove vitalne važnosti za pravoslavlje. Kao
opravdanje za to, oni navode biblijske stihove Poslanice Kološanima 2:8,
jevanđelja po svetome Mateju 15:3-8, po svetome Marku 7:8-9, Poslanice
Galatima 1:8-9, Poslanice Titu 1:14, i Poslanice Timoteju 1:18. A onaj
ko pročita navedena mesta, lako će uvideti da se ona odnose na lažno a
ne na Sveto predanje. Na drugoj strani, u Bibliji ima dosta mesta koja
snažno podržavaju Sveto predanje kao izvor hrišćanskog učenja.
Protestanti ne navode ta mesta, a onaj ko želi može ih pročitati pa će
uvideti da se u Svetom pismu daje važno mesto i uloga Svetom predanju.
Preporučujemo čitanje Prve poslanice Solunjanima 11:2, Druge poslanice
Solunjanima 2:15; 3:6, Filipljanima 4:9 i Druge poslanice Timoteju 2:2.
Logično je pretpostaviti, a Biblija to potvrđuj, da nisu sve reči i dela
Gospoda Isusa Hrista pribeležena u Svetom pismu. To potvrđuje
jevanđelje po svetom Jovanu 20:30-31. U Svetom pismu piše da je Gospod
Isus Hristos posle svoga vaskrsenja proveo četrdeset dana sa svojim
apostolima (Dela apostolska 1:3) i govorio im o carstvu Božijem. Gde u
Svetom pismu možemo naći zapisan tekst toga što im je govorio? Na drugom
mestu, u jevanđelju po svetome Marku 4:34, piše da kada je Hristos bio
nasamo sa svojim apostolima, On im je objašnjavao značenje svojih
govora, odnosno nije im govorio kroz priče kao narodu. A gde su u
Svetome pismu ta objašnjenja?
Formalni princip
Po formalnom prinicipu, spasenje se postiže samo verom (sola fide). On
je u samoj srži protestantizma i temelj je celokupne strukture
protestantske doktrine. Ovaj princip je tobože zasnovan na materijalnom
principu, prema kome se Biblija (tačnije: delovi Biblije koji se ne
suprotstavljaju protestanskom učenju) smatra jedinstvenim i izvorom
hrišćanske nauke(sola scriptura).
Protestanti zasnivaju formalni princip na Poslanici Efecima 2:8 gde
piše: Jer ste blagodaću spaseni kroz veru, i to nije od vas, dar je
Božiji. Tu ne piše samo verom, već kroz veru. Protestanti zapostavljaju
ili poriču autentičnost mestima u Bibliji koja ne podržavaju njihovo
učenje. Šta sam Gospod Isus Hristos kaže o spasenju je zapisano u
jevanđelju po svetom Mateju 7:13-14 i po svetom Luki 13:24.
Kod svetoga Mateja piše da je Hristos ovo rekao: Uđite na uska vrata;
jer široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji
njim idu. Kao što su uska vrata i tijesni put što vode u život, malo ih
je koji ga nalaze. Dobija se utisak da protestanti, a naročito radikalne
sekte, daju prednost kvantitetu nad kvalitetom.
Da bi privukli što veći broj pripadnika, oni su hrišćanske dogmatske i
etičke standarde spustili na apsolutni minimum. Umesto uskih vrata i
tesnog puta oni nude autoput. Baptistčki pastori, propovedaju, u
njihovim zbornicama i preko televizije, da sve što je potrebno za
spasenje je dizanje ruke i izjava da se Hristos prima kao lični
spasitelj i, naravno, stupanje u njihovu sektu. Baptisti, a i ostali
protestanti, veruju da je spasenje isključivo akt Božiji, ali spasenje
tretiraju kao ličnu prćiju i dele ga veoma lako i jeftino. Apostol Jakov
uči da je vera bez dobrih dela mrtva (Poslanica Jakovljeva 2:17-20).
Protestanti toj poslanici odriču autentičnost.
Spasenje, iako je neosporno božanski akt, pretpostavlja i uključuje i
ljudsku aktivnost. Pravoslavna crkva veruje i uči da smo zaista spašeni
po milosti Božijoj i pomoću vere, ali da je naša vera potvrđena našim
delima.
Vera je seme, a dela su plod. Ako seme ne daje nikakve plodove, onda
nešto nije u redu sa njim. Spasenje se ne može ničim kupiti, ono nema
cene, ali naša dobra dela su naše DA Gospodu koji želi da se sva ljudska
bića spasu, ali neće da ikoga primora da se spase. Ako protestanti
odriču autentičnost poslanici svetoga Jakova, ne mogu odreći
autentičnost i jevanđelju po svetom Mateju. A čovek se mora pitati da li
oni znaju da u tom jevanđelju postoji petnaesta glava i da li su je
ikada čitali. Tu se iznosi sadržaj priče Isusa Hrista o Strašnom sudu.
Sve koji su pred njim, Hristos je stavio ili na desnu ili na levu
stranu.
Onima na desnoj strani, što znači spašenima, je rekao zašto su spašeni, a onima na levoj zašto nisu.
Spašenima je nabrojao dobra dela koja su učinili i radi kojih su
spašeni, a onima koji nisu je nabrojao dobra dela koja nisu učinili i
radi toga nisu spašeni. Ni za spašene ni za osuđene vera, ili nedostatak
vere se uopšte nijednom rečju ne pominje.
Predestinacija
Pravoslavna crkva veruje i uči da je Bog ljudskim bićima dao slobodnu
volju, da oni sami odlučuju šta će misliti, govoriti i činiti. Zato su
oni odgovorni za svoje misli, reči i dela Protestansko učenje o
predestinaciji tu odgovornost ljudskih bića uklanja i stavlja je na
teret Boga. Ako je Bog predodredio ljudsko spasenje ili osudu, onda nema
značaja kako ljudi misle, govore i deluju. Grešnici, ubice,
preljubočinci, lopovi, i kriminalci svih vrsta su učenjem o
predstinaciji razrešeni svojih grehova i zlih dela, jer su po
predestinaciji morali da čine ono što su činili.
Onda ni vera ne pomaže za spasenje jer je i ono predodređeno.
Pravoslavlje uči, a mi pravoslavni verujemo da Bog predviđa ali ne
predodređuje šta ćemo raditi i kako ćemo živeti. Ako je predestinacija
jedini faktor koji odlučuje ko će biti spašen a ko ne, onda je to
poricanje formalnog principa ( sola fide) koji je tako važan za
protestante.
Unitarijanizam
Pravoslavna crkva uči i veruje u jednoga Boga u tri Lica, Oca, Sina i
Svetoga Duha. Neke od protestantskih sekti negiraju božanstvo Isusa
Hrista, a neke božanstvo Svetoga Duha. To su sekte koje su poznate kao
unitarističke ili fundamentalističke.
Pripadnici sekte hrišćanska nauka (Christian science) ne veruju u Svetu
Trojicu i toliko su daleko od hrišćanstva da ne mogu biti smatrani
hrišćanima, i ime njihove sekte ne bi smelo da sadrži reč hrišćanska.
Izvestan broj protestantskih sekti koje sebe smatraju hrišćanskim su
zapravo savremeni arijevci, nestorijevci, monofiziti, monoteliti i
ikonoborci, sledbenici tih jeresi osuđenih na sedam Vaseljenskih sabora.
Neki protestantski sektaši i sami kažu za sebe da su sledbenici i
nastavljači starih jeresi. Negiranje božanstva Isusa Hrisa nije i ne
može biti zasnovano na Svetom pismu, niti ga ono podržava. Ne postoji
jedan jedini stih u Svetom pismu u kome se eksplicitno tvrdi da Isus
Hristos nije Sin Božiji. Sa druge strane, ima toliko mesta u Svetom
pismu u kojima se tvrdi da je Isus Hristos Sin Božiji i Bog. U
jevanđelju po svetome Jovanu 10:31, On sam izjavljuje da su On i Otac
jedno. To je deo Svetoga pisma, pa je čudno kako sektaši koji tvrde da
je njihovo učenje zasnovano na Svetom pismu to odbacuju. Da se navedu
sva mesta u Svetom pismu koja se odnose na Božanstvo Isusa Hrista
zahtevalo bi mnogo veći prostor u ovom članku. Pomenućemo samo još
nekoliko:
Druga poslanica Korinćanima 4:4;
Poslanica Kološanima 1:15;
Prva poslanica Timoteju 3:16;
jevanđelje po svetom Jovanu 8:16; 10:30; 38; 12:14, 45; 14:7-9; 10:11, 20; 17:11,20; 17:11; 23:31,
Druga poslanica Korinćanima 5:10.
Bezgrešno začeće Hrista
Ova hrišćanska dogma zasnovana je na biblijskom tekstu u jevanđelju po
svetom Mateju 1:18 i na nekoliko stihova u prvoj glavi jevanđelja po
svetome Luki. U jevanđelju po svetome Luki, arhiđakon Gavrilo obaveštava
Devojku Mariju da će zatrudneti i roditi sina kome će nadenuti ime Isus
(1:31). Djeva Marija ga začuđeno pita kako je to moguće kada ona nije
poznala čoveka. I odgovarajući anđeo joj reče: duh sveti doćiće na tebe,
i sila najvišega osjeniće te; za to i ono što će se roditi biće sveto, i
nazivaće se Sin Božiji (1:35). Zašto onda neki sektaši u to ne veruju
iako je zapisano u Svetom pismu? Bezgrešno začeće Isusa Hrista je dogma
formulisanana na prvom Vaseljenskom saboru 325. godine u Nikeji. Tome
saboru su prisustvali 318. predstavnika svih pet patrijaršija
Nepodeljene hrišćanske Crkve. Međutim, ako sektaši ne uvažavaju ono što
je zapisano u Bibliji, za očekivanje je da neće poštovati ni odluku
Vaseljenskog sabra, jer je to deo Svetoga predanja koje oni ne priznaju.
Poštovanje Bogorodice
Protestanti niti praktikuju niti odobravaju poštovanje Majke Božije. Ona
je za njih jednostavno samo Marija. U jevanđelju po svetome Luki, anđeo
pozdravlja Bogorodicu rečima: raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom,
blagoslovena si ti među ženama! (1:28) Bogorodicu su poštovali i poštuju
i Bog i anđeli, pa zašto ne bi bila poštovana i od hrišćana? Zašto je
nepravilno pravoslavno poštovanje za nju, koju je sam Bog odabrao da se
kroz nju ovaploti Sin Božiji? U našem društvu ukazuju se poštovanje i
odaju se velike počasti raznim atletičarkama, pevačicama, pozorišnim i
filmskim glumicama među kojima i bezbožnih i nemoralnih.
Kult svetitelja
Uzevši u obzir da protestanti ne priznaju Sveto predanje i ne poštuju
čak ni Bogorodicu, nije čudo da ne priznaju ni svetitelje i ne
odobravaju njihov kult koji postoji kod pravoslavnih, a i kod
rimokatolika. Pravoslavnima je kult svetitelja i razumniji i
prihvatljiviji nego kult glumaca, atleta, pevača i svirača čije su slike
savremene ikone u domovima odraslih i mladih. Kult svetitelja daje
podstrek pravoslavnim vernicima da se trude da dostignu najviše
hrišćanske duhovne i moralne standarde, a svetitlji su dokaz da su ti
standardi, naizgled nedostižni, ipak dostižni.
Svi hrišćani se nazivaju svetima – kako napominju protestanti – jer su
pripadnici hrišćanstva, svete vere. Pitanje je da li su svi hrišćani
svojom verom i delima sveti. A svetitelji koje poštuju pravoslavni su
heroji hrišćanstva koji su svojom verom i delima, svojim životom, a
mnogi od njih i svojim mučeništvom zaslužili svetost. Siguran sam da će
se mnogi od nas složiti da bi bilo bolje za svet ako bismo mi i naša
deca sledovali primeru svetitelja a ne savremenih idola u našem društvu.
Protestanski ikonoklazam
Već je napomenuto da su protestantski sektaši prihvatili i nastavili
jeresi osuđene na Vaseljenskim saborima. Prihvatili su i ikonoborstvao,
netrpeljivost i odbacivanje poštovanje ikona, a ta jeres je osuđena na
sedmom Vaseljenskom saboru održanom 787. godine u Nikeji, i konačno
pobeđena i odbačena 843. godine. Ikone nisu fotografije ili portreti
koji pokazuju fizičku sličnost sa onima koje izobražavaju. Sadržina
ikone je uvek striktno teološka. Prikazivanje likova svetitelja na
ikonama je simbolično. Ikona je neka vrsta Bogojavljenja i predstavlja
vidljivo pravoslavno bogoslovlje. Funkcija ikone je prvenstveno poučna i
inspirativna. Konastantin Kalokiris ukazuje na to da štogod uči
božanska liturgja i rečima sa predikaonice, je izvanredno
prokomentarisano ćutanjem ikonografije (Constantine D. Kalokyris,
Oertrhodox Iconography, Brooklyn, Mass: 13). Sergej Bulgakov piše da je
ikona: … versko razmišljanje obučeno u likove, boje i oblike. Ona je
otkrovenje u umetničkoj formi; ona nije apstraktna deja, već konkretna
forma (Bulgakov, citirano delo:165) Protestansko učenje o Crkvi Jednu,
svetu, sabornu i apostolsku Crkvu je osnovao Gospod Isus Hristos (Sveti
Matej 18:18).
Protestanske sekte, a i glavne protestanske zajednice nije osnovao
Hristos već ljudska bića. Luteranska reformacija, početak
protestantizma, je prvobitno nastala kao pobuna protiv rasprostranjenih
zlouptreba i nemorala u rimokatolikoj crkvi, ali je skoro od samog
početka postala odricanje i odstupanje od Crkve kao takve. Ni jedna
jedina sekta, a ni glavne protestanske zajednice nisu pripadale
Nepodeljenoj hrišćanskoj Crkvi i ne mogu se kalifikovati za autentičnu
hrišćansku Crkvu. Ni jedna jedina sekta, niti glavne protestanske
zajednice, nemaju apostolsko prijemstvo. U pravoslavlju Crkva je i izvor
i predmet vere. Ona je duhovno iskustvo isto toliko kao i verska
institucija. Kao što je priroda Gospoda Isusa Hrista božanska i
čovečanska, tako isto, po rečima Vladimira Loskog, i Crkva ima teandric
(božansku i čovečansku) prirodu. Ona je vidljiva i nevidljva, nebeska i
zemaljska. To nije i protestantsko verovanje Protestanska bogosluženja
Pravoslavna bogosluženja se odlikuju svečanošću, dostojanstvom, lepotom,
duhovnom atmosferom i verskim realizmom. Ovo poslednje znači da
bogosluženja u pravoslavnoj crkvi predstavljaju aktuelizaciju a ne
komemoraciju religiozne stvarnosti. U njima se razlikovanje između
prošlog, sadašnjeg i budućeg gubi; sve se događa u trenutku kada se i
šta se na bogosluženju pomene. Pretvaranje hleba i vina učinjeno na
Tajnoj večeri, događa se i na svakoj liturgiji. Sve što je bilo, biva i
biće. Ta aktuelizacija je prisutna i u crkvenim himnama u velikom broju .
Primera radi da navedemo samo početak kondaka na praznik Rođenja
Hristovog: Djeva danas rađa Onoga koji je od početka postojao…
Pravoslavno bogosluženje nije zabavljanje prisutnih vernika, već
proslavljanje i obožavanje Boga. To je zapazio i istakao i rimokatolički
sveštenik Guliu:
Celokupni duhovn život u pravoslavnoj crkvi je vezan za krupne ideološke
teme doba svetih Otaca. NJena liturgija je jednostavno preuzela
teolgiju koju su razradili oci i sabori do devetog veka, i čvrsto je
utkala u liturgijski život (Guliu, citirano delo:39).
Što se tiče bogosluženja glavnih protestanskih zajednica, njihova
bosluženja su sačuvala dostojanstvo i svečanost i nešto od
tradicionalnog hrišćanskog bogosluženja. To nije slučaj sa radikalnim
sektama. NJihova bogosluženja su prvenstveno i u najvećoj meri
zabavljanje prisutnih. Ne njima se viče, vrišti, pljeska, cupka, lupa i
nogama i rukama, te je atmosfera cirkuska a ne bogoslužbena.
O svetim tajnama
Načelno govoreći, pošto protestantizam nema apostolsko prijemstvo, može
se postaviti pitanje da li svete tajne, koje obavljaju njihovi pastori,
mogu biti priznate od pravoslavne i rimokatoličke crkve kao svete tajne.
No obzirom da i oni obavljaju krštenje, venčanje i evharistiju, koje su
hišćanske svete tajne, da rasmotrimo kako se kod njih obavljaju i ko ih
obavlja. Krštenje. Ovu svetu tajnu je ustanovio sam Gpspod Isus
Hristos. NJega je krstio sveti Jovan Krstitelj. Hristos je poslao svoje
apostole u misiju da idu i nauče sve narode, krsteći ih u ima Oca, i
Sina, i Svetoga Duha (Sv. Matej 28:19). U pravoslavnoj crkvi krštenje je
pristupanje hrišćanstvu, uvođenje u pravoslavnu crkvu. U pravoslavnoj
crkvi onaj koji nije kršten ne može biti član crkve, niti primiti ijednu
drugu svetu tajnu. Neke protestanske sekte ne obavljaju krštenje dece.
Oni to pravdaju onim što je napisano u jevanđelju po svetome Marku
16:16: Koji uzveruje i krsti se, spašće se; a ko ne vjeruje osudiće se.
Tu ne piše ko veruje, taj se može krstiti, već ko veruje i krsti se. Ako
je krštenje uslov za spasenje, kako piše u tom stihu, onda se mora
postaviti pitanje šta biva sa nekrštenom decom ako umru u detinjstvu , a
kojima u nekim sektama nije dozvoljeno da budu krštena? I da li se ne
smeju krštavati mentalno oboleli koji nisu u stanju da ispovede da
veruju i šta veruju? U celom Svetom pismu nema jednog jedinog mesta gde
piše da je krštavanje dece izričito zabranjeno.
Međutim, ima veći broj mesta u Svetom pismu u kojima piše o kršatvanju
celih domaćinstava. Pominju se domaćinstva Lidije (Dela apostolska
16:14-15), Stefana (Prva poslanica Korinćanima 1:16; tamničara (Dela
apostolska 16:13), starešine jevrejske sinagoge (Dela apostolska 18:18).
Treba li i može li se pretpostaviti da ni u jednom od spomenutih
domaćinstava nije bilo ni jednog jedinog deteta? Sem u Svetome pismu,
potvrdu da su deca bila krštavana u najranijem dobu hrišćanstva,
nalazimo i u nekim rukopisima iz toga doba. Jedan od njih je putopis
Itinerarium Budigaleno anonimninog poklonika iz Bordoa, Francuska, koji
je godine 333. otišao na pokloničko putovanje u Jerusalim. Opisujući
crkvu koju je u Jerusalimu podigao Konstantin Veliki, poklonik pominje
da su pri crkvi postojale cisterne za krštenje odraslih, a iza njih
bazeni za krštavanje dece.
Drugo obaveštenje o krštavanju dece u ranim vekovima hrišćanstva nalazi
se u Egerijinom putopisu iz četvrtog veka. Ona piše da su u Jeusalimu na
bogosluženjima odgovaranja pevali dečiji horovi. Da ta deca nisu bila
krštena, ne bi im bilo dozvoljeno ni da prisustvuju bogosluženjima, a
kamoli da u njima učestvuju. Egerija takođe piše da se na izvesne
praznike narod skupljao da proslavi te praznike, a da su i deca tamo
nošena, te treba pretpostaviti da su bila krštena. U jevanđelju po
svetome Marku 28:19, piše da je Gospod Isus Hristos zahtevao da se
kršetnje obavlja u ime Svete Trojice, Oca, Sina i Svetoga Duha. U čije
ime obavljaju krštenja – ako ih obavljaju – unitarijanci i univerzalisti
koji ne veruju u Svetu Trojicu? Jedini obred, odnosno sveta tajna koju
mogu da izvrše i mirjani, čak i ženske osobe, je krštenje novorođenog
deteta za koje postoji mogućnost da će umreti. U takvim slučajevima, ako
sveštenik nije dostupan, mirjanin može da krsti dete u ime Oca, i Sina i
Svetoga Duha. Ako dete preživi, krštenje se ne ponavlja, jer u Simvolu
vere stoji da verujemo u jedno krštenje radi oproštaja grehova, pa se
kasnije samo izvrši miropomazanje, koje se normalno vrši odmah po
krštenju, istom prilikom.
Miropomazanje
Ova sveta tajna se zasniva na rečima Gospoda Isusa Hrista pribeleženih u
jevanđelju po svetome Jovanu 3:5 Isus Hristos je rekao Nikodimu:
….zaista, zaista ti kažem : ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući
u carstvo Božije. Krštenje vodom je krštenje, a miropomazanje krštenje
Duhom Svetim. Kada sveštenik vrši miropomazanje delova tela krštenoga,
on ponavlja reči pečat dara Duha Svetoga. U pravoslavnoj crkvi osoba
prima istovremeno oba krštenja, vodom i Duhom Svetim. Kod protestanata
se ova sveta tajna ne obavlja.
Ispovest
Sveti Jovan Krtitelj, poslednji starozavetni prorok, završio je Stari
zavet pozivom Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko Tim rečima je
Gospod Isus Hristos otpočeo svoju spasiteljnu misiju na zemlji (Sv.
Matej 4:17). Ispovest je povezana sa pokajanjem. Praktikovana je u
najranijem dobu hrišćanstva. Isus Hristos je dao vlast svojim apostolima
da praštaju ili ne prašaju grhove. Oni su tu vlast predali episkopima, a
episkopi je delegiraju sveštenicima. Ali kako iko može oprostiti ili ne
oprostiti grehove ako nisu ispoveđeni? Ispovest je oduvek bila prilika
za svakoga da postane svestan svojih grehova. Ispovedanjem i dobijanjem
oproštaja, vernik sa sebe skida veliki teret. Preopterećen gresima i
pogreškama, čovek je kao pretovaren čamac koji tone sve dublje i dublje.
Ispovest pruža mogućnost rasterećivanja i spasenja. Episkopi i
sveštenici ne opraštaju grhove svojom vlašću, već vlašću koja im je data
od Hrista. Tako ispovednik, pošto se vernik ispovedio, čita molitvu
razrešenja grehova koja glasi: Gospod i Bog naš Isus Hristos, blagodaću i
svojim čovekoljubljem, da oprosti ti čedo duhovno (izgovara ime onoga
koji se ispovedio) sve tvoje grehove, i ja, nedostojni (naziva svoj
sveštenički čin), vlašću koja mi je data, opraštam ti i razrešavam te
svih grehova, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin. Gospodu nije
potrebna naša ispovest. On i bez nje zna naše misli, reči i dela.
Ispovest je potrebna nama, da bismo otkrili svoj istinski duhovni
identitet pomoću samoispitivanja pre odlaska na ispovest, iskrenim
ispovedanjem grehova i molbom za oproštaj. Protestanti nemaju ovu svetu
tajnu. Oni odriču vlast episkopa i sveštenika da praštaju grehove, iako u
Svetom pismu piše da im je Isus Hristos tu vlast dao.
Evharistija
Ovu sveu tajnu je Gospod Isus Hristos ustanovio na Tajnoj večeri, kako
je zapisano u svim jevanđelima. Kod svetog Mateja u 26:26-28; kod
svetoga Marka u 4:22-24; kod svetoga Luke u 12:17, a kod svetog Jovana u
6:53- 56. Zapisano je i u Prvoj poslanici apostola Pavla Korinaćanima
11:23- 26. Na Tajnoj večeri Hristos je obznanio aostolima da je hleb
koji je blagoslovio Telo NJegovo, a vino koje je blagoslovio – Krv
njegova. Protestanti, bar glavne njihove zajednice, vrše evharistiju,
ali ne veruju u pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv njegovu. I oni kao
i rimokatolici dele vernima hostije a ne hleb od kvasnog testa.
Evharistiju vrše ne da se osveti i pretvore hleb i vino, već samo Hristu
u spomen. To zasnivaju na rečimaa Isusa Hrsta kako su zapisane u
jevanđelju po svetome Luki 22:17. I tamo su reči Hristove prilikom
blagosiljanja i pretvaranja hleba i vina istovetne kao u drugim
jevanđelima, samo kod njega na kraju postoji dodatak: Ovo činite meni u
spomen. Od svega što jeGospod Isus Hristos rekao prilikom ustanovljenja
evharistije, protestanti prihvataju samo taj deo, da se evharistija vrši
u spomen Hrista.
Venčanje (Tajna braka)
U pravoslanoj crkvi venčanje je sveta tajna prilikom koje Bog blagosilja
sklapanje braka. Na obredu venčanja, koji sadrži veći broj jektenija i
molitava i čtanje iz jevađelja i poslanice Apostola Pavla, tajna kojom
dvoje postaju jedno se događa u momentu kada sveštenoslužitelj koji vrši
obred tri puta izgovori reči: Gospode, Bože naš, čašću i slavom ih
venčaj. Svojim prisustvim na svadbi u Kani Gailejskoj (jevanđelje po
svetome Jovanu, 2:1-11), gde je učinio svoje prvo čudo, Hristos je
blagoslovio i osvetio instituciju braka. Svetost braka se pominje i u
Poslanici Efescima 5:31-32 kao i u Poslanici Jevrejima 13:5. Nećemo da
ulazmo u to koliko je kod protestanata, naročito radikalnih sektaša
venčanje sveta tajna, a koliko samo obična ceremonija.
Tajna sveštenstva
Kod pravoslavnih postoji rukopoloženje sveštenika i đakona, i hirotonija
episkopa. Hirotonija je nepreveden grčki termin za rukopoloženje. I
rukopoloženje i hirotoniju mogu obavljati samo episkopi. U Svetom pismu
čitamo da je Gospod Isus Hristos rukopoložio svoje apostole (Sv. Matej
10:11; Sv. Marko 3-1-15). Hristovi apostoli su rukopoložili episkope,
svoje naslednike, a rukopolagali su i sveštenike i đakone (Dela
apostolska 5:6). Rukopolaganje koje se vrši od Hrsta preko apostola i
njihovih naslednika je apostolsko prijemstvo koje protestanti nemaju.
Nažalost, kod protestanata ima nekvalifkovanih i nedostojnih i među
onima koji rukopolažu, i među onima koji se rukopoloženi. Nema postoji
nigde u Bibliji odobrenje da se mogu rukopolagati žene, homoseksualci i
lezbijanke, a to kod protestanata postoji. Postoje kod kod njih i
eiiskopi koji ne kriju da su homoseksualci.
Molitve za druge i za mrtve
Protestanti, a naročito radikalni sektaši, ne odobravaju, iako donekle
praktikuju, molitve za druge, a specijalno molitve za mrtve. Ne treba
zaboraviti da oni imaju pastore od kojih očekuju i traže da se za njih
mole. Molitve za druge, a ne samo za sebe, bio je običaj od samog
početka hrišćanstva, kao odraz ljubavi za bližnje koja je jedna od dve
najglavnije Hristove zapovesti. Individualizam, karakteristika
protestantizma, podržava sebičnost. Pravoslavlje naglašava ljubav za
Boga koja se u izvesnom smislu pokazuje i dokazuje ljubavlju za bližnje.
U Bibliji ima više mesta u kojima se piše o iscelenjima bolesnih pa i
vaskrsavanjima mrtvih po veri i na molbu njihovih srodnika ili
prijatelja.
O tome možemo čitati u
jevanelju po svetom Luki 5:18-25; 9:38- 43;
po svetom Mateju 8:5-13,
po svetom Marku 5:22-23; 35-43.
Apostol Pavle piše o potrebi molitve za druge u poslanicama:
Kološanima 1:9;
Prvoj Solunjanima 5:23;
Drugoj Solunjanima 1:11,
a traži i da se drugi mole za njega:
Prva Solunjanima 5:25;
Druga Solunjanima 3:1;
Jevrejima 13:18.
Apostol Jakov takođe traži od hrišćana da se mole za druge (Jakov 5:16).
Protestanti koji ne odobravaju običaj pravoslavnih da mole Bogorodicu i
svetitelje da se mole za njih ili za njihove srodnike i prijatelje, ne
ustručavaju se da mole da to za njih ili njihove srodnike i prijatelje
čine pastori, obični ljudi. A na pogrebima koje obavljaju njihovi
pastori svakako ima i molitava za preminule.
Mošti mučenika i svetitelja
Imajući u vidu da protestanti odbacuju Sveto prdanje, ne prihvataju
poštovanje Bogorodice i svetitelja, može se očekivati da im je
neprihvatljivo poštovanje moštiju svetitelja i mučenika, iako je to
drevni običaj od samog početka hrišćanstva. U početku hrišćanstva, nisu
postojali hrišćanski hramovi i bogomolje. Za bogosluženja hrišćani su se
okupljali kod grobova mučenika, ili u privatnim domovima ili u
katakombama. Ostatak tradicije okupljanja kod grobova mučenika za
obavljanje bogosluženja sačuvao se u pravoslavlju time što je pravilo da
je antimins, u kome je ušivena čestica nekog svetitelja ili mučenika,
neophodan za služenje svete liturgije. U najnovije vreme ima srpskih
pravoslavnih episkopa koji odbacuju potrebu da se u antimins ušivaju
čestice mučenika ili svetitelja jer, kažu, dovoljan je njihov potpis na
antiminsu. Da li su do tog zaljučka došli pod uticajem protestantizma
ili je to njihiva ideja, nije jasno. Treba naglasiti da pravoslavni ne
obožavaju ni Bogorodicu, ni svetitelje, ni mošti svetih i mučenika, ni
ikone, već im samo ukazuju poštovanje koje zaslužuju. Za protestante je u
redu da ukazuju veliko poštovanje za grobove i spomenike Linkolna,
Vašingtona, Martina Lutera Kinga i drugih znamenitih ličnosti, ali ne i
za poštovanje još znamenitijih hrišćanskih svetitelja i mučenika.
+++
Zaključak
Baptisti i drugi sektaši govore da je svako ko podigne ruku i kaže da
prihvata Isusa Hrista kao ličnog spasitelja – spašen. Pravoslavna crkva
uči da pripadanje pravosavslavlju pruža mogućnost spasenja, ali samo
formalno pripadanje pravoslavlju ne garantuje spasenje. Od pravoslavnih
se očekuje da veruju i žive pravoslavno, a ne samo da mu formalno
pripadaju. Nije dovoljno da samo govore o uzvišenosti pravoslavlja, već
da ga dokazuju svojim bogougodnim životom koji će biti dokaz da je
njihova vera iskrena. Od njih se očekuje da praktikuju hrišćanske
vrline, ne samo radi svog ličnog spasenja, već da bi na taj način
doprineli ostvarenju jednog boljeg i srećnijeg života ovde na zemlji.
Nije potrebno za vernost pravoslavlju govoriti da je ono bolje od drugih
vera, ali je neophodno verovati da nije ni gore.
Ako drugi hrišćani mogu da veruju i tvrde da je njihova crkva ili sekta
autentično hrišćanstvo, to isto pravo treba dati i pravoslavnima.
Naziv Autentične pravoslavne Crkve je: Jedna, sveta, saborna i
apostolska Crkva. Možda bi se nazivu moglo dodati i mučenička, jer je
hrišćaska Crkva od svog postanja bila izložena progonu i mučenju. A taj
puni naziv neosporno pripada pravoslavnoj Crkvi koja je od postanka pa
sve do danas izložena progonima i mučenjima. Sve pomesne pravoslavne
crkkve, koje sačinjavaju Jednu, svetu, sabornu i mučeničku Crkvu,
nasledile su i sačuvale dogme, kanone, ali i mučeništvo u većoj meri
nego Zapadna crkva i sekte.
To važi i za Srpsku pravoslavnu crkvu. Od njenog postanka, kroz vekove,
pravoslavni Srbi, njeni vernici, bili su izloženi teroru, progonima,
pokoljima i ubijanjima. Radije su davali svoje živote, nego da se
odreknu svoje vere. Od nas, pravoslavnih Srba koji živimo u diaspori, ne
traži se da davanjem života potvrđujemo odanost svojoj veri. Sve što se
od nas traži je da je sačuvamo onakvu kakvu su nam je naši preci
predali i da je svojoj deci predamo onakvu kako smo je mi primili. |
