Pravoslavna crkva ЦРКВА ХРИСТОВА - ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ОД ИСТОКА
На
самом почетку разјаснићемо неке појмове: шта је Црква; зашто је она
Једна, Света, Саборна и Апостолска; ко су њени чланови; ко руководи
животом Цркве, и шта је то Заједница Светих? - Црква је дом Божији
"назидан на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус
Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у
Господу" (Еф. 2.20-21).
- Црква је Божија породица
створена речју, делом и крвљу Исуса Христа, а руковођена и надахнута
Духом Светим као што Св. Писмо каже: "И Ја ћу умолити Оца, и даће вам
другог Утешитеља да пребива с вама вавијек; Духа Истине, ... , кога ће
Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све
што вам рекох" (Јн. 14.16,26). Господ је то своје обећање испунио у педесети дан по васкрсењу (у недељу) (Д. ап. 2.1-4).
- Црква је Једна,
зато што је Она једно духовно тело с једном главом, Исусом Христом:
"... , и Њега постави изнад свега за главу Цркви; која је тело Његово,
..." (Еф. 1.22-23); и с једним Духом Светим који борави у Њој (Еф. 4.4-6 ; Флпљ. 1.27).
- Црква је Света, јер је Она освећена светошћу Њеног Оснивача, Исуса Христа, и стога што је Њен циљ да освети људе (Еф. 5.23-27 ; Рим. 11.16). Света је што у Њој пребива Дух Свети; Света је зато што јој припада Небеска Црква; Света је по учењу о Светим Тајнама.
- Црква је Саборна
(Васељенска) зато што Она није ограничена ни простором, ни временом ни
расом ни језиком. Она се обраћа читавом човечанству. Васкрсли Господ је
упутио своје апостоле: "Идите и научите све народе..." (Мт. 28.19 ; Јев. 12.22-24).
- Црква је и Апостолска,
због тога што су дух, учење и рад Христових апостола потпуно очувани у
Цркви. Црква мора у потпуности да се покорава апостолима зато што их је
Христос лично изабрао и дао им власт да говоре, и раде у Његово име (Јн. 15.27 ; гл. 17).
Што
се тиче Њеног јерархијског (свештеничког) устројства, то је жеља самог
Господа: Он - Глава; органи - апостоли и њихови наследници: епископи са
свештеницима и ђаконима; и ћелије тела - верници. То је воља Божија, и
за нас, Она је Амин. Значи да у Цркви Христовој немају сви исту улогу
(службу). На то нас упућује и само Свето Писмо: "... И ове постави Бог у
Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце,
онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли
сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи и чудотворци?..."
(1Кор. 12.28-30). Видети и ове делове: (Еф. 4.11 ; Тит. 1.5-9 ; Рим. 12.4-8 ; Д. ап. 20.28-30 ; Флпљ. 1.1 ; 1Тим. гл.3). Према
томе, Црква је велики, живи духовни организам, који ап. Павле упоређује
са људским телом и његовим органима. Глава тог духовног организма или
тела (Цркве) јесте Господ Исус Христос: " И Он је глава тела, Цркве, ...
" (Кол. 1.18,24 ; Еф. 1.22-23 ; 5.23); А чланови Цркве су удови тела: " Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? " (1Кор. 6.15); " ви сте тело Христово, и удови понаособ " (1Кор. 12.12-27). Господ
је у својој Цркви за видљиве органе најпре поставио св. апостоле и
снабдео их благодатном силом и апсолутном влашћу да уче, поучавају,
опраштају или не опраштају грехе; да непокорне чланове искључују из
Цркве као незнабошце: " Ево вам дајем власт да стајете на змије и
шкорпије и на сву силу вражију и ништа вам неће наудити ", ... , " ко
вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене
одриче, одриче се Онога који је Мене послао " (Лк. 10.19,16). И даље: " којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су " (Јн. 20.23). Видети и ове делове: (Мр. 16.15-20 ; Мт. 16.19 ; 18.15-18). Запазимо нешто, иако су Господа слушали и пратили многи људи, Он је ову власт дао искључиво и само својим апостолима (седамдесеторици и дванаесторици).Ову истину потврђује и Христова првосвештеничка молитва (Јн. гл.17) - у којој се Он моли за своје апостоле (осим за једнога, који ће га издати); и само њима предаје Реч Божију; и само њих посвећује Истином; и само њих шаље у свет да проповедају Јеванђеље. Ово
је веома битна чињеница да би смо на прави начин схватили и разумели
вековно устројство Христове Цркве. Ова власт се на даље, преко апостола -
кроз полагање руку (рукоположење), преносила свим потоњим пастирима
Цркве, све до данашњег дана и до краја века (апостолско прејемство): " И
рукоположише им презвитере за сваку Цркву, ... " (Д. ап. 14.23 ; 6.2-6 ; 9.17 ; 13.2-3 ; 1Тим. 4.14 ; 5.22 ; 2Тим. 1.6 ; Јев. 6.2). Из
свега овог, досад изложеног, лако можемо закључити да се без
апостолског прејемства и јерархијског устројства, не може говорити о
Цркви - већ само о секти. А што се тиче тезе о " свеопштем свештенству ",
коју заговарају скоро све секте, као што смо већ напред видели Св.
Писмо је категорично - од тога нема ништа! Само је један Пут и Истина, а
она се налази једино у Цркви Христовој, јер је Она " стуб и тврђава
Истине " (1Тим. 3.15). Бог је глава и животни принцип Цркве, а Он је Истина (Јн. 14.6 ; 8.14,45).
Према томе, Црква је од Истине (Бога) и на Истини саздана, Истина се у
Њој садржи. Она Истину проповеда и шири по свету, чува је и брани од
оних који Њу хоће да изопаче и претворе у лаж (Д. ап. 20.29). У томе је Она успела силом Онога који у Њој живи и Њоме управља (Еф. 5.29),ослањајући
се на обећање Господа нашег Исуса Христа: "... сазидаћу Цркву своју, и
врата пакла неће је надвладати, ... , и ево, ја сам са вама у све дане
до свршетка света " (Мт. 16.18 ; 28.19-20). Ова Господња обећања првенствено се односе на Његову Цркву, јер их је дао само
својим апостолима, када је био насамо са њима, а тек после се могу
схватити као порука свим људима који верују у Њега, и који се већ налазе
у Његовој Цркви. Ступајући вером, крштењем, и
осталим св. тајнама у Цркву, људи ступају у органско духовно јединство
са Господом, постају ћелије духовног тела Христовог (Еф. 1.23); храмови Духа Светога (1Кор. 3.16 ; 6.19).
Господ је то јединство (људи са Њим кроз Цркву) јасније представио,
упоређујући себе са чокотом, а чланове Своје Цркве са лозама: " Останите
у мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе
ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам
чокот, а ви лоза. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод,
јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се
напоље као лоза и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.
Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која
не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више рода
роди " (Јн. 15.4-6,1-2). Чланови Цркве су сви
људи који су уједињени истом вером, и надом, везани истим законом
Божијим о љубави, освећени истим светим тајнама, и којима руководе
законити епископи и свештеници (апостолско прејемство). У
Цркви су уједињени и Небо и Земља. То значи да су њени чланови сви
истински верујући свих времена и простора, и живи и упокојени. А пошто
покојници нису умрли него живи, јер: " Бог није Бог мртвих, него живих;
јер су у Њему сви живи " (Лк. 20.38), општење међу свим удовима никад се не прекида, и никад неће престати. Видљива (Земаљска) и Невидљива (Небеска) Црква су повезане међусобно Заједницом Светих,
која се састоји у молитвама и делима милосрђа живих чланова за умрле - с
једне стране, и у молитвама и заузимању умрлих за живе с друге стране.
Ето каква је Црква, Богом створена. Божија Матер (Лк. 1.43,28,48-49 ; 11.27),
анђели, и сви угодници Божији - апостоли, пророци, светитељи, и
мученици, којима се обраћамо својим молбама - сви се они за нас моле,
заступају нас пред нашом главом, Христом, пружају нам руку помоћи у
нашим невољама, теше нас у страдањима (Отк. 5.8-13 ; 8.3-4). Христос
јесте једини Заступник и Посредник, јер је Он себе принео на жртву ради
спасења људи. Такву жртву нико други никад нити је принео, нити ће
принети. А ми и кад се обраћамо небеским члановима Цркве са молбом да
нам помогну, ми иштемо само њихове молитве за нас пред Јединим
великозаступником, Христом. Зар ће молитва једног за другог бити вређање
Христа? Зашто онда апостол каже: " молите се једни за друге ". Зато,
што је усрдна молитва праведника веома моћна (Јк. 5.16). Ако се ми, грешници на Земљи (1Јн. 1.8 ; Рим. 5.12), молимо једни за друге; и ако наша молитва може помоћи онима за које се узмолимо (које заступамо),
колико је тек моћнија молитва праведника на Небу, који обитавају у
Небеској Цркви! Ми се за помоћ обраћамо светитељима и они се за нас моле
зато што смо сви ми удови једног и истог Тела Христовог, тј. Цркве. А
удови тела један другоме помажу. Сетимо се и следећих речи: " И ако
страда један уд (у великом Телу - Цркви Христовој), с њим страдају сви
удови; ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1Кор. 12.26).
Радују се и славе душе праведника на небу, који су достигли
савршенство, радујемо се и славимо и ми с њима јер - ако ли се један уд
прославља, с њим се радују сви удови ". Сви секташи у
глас вичу: то је немогуће, то није истина. Не постоји никаква Небеска
Црква ни свеци који се тамо за нас моле; нити је душа бесмртна и
одвојива од тела. То је измишљотина и директно ругање Христовој науци, и
Речи Божијој! Осим што фанатично понављају: то је лаж, то је лаж, они
нам не нуде никакав конкретан аргумент за ту своју тврдњу - јер га и
немају. Св. Писмо, на које се тако поносно позивају, само их демантује. С
тога им морамо поновити питање апостола: " Да ли разумете то што читате? " (Д. ап. 8.30)
; јер ап. Петар опомиње: " да постоје нека места која су тешко
разумљива, која неуки и неутврђени (у вери) изврћу, као и остала Писма
на своју сопствену пропаст " (2Пт. 3.16). Да,
душа је бесмртна, и она надживљује тело - што ћемо касније и поткрепити
доказима. Да се светитељи моле за нас, и то смо видели (Отк. 8.3-4 ; 5.8-13). А што се тиче постојања Небеске Цркве - да Она постоји, Св. Писмо је јасно, и изричито (Јев. 12.18-24 ; Еф. 1.3-10); О Њој говори пророк Језекиља кад га је Бог узнео у Небески Јерусалим: "... а после ме одведе у Цркву " (Јез. 41.1); Самом ап. Јовану Господ је заповедио да измери Небески Храм Божији, и оне који се у Њему клањају (Отк. 11.1); Сами св. анђели и мученици обитавају у Њему и моле се за нас (Отк. 8.3-4 ; 14.15-18 ; 16.17). Постојање
Небеске Цркве потврђује и само вековно искуство Земаљске Цркве, као и
лична искуства скоро свих светитеља које је Црква изнедрила и уврстила у
ред највећих отаца Православља (св. Василије, св. Јован Златоусти, св.
Јован Дамаскин, св. Атанасије Велики, св. Серафим Саровски, св.
Григорије Богослов, св. Григорије Ниски, св. Јован Лествичник, св.
Антоније Велики и сви други) - Напоменимо да неке од ових светитеља
секташи често цитирају (нормално само када им то одговара - као нпр.
адвентисти). Сада се заиста намеће једно логичко
питање: да ли данашњи јеретици (секташи) могу сматрати себе бољим
познаваоцима Христове науке, када негирају све оно што је Црква учила
кроз векове, и што је сматрала за непоколебљиву Истину!? Ако је тако,
онда је Христова Црква живела у заблуди 19- ст векова, и показује се као
лажа; а сви светитељи кроз векове, као највећи лажљивци и јеретици!
Сваком, понаособ, остављамо да закључи шта је од овога
Истина! Нама, православним хришћанима Истина је позната, и она се
налази једино у Христовој (Правосравној) Цркви, а не у некој од "
хришћанских " секти. Секташко (јеретичко) негирање
постојања Небеске Цркве значи одбацивање и видљиве Земаљске Цркве
Христове. Такав човек се не може назвати ни верником, а још мање
хришћанином, јер ружи дело Божије, а знамо " да се Бог не да ружити " (Гал. 6.7). Ап. Павле каже за таквог: " да се изопачио и да греши. Самога себе је осудио " (Тит. 3.10-11). На
крају, схватимо ово - да Црква Христова свој почетак има од оног часа
кад ју је Господ основао; да почиње од Христа (и да Он једини може
поставити темељ Цркве (1Кор. 3.11)), а не од било ког човека као што је то случај са свим сектама. Узмимо као пример: Оснивачи адвентизма су Вилијам Милер (бивши баптиста) и Хелена Вајт, тзв. " пророчица "; оснивачи баптизма су Тома Минцер, Јохан Бокелсон, Еберли Болт, Конрад Гребел, Феликс Манц и др.; оснивач назарена је Самуило Хенрик Фрелих; оснивач Јеховиних сведока је Чарл Тазе Расел; оснивач мормона (Христова црква светаца последњих дана) је Yозеф Смит, итд. . Као
што видимо, ни једну од ових " црквица " није основао Господ, већ
поједине личности које су - због само њима познатих разлога - напустиле,
или биле избачене из својих дотадашњих " цркви ". И скоро све оне
потичу из 18- ог и 19- ог века, а као што знамо, није Господ Исус
Христос чекао 19- ти век, да му тамо негде, у Америци, неки фармер или
бизнисмен оснива Његову Цркву. Ко верује Св. Писму,
може сматрати Црквом само ону хришћанску верску заједницу која почиње од
времена страдања Спаситеља, и од дана када је Он послао Духа Утешитеља
на апостоле (Д. ап. 2.1-4) - (када је и настала прва Црквена
општина у Јерусалиму); и која има непрекидно свештенство, које у
непрекинутом низу потиче од апостола (апостолско прејемство). А то је
ван сваке сумње Православна (у оригиналу Правоверна) Црква од Истока, о
чему сведоче непрекинуто Свето Предање, и сама историја Цркве.
Исто тако, Господ је обећао да ће бити вечно у Њој; све до свршетка света (Мт. 28.20), и ово обећање се мора испунити, јер: " Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће проћи "- рекао је Господ (Мр. 13.31).
Какав би то маловерни човек могао да сумња у обећања Господња? Јасно је
да ће Црква Христова до краја века, до другог Спаситељевог доласка,
сачувати у чистоти Истину Христову - Њено Богом предано учење. Иако ће
многи покушати да изврну Истину (Д. ап. 20.29-30), ми верујемо у Христове речи: " да је ни врата пакла неће надвладати " (Мт. 16.18). Уместо
закључка навешћемо места из Св. Писма која треба имати у виду да би се
на правилан начин мислило о Цркви Христовој; да нико не би залутао с
правог Пута и отиснуо се у магловита привиђења секташких замки и
заблуда; јефтиних и привремених задовољстава и усхићења, која на крају
имају за циљ потпуни губитак сопствене личности и идентитета -
Беспоговорног следбеника секте, и слепог роба људским илузијама и
маштаријама. А онима који су већ залутали, ако Бог да, да отворимо очи,
не би ли се вратили Правој вери: - Благодатна средства спасења и свето учење дати су Цркви: Еф. 3.9-10 ; 1Тим. 3.15
- Цркву је саздао Господ, и Она ће остати до краја века: Мт. 16.18 ; 28.20
- Темељ Цркве може бити само Христос и нико други: 1Кор. 3.11 ; Д. ап. 4.11 ; Мт. 21.42 ; 1Пт. 2.6 ; Рим. 9.33
- Христос је Глава Цркве: Еф. 1.22 ; 4.15 ; 5.23 ; Кол. 1.18
- Црква је заједница оних који на истинити начин верују у Бога: Д. ап. 2.44 ; 20.28 ; Јев. 3.6
- Да би смо се спасили, морамо припадати Цркви: Мт. 18.17 ; Д. ап. 2.47
- Црква је Једна: Јн. 10.16 ; Мт. 16.18 ; Еф. 4.4-6 ; Јн. 17.11,20-21 ; 1Кор. 12.13 ; Рим. 12.5-6 ; Кол. 3.15
- Црква је Света: Еф. 5.25-27 ; Рим. 11.16; - Света је јер у Њој обитава Дух Свети: 1Кор. 6. 19; - Света је по учењу: Јн. 17.17-19 ; 16.13 ; 14.26; - Светим Тајнама: 1Кор. 6.11
- Чланови Цркве морају стремити светости: 1Пт. 1.15-16 ; Еф. 4.21-24 ; 1.4
- Христос је допустио да у Цркви буду и грешници: Мт. 13.24-30,47-49 ; 2Тим. 2.20-21 ; Рим. 9.22-23
- Црква не може бити укорена због пребивања грешника у Њој: Рим. 11.17-18 ; 14.4 ; 1Кор. 12.21-24 ; 2Тим. 2.20
- Дух Свети обитава у Цркви и у члановима Цркве: Јн. 14.16-17 ; Д. ап. 1.4-5 ; 2.17-18 ; 1Кор. 3.16 ; 12.13
- Црква је Саборна: Мт. 28.16-20 ; Кол. 3.11 ; Мт. 24.14 ; Јев. 12.22-24 ; Мр. 16.15-18
- Црква је Апостолска: Еф. 2.19-20 ; Отк. 21.14
- Црква је непрекидна: Мт. 28.20 ; Еф. 3.21
- Црква се не може сакрити: Мт. 5.14 ; Мр. 4.21 ; Лк. 11.33
- Ко може да поучава у Цркви: Мт. 28.19-20 ; Еф. 4.11 ; 1Кор. 12.28 ; Рим. 10.15 ; 2Тим. 1. 11 ; 4.2 ; Јев. 5.4
- Небеска Црква постоји: Јез. 41.1 ; гл. 42 ; Јев. 12.22-24 ; Еф. 1.3-10 ; Отк. 8.3-4 ; 11.1 ; 14. 15-18 ; 16.17
Допуњено - Ангелус
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
СЕКТЕ (ЈЕРЕС)
Видели смо шта је и каква је Црква Христова - Православна Црква
од Истока. А сада да објаснимо и шта није Црква, односно, шта је
то јерес - или данашњим речником речено, шта су то секте?!
Шта то оне траже међу нама, и какву то нову " науку "
мећу у наше уши? Какво нам оне то " изворно " хришћанство
нуде, кад је извор (Христос) вековима удаљен од њих?!
Не дајмо се преварити браћо! То није " наука " - то
није хришћанство; То није Јеванђеље Христово коме су нас свети
апостоли научили. То није вера због које су ти исти
апостоли, а затим и сви каснији великомученици прогањани и
убијани. То је лаж и измишљотина изопачених и болесних
људских душа лишених Заједнице Светих. Душа које су тако
далеко од светлости Истине Христове. Узалуд они
вичу: ми смо Христови, ми верујемо, ми смо спашени, ми смо
с Христом! А да ли су се запитали - да ли је и Христ с њима?
Зар Он није рекао: " Неће свако ко ми говори: Господе, Господе,
ући у Царство Небеско; него ко чини вољу Оца Мога који је на
Небесима " (Мт. 7.21); " Јер Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову чини, тога слуша " (Јн. 9.31); " А, ако се који бори, не добија венац ако се не бори по правилу " (2Тим. 2.5).
Чините ли ви вољу Божију тиме што сте отпали од Њега, па још разарате
и Цркву (Тело) Његову? Сами сте, својом вољом отпали, па
још и друге људске душе отимате од Њега. Не знате ли да је
човек Храм Божији, и да Дух Божији обитава у њему? Ако
неко разара Храм Божији, разориће њега Бог (1Кор. 3.16-17).
Сви ви машете Св. Писмом и позивате се на њега. Када би сте бар
поступали по њему. Ви лажете када тврдите да верујете само Св.
Писму. Верујете ви и вашим " пророцима " и њиховим
списима. Ви у ствари верујете у " тумачења " Св. Писма
ваших " пророка " и " пророчица ". Апостол је једном
Етиопљанину поставио питање: " Да ли разумеш то што читаш?
а он рече: Како бих могао ако ме неко не упути? " (Д. ап. 8.30-31).
И ми постављамо исто то питање свима онима који су отпали од Цркве
Христове: Да ли разумете то што читате? На жалост њихов
одговор је њихова осуда. Јер кад кажу да разумеју, а ипак
не чине тако, грех им је (Јн. 9.41 ; 15.22). Још
жалосније је то што сви они, уз бојни поклич, вичу да само
они тумаче Св. Писмо на " изворан " начин, и да су баш
они сачували " изворно " хришћанство - а да сви остали
греше. Е, па браћо секташи, баш због те ваше
тврдоглавости и гордости то Св. Писмо којим тако смело и
упорно данас машете оптужиће вас у Дан Страшнога Суда.
Данас, ваш највећи " аргумент ", а тада ваш најстрашнији
оптужитељ. Јер ап. Павле каже да Јеванђеље које нам је
проповедао и које смо примили спашава само ако држимо
онако како нам је проповедао (1Кор. 15.1-2). А он није препоручио да се разара Тело Христово (1Кор. 12.25).
Браћо, лично Господ наш Исус Христос нас је упозорио на ове лажне
христосе и лажне пророке који изврћу Његову науку (Мк. 13.22) - а потом и његови апостоли:
"... Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити него
ће по својим жељама скупити себи учитеље да их чешу по ушима, и
одвратиће уши од Истине, а окренути се бајкама (2Тим. 4.3-4); ... по предању људском, по науци света, а не по Христу (Кол. 2.8); ... такав се погордио ништа не знајући (1Тим. 6.4);
... и зато ће им Бог послати силу обмане, да верују у
лажи, да буду осуђени сви који не вероваше Истини (2Сол. 2.11); ... желећи да буду учитељи закона, а не разумеју ни шта говоре ни шта тврде (1Тим. 1.7);... Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодати отпадосте (Гал. 5.4); ... А свако ко преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема " (2Јн. 9).
Ап. Павле је још у своје време опомињао пастире Цркве на опасност
од раскола (расцепа) и јереси - што важи и данас за све нас: "
Пазите, дакла, на себе и на сво стадо у коме вас Дух Свети
постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју
стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме
ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између
вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче
ученике за собом " (Д. ап. 20.28-30). За које ап.
Јован каже: " Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да
бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису
сви од нас " (1Јн. 2. 19). "... Браћо, не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јев. 13.9);
... нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и
служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видео, и узалуд
надимајући се телесним умом својим, а не држећи се главе (Христа)
из које је сво тело (Црква) помоћу зглавака и свеза
састављено да расте растом Божијим (Кол. 2.18-19);...
јер ми нисмо као они многи који тргују речју Божијом,
него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу
говоримо (2Кор. 2.17); ... јер наша проповед није
од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству; већ као што
нас је Бог проверио да смо способни да нам се повери
Јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него
Богу који испитује срца наша " (1Сол. 2.3-4).
И док само Бог може судити ко је спашен а ко не, ми можемо ваљано
просудити шта је Црква а шта није. Не дајмо се преварити: "
јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну веру
до краја чврсто очувамо (Јев. 3.14); ... и дом Христов, ако смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебљиво одржимо (Јев. 3.6); ... због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо (Јев. 2.1);
... зато браћо, да не будемо више мала деца, коју љуља и
заноси сваки ветар учења, обманом људском, и лукавством
ради довођења у заблуду " (Еф. 4.14). " Како дакле
примисте Христа Исуса Господа, тако у Њему и живите,
укорењени и назидани у Њему, и утврђени у вери као што сте научени,
изобилујући у њој са захвалношћу (Кол. 2.6); ... јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1Кор. 3.11); ... а Он је исти и јуче и данас и у векове " (Јев. 13.8).
Апостол Павле даље упозорава: " Али ако вам и ми или
анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам
проповедасмо, проклет да буде! ... јер Јеванђеље које сам
ја благовестио, није од човека; нити га ја примих од човека, нити
научих, него откривењем Исуса Христа " (Гал. 1.8-12).
Да браћо, то је Јеванђеље које смо ми примили, у коме и данас
стојимо. Зато, поновимо им већ постављено питање: Шта то тражите
међу нама? Шта хоћете од народа чију је најранију историју
крвљу исписало Јеванђеље Христово. Зар не тврдите како
само ви непогрешиво тумачите Св. Писмо?! Па, зашто онда не
слушате шта ап. Павле саветује: "... и тако се старах да
ширим Јеванђеље, не тамо где име Христово беше познато, да не зидам на туђем темељу " (Рим. 15.20).
А шта ви радите? Зар не чините баш оно што сам ап. Павле
није чинио?! Зар је ваш ауторитет изнад његовог?! Зар ви
знате боље од њега шта ваља чинити?! Не - ви нисте
Христови! Узалуд се напрежете вашим телесним умом. Узалуд
ви Њему упућујете ваше сладуњаве речи: мили и слатки наш
Исусе; јер знамо да Господ не слуша грешнике (Јн. 9.31). Узалуд вичете " ми верујемо, ми смо спашени ". Упамтите да и ђаволи верују, али и дрхте (Јак. 2.19); па чак и исповедају Христа као Сина Божијег (Мт. 8.29 ; Лк. 4.41). Да нису и они можда спашени?! Узалуд се позивате на речи из Св. Писма: " где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међу њима " (Мт. 18.20);
нас је више од троје, значи ми смо црква Христова и
Господ је с нама. Сами показујете, не само да не познајете
Св. Писмо, него и лажете, и друге у заблуду уводите; а
знамо ко је лажа и отац лажи (Јн. 8.44).
У речима на које се позивате уопште се о томе не говори. Прочитајмо
исто то, али почевши од 19- ог стиха: " Заиста вам кажем: Ако
се два од вас сложе на Земљи у било којој ствари за коју
се узмоле, даће им Отац Мој који је на небесима. Јер где
су два или три сабрана у Име моје, онде сам и Ја међу њима
" (Мт. 18.19-20). Као што видимо, овде уопште није реч о Цркви, него о молитви;
и то о молитви оних који се већ налазе у Цркви. Приметимо
да је Господ ове речи упутио директно својим апостолима -
на које се конкретно и односе речи " од вас
", што се и види из контекста 18- те главе. А као што нам
је познато, апостоли представљају 12 темеља цркве
Христове (Отк. 21.14), и прве утемељиваче Црквене организованости и њеног даљег живота. Дакле, наведени цитати значе - ако се од вас,
тј. од оних који се већ налазе у Цркви, двоје или троје
моле за исту ствар, Господ ће их услишити. Јер иначе, ако
свуда где се двоје или троје саберу у име Христово буде Црква, колико
ће онда бити Цркви Христових? А као што смо већ видели,
Христос је основао само једну Цркву; тој Једној и треба
припадати. А по секташима - није једна, него на хиљаде,
као што и говори њихова теза " где је двоје или троје,
тамо је и Црква ". Тешко вама лажним апостолима
Христовог Јеванђеља, јер осим што сте сами себе осудили,
увлачите и друге у своју отровну мрежу. Зар у вама ни мало
страха нема? Зар до ваших ушију не допиру речи Божије и
Његове клетве: " Ловите душе мојега народа, а своје ли ће
те сачувати, ... убијате душе које не треба да умру " (Јез. 13.18-19); "... прелашћују неутврђене душе, имају срце извежбано у лакомству. Деца проклетства " (2 Пет. 2.14).
Њихов крај је већ унапред познат. За њих је Господ рекао: "
Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу
и анђелима његовим " (Мт. 25.41).
Свима вама, за које још има наде, који сте због своје наивности
или незнања, преваром врбовани, понављамо апостолове речи: "
Они не ревнују добро за вас, него хоће да вас одвоје, да њима
ревнујете " (Гал. 4.17). Пазите се браћо, јер: " ако слепац слепца води, обоје ће у јаму пасти " (Мт. 15.14).
Заиста је жалосно што људи (претходно неупућени у Православље)
тако олако одбацују Цркву Христову, и придружују се разним сектама
у нади да ће тамо наћи своје уточиште, дом и пут ка "
спасењу ". Они заиста тамо могу добити скоро све! Могу да
фантазирају, говоре о својим верским доживљајима, могу да
читају, критикују, плачу, уздишу, певају алелуја, падају
на колена, ... - Односно, могу да се изживе и избесне под
привидом божанске правде и уз религиозни занос. Али све то
је недовољно за спасење и будући живот вечни. Они тамо
могу добити заиста " све " осим оног најважнијег: Истину -
а без ње нема Пута у вечност; Нема тако жељене награде,
јер: " ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по
правилу " (2Тим. 2.5). Руку на срце, морамо
признати да већина чланова секти није злонамерна. То су
болесни и духовно осакаћени људи, у највећем броју случајева
жртве нечије манипулације , који су кренули за Светлошћу а обрели
се у таму. Они су наша бол, наша рана, па и наша кривица. И
зато им морамо приступити као нашој, од Оца одељеној
браћи, трудећи се да их не повредимо, али неодступно
сведочећи Истину и штитећи оне који нису заражени отровом
секташтва. За све њих који су напустили веру отаца
својих, и себе поробили људским измишљотинама прошлог и
овог столећа, које нам долазе из земље са најсиромашнијом
духовном традицијом (САД), треба се молити Богу да их
Господ уразими и приведе познању Истине. Иако ап.
Павле каже да: " није могуће оне који су једном
просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога;
и окусили добру реч Божију, и силе будућег века; па кад су
отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје
стране опет распињу и руже великог Сина Божијег " (Јев. 6.4-6)
- Ипак, љубав према ближњему нас нагони да се надамо и
верујемо у милост Божију. Ту нашу наду још више
поткрепљују речи: " Слуга пак Господњи не треба да се
свађа, него да буде тих према свима, поучан, незлобив;
који са кротошћу кара оне који се противе, е да би им како Бог дао
покајање за познање Истине; и да се избаве из замке ђавола који
их је живе уловио да врше вољу његову " (2Тим. 2.24-26).
На крају једна порука свима онима који се труде око залуталих
оваца Христовог стада: " Браћо, ако ко од вас залута са пута
Истине, па га неко врати; Нека зна да ће онај који обрати
грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и
покрити мноштво грехова " (Јак. 5.19-20). Зakључак : Свака она верска заједница која: - не поседује апостолско прејемство,
- нема јерархијско (свештеничко) устројство, већ тзв. " свеопште свештенство ",
- одбацује Свето Предање, и назива га људском измишљотином,
- не поштује Недељу као Дан Господа нашег Исуса Христа,
- Литургију сматра као " симбол ", а не као истинску жртву Господњу,
- нема Свете тајне које је установио сам Господ, и његови апостоли,
- не поштује светитеље, св.иконе, св.мошти, св.крст, и назива их идолопоклонством,
- пориче бесмртност душе,
- забрањује крштење деце, и сматра га неважећим,
-
која се усуђивала да пророкује дан другог Христовог доласка
и поред његове опомене: " ... Није ваше да знате времена
и лета које Отац задржава у својој власти " (Д. ап. 1.7), и даље: " О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац Мој сам " (Мт. 24.36),
- коју је основао " тамо неко ", а не Господ лично, и
- која је настала у каснијем добу хришћанске цивилизације
..може
се назвати било којим другим именом, само не Црквом Христовом.
А такви " проповедници " и " пастири " могу бити
само лажни проповедници Јеванђеља Христовог (Мк. 13.22), на које нас упозорава ап. Павле (Д. ап. 20.28-30).
Свима њима смело можемо казати да свет заиста не почиње с њима
- као ни Црква Христова. А свима онима који нису заражени овом
болешћу један савет - ОПРЕЗ !! Кад
год вас пресретну на улици, или вам закуцају на врата, или
приђу на послу, немојте пасти на њихове " слатке и
пријатне " доскочице; немојте продавати веру за вечеру, и
душу зарад лажних и привидних задовољстава. Нека су вам
увек на памети речи из Св. Писма: " Не слах те пророке, а
они трчаше; не говорих им, а они пророковаше. Лаж пророкују
ти пророци у Моје име, нисам их послао, нити сам им заповедио, нити
сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништавило и превару
срца свога они вам пророкују " (Јер. 23.21 ; 14.14) " Чувајте се паса, чувајте се злих посланика " (Флпљ. 3.2) " Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви " (Мт. 7.15)
Јерес је ђавољи коров, изнико око сваког чокота који даје плодове
Вере и Истине. Она је болест; грех јој је извор, а зло, пут
којим ходи. Она је грех против Христа, јер разара Тело
(Цркву) Његово (Јуда. 19 ; 1Кор. 1.10 ; 12.25);
Грех против човекове личности јер га одваја од Цркве, па
самим тим и од Христа и од вечног спасења (1Кор. 3.16-17 ; Мт. 18.17 ; Лк. 10.16);
Јер га духовно, па и физички осакаћује (споменимо само
психичку штету коју људима наноси очекивање " смака света ", који " само што није
"). Она је грех против саме породице, јер у њу уноси
раздор и немир. На крају, јерес - секташтво је грех и
против свог сопственог народа, јер човека одваја од његове
средине, и пријатеља. Секташ није спреман да се жртвује
за свој народ, за своју отаџбину иако је сам Христос рекао:
" Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за
пријатеље своје " (Јн. 15.13 ; 1Јн . 3.16). Не, он каже да је то национализам. Да, то јесте хришћански национализам;
то јесте родољубље о коме и ап. Павле говори: " Да ми је
врло жао и да ме срце боли без престанка. Желео бих,
наиме, да сам будем као проклет одлучен од Христа - за
своју браћу и своје сроднике по телу који су Израиљци, ...
" (Рим. 9.1-4). На даље ћемо навести само
неке од заблуда и лажи секташког учења заснованих на
њиховој познатој поруци: да оно чега нема у Светом Писму,
то за њих и није Христово Јеванђеље и Истина, већ сотонина
лаж, и људска измишљотина .
|
