Ja sam iz Srbije i trenutno idem baš u Baptističku crkvu. Želeo bih da vas pitam kakav je vaš stav u pogledu svetkovanja subote? Naime, Sveto Pismo kao da prkosi samom sebi kada je reč o danu odmora koji je četvrto Božije kazivanje. Vi sigurno znate šta piše u Poslanici Kološanima 2:16, a verujem takođe da vam je poznato da u Poslanici Hebrejima stoji da je narodu Božjemo ostavljen sabatizam. Ima još jedan stih u Novom Zavetu koji bih naveo a to je Otkrivenje 1:10. Tamo se navodi ''Gospodnji dan'', koji neki tumače da se odnosi na nedelju kao na novi šabat, hrišćansku subotu, jer je Isus vaskrsao na taj dan. A osvrnuo bih se na još jedan stih ovog puta iz Starog Zaveta koji govori o tome da će se na novom nebu i na novoj zemlji slaviti Bog ne samo svakog šabata nego i na svaku mladinu. Smatram da razuman čovek mora da se zapita treba li slaviti Boga određenog dana koji je on odredio i koji se smatra svetim vremenom ili ne treba?
Miloš
===============
Miloše,
Drago mi je da ste aktivni u lokalnoj crkvi i nadam se da zajednica u celini hoda u Gospodu.
Pitanje koje ste postavili je veoma dobro, i na neki način drago mi je da osećam nivo frustracije u tonu kojim pišete, jer mi to govori da temi pristupate iskreno i s poniznošću - s jedne strane sa željom da budete poslušni autoritetu Božije Reči, a s druge strane priznajući da sami u sebi nemate „ključ sveg duhovnog znanja“. Ono što vam iz iskustva mogu da obećam je da je hrišćanski put posut ovakvim dilemama, i ako je pitanje subote možda prva dilema na koju ste naišli, sasvim sigurno nije poslednja. Ovo kažem da vas ohrabrim da ne posustate ako u budućnosti naiđete na neka još teža pitanja na koja možda neće biti brzih odgovora. Traženje odgovora deo je hrišćanskog puta.
Pitanje šabata je na mnogo načina pitanje koje se tiče dijalektičke tenzije koja postoji između Starog i Novog saveza, i odgovor ima šire implikacije od toga kog dana držimo službe. Dok razmišljate o ovoj temi, imajte na umu da je Isus došao da ispuni Zakon (ne da ga ukine), ali da njegovo ispunjenje zakona u praktičnom smislu znači da za njegov narod mnogi starozavetni zahtevi više nisu obavezujući jer ih je on ispunio (npr. zakoni o žrtvama, ishrani itd.).
Zapitajmo se prvo šta je šabat, tj. subota? Hebrejska reč dolazi iz korena koji u slobodnom prevodu znači „prestati, prekinuti, odmoriti“. 2. Mojsijeva 20,8-11 kaže „Seti se da subotu držiš svetom. Šest dana radi i obavljaj svoje poslove, ali sedmi dan je subota GOSPODA, tvoga Boga. Toga dana ne obavljaj nikakav posao [...]. Jer Gospod je za šest dana načinio nebo i zemlju i more i sve što je u njima, a sedmog dana se odmarao. Zato je GOSPOD blagoslovio subotu i učinio je svetom.“ (SSP) Prevashodni akcenat zapovesti nije na tome kada se drži crkvena služba, ona se zapravo u zapovesti uopšte ni ne spominje, već je akcenat na odmoru od rada. Starozavetne žrtve bile su davane svakodnevno, ne samo subotom, tako da je slavljenje Boga u Hramu išlo bez prestanka. Ovo naglašavam da pokažem da koncept šabata i verske službe nisu nužno zakonski povezani iako se to u jevrejskim krugovima tradicionalno tako praktikovalo.
No, ovde treba zapaziti nešto veće i šire. Subota je deo Zakona, a Zakon je dan Mojsiju za ljude „neobrezanih srca“, koji po svojoj prirodi (generalno) ne teže ka Bogu već ka grehu. Sabat im je dat iz barem dva razloga: da im da oduška od teškog rada, kao i da ih „prisili“ da se jedna dan u sedmici fokusiraju na Boga (vidi Isaija 58, 13-14). Cilj sabata je da ljudi traže svoje zadovoljstvo i odmor u Bogu, ne u drugim stvarima. Dodatno, kako je Bog stvorio svet u šest dana, činjenica da su Jevreji držali subotu kao sveti dan (odvojen) bio je simbol toga da pripadaju Bogu.
No, principijelno govoreći, starozavetni simboli su senka onog što se u celosti ispunjava u Hristu. Novozavetni vernici imaju „obrezana srca“ – nas niko ne bi treba vući za uši kako bi nas dovukao na crkvenu službu ili nas naterao da o Bogu razmišljamo i meditiramo.
Štaviše, Isus je naš „subotnji odmor“! Mi ne moramo da se mučimo pod Zakonom kako bismo udovoljili Bogu - Zakonom koji neobraćeni nikad nisu u potpunosti ni mogli da ispune - već je Božji zakon ispisan u našim srcima i mi ga radosno slavimo svakog dana i o njemu mislimo danonoćno. Ovo nam je moguće jer je Isus u svemu ispunio Zakon (on je takođe i „gospodar subote“ (Mat. 12,8)).
Sabat kao pravilo ne bi trebao biti nužan, i mi njegov duh treba da stalno držimo bez toga da nas pravila primoravaju, ali za one koji žele da ga i formalno drže to svakako mogu dokelgod to ne nameću drugima koji tako ne misle. Spomenuli ste Kološanima 2, a ja bih uz to dodao i Rimljanima 14,5 koji u istom duhu vernicima daju slobodu da subotu drže tradicionalno jevrejski kao dan bogosluženja, ali da to i ne moraju. Dela 2,46-47 kažu da su se verni u Jerusalimu u Hramu sastajali svakog dana, ne samo subotom ili nedeljom. No, redovno se jesu sastajali prvog dana sedmice da lome hleb (dela 20,7, 1. Kor. 16,2), a prvi dan je nedelja, ne subota. U Delima 15 sabat nije spomenut kao nužni element kojeg se nejevrejski hrišćani moraju da drže, što govori da su apostoli smatrali da je taj aspekt Zakona u Hristu ispunjen. Odmor i sljavljenje postaju privilegija i deo svakodnevnog iskustva vernika, a ne zakonska obaveza. Hrišćansku nedelju zato ne treba videti kao zamenu za jevrejsku subotu, već ispunjenje subote treba videti u Hristu, a Boga možemo i trebamo slaviti bilo kog dana. Postaviti subotu kao jedini isparavan i obavezan dan službe postaje forma legalizma koji nije prirodan novozavetnoj teologiji „obrezanih srca“.
Moj lični pristup je da subotom ne radim ništa što bih u normalnim okolnostima smatrao „radom“.
Nadam se da je ovo koliko-toliko dalo odgovora na vašu dilemu.
Svako dobro u Gospodu,
Aleksandar
===============
Hvala Aleksandre na odjašnjenjima. U principu se slažem sa vama. Setih se adventistiškog objašnjena Kološanima 2:16. Naime, oni tvrde da tamo izraz ''šabat'' ne označava sedmičnu subotu koja se u Starom Zavetu naziva i Gospodnjim danom nego da se radi o obrednim subotama kojih je bilo kao što poznato više, na primer, Dan Truba, Jom Kipur i tako dalje. Jako je zanimljivo da ni mi hrišćani ne možemo da organizujemo bogosluženje, a da ne odredimo dan kakda se to radi. Kao da je neki ritam života neophodan da bi se funcionisalo pa se onda postavlja pitanje: a zašto menjati ritam koji je od Boga da bi se uspostavio neki drugi ritam, mada ovo što većina hrišćana bogoslužbuje nedeljom se ne bi moglo reći da nije uspostavljeno od Gospoda, jer znamo da je Isus toga dana vaskrsao pa time dao opravdanje, osnovu, indukciju, za tu, da je tako nazovem, zamenu dana drugim danom?
Pozdrav
Miloš
