U stotinu gr?kih rukopisa Novog zaveta Džon Mil otkrio je oko 30.000 varijanti. Danas se zna za više od 7.500 gr?kih biblijskih spisa. Gr?ki tekst Novog zaveta prvi je 1551. podelio na stihove izdava? Stefanus. Mnoge brojke iza stihova zapisao je, usput,
NESUMNjIVO je da su neka od izdanja grčkih tekstova Novog zaveta, koje su objavili zapadni izdavači, značajna. Na primer, Stefanusovo treće izdanje iz 1550. zapaženo je kao prvo izdanje uopšte koje sadrži napomene koje ilustruju razlike između nekih od korišćenih rukopisa. Njegovo četvrto izdanje (1551) možda je još značajnije, pošto je to prvo izdanje Novog zaveta na grčkom koje deli tekst na stihove. Do tada, tekst je bio štampan ucelo, bez naznaka za podelu na stihove.
Postoji jedna zabavna priča o tome kako je Stefanus obavio taj posao za pomenuto izdanje. Njegov sin je kasnije ispričao kako je Stefanus odlučio da tekst podeli na stihove (kakvi su većinom zadržani u našim prevodima na engleski) dok je putovao na konju. Nesumnjivo je on hteo da kaže kako je njegov otac “radio na putu” - to jest, da je unosio brojeve stihova uveče, u gostionicama u kojima je odsedao.
Ali, pošto njegov sin bukvalno kaže da je Stefanus načinio te izmene “jašući na konju”, neki duhoviti komentatori su pretpostavili da je on zapravo obavljao svoj posao u prolazu, pa kad god bi se njegov konj neočekivano trznuo, Stefanusovo pero bi poskočilo, što objašnjava neke prilično čudne podele na stihove, koje još nalazimo u našem prevodu Novog zaveta na engleski.
Tri su jedno
Ali, važnija stvar na koju ovde hoću da ukažem jeste to što su sva naredna izdanja - uključujući i Stefanusovo - na kraju krajeva potekla od Erazmovog editio princeps, koje je bilo zasnovano na nekim prilično kasnim i ne obavezno pouzdanim grčkim rukopisima - onima koje je našao u Bazelu i onima koje je pozajmio od svog prijatelja Rojhlina. Ima razloga da sumnjam da su ti rukopisi bili posebnog kvaliteta, jer to su naprosto bili rukopisi kojih je uspeo da se dokopa.
Zaista, kako ispada, ti rukopisi i nisu bili najboljeg kvaliteta; na kraju krajeva, oni su nastali nekih hiljadu i sto godina posle originala! Na primer, glavni rukopis koji je Erazmo koristio za jevanđelja sadržao je i priču o ženi uhvaćenoj u preljubi u Jevanđelju po Jovanu i poslednjih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku, što su odeljci koji nisu izvorno pripadali jevanđeljima, kao što smo videli u prethodnom poglavlju.
Ali, ima jedan ključni pasus svetih spisa koji Erazmov izvor nije sadržao. To je priča u prvoj Poslanici Jovanovoj 5:7-8, koju su naučnici nazvali Jovanovom zapetom, koja se nalazi u rukopisima latinske Vulgate, ali ne i u najvećem broju grčkih rukopisa - jedan pasus koji je dugo omiljen hrišćanskim teolozima, pošto je to jedini pasus u čitavoj Bibliji koji izričito opisuje doktrinu o Trojstvu, da božanstvo ima tri ličnosti, ali da sve tri čine samo jednog Boga. U Vulgati, taj pasus glasi:
“Ima tri koji svedoče na nebu: Otac, Reč i Duh, a tih tri su jedno; i ima tri koji svedoče na zemlji, Duh, Voda i Krv, i tih tri su jedno”.
To je misteriozan odeljak, ali neuporediv po podršci koju pruža tradicionalnom učenju crkve o “trostrukom Bogu koji je jedno”. Bez tog stiha, doktrina o Trojstvu morala bi da se posredno izvodi iz više raznih pasusa, koji u kombinaciji pokazuju da je Hrist Bog, kao što je to Duh i sam Otac, a da ipak postoji samo jedan Bog. Za razliku od toga, taj pasus direktno i jezgrovito iznosi tu doktrinu.
Ali, Erazmo to nije našao u grčkim rukopisima, u kojima umesto toga naprosto piše: “Ima trojica koji svedoče: Duh, Voda i Krv, i ta tri su jedno”. Gde su nestali “Otac, Reč i Duh”? Oni nisu bili u Erazmovom primarnom rukopisu, niti u bilo kom drugom koji je konsultovao, pa ih je, prirodno, izostavio iz svog prvog izdanja grčkog teksta.
To je više od svega drugog razgnevilo teologe njegovog doba, koji su optužili Erazma da kvari tekst u nastojanju da ukloni doktrinu o Trojstvu i da obezvredi njenu posledicu, doktrinu o potpunoj božanstvenosti Hrista.
Posebno je Zunjiga, jedan od glavnih urednika Komplutumskog piliglota, javno blatio Erazma i insistirao da u svojim narednim izdanjima on vrati te stihove na njihovo pravo mesto.
Kako priča kaže, Erazmo se - možda u nekom trenutku slabosti - složio da ubaci te stihove u neko buduće izdanje svog Novog zaveta na grčkom, ali pod jednim uslovom: da njegovi protivnici obezbede grčki rukopis u kome se može naći taj stih (nije bilo dovoljno da se on nađe u latinskim rukopisima). I tako je taj grčki rukopis obezbeđen. Zapravo, načinjen za tu priliku. Izgleda da je neko prepisao grčki tekst Poslanica, pa kad je došao do navedenog pasusa, preveo je latinski tekst na grčki, dajući Jovanovoj zapeti njen poznati, teološki koristan oblik. Drugim rečima, rukopis koji je donet Erazmu bio je šesnaestovekovni proizvod, načinjen po narudžbi.
Samo za Erazma
UPRKOS svojim nedoumicama, Erazmo je održao reč i uključio Jovanovu zapetu u svoje naredno izdanje i sva ostala naredna izdanja. Ta izdanja su, kao što sam pomenuo, postala osnova za naredna izdanja Novog zaveta na grčkom koje su potom ponavljali izdavači poput Stefanusa, Beze i Elzevirovih. To izdanje poslužilo je kao oblik teksta koji su upotrebili prevodioci Biblije kralja Džejmsa. I čitaocima tako poznati pasusi engleske Biblije - od kralja Džejmsa 1611, pa nadalje, sve do savremenih izdanja dvadesetog veka - uključuju ženu uhvaćenu u preljubi, poslednjih dvanaest stihova Jevanđelja po Marku i Jovanovu zapetu, iako se nijedan od tih delova ne može naći u starijim i boljim rukopisima Novog zaveta na grčkom.
Oni su ušli u svest engleskog govornog područja naprosto istorijskom slučajnošću, zasnovanom na onim rukopisima koji su se upravo našli pri ruci Erazmu, i na rukopisu koji je napravljen radi njega.
Džon Mil, predavač Kvins koledža u Oksfordu, potrošio je trideset godina napornog rada da sakupi materijale za svoje izdanje Novog zaveta na grčkom. Tekst koji je on štampao bio je naprosto tekst Stefanusovog izdanja iz 1550. godine. Ali, ono što je bitno za Milovo izdanje nije tekst koji je upotrebio, već različita odstupanja od tog teksta koji citira u kritičkim napomenama.
Mil je imao pristup tekstovima oko sto grčkih rukopisa Novog zaveta. Pored toga, on je pažljivo proučio spise prvih crkvenih otaca, da bi video kako oni citiraju taj tekst - pretpostavljajući da možemo da rekonstruišemo rukopise koji su bili dostupni tim očevima proučavanjem njihovih citata. Štaviše, iako on nije poznavao druge antičke jezike, osim latinskog, upotrebio je jedno ranije izdanje koje je objavio Volton, da bi video gde se starije verzije na jezicima kao što su sirijski i koptski razlikuju od grčkog.
Zahvaljujući tom intenzivnom tridesetogodišnjem naporu da sakupi materijale, Mil je objavio svoj tekst praćen napomenama u kojima ukazuje na mesta na kojima se razlikuju svi preživeli materijali koji su njemu bili dostupni. Na zaprepašćenje i užas mnogih svojih čitalaca, Milove napomene su izdvojile nekih trideset hiljada razlika među preživelim svedocima, trideset hiljada mesta na kojima razni rukopisi, citati crkvenih otaca i druge verzije imaju drugačiji tekst za pasuse iz Novog zaveta.
Prerana smrt
ŠTAVIŠE, u svom prikazu podataka koje je sakupio, Mil nije bio iscrpan. On je, zapravo, našao mnogo više od trideset hiljada mesta na kojima postoji razlika samo što nije citirao sve što je otkrio, izostavljajući varijacije koje se, primerice, tiču reda reči u rečenici.
Uticaj Milovog izdanja se odmah osetio, iako on sam nije poživeo da vidi kako se drama razvija. Umro je od kapi samo dve nedelje pošto je njegovo obimno delo objavljeno. Njegova prerana smrt (za koju jedan od svedoka kaže da je nastupila “zato što je pio previše kafe”!) nije sprečila klevetnike da počnu sa svojim poslom. Najteži napad je došao posle tri godine, u učenom delu koje je napisao Milov suparnik po imenu Danijel Vitbi. On je 1710. objavio niz beleški o tumačenju Novog zaveta, kojima je dodao apendiks na sto strana u kome podrobno ispituje varijante koje Mil citira u svom kritičkom delu.
Vitbi je bio konzervativni protestantski teolog čiji osnovni stav je glasio da čak i ako Bog nije hteo da spreči da se greške potkradu u prepisanim kopijama Novog zaveta, istovremeno ne bi nikad dopustio da taj tekst bude toliko iskvaren (tj. izmenjen) da ne bi mogao da na odgovarajući način ostvari svoj božanski cilj i svrhu. I tako Vitbi žali: “Ja zato PATIM i potresen sam što u Milovom uvodu nalazim toliko toga što sasvim jasno oslikava kolebljivost njegove vere, ili u najmanju ruku daje dobar povod drugima za sumnju”.
Dok je Mil poznavao ili istražio nekih sto grčkih rukopisa da bi otkrio svojih trideset hiljada varijanti, mi danas poznajemo mnogo, mnogo više. Prema poslednjem računanju, otkriveno je i katalogizovano više od sedam hiljada i petsto grčkih rukopisa. To je sedamdeset pet puta više nego što je Mil znao u 1707. Tih sedam hiljada i petsto rukopisa uključuju sve - od najmanjih odlomaka rukopisa - veličine kreditne kartice - pa do veoma obimnih i veličanstvenih dela, sačuvanih u celini. Neki od njih sadrže samo jednu knjigu Novog zaveta; drugi sadrže malu zbirku (na primer, četiri jevanđelja, ili Pavlove poslanice); veoma malo ih sadrži čitav Novi zavet. Pored toga, postoji mnogo rukopisa različitih ranih verzija (prevoda) Novog zaveta.
(Nastaviće se)