Reakcija
mnogih savremenih vernika na zahtev Četvrte Božje zapovesti je kao kada
bi te prijatelj pozvao na rodjendan, a ti mu odgovoriš:
"Meni
je i ovalo lepo, kada sam kod kuće. A ja sam već u miru sa tobom, nemam
potrebu da ti dolazim na rodjendan jer već uživam kod kuće!"
Tako i vernici kada komentarišu Četvrtu zapovest, sasvim nesvesno
otkrivaju krajnje sebične motive svoje pobožnosti, a i opterećenost
nečistom savešću zbog koje se stalno bave time da li jesu ili nisu od
Boga prihvaćeni, pa ako od držanja zakona nemaju kakve lične koristi,
bilo užitka ili sredstva opravdanja, oni ne shvataju zašto bi držali
zakon isto kao što i sebična osoba ne zna zašto bi odlazila na nečiji
rodjendan ako joj je dobro i lepo i kod kuće.
Nije cilj subote
mir sa Bogom, već vreme koje je iz ljubavi posvećeno Njemu, umesto da
bude posvećeno radnim akivnostima. Nijednom rečju se u zahtevu Četvrte
zapovesti ne govori o miru koji Isus pruža:
"Sećaj se dana od
odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A
sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijednog posla,
ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni
živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest
dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi
dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga."
(2.Mojsijeva 20,8-11)
Ako bi subota ukazivala na odmor od
greha, onda se u njoj ne bi nalazilo kao uzor Božje postupanje, kako je
Bog u subotu počinuo od stvaranja sveta. Nije Bog počinuo od greha, već
od stvaranja.
Zapazimo da Božji počinak od stvaranja u Četvrtoj
Božje zapovesti jeste ponovljena svetlost o razlozima zbog kojih je
subota posvećena i blagoslovena još u edemskom vrtu, pre pojave greha:
"I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi
dan od svih dela svojih, koja učini; I blagoslovi Bog sedmi dan, i
posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;"
(1.Mojsijeva 2,2-3)
Ako su razlozi za posvećenost i
blagoslovenost subotnog dana postojali još u raju, onda je jasno da
subota nema svrhu da ukaže na odmor od greha, jer greh tada nije
postojao. Ako bi subota ukazivala na odmor od greha, to bi značilo da je
Bog počinio od greha u subotu.
Takodje, sedmični ciklus ima veze sa stvaranjem sveta, a ne sa odmorom od greha.
Bog nije tražio od Jevreja da mu oni budu verni jedan dan sedmično, već
svaki dan u sedmici, jer se vernost Bogu tokom preostalih šest radnih
dana ispunjavala kroz zahtev Četvrte Božje zapovesti "Šest dana radi, i
svršuj sve poslove svoje."
Dakle, subota nije odmor od greha,
već od radnih aktivnosti, dan kada su naše misli i srca usmerene ka
Bogu, a ne ka svakodnevnim životnim odgovornostima. Sveto vreme je
posvećeno Bogu, isto kao što je sveto mesto molitvenog hrama posvećeno
Bogu, pa kao što nećemo u Božjem hramu ljuštiti krompire, tako nećemo ni
ljuštiti krompire u subotu jer bismo time u oba slučaja otkrili
nepoštovanje prema Bogu.
Umesto da prizna da nema ljubavi kada
pročita zahtev Četvrte zapovesti i da tako shvati potrebu za Božjom
ljubavlju iz koje bi držao zakon, čovek uzdiže svoje kameno srce iznad
zakona i odgovara Bogu "Meni, mome Ja ta zapovest deluje prazna i bez
smisla!". Time samo potvrduje da on sam jeste grešan i da je grešnost
srca uzdigao na presto svoga srca umesto samog Boga:
"Jer
telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu
Božijem niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi." (Rimljanima
8,7-8)
"Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro,
izbaviće se.” "Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo.”
(Priče 28,26; 18,2)
Onaj kome nije važno što je Bog odredio
subotu, ima neki veći autoritet od Boga, koga mora da posluša kada
umesto subote odlučuje da svetkuje neki drugi dan, i taj autoritet je
njemu njegov stvarni bog, umesto pravoga Boga. A to je danas najčešće
čovekov veliki Ego. |
