Subota u biblijskom shvatanju
„Jevrejski glagol „šavat“ znači „prekinuti bilo koje delo“, „odmoriti od bilo čega“, „držati subotu“. Suštinski šabat označava dan odmora ili praznični dan – subotu. Međutim taj pojam se raširio ne samo na sedmi dan nedelje, već i na praznične, slobodne dane, nezavisno u koji dan nedelje bi bio praznik, naprimer, na Dan očišćenja (3 Mojs. 16:31;23:32). Takav dan, za razliku od subotnjeg dana nedelje, Izrailjci su takođe nazivali prazničnom subotom“.[7]
Subota je, kao dan odmora na kraju svake sedmodnevne nedelje, na početku bila uspostavljena za narod Izrailja u vezi sa manom koja mu je poslata (2 Mojs. 16:5, 22-30). Kasnije je posebni status tog dana bio utemeljen i utvrđen u Zakonu (2 Mojs. 20:8-11;31:12-17).
Međutim, osnovni smisao subote ostvarivao se u tome što je to bio dan odmora (2 Mojs. 58:13) u koji bi se Izrailjci okupljali zajedno (3 Mojs. 32:3; Sam. 4:23), za uznošenje hvale Gospodu i za bogosluženja (Ps. 91). Svakodnevna žrtva se udvostručavala (4 Mojs. 28:9-10), a u svetinju su se polagali novi hlebovi predloženja (3 Mojs. 24:8).
Subotnji odmor je za Izrailjce značio udeo u Božijem pokoju. Pošto je sedmi dan nakon stvaranja sveta Bog odmarao od dela, On je osvetio i blagoslovio svaki sedmi dan (1 Mojs.2:2) i zapovedio Izrailju da čuva njegovu svetost (2 Mojs. 20:11;31:17), to jest da ga izdvoji iz niza ostalih dana kao poseban dan, posvećen Gospodu. Za Izrailjce, koje je Bog izbavio od neprekidnog, celodnevnog rada (2 Mojs. 5:4-9) u egipatskom ropstvu (5 Mojs. 3:20; Nav. 1:13-15) subota je postala znak da ih je Gospod osvetio (2 Mojs. 31:13; Jez. 20:12) izdvojivši ga između ostalih naroda i da je narod zaveta Božijeg živ samo blagoslovom Gospodnjim. To postaje posebno jasno iz toga da je subotnja zapovest (2 Mojs. 23:10-13) bila rasprostranjena na subotnju godinu (godinu otpuštenja). Čuvanje ili narušavanje subote izjednačava se sa čuvanjem ili narušavanjem zaveta sa Bogom (Is. 56:2-7)
Isus je imao sopstveno shvatanje subote, različito od shvatanja rabina i to nije moglo da ne izazove konflikt (Mt. 12:1-14; Mk. 2:23-3:6; Lk. 13:10-17; Jn. 5:1-18).
Ceo Isusov život bio je ispunjenje volje Božije (Jn. 4:34) i On je bio „veći od hrama“ (Mt. 12:6), a zajedno sa tim i „gospodar subote“ (Mk. 2:28). On je znao da je subota stvorena radi čoveka, zato je u subotu i činio dobro (Mt. 12:12; Mk. 3:4) i delovao isto kao Njegov Otac (Jn. 5:17), oslobađajući ljude od sataninog ropstva (Lk. 13:16) i isceljujući ih (Jn. 7:23; 9:14). Samim tim Isus je pokazao da je On Onaj Koji ljudima donosi istinski pokoj Božiji (Mt. 11:29).
Hrišćani su u Novom Zavetu, nalik na svog Gospoda, doživljavali sebe slobodnim od ispunjavanja spoljašnjih zapovesti o suboti, pošto su ispunjavanju Božije volje ispunjavali ne samo jedan dan nedeljno već ceo svoj život. To je dozvoljavalo nekima da pridaju poseban značaj određenima danima, a drugima da smatraju sve dane jednakima (Rim. 14:5-9). Međutim, apostol Pavle je smatrao zahtev da se drži subota kao povratak Zakonu i sledstveno, otpadanje od blagodati. (Gal. 4:9-11; 5:1-4). Iste takve stavove iznosili su i hrišćanski pisci prvih vekova (sveti Ignjatije Bogonosac, sveti Justin Mučenik, Tertulijan).
Dan hrišćanskog bogosluženja je umesto subote postao prvi dan nedelje, dan Vaskrsenja i javljanja vaskrslog Gospoda (Jn. 20:1,19,26). On se pominje u Novom Zavetu kao dan lomljenja hlebova, propovedi (Dela Ap. 20:7,11) i sakupljanja priloga (1 Kor. 16:2). U prvim vekovima postojao je naziv za prvi dan nedelje kao „dan Gospodnji“.
Međutim dan Gospodnji se kod hrišćana razlikuje od subote kod Jevreja ne samo prenošenjem sa poslednjeg dana nedelje na prvi. Veoma je važno da u hrišćanskom prazniku odsustvuje najvažniji priznak judejskog prazničnog dana – odmor od posla. Sa izuzetkom vremena za bogosluženjee koje se obezbeđivalo i robovima, hrišćani su se, kao i njihovo neznabožačko okruženje, na dan Gospodnji bavili celodnevnim trudom. U vreme rađanja monaštva to se odnosilo čak i na najstrožije manastire. Tek je 321. godine car Konstantin objavio za državni praznik dan koji su hrišćani smatrali Gospodnjim, a neznabošci – svetim danom sunca. U taj dan, kao i u druge državne praznike, nisu radile državne ustanove. Kasnije su carevi Teodosije i Justinijan značajno ograničili i lični vid delatnosti. |
