Zar je moguće da neki pokušavaju da ospore ovo licemerstvo?
Sa jedne strane pravoslavna crkva osuđuje noć veštica, sa druge zastupa ista paganska praznoverja samo presvučena formom hrišćanstva. Sveto pismo je proreklo taj otpad:
http://svetlost.org/otpad.jpg
Pagani su prigrlili hrišćanstvo i samo zamenili nazive paganskih bogova sa imenima hrišćanskih svetaca. Njihov život, grešenje i psihologija odbrane savesti ostali su isti. Sada se protiv porođajnih muka mole Velikomučenici Katarini, Mini Egipatskoj protiv tresućih i drhtavih bolesti, Kononu Baštovanu protiv velikih boginja, svetom Sadoku protiv naprasne smrti, svetom Artemiju protiv kile, svetom Jovanu Vojniku za povratak ukradenih stvari, svetom Trifunu za povratak izgubljenih stvari, svetom Nikiti protiv udara groma, a svetom Pajsiju Velikom za izbavljenje nepokajanih duša iz pakla, itd. Najpoznatiji su sledeći:
Perun - Sveti Ilija
Perun, bog groma i rata, povezan je sa svetim Ilijom Gromovnikom. Kao bog munja i oluja, Perun je u narodnoj svesti lako prepoznat u liku svetog Ilije, koji se u narodnoj tradiciji često zamišlja kao svetac koji upravlja gromovima.
Veles - Sveti Vasilije ili Sveti Blaž
Veles je bio bog podzemlja, stoke i plodnosti. U hrišćanskoj interpretaciji, njegove osobine su ponekad povezane sa svetim Vasilijem (Vasiljem) ili svetim Blažom. On je svetac zaštitnik stoke, što se preklapa sa Velesovom ulogom zaštitnika stada.
Mokoš - Bogorodica (Djevica Marija)
Mokoš je boginja plodnosti, ženskih zanata i zaštitnica žena. Njena funkcija preneta je na Bogorodicu, Djevicu Mariju, koja je u narodnom verovanju često zaštitnica žena i domaćinstva, a u nekim krajevima i majčinske figure povezane sa zemljom i plodnošću.
Dažbog - Sveti Đorđe
Dažbog je bog sunca i svetlosti, a u pravoslavnoj tradiciji ulogu zaštitnika, često povezanog sa svetlošću, preuzima sveti Đorđe. Sveti Đorđe je borac protiv zla (zmaja) i simbol je prolećnog buđenja prirode, slično kao Dažbogova povezanost sa životom i svetlošću.
Stribog - Sveti Nikola
Stribog, bog vetrova i vazduha, u nekim narodnim verovanjima povezan je sa svetim Nikolom, svetiteljem kojeg su pomorci i putnici smatrali svojim zaštitnikom. Ovaj prelaz nije univerzalno prisutan, ali postoji u nekim predanjima.
Jarilo - Sveti Jovan Krstitelj
Jarilo je bog vegetacije, proleća i plodnosti, a simbolično je povezan sa svetim Jovanom Krstiteljem, koji se slavi kao zaštitnik polja i vegetacije. Sveti Jovan Krstitelj je i svetac prolećnih praznika i obreda u prirodi, poput obreda Ivanjdan.
Načelnik prosvete kneževine Srbije je bilo dovoljno hrabar da taj otpad otvoreno prizna i objasni ovim rečima:
“I podiže se nauka Hristova iz Jerusalima, kao sunce iz mora, da obasja zemlju, da uništi svako tiranstvo i svaku čovekovu nečovečnost, i da osnuje društvo ljudsko na ljubavi prema bližnjima.
Rim i njegovi idoli i pristeri, potreseni iz osnova takvom istinom, zatreptiše i raspeše Hrista i njegove najbolje učenike; a hiljadama onih što su u nauci Hristovoj spasenje i utehe tražili, pobiše ili ih divljim zverovima predadoše. No zalud! Rim je u toj borbi pao.
Kad kažem da je Rim u toj borbi pao, neistinu govorim. On i sada vlada. Njegovo carstvo dalje se sada prostire nego što je bilo kad su cezari po njegovim ulicama hodali. Njegovo oružje nije više od gvožđa. Rim, kad je postao nemoćan da silom grabi, on otima; kao bolestan lav, pretvori se u samu blagost i dobrotu, pretvori se u svetinju.
Kad vidi da mu se uzalud protiv hrišćanstva boriti, pretvori se u najžešćeg hrišćanina: prelije Jupiterovu statuu u kip svetoga Petra, koga je on na krst raspeo; hram što je Pompej podigao Minervi, pretvori u crkvu što se sada zove Sveta Marija Minerva; od Panteona načini crkvu Majci Božjoj i svetim mučenicima koje je on – Rim pomorio; na nehrišćanske obeliske i stubove podigne krstove i kipove apostola; od Jupiterova hrama postane crkva Marije Kapitolske; a od templa Apolonova — svetoga Apolinarija. Hram Bakusov posveti Rim svetom Stevanu, a templo Divina Vesta — svetom Todoru; od templa Konkordija, što je Kamil podigao za spomen pomirenja između patricija i naroda, i gde je senat pokatkad držao sednice — svetom Sergiju; od stubova Herkulovoga hrama podigne crkvu svetome Nikoli.
Rim je prekrojio odeždu u kojoj je služio idolima, uzeo je krst u ruke, okrenuo se na sve četiri strane sveta i povikao: „Narodi, ja sam na zemlji namesnik Isusa Hrista, jedinoga u Boga i jedinoga sina Božjeg, koji je za vas živeo i umro. Imam vlast otpuštati grehove. Ja sam posrednik između vas na zemlji i Boga na nebu. Briga o dušama vašim meni je predata; ključevi od raja u mojoj su ruci.
Samo onaj koji u svaku moju reč veruje i mene sluša, biće spasen, i živeće večito u carstvu nebeskome. Narodi, ko se meni protivi, taj se protivi Bogu i Njegovom sinu!”
I narodi, od vekova naviknuti da slušaju glas Rima, pokloniše se i rekoše: „Upravljaj našim dušama i našom savešću: mi smo tvoji. Moli Boga za nas grešne!”
I kraljevi, videći da Rim, koji je dosada gospodario i nad telom i nad dušom svih naroda, sada traži vladu samo nad ljudskim dušama, nisu se protivili; njima duše ne trebaju. I tako Rim pusti i utvrdi svoju vladu u pet delova sveta. To su njegove provincije, u kojima ne mora da plaća i da izdržava legione; on upravlja ovima, šalje im svoje naredbe i prima nebrojeno blago preko svojih namesnika. Dve stotine miliona duša njegove zapovesti i danas klečeći sluša.
I kad se nađe kakav Hus, ili kakav Luter i Kalvin, te podigne svoj glas protiv Rima, koji svagda u ime Boga i Hrista, što god hoće i šta mu god ide u korist, govori i zapoveda, — onda kroz sav svet zagrmi iz Rima strahovita reč:
„Otpadnici i bezbožnici umnožavaju se, narodi, ne dajte, hoće da padne Bog!” — I na te krupne reči narodi polete na bojište u ime Onoga koji je neprestano govorio: „Ljubite svoje bližnje” — krv se bližnjih potokom lije.
Slabi čovek, koji nije kadar ni jednoga mrava da stvori, koji se jednako žali Bogu da mu pomogne, u fanatizmu svome na bojištu misli da on gine i bori se za održanje slave i prestola Onoga o kome veruju da je sunce i zvezde stvorio.
A hrišćanski Rim spaljuje i muči dobre, učene i pravedne ljude, hrišćane, isto onako kao što ih je negda pred nogama svojih idola klao ili divljim zverima predavao. Ko je protivnik Rima i interesa njegovih kaluđera, mada je dobar hrišćanin, to je otpadnik od Boga.” (Ljubomir P. Nenadović, Pisma iz Italije, u Rimu, aprila 1851. 132-134 str.)
Pravoslavni se radije mole svecima nego Hristu. Sveti Amvrosije Optinski tvrdi:
"Češće se moli Carici Nebeskoj i ugodniku Božijem, Svetom Nikoli, oni te neće ostaviti u nevoljama i nedaćama." (Sveti Amvrosije Optinski)
Zašto se ljudi radije mole svecima nego Bogu?
Odgovor je vrlo jednostavan:
Ljudi koji su nepokajani za svoje grehe, nemaju čistu savest da izađu pred Boga jer podsvesno znaju da su sa Njime u sukobu svojim nepokajanjem, pa se sakrivaju iza svetaca.
Zašto su vernici većinom nepokajani pa se zato plaše da izađu pred Oca i Sina?
Većina svoje grehe samo iz krivice i sramote sputava u svom ispoljavanju, umesto da grehe odbace, a to je lažno licemerno pokajanje koje ima dva uzroka. Prvi uzrok lažnog pokajanja jeste što većina traži snagu pokajanja u svom srcu, umesto u Bogu. Oni se kaju iz straha nečiste savesti, sramote svoje ponižene gordosti ili tuge sebičnog sentimenta umesto iz prave ljubavi. Često njihov gordi Ego ne može da podnese svest da su grešni i zato oni, da bi zadovoljili svoju sujetu i umirili nečistu savest čine sve da se poprave, nesvesni da Bog takve motive pokajanja ne može da prihvati. Oni maštanjem o svojoj osudi, pobuđuju krivicu. Pričom o precima pobuđuju gordost i srame se svojih zlih dela. Razmišljanjem o posledicama svojih postupaka pobuđuju sebični sentiment, dok su im istovremeno proučavanje Svetog pisma i molitva krajnje dosadni. Ali bez poznanja Božjeg zakona, oni ne mogu biti sačuvani od oslanjanja na sebe i bez molitve i uzdanja u Boga, oni neće biti dovedeni do istinskog pokajanja. Lakše im je da se bave sobom i da pobuđuju svoj fanatizam nego da se ponize pred Bogom svesni svog siromaštva duhom i da zavape od Boga za istinsko pokajanje. Oterećivanje sobom i pobuđivanje krivice, sramote i tuge im je lakše nego bavljenje Bogom koji bih ih svojom ljubavlju doveo do istinskog pokajanja. I prirodno, čim njihovo osećanje krivice, sramote i tuge popusti, oni će tada ponovo učiniti iste grehe, koje nikada nisu ni pobedili već su ih samo sputali u svom ispoljavanju. Zašto su ih samo sputali u ispoljavanju? Za razliku od Božjih zapovesti, koje proglašavaju grehom same motive i želje ljudskog srca, ljudske zapovesti (tradicija) nikada ne ukoravaju čoveka za sam greh srca (za njegovu sebičnost, telesnost, sujetu, gordost, kukavičluk, mržnju, itd), već ga najčešće ukoravaju za prekršaje formalnih pravila ponašanja koji sa grehom nemaju nikakve veze, ili ga navode da se kaje samo za simptome svojih greha u svojim mislima, osećanjima i postupcima. Kako se shvataju da je izvor greha u lošim motivima njihovih srca, već misle da je problem samo u manifestaciji greha, oni vode borbe na pogrešnom planu. Rezultat ljudskih zapovesti jeste da će tvoj prijatelj da se pokaje što ti je rekao ružnu reč, ali se ne kaje što je takav. On se zapravo kaje što nije bio bolji licemer. Narkoman ili alkoholičar će da ostavi svoj narkotik ili alkohol ali će sada da se opija muzikom ili emotivnom bliskošću ili čak mističnim osećanjima prema Bogu jer se ne kaje za svoju želju za opijanjem već samo za način njenog zadovoljavanja.
Tako ljudi, pošto zadržavaju greh u srcu, ne mogu biti zadovoljni Bogom koji ih za njihovo nepokajanje osuđuje, i zato se od Njega sakrivaju iza lika svetaca, slika i kipova. Tako oni bukvalno postaju pagani jer prave od svetaca sebi svoje idole, sa kojima se identifikuju da bi se osećali moćno i privilegovano. Oni u njima traže objekat lažne psihološke sigurnosti dok je ukor za grehe sasvim nestao. A da su ti sveci sada živi, oni bili progonjeni od većine i ubijani, kao što su bili za vreme ovozemaljskoga života. Tako su oni i postali poznati hrišćanski mučenici. A sada, ta ista većina sveta koja im ranije nije davala prava na život ni kao običnim ljudima, ta ista svetina koja živi isto toliko grešno kao i ranije, sada obožava njihov lik i stavlja ih na mesto Boga.
Kako je moguć takav preokret?
Zato što je posvećen život svetih ljudi, koji je ranije predstavljao ukor za grehe sveta, sada konačno uklonjen.
Sada kada su mrtvi, kada su reči opomene i ukora nestale, svetina im rado upućuje molitve i traži od njih savete.
Ona stoji pred njihovim nemim slikama i uživa u tišini i miru svoje uljuljkane savesti.
Da predstava o umrlom svecu ne može da ukori za greh jasno nam otkriva ovo zapažanje velikog pravoslavnog mislioca Nikolaja Berđajeva:
"Ruski čovek može biti očajni prevarant i zločinac, ali on u dubini svoje duše poštuje svetinje i traži spasenje od svetaca, od njihovog posredovanja. Bilo koji kradljivac i krvopija - može se vrlo iskreno, istinski pobožno pokloniti pred svetinjom, staviti sveće ispred likova svetaca, otputovati u pustinju starcima, ostajući kradljivac i krvopija. To se čak ne može ni nazvati licemerjem. To je vekovima vaspitavan dualizam, koji je ušao u telo i krv, poseban duševni sklop, poseban put." (Бердяев Н.А. О святости и честности, год. 1918.)
I naš Ljubomir Nenadović je zapazio tu ulogu idola pa je opisao kako se njima čovek krije od Boga:
"Od postanka svoga idole lijete
Gde se od svetlosti iza njih krijete.
Svijate kolena a ruke dižete,
Od nemoćnih slika sve i sva ištete.
Idoli su grozni pobožnost obukli;
Dokle su istinu i savest utukli.
Jer svaki taj idol, što gode ima,
Hoće malo mita, ma bilo i dima.
Klanjaju se ljudi, za to vrat imaju,
Pred svakom prevarom da lepo klimaju."
Ipak, najdublju kritiku nalazimo kod mudrog Solomuna:
"I dojučerašnjeg mrtvaca sad već kao Boga poštuje i odredi svojim podanicima tajne obrede i žrtve. U toku vremena ukoreni se taj bezbožni običaj i počeše ga kao zakon čuvati i po zapovesti vladara uvelo se poštovanje likova, a one koje ljudi nisu mogli u osobi njihovoj poštovati, jer su predaleko od njih prebivali, približavahu sebi njihovo daleko obličje, ... te je svetina, ponesena lepotom dela počela pridavati božanske počasti onome koga je nedavno slavila kao čoveka. (...) Nas nije zaveo nikakav izum opakih ljudskih sposobnosti, ni jalovo slikarsko delo, ukrašeni likovi koji u budalama potiču žudnju te žude za neživim obličjem mrtvoga lika. Ljubitelji su zla i dostojni takvih nada oni koji ih čine ili žele ili poštuju." (Mudrosti Solomunove 14,15-30;15,1-6)
Za razliku od razumne spoznaje Boga utemeljeno na poznanju Božjeg karaktera, koje nas čini svesnim naših grešnih motiva i potrebe za njihovom reformom, idolatrijska spoznaja Boga izaziva osećanja kojima čovek ugušuje svoju svest o potrebi za unutrašnjom reformom. On izlazi iz hrana promenjenih osećanja ali ne i promenjenog karaktera. Čim prvi stres pokvari ta osećanja, pokazaće se da je čovek svoju duhovni građevinu zidao na pesku, umesto na Steni.
Dodatak:
ŠTA BIBLIJA GOVORI O ONIMA KOJI SE POZIVAJU NA ČUDA (KAO NA PRIMER, SA NETRULEŽNIM MOŠTIMA)?
Isus objašnjava da kada ljudi nemaju rodove duha za vreme svoga života, da bi dokazali da su ispravni, oni se pozivaju na čuda, a Isus će im reći da ih nikada nije poznavao što znači da su čuda bila od sotone:
"I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih. Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje." (Matej 7,20-23)
Sotona sam čini čuda netruležnih mošti da bi tako ljude naveo da spuste pogled uzdanja sa Hrista na mrtvo stvorenje i naveo ga na uniženu predstavu o Božjem karakteru i da bi tako ugodio gordim ljudima koji osećaju da gube vrednost u Božjim očima kada im je um usmeren ka slavi Hristovog karaktera. Naime, gordu osobu ponižava sve što je iznad nje same i sve što je bolje od nje same, pa se tako pred Isusovom dobrotom gorda osoba oseća bezvredno i poniženo. Ali ako stoji pred moštima mrtvog stvorenja, ona se oseća da je iznad njega i zato nema nikakav doživljaj poniženja vež se identifikuje sa vrednostima umrlog i tako sama oseća vredno i moćno.
Sotona je zato najpre raširio takav oblik paganizma u budizmu još u trećem veku pre Hrista jer budizam najviše laska ljudskoj gordosti, pa se iz budizma taj običaj raširio ali i u drugim religijama. U otpalom hrišćanstvu se priča o netruležnim moštima pojavila tek od 4. veka posle Hrista, a onda i u drugim religijama.
Budizam: U budističkoj tradiciji, posebno među tibetanskim budistima, postoji verovanje da posmrtni ostaci visoko duhovno razvijenih lama i učitelja ostaju netruležni ili su čak pronađeni u obliku kristalizovanih relikvija (poznate kao sarira). Ove relikvije, koje se često javljaju u obliku kristala ili bisernih kuglica, smatraju se dokazom njihove duhovne čistoće i postignuća. Tela nekih budističkih svetaca, poput Dashi-Dorzho Itigilova iz Burjatije, za koje se kaže da su ostala nepromenjena decenijama, predmet su pažnje i poštovanja vernika.
Islam: U islamu postoji verovanje da telo pravednih osoba, poput proroka i velikih šejhova, može ostati netruležno. Posebno u sufizmu, postoje priče o svetim ljudima čija tela nisu trula nakon smrti, što se smatra znakom njihove bliskosti s Bogom. Neki muslimanski spisi tvrde da je Prorok Muhamed rekao da tela mučenika i proroka ne trule, kao i tela izuzetno pobožnih pojedinaca.
Hinduizam: U hinduističkoj tradiciji takođe postoje primeri verovanja u svetost netruležnih tela asketa ili jogija. Na primer, veruje se da visoko duhovno razvijene osobe, koje su postigle savršenstvo kroz sadhanu (duhovnu praksu), mogu zadržati svoje telo bez propadanja. Postoji nekoliko primera svetih ljudi u hinduizmu za koje se tvrdi da su ostali u stanju meditacije u svojim fizičkim telima bez znakova propadanja, poput Navanitagrama u Rishikeshu.
Zoroastrizam: Iako je zoroastrijska tradicija strogo protiv telesnog ukopa i koristi dakhme (Kule tišine) kako bi izložili tela pokojnika, postoje stara verovanja i priče među Parsi zajednicama o svetim osobama čije su kosti navodno ostale netruležne. Međutim, ovo nije uobičajena praksa i nije centralno verovanje u zoroastrizmu kao u nekim drugim religijama.
Sikizam: I u sikizmu postoje priče o svetim ljudima, posebno o svetim guruima, čija su tela ostala u odličnom stanju ili čak emituju mirisne arome nakon smrti. Iako sikizam generalno naglašava jednostavnost i odbacuje mistifikaciju smrti, takve priče su deo usmenih predanja o njihovim svetim vođama i učenicima. | 
