Zanimljivo je da je kurac u početku i bio eufemizam. Kurac je u stvari petao (kurec), kao što je i kurica kokoška (ko je učio ruski zna). I u engleskom je kurac : petao (cock). Pička je verovatno promenjen oblik reči piška, to jest pišalica, odakle se piša. Kita je još jedan eufemizam za kurac, a zanimljivo da dolazi od praslovenske reči kviat, cvet. Koitus bi tako bio nešto kao oprašivanje. E, sad, zašto se izbegavaju te reči... Jebem li ga, ljudska kultura je izgrađena na tabuima, a ljudsko biće je prevashodno simboličko i jezičko biće, i ljudski govor ima pretenziju da korespondira sa stvarnošću. Imenovanjem jedne stvari ti je dovodiš u stvarnost, kao što se vidi u magijskim obredima, gde moraš da znaš prava imena duhova i bogova da bi došao u kontakt sa njima. Imenovanje polnih organa dođe mu nešto kao pokazivanje istih, po tom principu. (Tu je već drugo pitanje: zašto ne pokazuješ polne organe na ulici.) Onda se javljaju eufemizmi, kao što su prvobitno kurac i pička bili. E, ti eufemizmi tokom stotina godina upotrebe prestanu da budu eufemizmi, zato što u svesti ljudi zauzmu mesto originalne reči, i tako postanu vulgarni. Onda mora da se smišlja nešto drugo, npr. penis i vagina. Interesantno je i da su te dve reči u latinskom eufemizmi: penis je rep, dok vagina znači: korice za mač. Eto, ljudska kultura funkcioniše na dvojnosti pristojno-nepristojno, na javnom potiskivanju ljudskih nagona i telesnih funkcija, i na povremenom pražnjenju putem upražnjavanja ili pominjanja istih. Poznato je koliko psovka oslobađa, što ne bi bio slučaj da su te reči sasvim obične u svakodnevnom govoru. S tim u vezi trebalo bi pročitati odličnu Bahtinovu knjigu o Rableu i karnevalskoj kulturi srednjeg veka. Tu se govori i o kulturi psovanja, npr. slanja nekoga u materine reproduktivne organe, na uništenje i ponovno rađanje. Opisuju se svakakve hule, psovke i svetogrđa, a bogami i orgije u karnevalskim dešavanjima u srednjovekovnoj Evropi pred duge postove. Sve je to bilo sasvim dopušteno, ali samo u okvirima tih manifestacija. Kad bi takve stvari radio na dnevnoj bazi, ode glava sa ramena. Tako je vladajući kulturni sistem obezbeđivao stabilnost, kroz regulisanje nagona i frustracija i stavljanje istih u tegle, iz kojih će smeti da se uzima samo u određenim situacijama. Danas je sve to malo izbledelo, ali funkcija psovke, to jest nepristojne reči ostala je ista. Uh, ali smorih i samog sebe. Doduše, kome se ne sviđa, može da... Znate šta.
Zanimljivo je da je kurac u početku i bio eufemizam. Kurac je u stvari petao (kurec), kao što je i kurica kokoška (ko je učio ruski zna). I u engleskom je kurac : petao (cock). Pička je verovatno promenjen oblik reči piška, to jest pišalica, odakle se piša. Kita je još jedan eufemizam za kurac, a zanimljivo da dolazi od praslovenske reči kviat, cvet. Koitus bi tako bio nešto kao oprašivanje. E, sad, zašto se izbegavaju te reči... Jebem li ga, ljudska kultura je izgrađena na tabuima, a ljudsko biće je prevashodno simboličko i jezičko biće, i ljudski govor ima pretenziju da korespondira sa stvarnošću. Imenovanjem jedne stvari ti je dovodiš u stvarnost, kao što se vidi u magijskim obredima, gde moraš da znaš prava imena duhova i bogova da bi došao u kontakt sa njima. Imenovanje polnih organa dođe mu nešto kao pokazivanje istih, po tom principu. (Tu je već drugo pitanje: zašto ne pokazuješ polne organe na ulici.) Onda se javljaju eufemizmi, kao što su prvobitno kurac i pička bili. E, ti eufemizmi tokom stotina godina upotrebe prestanu da budu eufemizmi, zato što u svesti ljudi zauzmu mesto originalne reči, i tako postanu vulgarni. Onda mora da se smišlja nešto drugo, npr. penis i vagina. Interesantno je i da su te dve reči u latinskom eufemizmi: penis je rep, dok vagina znači: korice za mač. Eto, ljudska kultura funkcioniše na dvojnosti pristojno-nepristojno, na javnom potiskivanju ljudskih nagona i telesnih funkcija, i na povremenom pražnjenju putem upražnjavanja ili pominjanja istih. Poznato je koliko psovka oslobađa, što ne bi bio slučaj da su te reči sasvim obične u svakodnevnom govoru. S tim u vezi trebalo bi pročitati odličnu Bahtinovu knjigu o Rableu i karnevalskoj kulturi srednjeg veka. Tu se govori i o kulturi psovanja, npr. slanja nekoga u materine reproduktivne organe, na uništenje i ponovno rađanje. Opisuju se svakakve hule, psovke i svetogrđa, a bogami i orgije u karnevalskim dešavanjima u srednjovekovnoj Evropi pred duge postove. Sve je to bilo sasvim dopušteno, ali samo u okvirima tih manifestacija. Kad bi takve stvari radio na dnevnoj bazi, ode glava sa ramena. Tako je vladajući kulturni sistem obezbeđivao stabilnost, kroz regulisanje nagona i frustracija i stavljanje istih u tegle, iz kojih će smeti da se uzima samo u određenim situacijama. Danas je sve to malo izbledelo, ali funkcija psovke, to jest nepristojne reči ostala je ista. Uh, ali smorih i samog sebe. Doduše, kome se ne sviđa, može da... Znate šta.