EVO PRAVE ISTORIJE(kad vec hoces srpski):
Savremeni prevodi Novog zaveta pozivaju se na najbolje i najstarije manuskripte kao na svoj autoritet za mnoštvo izmena i izostavljanja. Ovaj članak istražuje istinitost pretpostavke da su "najstariji manuskripti najbolji".
Savremeni prevodi su sledili u velikoj meri grčki tekst koji su priredili Vestkot (Westcott) i Hort 1881. godine. Na tekst Revidiranog prevoda (Revised Version) iz 1881. uveliko su uticali ovi stručnjaci, a Nestleov tekst je uporedni tekst triju tekstova, Vestkota i Horta, Tišendorfa (Tischendorf) i Bernarda Vajsa (Bernhard Weiss). Vestkot i Hort su prihvatili kao svoj vrhovni autoritet samo dva manuskripta, Alef i B, a oni su među pet drevnih manuskripta na koje se oslanjaju savremeni prevodi.
Istorija ovog teksta
Godine 323. posle Hrista, Konstantin je postao rimski car i proglasio je hrišćanstvo državnom religijom. Pre tog vremena, tokom perioda progonstva, hrišćani su prepisivali i čuvali Bibliju izlažući pri tom opasnosti svoj život. Neznabošci su spaljivali Biblije kad god su bili u hrišćanskom svetu.
Najstariji rukopisi Novog zaveta na grčkom načinjeni na pergamentu verovatno su napisani tokom Konstantinove vladavine u četvrtom veku. Ima onih koji kažu da je kodeks B bio jedan od 50 kopija koje je Konstantin sačinio da bi stvorio zajedničku Bibliju, zadovoljavajući na taj način sve grupacije u hrišćanstvu. U sedmom veku, egipatske, sirijske i severnoafričke crkve bile su uglavnom zbrisane u muhamedanskoj najezdi.
U Rimu, latinski je vrlo rano postao sveti jezik i zamenio je grčki u prepisima svetih spisa. Ovaj uticaj se proširio na severnoafričke provincije Rimskog carstva. Krajem četvrtog veka, Jerom je tvrdio da ima "onoliko latinskih tekstova koliko ima i manuskripta". Zato je papa Damas (382. posle Hrista) zatražio od Jeroma da sastavi autoritativni latinski prevod, koji je postao poznat kao latinska Vulgata.
Vizantijsko carstvo u kome se govorio grčki jezik, pošteđeno od muhamedanske najezde, trajalo je do 15. veka (do pojave štamparije). Upravo je ovde, gde se izvorni novozavetni jezik govorio, Bog za nas sačuvao većinu grčkih manuskripta.
Baš kao što je hebrejski tekst Staroga zaveta bio sačuvan među Jevrejima koji su govorili hebrejski, tako je grčki tekst Novoga zaveta bio sačuvan u Vizantijskom carstvu gde se govorio grčki. Prema tome, Vizantijski tekst, Tradicionalni tekst, Grčka Vulgata i Primljeni tekst jesu sinonimi, gde svaki termin ponaosob opisuje Pravi tekst koji je vladao u srcima hrišćana od najranijih vremena. To je zapravo "većinski tekst", tj. tekst koji je sačuvan u većini manuskripta.
Godine 1516. posle Hrista, prvo štampano izdanje grčkog Novog zaveta objavio je briljantni naučnik Erazmo. Bio je to očigledni dokaz superiornog proviđenja Božjeg da se njegov tekst u suštini slaže sa 90 % do 95 % od 5.000 ili više manuskripta dostupnih danas, iako je on koristio svega nekoliko grčkih manuskripta! Manuskripti koje je on koristio predstavljali su, dakle, tekst koji je bio opšteprihvaćen.
Iako je Erazmo imao prepisku sa trima papama (Julijom II, Leom X i Adrijanom VI) i proveo neko vreme u Rimu, vredno je zapaziti da nije koristio kodeks Vatikanus (B) kada je sastavljao prvi štampani tekst. (kodeks B bio je vrhovni autoritet koji su koristili Vestkot i Hort, čiji je tekst osnova za većinu savremenih prevoda.)
![[IMG]](https://www.rana-crkva.net/images/church/mnskrpt.002.png) Godine 1533, Sepulveda je snabdeo Erazma sa 365 čitanja kodeksa B da bi pokazao njihovo slaganje sa latinskim prevodom nasuprot standardnom grčkom tekstu. Stoga je jasno da je Erazmo odbacio čitanja kodeksa B kao nepouzdana, a verovatno je bio bolje upoznat s njima nego Tregeles u 19. veku.
Između 1516. i 1526, Erazmo je sačinio još četiri izdanja grčkog teksta, a 1550. godine, Stivens (Stephens) je objavio sličan tekst, koji je sadržao dragocenu podelu na stihove, kakvu nalazimo u Autorizovanom prevodu (Authorized Version, A.V.). Deset izdanja Teodora Beze (1565–1611) razlikovala su se tek neznatno, i njegov tekst je bio ponovo štampan kasnije od strane Elzevira sa veoma malim izmenama.
Elzevirova dva izdanja objavljena su 1624. i 1633. Ovo drugo izdanje bio je prvi tekst koji će biti nazvan Textus Receptus ili Primljeni tekst. Ovaj naslov je nastao iz Elzevirove izjave u predgovoru izdanju iz 1633: "Sada imate tekst koji su primili svi." Međutim, izraz Textus Receptus može se podjednako primeniti na tekstove Erazma, Stivensa, Beze i Elzevira. Dr G. R. Beri (Berry), u svom uvodu interlinearnom grčko-engleskom Novom zavetu u izdanju Zondervana, upućuje na izdanja Stivensa i Elzevira, i izjavljuje: "U suštini, oni su jedno te isto, i na oba se možemo pozvati kao na Textus Receptus." Dr Edvard F. Hils (Edward F. Hills) izjavljuje: "U svim suštinskim stvarima, novozavetni tekst koji je prvi štampao Erazmo, a kasnije Stivens (1550) i Elzevir (1633), u punoj je saglasnosti sa tradicionalnim tekstom (Vizantijskim tekstom) koji je po Božjem proviđenju sačuvan u ogromnoj većini grčkih novozavetnih manuskripta. …Upravo je iz ovog Textusa Receptusa načinjen prevod kralja Džejmsa" (Believing Bible Study, str. 37).
Tokom 19. veka, tekstualni kritičari, kao što su Lahman (Lachmann), Tišendorf, Vestkot i Hort izložili su sledeću teoriju: pošto je ogromna većina rukopisa skorašnja, tj., potiču kasnije od 9. veka (svega su 500 do 1.000 godina stari), oni su bili izloženi većim greškama zbog omaški prepisivača. Pretpostavljalo se da je svaki prepisivač ponavljao greške prethodnih prepisivača i da je, naravno, dodavao poneku svoju. Neki su takođe pretpostavljali da su prepisivači menjali svete spise, gotovo svojevoljno, ako su se njihova teološka uverenja razlikovala od prepisa pre njih. Ovo jednostavno nije istina. Takva pretpostavka zanemaruje činjenice tekstualnog kriticizma i Božjeg proviđenja u očuvanju svoje Reči. Na primer, najstarija postojeća kopija starozavetnog hebrejskog teksta datira iz 900. godine posle Hrista. Pa ipak, isti hebrejski tekst je pronađen među svicima kod Mrtvog mora koji datiraju sto godina pre Hrista – što je jaz od 1.000 godina bez promene! Isto božansko proviđenje i briga mogu se primeniti na Novi zavet kao što se mogu primeniti i na Stari zavet.
Vestkot i Hort nisu mogli da razumeju zašto aleksandrijski manuskripti nisu bili prepisani u ogromnom broju kao vizantijski manuskripti. Oni su izneli teoriju da je neko verovatno sačinio vizantijski tekst oko četvrtog veka. Vestkot i Hort su ga nazvali "sirijski tekst". Ova teorija nema apsolutno nikakvog istorijskog osnova. To je tvorevina njihove mašte kako bi našli sebi izgovor za odbacivanje ogromne većine rukopisa. Svakako, takva obimna recenzija teksta, ako se desila, bila bi dokumentovana u crkvenoj istoriji, kao što su važna doktrinarna pitanja tog perioda zabeležena veoma detaljno, npr., istorijski zapis o Nikejskom saboru (325. posle Hrista) i o nastanku arijanske jeresi. Istorija ćuti o bilo kakvoj reviziji Teksta u Siriji, Antiohiji ili Konstantinopolju!
Dok su Vestkot i Hort predstavljali svoj takozvani "neutralni tekst" odboru Revidiranog prevoda godine 1881, pravi tekst su snažno branili stručnjaci poput Dina Burgona (Dean Burgon) i dr Skrivenera (Scrivener).
Din Burgon, koji je lično dodao oko četiristo rukopisa ovom spisku, bio je čovek izuzetne akademske sposobnosti i lično i blisko upoznat sa dostupnim manuskriptima. Njegova knjiga Revidirana Revizija (The Revision Revised) smatra se remek-delom, a napisana je u odbranu Primljenog teksta.
Dr Skrivener je proveo četrdeset godina u proučavanju rukopisa i, u njegovo vreme (krajem 19. veka), lično je proučio više rukopisa nego bilo koji drugi stručnjak. Kada je Revidirani prevod iz 1881. bio gotov, dr Skrivener, koji je bio u odboru, vodio je neprestanu bitku s Vestkotom i Hortom deset godina. Vestkot i Hort, koji su takođe bili u odboru, uložili su veliki trud da uključe prevode nekoliko starih rukopisa, dok je Skrivener procenjivao svedočanstvo svih rukopisa. Nažalost, Vestkot i Hort imali su naklonjenu većinu i odluke su donete glasanjem odbora.
Da li su najstariji manuskripti najbolji?
Sledeći očigledni dokazi pokazaće:
- Da najstariji manuskripti nisu najpažljivije pisani.
- Da najstariji postojeći manuskripti nisu nužno prepisivani od najstarijih originalnih manuskripta.
- Da su najstariji manuskripti bili izloženi najvećim nepravilnostima.
- Da su najstariji manuskripti u konstantnom neslaganju jedni s drugima.
1. Najstariji manuskripti nisu najpažljivije pisani
Oni koji su pažljivo izučavali drevne manuskripte ukazuju na to da su neki od najstarijih rukopisa najnemarnije napisani.
Grčki novozavetni rukopisi su podeljeni u dve grupe, na uncijale i kurzive. Uncijali su pisani velikim slovima, dok su kurzivi pisani malim slovima. Uncijalni manuskripti se obično smatraju za starije od kurzivnih manuskripta, premda su kurzivni spisi bili poznati u prehrišćanskom periodu. Uncijalni manuskripti obično su označavani velikim slovima našeg alfabeta, i na njih se upućuje kao na kodeks A, kodeks B, itd.
![[IMG]](https://www.rana-crkva.net/images/church/mnskrpt.004.png) Pet od najstarijih kodeksa jesu Alef, A, B, C i D. Upravo se na dokaznu građu ovih kodeksa, uz njihovu malu grupu saveznika, oslanja grčki tekst Lahmana 1842–50, Tišendorfa 1865–72, Tregelesa 1857–72, Vestkota i Horta 1881. U stvari, Vestkot i Hort, koji su dominirali odborom Revidiranog prevoda iz 1881, prihvatili su ono što su zvali neutralnim tekstom. Samo su kodeks Alef i kodeks B, po njihovom mišljenju, očuvali ovaj tekst u svom najčistijem obilku. Od ova dva, kad se uporede, prvenstvo se daje kodeksu B u odnosu na Alef, u kome je "prepisivačev odvažan i nezgrapan način pisanja pretrpeo sve uobičajene propuste usled brzog i nemarnog prepisivanja, brojnije nego u B" (Scrivener, A Plain Introduction to the Criticism of the New Testament, Vol. II, str. 289).
Ipak, koliko pažljivo su ovi važni uncijalni tekstovi pisani, na kojima se zasnivaju savremeni prevodi? Pogledajmo Alef, B i D.
kodeks Sinaitikus (Alef) (4. vek). "Zbog broja grešaka, ne može se reći da je veoma pažljivo pisan. Celokupan manuskript je izobličen prepravkama, od kojih je nekoliko uneo originalni prepisivač, veoma mnogo njih unela je drevna i otmena ruka iz 6. veka čije su ispravke od velike važnosti, neke su opet unete rukom nešto kasnije, najveći broj uneo je stručnjak iz 7. veka koji je često poništavao izmene prepravljača iz 6. veka, druge su unosili ni manje ni više nego osam različitih potonjih pisaca" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 93).
kodeks Vatikanus (B) (4. vek). "Jedna uočljiva karakteristika je veliki broj izostavljanja, što je navelo dr Dobina (Dobbin) da govori o njemu kao o skraćenom tekstu Novoga zaveta. On je izračunao da su cele reči ili delovi rečenica izostavljeni ni manje ni više nego 2.556 puta" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 120).
Ovo objašnjava zašto su savremeni prevodi izostavili toliko mnogo od Pisma – što je činjenica koja nije uvek uočljiva usled prakse grupisanja stihova. To takođe objašnjava optužbe nekih kritičara da je Primljeni tekst proizvod spajanja (tj., tekst proširen dodavanjem delova tekstova iz različitih izvora). Jednom kada se kodeks B usvoji kao konačni autoritet, bilo koji tekst koji ne sadrži izostavljanja koja nalazimo u B mora biti proizvod spajanja, ali samo kad se uporedi sa B!
kodeks Beza greko-latinus (D) (5. ili 6. vek). "Ovaj manuskript je prepravljen, najpre od strane originalnog pisara a kasnije od strane osam ili devet različitih revizora. … Nijedan manuskript ne sadrži toliko mnogo smelih i opsežnih umetaka (600 samo u Delima) koji su odobreni, gde nisu u potpunosti bez podrške, pre svega od strane starolatinskog i Kuretonijevog sirijskog prevoda" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 128, 130).
Kuretonijev prevod je poznat kao iskvareni sirijski prevod, dok je Pešita iz drugog veka, zvana Kraljicom prevoda, bila opšteprihvaćeni sirijski prevod. Pešita je u saglasnosti s kasnijim grčkim manuskriptima, i pruža bitnu sponu između teksta koji su koristili rani crkveni oci i Primljenog teksta.
Dr Rendel Haris (Rendel Harris) je izneo pretpostavku da je kodeks D možda čak bio ponovo preveden na grčki sa latinskog prevoda.
2. Najstariji postojeći manuskripti nisu nužno prepisivani sa najstarijih originalnih manuskripta
Manuskripti su bili pisani rukom na različitim materijalima sve do 15. veka. (Štampanje je izumljeno 1450 god. posle Hrista.) Mnogi manuskripti su pisani na pergamentu. To je bila glatka koža koze, teleta ili antilope i bila je izuzetno trajna. Kopije u sasvim pristojnom stanju dostupne su i danas, a datiraju sve do 350. godine posle Hrista, tj., stare su 1.600 godina! Pošto je štampanje zamenilo ručno prepisivanje u 15. veku, možemo pretpostaviti da su čak i najskoriji manuskripti stari najmanje 500 godina, dok su mnogi iz perioda oko 900 godina posle Hrista stari približno 1.100 godina! Očekivani životni vek manuskripta bio je daleko veći od naših papirnih knjiga. Mnoge knjige stare 70 godina danas su izobličene do takvog stanja da se ne mogu čitati a da se ne oštete. Ako je prosečan životni vek pergamenta bio 350 godina (ako uzmemo u obzir i habanje), bilo bi potrebno najviše četiri kopije od dana apostola do pojave štamparije. Prema tome, ne može se po automatizmu zaključiti da je manuskript napisan 350 godina posle Hrista bio prepisan sa starijeg manuskripta od onog koji je prepisan 500 godina posle Hrista.
Nadalje, razlika od 200 godina u starosti manuskripta nije značajna kada shvatimo da se utvrđivanje starosti zasniva samo na procenama stručnjaka, među kojima ponekad postoji veliko neslaganje. Stil pisanja je glavni kriterijum za starost: "Stil pisanja usvojen u manuskriptima … predstavlja najjednostavniji i najsigurniji kriterijum za određivanje približne starosti dokumenata" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 29). Moramo imati na umu da je praksa datiranja dokumenata počela tek u 10. veku, tako da se procena starosti svih rukopisa pre tog vremena zasniva, uglavnom, na promenama u stilu.
Poteškoće s kojima se stručnjaci suočavaju u određivanju tačnog datuma drevnih manuskripta slikovito su prikazane u sledećem zapažanju: "Herkulaneumski papirusi, zakopani od 79. posle Hrista pa nadalje, mogli bi biti još jedan vek stariji. … Prema tome, moralo je proći od tri do četiri stotine godina između nastanka herkulaneumskih svitaka i naših najranijih biblijskih (N.Z.) manuskripta. Pa ipak, način pisanja se promenio, ali ne mnogo tokom tog intervala!" (Scrivener, Introduction, Vol. I, str. 33). Vreme nastanka Isaije A ilustruje poteškoće u datiranju. Dok neki stručnjaci procenjuju da Isaija A – svici pronađeni kod Mrtvog mora – datiraju iz prvog ili drugog veka pre Hrista, G. R. Drajver (Driver) tvrdi da oni datiraju oko 73. godine posle Hrista, što je razlika od 248 godina. I pored činjenice da su pisari imali različite stilove, ipak se moramo složiti da je datiranje ranih manuskripta izuzetno teško. Može se reći da je razumno tolerisati dodatnih 100 godina u mnogim slučajevima.
3. Najstariji manuskripti su bili izloženi najvećoj korupciji
Razlike u manuskriptima klasifikovane su u dobro definisanim kategorijama. Većina od njih su pisareve omaške koje po svojoj prirodi nisu velike, kao što su ispušteno slovo, znaci interpunkcije, izostavljanje jednog reda ili reči, zapisivanje reči koja zvuči kao ispravna reč, ponavljanje, transpozicija, itd. Samo se za mali broj od oko 5.000 rukopisa može reći da su menjani namernim kvarenjem teksta. Nakon što je klasifikovao 18 od 20 načina na koji se manuskripti razlikuju, dr Skrivener iznosi sledeće zapažanje:
Veliki broj različitih čitanja koja smo dosad pokušali da klasifikujemo očigledno su nastala usled običnog previda ili ljudske slabosti, i svakako se ne mogu pripisati bilo kakvoj voljnoj nameri prepisivača da preinačuje i kvari tekst Svetog pisma.
Aleksandrijska škola, međutim, važi za jedan od najvećih izvora korupcije teksta, i upravo je aleksandrijski uticaj taj koji prožima neke od najstarijih manuskripta (naročito Vatikanus B, Sinaitikus Alef), na kojima se zasnivaju savremeni prevodi. Skrivener izjavljuje:
Nije nimalo manje istinita nego što je paradoksalna činjenica da su najgore korupcije teksta kojima je Novi zavet ikada bio izložen nastala sto godina nakon što je sačinjen, i da su Irinej i afrički Oci, i čitav Zapad, s delom sirijske crkve, koristili manuskripte daleko lošijeg kvaliteta od onih koje su upotrebljavali Stunika, Erazmo ili Stivens, trinaest vekova kasnije kada su oblikovali Textus Receptus.
![[IMG]](https://www.rana-crkva.net/images/church/mnskrpt.003.png) Prema nauci tekstualnog kriticizma, moguće je identifikovati gde je prepisivač načinio omašku. To se radi upoređivanjem raspoloživih dokumenata. Verovatnoća da svi pisari napišu iste reči neispravno, da izostave isti red, reč ili stih – izuzetno je mala. Naročito kada shvatimo da su se manuskripti razlikovali po veličini i po broju korišćenih stubaca. Tako je završetak jednog reda drugačiji, i iste vizuelne greške ne mogu se primeniti na svakog pisara. Takođe, mnoge omaške su mogli da otkriju kasniji pisari i da ih isprave nakon poređenja s drugim manuskriptima.
Prema tome, jedini bezbedan pristup tekstualnom kriticizmu jeste koristiti sve manuskripte bez obzira na starost, a ne ograničiti se na nekoliko drevnih manuskripta.
4. Najstariji rukopisi su u stalnom neslaganju jedni s drugima
Ako bismo verovali da su manuskripti bivali sve iskvareniji svaki put kada su prepisivani, tada bismo očekivali da oni najstariji budu najbolji, i takođe, da među njima postoji najveća saglasnost.
Činjenica je da to nije istina – kao što Burgon primećuje: "Ne bi li trebalo, pita Din Burgon, osetno da se umanji naše mišljenje o vrednosti njihovog dokaza (kodeksa B i kodeksa Alef) kada otkrijemo da je lakše naći dva uzastopna stiha u kojima se ova dva manuskripta razlikuju jedan od drugog nego dva uzastopna stiha u kojima su u potpunosti saglasni? … U svakoj takvoj situaciji moguće je da samo jedan od njih govori istinu. Hoće li neko misliti da sam nerazuman ako priznam da ove neprestane nedoslednosti, između B i Alefa – jako ozbiljne nedoslednosti, a povremeno čak i skaredne – sasvim urušavaju moje pouzdanje njih?"
Ili kao što Skrivener piše:
Stanovište koje naglašavamo ukratko je ovo: da je dokaz drevnih autoriteta sve samo ne jednoglasan, da su neprestano u suprotnosti jedan s drugim, čak i ako stavimo termin drevan u najuže okvire. Recimo da uključuje, među manuskriptima evanđelja, nijedne druge sem pet najstarijih prepisa kodeksa, Alef, A, B, C i D. Sve što čitalac treba uraditi jeste da otvori prvo skorašnje kritičko delo sa kojim se susretne da bi video kako gotovo nikad nisu u skladnosti, da su stalno podeljeni dva naspram tri, ili možda četiri naspram jednog.
Sledeće brojke, do kojih je došao Kirsop Lejk (Kirsopp Lake) sa svojim saradnicima (1928), pokazuju da su kodeksi Alef, B i D u većem neslaganju među sobom nego sa Primljenim tekstom!
U Evanđelju po Marku, samo u drugom poglavlju – Alef, B i D razlikuju se od Primljenog teksta 69, 71, odnosno 95 puta. kodeks B razlikuje se od Alefa 34 puta, B se razlikuje od D 102 puta, D se razlikuje od Alefa 100 puta.
Hoskijer (Hoskier), koji je proučavao razlike između tekstova Alefa i B, daje spisak sledećih razlika u četiri evanđelja: Matej 656 razlika, Marko 567 razlika, Luka 791 razlika, Jovan 1.022 razlike. Ukupno u četiri evanđelja: 3.036 razlika.
U svetlu ovih pomenutih činjenica, jasno je da ne možemo imati poverenje u bilo koji savremeni prevod ili grčki tekst koji odbacuje složno svedočanstvo velike većine manuskripta, u korist male grupe drevnih ali neusaglašenih svedoka.
Dva izvora manuskripta su uvek postojala
Prethodni argumenti služe tome da pokažu kako se pozivanje nekih prevoda i parafraza na najstarije i najbolje manuskripte zasniva u potpunosti na pogrešnom temelju.
Dr D. Otis Fuler (D. Otis Fuller), u svojoj antologiji Koja Biblija (Which Bible), pokazao je da su hrišćani svih vekova smatrali da su uvek postojala dva izvora manuskripta.
Zamućeni izvor iskvarenog teksta, uključujući Zapadnu porodicu (koju karakterišu umeci) i aleksandrijsku porodicu (koju karakterišu izostavljanja), potekao je kroz kanale Origena (arijaniste), Euzebija (arijaniste), Jeroma (koji je sačinio latinsku Vulgatu), a u poslednjem veku, preko Lahmana, Tišendorfa, Tregelesa, Vestkota i Horta.
Čisti izvor Novoga zaveta potekao nam je kroz Primljeni tekst, koji je "imao dovoljni autoritet da postane, ili sam po sebi ili po svojim prevodima, Biblija velike Sirijske crkve, Valdenzijanske crkve severne Italije, Galičke crkve južne Francuske, i Keltske crkve u Škotskoj i Irskoj, kao i zvanična Biblija Grčke crkve (Vizantijski tekst)" (Dr D. Otis Fuler, Koja Biblija). Reformatori su čvrsto stajali uz Primljeni tekst; Luterov nemački prevod i Tindejlov veličanstveni engleski prevod potekli su od njega. Kada su 47 stručnjaka preveli Autorizovani prevod 1611. godine, upravo je Primljeni tekst korišćen po Božjem proviđenju.
Manuskripti koji su otkriveni posle 1611. nisu izmenili ovu sliku. Njihov broj se popeo na 3.791 godine 1881, a otada na oko 5.000, ali ipak se njih 90 % slaže sa Primljenim tekstom!
izvor: https: // www . rana-crkva . net/biblija/manuskripti.html |
