Na otvaranju jedne izložbe ili šta je bilo, šta nas čeka?
Peti je novembar 2015. Povodom sedamdesetogodišnjice pobede nad fašizmom, otvaram izložbu u Narodnom muzeju u Čačku, koju je priredio ugledni srbski istoričar srednje generacije, dr Miloš Timotijević. A o čemu da govorim?
 Da ponavljam kako su nacizam i fašizam bili užasno zlo? Naravno, bili su. Miloš Timotijević nas, u katalogu izložbe, opominje: “Rezultati takve politike bili su strašni. Poljska je imala šest miliona, a Sovjetski Savez čak 27 miliona žrtava u Drugom svetskom ratu (66% od svih ubijenih u Evropi, odnosno 45% ukupno stradalih ljudi u svetu). Nacisti su na okupiranim sovjetskim teritorijama direktno ubili 7,4 miliona običnih mirnih građana. Na rad u Nemačku nasilno su kao robove odveli 5,3 miliona ljudi od kojih je 2,2 miliona umrlo. Na prostoru SSSR-a koji su nacisti okupirali sprovođeno je prisilno teranje domaćeg stanovništva na rad. Procenjuje se da je 13,7 miliona ljudi umrlo zbog iscrpljujućeg rada, slabe ishrane i nečovečnog postupanja nacista. Politika istrebljenja sprovodila se i kroz ubijanje, zlostavljanje, nemilosrdno postupanje prema sovjetskim ratnim zarobljenicima. Od 5,7 miliona zarobljenika njih 3,2 je umrlo“(1,25).
Da kažem koliko su nacisti i fašisti zla naneli, i koliko bi ga još naneli da ih Rusija nije savladala, spasavajući time i demokratski Zapad? Opet Timotijević: “Zapravo samo je privremeni i samoodbrambeni savez liberalnog kapitalizma i komunizma tokom Drugog svetskog rata spasao demokratiju, uz neospornu činjenicu da je vojna pobeda u suštini dobijena zaslugom Crvene armije. Bez sovjetske pobede zapadni svet bi najverovatnije izgledao kao skup različitih varijacija na fašističke i autoritativne motive, nikako na liberalno-parlamentarne. Doprinos Sovjetskog Saveza pobedi nad fašizmom bio je odlučujući, jer je od ukupno 13,6 miliona ubijenih i zarobljenih nemačkih vojnika u Drugom svetskom ratu čak 10 miliona izgubljeno na Istočnom frontu“ (isto,31).
Naravno, sve se to i može i mora reći. To je opšta slika bez koje se ništa ne može razumeti. Ali, važno je, i prevažno, setiti se i nas, Srba, u Novom poretku, pogotovo kad nam iz Nemačke stižu glasovi koje uobličava Angela Merkel da je, zbog izbegličke krize, moguć novi rat na Balkanu („Politika“, 4. novembra 2015.). Sve je maskirano u humanitarnu priču o tome da Nemačka mora primati izbeglice – ali…
KOGA SU ZMIJE UJEDALE, I GUŠTERA SE PLAŠI
Ali, kad nemačka kancelarka priča o ratu na Balkanu, ježimo se.
Jer pamtimo.
Mi smo, vekovima, bili na udaru Germana koji su maštali o prodoru na Istok i činili sve da nas uklone sa prostora koji nam je Bog dao za život. Tako je vojvoda Karlo Habzburški 1718, dok je ratovao protiv Turaka i dok su mu Srbi u tom ratu pomagali, izdao zapovest svojoj komandi da broj potomaka Svetog Save mora stalno držati pod kontrolom, s tendencijom da se smanji; kajzer Vilhelm u Prvom svetskom ratu bio je odlučan: “Te bitange bi trebalo naterati da pokleknu!“ Hermanu Nojbaheru, svom specijalnom izaslaniku za Balkan, Hitler je govorio sledeće: “Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu, a i velike, ambiciozie ciljeve koji čak idu do Egejskog mora. Imam ozbiljne primedbe na to da takav narod u njihovim nastojanjima i ambicijama ja još posebno ohrabrim i podržim./…/ Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Zbog toga će oni uvek zastupati velikosrpsku ideju.Ono što dolazi iz Beograda znači opasnost/…/Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija čak stanovita komunistička opasnost”(2).
A šta su bile posledice ovakvih stavova?
BEČKO – BERLINSKA EVROPA I SRBI
Ove godine se navršava sto leta od početka austrougarske okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu. Kada su Beč i Berlin rešili da se zauvek obračunaju sa Srbima, to je izgledalo konclogorski. Nije im bilo dosta što su klali i ubijali u kaznenim ekspedicijima 1914 (Arčibalda Rajs je samo u decembru te godine zabeležio maskar preko 1400 srbskih muškaraca, žena i dece), nego su rešili da sumnjivce bace na dugo logorsko umiranje.I ostvarili su naum, umnogome(3).
Srbi su Evropu sreli u konclogorima u Nađmeđeru, Ašahu, Mauthauzenu ( da, da, onom koji je radio i u Drugom svetskom ratu; Nemci su znali da im može zatrebati, pa ga nisu ni rušili ), Rabsu, Nežideru, Boldogasonju, Drozendorfu, Aradu, Cegledu, Karlštajnu, Paksu, Lopronju, Braunau, Sobošlou, Grosau, Milčinu, Kenigsrbriku, Deđmeđeru. Šest užasnih logora za Srbe osnovali su germanski saveznici Bugari na teritoriji svoje države. U austro-nemačkim i bugarskim logorima je vreme Prvog svetskog rata bilo je preko 260 hiljada državljana male i okupirane Kraljevine Srbije.
Da ne zaboravimo: preko 156 hiljada zarobljenih srbskih vojnika i oficira bačeno je u logore na teritoriji Austrije, Nemačke i Bugarske.
Konclogor Braunau u Češkoj primio je pet hiljada dečaka od sedam do petnaest godina, koji su živeli u tako teškim uslovima da je polovina njih umrla. (Eto otkud nadahnuće ustašama za dečje konclogore – iz kulturne i mile im Europe!) Od 1823 studenata Beogradskog Univerziteta, 350 ih je poginulo u ratu, a preko PET STOTINA ih je bilo u logorima.
Poznati istoričar Đorđe Stanković navodi i imena drugih logora na južnoslovenskim teritorijama crno – žute monarhije (opet uzori za NDH delatnost): Maribor, Šentilj, Koprivnica, Virovitica, Osijek, Tenje, Čepin, Dalj, Belišće, Donji Miholjac, Petrovaradin, Pleternica, Pačetin, Bobota, Sisak, Turanj, Poganovci, Bršadin, Žljebić. U jesen 1914, veli Stanković, bečki „vitezovi“ su „čistili“ srbska sela uz Drinu i pedesetak „sumnjivih“ sela u Sremu – iz tih krajeva je u logore odvedeno oko šezdeset hiljada ljudi, krivih zato što su rođeni kao Srbi. U Doboju je u logoru bilo između 30 i 40 hiljada omrznutih im „šizmatika“, koje su čuvali muslimanski šuckori. Pošto su logoraši obdan i obnoć bili na otvorenom, polovina ih je umrla…
Tako je bilo u Prvom svetskom ratu. Glavne ubice su često bili rimokatolici i muhamedanci našeg porekla, koji su odanost Beču dokazivali zločinima nad svojim biloškim srodnicima pravoslavne vere.
„Al rekosmo „Braća!“ i sve oprostismo“, zapisao je Vladika Nikolaj u svojoj Službi Novomučenicima Srbskim. I nastade Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
A onda je došao Drugi svetski rat.
Kako je Srbima bilo u Drugom svetskom ratu?
Hrvat jugoslovenske orijentacije, Nikola Nikolić, zatočenik jasenovačkog logora, pisao je, u svojoj knjizi o jednom od najvećih užasa 20. veka: “Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde…“(4)
Tako je bilo u NDH, koja je obuhvatala Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu. A u Srbiji Nemci, Bugari, Mađari, Arnauti – svako ubija Srbe kako stigne, i što više, po mogućstvu.
Ishodi?
Miloš Timotijević, autor izložbe o pobedi nad fašizmom: “Prema najumerenijim procenama Jugoslavija je imala oko 1,1 milion poginulih u Drugom svetskom ratu. Pojedine projekcije govore o 1,5 ili čak 1,8 miliona ubijenih. Nepotpuni popis žrtava (1964) registrovao je 147.025 poginulih (obuhvaćeno je 56-59% svih žrtava) sa prostora Srbije. Revidirani podaci govore o 160.000 poginulih, 102.000 trajno onesposobljenih i 324.000 ljudi koji su rat proveli u zatvorima, logorima i internaciji. Dodatna istraživanja, popisi i procene o pogibiji protivnika komunista (60-80 hiljada), dodatno uvećavaju broj stradalih osoba“.
„JAUK I GROBLjE JE NAROD MOJ“ (MILOŠ CRNjANSKI)
Kakav nam je, dakle, bio 20. vek?
Za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, istoričar Ljubodrag Dimić napisao je, potresan u svojoj činjeničnosti, tekst „Srpske žrtve u 20. veku“ („Iskra“, 1.juni 1999.). Da ga čujemo: „U ovom tragičnom veku Srbi su se borili u pet ratova za svoje preživljavanje, u kojima su iskusili i doživeli dva genocida, dva građanska rata, dve strane okupacije, pobedili u dva oslobodilačka rata, izgubili dva puta svoju državu i stvorili novu državu tri puta. U poslednjoj deceniji ovog veka, uz pomoć SAD i ujedinjene Evrope, Srbi su doživeli egzodus širokih razmera i izgubili svoje etničke teritorije. Od 24. marta 1999., Srbi vode svoj šesti rat u 20. veku sa jedinim ciljem da prežive, braneći svoje živote i svoju državu, čuvajući svoju tradiciju i identitet koji ne mogu opstati bez Kosova i Metohije.
U Prvom balkanskom ratu 1912., u kome su se borile balkanske države Srbija, Grčka i Bugarska protiv Turske, srpske žrtve su iznosile 30.000 ranjenih i ubijenih vojnika. Nerešeni politički i teritorijalni sporovi balkanskih država uzročili su Drugi balkanski rat 1913. godine u kome je Srbija pobedila, ali materijalno iscrpljena sa žrtvama od 41.000 vojnika.
Dva svetska rata svela su srpski narod gotovo na demografski minimum. ‘Demografski kolaps’ Srbije u Prvom svetskom ratu popeo se brojčano na oko 1.250.000 poginulih (402.435 vojnika i 845.000 civila), i oko 500.000 invalida sa trajno smanjenom radnom sposobnošću; demografski gubitak (ubijeni, nerođeni i radno nesposobni) iznosio je 35 odsto celokupnog stanovništva Srbije. Najveći gubitak pretrpelo je muško radno stanovništvo (između 18-55 godina) – 62 odsto celokupnog stanovništva (53 odsto ubijenih i 9 odsto invalida). Takvi gubici izazvali su iskorenjenje čitave nacije i uzrokovali trajne, nerešive posledice u patrijarhalnim srpskim selima (sa 22 odsto više žena nego ljudi). Ratovi za oslobođenje i ujedinjenje koji su trajali više godina (1912-1918) u kojima su se Srbi borili na strani Saveznika (Francuske, Engleske, SAD, Rusije, itd.) utrošili su mnogo životne snage i iznurili srpski narod, porodili ‘ratnu iscrpljenost’, ‘slabost’, ‘stagnaciju’ i gubitak čitavih generacija.
Kosa smrti u Drugom svetskom ratu odnela je najmanje 1.000.000 srpskih života (tačan broj nije nikada ustanovljen jer je komunistička vlast u Jugoslaviji 1946. godine ometala rad Komisije za utvrđivanje zločina okupatora iz političkih razloga). Kada se uključe zarobljeni i ranjeni, demografski gubitak srpskog stanovništva iznosio je preko 20 odsto. Nastanjen na teritoriji cele Jugoslavije, srpski narod je bio rasčerečen i izložen opasnosti biološkog, nacionalnog i kulturnog uništenja.
U periodu nemačke okupacije, više od 80.000 Srba je ubijeno, uglavnom u logorima smrti, specijalnim zatvorima, kaznenim ekspedicijama i odmazdama u kojima je 100 Srba ubijano za jednog ranjenog, a 150 za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Više od 350.000 Srba je nasilno odvedeno u nemačke logore.
 Na teritoriji italijanskog protektorata Velike Albanije (sa uključenom Metohijom), više od 10.000 Srba je pogubljeno, a najmanje 80.000 Albanaca je tu naseljeno. U mađarskoj okupacionoj zoni, samo u toku 1941. godine 10.000 Srba je ubijeno (od toga broja, 4.000 Srba je bačeno u smrznut Dunav, upravo na mestu gde je most koji je ovih dana razorio NATO svojim bombama). Rezultat bugarske okupacije bio je 20.000 ubijenih i 50.000 proteranih Srba. Zločin počinjen na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske imao je najveće proporcije. Teroru je izloženo 1.900.000 ljudi. Prema nemačkim izvorima, 700.000 Srba je ubijeno u Hrvatskoj, 250.000 pokršteno i preko 400.000 proterano u Srbiju.
Zločini su počinjeni protiv srpskog stanovništva u toku godina razbijanja Jugoslavije. Razbijanje SFRJ je obavljeno putem oružane secesije obilno pomognute od međunarodne zajednice. Načelo teritorijalnog integriteta jedne države i nepovredivost njenih međunarodno priznatih granica (Povelja UN, Zaključni akt Konferencije za saradnju i bezbednost u Evropi) nije poštovan u slučaju Jugoslavije. Pravo samoopredeljenja vezano je za federalne jedinice. Srbi su izuzeti iz univerzalnog prava na samoopredeljenje. Njihova obaveza da žive sa drugim nacijama u zajedničkoj državi je prenebregnuta. Diplomatsko priznavanje secesije omogućilo je građanski rat koji je počeo u Hrvatskoj 1991. i proširio se na Bosnu i Hercegovinu 1992. i bio oglašen agresijom.
U tim ratovima Srbi su pretrpeli teže gubitke od drugih naroda u Jugoslaviji. U 1990-im godinama oko 500.000 Srba su zauvek napustili Hrvatsku (emigrirali ili bili proterani). Prema nekim izvorima, 1991. godine je 723.665 Srba živelo u Hrvatskoj; danas ih ima 130 000 – 150 000. Stoga, demografski gubitak iznosi skoro 600 000 Srba. Prema procenama stručnjaka, broj srpskih žrtava u Hrvatskoj bio je 8.000 – 10.000. A od ukupnog broja žrtava u Bosni i Hercegovini (ocenjen na 80 000), više od 30 000 su Srbi.
U prvoj deceniji ovoga veka, Srbi su bili u većini u Makedoniji, Kosovu, Metohiji i Sandžaku (50,4 odsto). U Bosni i Hercegovini, oni su predstavljali većinu celokupnog stanovništva (43 odsto) i bili su u većini u 28 od 53 sreza. Srbi su živeli u kompaktnim grupama u Hrvatskoj, u Slavoniji (21 odsto) i Dalmaciji (17 odsto stanovništva). Predstavljali su brojčanu većinu u 20 srezova. Stotine hiljada Srba su bili primorani da napuste Kosovo i Metohiju. U periodu 1971-1981, broj Srba koji su emigrirali sa Kosova i Metohije bio je 13 puta veći od broja koji se tamo nastanio. Na kraju ovoga veka, očigledno je da su teritorije na kojima su Srbi živeli etnički ispražnjene. Političkom represijom, njihovo prisustvo u Hrvatskoj je smanjeno na postotak koji statitistički nije značajan. Danas predstavljaju samo 30 odsto stanovništva u Bosni i Hercegovini.
U međuvremenu u toku je razaranje Beograda po 42. put u njegovoj istoriji!“ Tako je, 1999, pisao profesor Dimić.
A ŠTA NAS SAD ČEKA?
U svom tekstu „Igre vatrom na Balkanu“ (Pečat, 6. novembar 2015,7), Nikola Vrzić piše: “Mračni oblaci novih oružanih sukoba nad Balkanom se zgušnjavaju. O tome govori i najuticajniji evropski političar, kancelarka Nemačke Angela Merkel./…/Mogući scenario je mračan koliko i predvidiv. Na primer, iznenadna erupcija nasilja na Kosovu i Metohiji koja se preliva na Makedoniju i na jug Srbije, Srbija mora da reaguje, sve se preko Sandžaka preliva i u Bosnu i Hercegovinu, reaguje Hrvatska…I eto Balkana u plamenu. Ili će krenuti iz Bosne, kao što sugeriše Džejms Lajon? Kako god, pitanje je samo, hoće li SAD pritisnuti dugme?“
Geopolitički analitičar iz Vašingtona, Andrej Koripko, u intervjuu „Geopolitici“ (novembar 2015, 39) još je jasniji: “Balkan je „slepa tačka“ američke kontrole nad Evropom, zahvaljujući činjenici da tri selektovane države – Republika Srpska, Srbija i Makedonija – još uvek nisu formalno progutane od strane NATO-a. Ove tri države, koje obuhvataju region centralnog Balkana, smatram najslabijom tačkom kontrole SAD nad kontinentom i one će zbog toga biti predmet destabilizacije u narednom periodu/…/Da zlo bude veće, postoji velika šansa da nasukane izbeglice, zaglavljene u centralnom Balkanu, nakon što su zidovima ograđene od Evrope, budu iskorišćene za neku vrstu nasilnog protesta protiv vlada (možda će „protestovati“ zbog objekata koji su obezbeđeni za njihov smeštaj), a sa stvarnim ciljem slamanja ovih država“.
NAROD KAO ŠTO SU SRBI NE SME DA ŽIVI UZ DUNAV, REKAO JE HITLER NOJBAHERU
A kad izbije rat na Balkanu, prvi na udaru su Srbi. Veliki broj „komšija“, Hitlerovih saveznika iz Drugog svetskog rata, su spremni da nas ubijaju u ime Novog poretka, i da nas bacaju u konclogore. A Srbiju vode ljudi koji buncaju o miru i EU integracijama, slepi pred činjenicama doba u kome živimo.
„ISTORIJSKE SVESTI NEMA BEZ SVESTI O ZLU“
Žarko Vidović
Zato se, po meri sila, treba spremati za novu borbu i nova stradanja. I zato sam izložbu povodom pobede nad nacizmom i fašizmom završio podsećanjem na reči Žarka Vidovića, srbskog filosofa i logoraša u Norveškoj u Drugom svetskom ratu (tamo je preko tri hiljada Srba ostavilo svoje kosti), izgovorene u intervjuu „Pečatu“ 2013: “Ipak, jedina i poslednja nacionalna elita bila je ona sabrana u logorima. U logore su dopremljeni ljudi iz partizana, četnika i 80 odsto njih koji nisu bili ni u jednom od ova dva pokreta. Oni su jednostavno bili Srbi i bili su u logorima baš zato što su Srbi, bez obzira na političku orijentaciju. Drugo, niko od njih nije bio siguran da li će preživeti, i vodili su računa o svemu, kao da ih sutra Bog može upitati ko su i šta su. Nama koji smo bili u logoru u Norveškoj, stalno je bilo na umu da neko može upitati kako su se držali ti Srbi. I mi smo se držali časno. Jer smo smatrali da nas istorija i zavet obavezuju da se tako držimo. /…/Kada smo se vratili u Jugoslaviju Tito nije dozvolio da logoraši osnuju svoju zajednicu, nego nas je svrstao u tzv. Savez boraca, jer se više plašio logoraša nego boraca. Tito je znao da su logoraši preživeli smrt, da su otpremljeni u logore kao Srbi i da je njima svaka ideološka podela strana. A ako niko u posleratnoj Jugoslaviji nije postavljao pitanje srpstva, logoraši su morali, jer su jedino oni čuvali živo pamćenje na logore i činjenicu da su tamo bili ne zato što su komunisti ili antifašisti, nego zato što su Srbi. Od tada se rađa osećanje da Evropa neguje neprijateljstvo prema Srbima. Potvrda toga bilo je napretek. Setite se da je Buš prilikom svog boravka u Zagrebu 2008. godine u jednom intervjuu zahvalio Hrvatima kao proverenim, starim saveznicima, iako je Hrvatska sa NDH bila najzločinačkija država u nacističkom bloku“(5).
ŠTA TREBA PAMTITI?
Ne smemo zaboraviti svoje slobodarsko iskustvo, bez koga prestajemo da budemo Srbi. Ne zaboravimo ni 1914, kada smo, čuvajući svoje dostojanstvo, ustali na Drini i Kolubari protiv višestruko jačeg neprijatelja; pamtimo da smo 27. marta 1941. rekli NE Hitleru; sećajmo se da smo prvi digli ustanak u okupiranoj Evropi te iste 1941; znajmo da se nijedan naš vojnik, čak ni kolaboracionista, nije našao na nemačkoj strani na Istočnom frontu protiv Rusije; imajmo u vidi 300 hiljada ruskih vojnika u borbama za Srbiju 1944. bez obzira što će nam biti teško ako budemo branili slobodu, biće nam još teže ako padnemo u ropstvo. A sve ovo znači – Srbi su mali veliki narod, bez obzira na sve padove i promašaje, i klovnokratsku političku „elitu“ koja bi da se odreknemo sebe zarad Vavilonske kule zvane EU.
Ili, kako bi rekao Aleksa Šantić: „Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/ al strah nam neće zalediti grudi. / Volovi jaram trpe, a ne ljudi,/ Bog je slobodu dao za čovjeka“.
O tome sam mislio i govorio kad sam otvarao izložbu u Čačku.
__________________________________
UPUTNICE:
1. Dr Miloš Timotijević: Sedamdeset godina od pobede nad fašizmom ( 1945 – 2015 ), Narodni muzej Čačak, 2015.
2. Mala knjiga velike mržnje/ Rečnik srbofobije, Lio, Gornji Milanovac, 2010. 3. http://www.pecat.co.rs/2010/03/vek-logora-za-srbe-dvojno-knjigovodstvo-smrti/
4. cit.prema: Nadežda Vinaver: Bogovi zla – njiga o jasenovačkom logoru, http://borbazaveru.info/content/view/8179/1/
5.http://www.pecat.co.rs/2013/03/dr-zarko-vidovic-logorasi-su-poslednja-srpska-nacionalna-elita/
Vladimir Dimitrijević
Fond Strateške Kulture |
