"Cuvajte se laznih proroka
koji vam dolaze u odelu ovcijem
a iznutra su vuci grabljivi."
(Mat.7,15)
Svedoci smo svakodnevno velike propagande raznih protestantskih,
istocnjackih i satanistickih sekti, koja se vrsi kod nas. Na ulicama srpskih gradova, a u
poslednje vreme cak i po selima, sve cesce se srecu ljudi koji dele nekakvu literaturu i
propovedaju Srbima o nekim novim spasiteljima sveta i covecanstva. U stampi na radio
emisijama i na televiziji kontinuirano se pojavljuju razni vracari, lazni proroci i
prorocice i tzv. ekstra sensi ("bioenergeticari" i "iselitelji").
Srbija kao da je postala Meka za delovanje sekti.
Zato, zapitajmo se sada svi mi pravoslavni vernici ko su ti ljudi?
Odakle su dosli i kada su poceli da se sire i na nasim prostorima? Sta oni to propovedaju,
da li imaju uspeha i ako imaju zasto? Najpre, trebalo bi razjasniti pojam sekte. Rec sekta
dolazi od latinske reci sequi sto znaci sledovati, pratiti necija nacela. U
hriscanstvu ova rec je dobila negativno znacenje i oznacava sve verske organizacije, koje
nemaju ni jedno svojstvo Hristove Crkve i koje svojim iskrivljenim tumacenjem Svetog Pisma
i nepriznavanja Svetog Predanja, svestene istorijske i zemaljske Crkve Hristove imaju za
cilj da razbiju jedinstvo Crkve. Sektastvo nije samo teoloska doktrinarna zabluda, koja
obicno nastaje iz neznanja i nedovoljne obavestenosti, sektastvo je jeres. Jeretik svojim
uprnim izopacavanjem i poricanjem osnovnih istina Hristove nauke, toboze u ime Svetog
Pisma i na osnovu Svetog Pisma, cini greh protiv vere i Crkve Hristove, a samim tim i greh
protiv Hrista. Zasto?
Da bi odgovorili na ovo vrlo znacajno pitanje, moramo prvo da
razjasnimo sta znaci rec "crkva" u srpskom jeziku. Ona nema samo znacenje
bukvalno prevedene grcke reci "kiriakon"- Gospodnji dom ili zgrada u kojoj se
vrse bogosluzenja. Znacenje reci "crkva" najbolje je izrazena u grzkoj reci
"eklisija" koja u najsirem smislu reci znaci skup, zajednica, a u nasem slucaju
znaci ne bilo kakva religiozna zajednica, vec hriscanska religiozna zajednica. Tako, kad
god se kaze rec Crkva u njenom pravom znacenju uvek se misli na Crkvu Hristovu, tj. na
zajednicu slobodnih licnosti koje veruju u Hrista Spasitelja roda ljudskog i koje su
sjedinjene u Njemu kao jednoj glavi svojoj (Mitr. Moskovski Makarije). Zato Sv. ap. Pavle
kada govori o izbavljenju roda ljudskoga u Hristu kaze da je to izraz Bozije
blagonaklonosti i volje: "Za ostvarenje punoce vremena, da se sve sastavi u Hristu,
ono sto je na nebu i ono sto je na zemlji u Njemu.(Ef.1,10). Ovim recima apostol Pavle
zeli da kaze da je Crkva Hristova Bozanska ustanova koju je osnovao sam Gospod Isus
Hristos. Nju ne sacinjavaju samo zivi ljudi na zemlji nego i andjeli nebeski i duse onih
pokojnika koji su po recima Sv. ap. Pavla dobar rat ratovali, trku zavrsili, veru odrzali
(2Tim.4,7). A obe te Crkve i nevidljiva nebeska i vidljiva zemaljska sacinjavaju jedno
isto svetotainstveno telo kojem je glava Gospod Isus Hristos po recima Sv. Pisma:
"Hristos je glava Crkvi". (Ef.5,23).
Upravo to jedinstvo zemaljske i nebeske Crkve u Hristu cini da Crkva
nije samo vidljiva zajednica vec je Ona jedan misticni organizam koji je tajanstvenim, ali
stvarnim vezama nerazdvojno vezan za Hrista. A sam spasitelj se o svom jedinstvu,
neraskidivoj vezi sa svojim vernicima, tj. svojom Crkvom najbolje izrazio kada je govorio
o Judejima, o neophodnosti pricesca za spasenje: "Zaista, zaista vam kazem: ako ne
jedete tijelo Sina Covecijega i ne pijete krvi njegove, nemate zivota u sebi. Koji jede
moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu" (Jn.6;53,56). Dakle pricesce
je u jednom tajinstvenom smislu pravo telo i prava krv Hristova i predstavlja tu
neraskidivu vezu izmedju Crkve i Hrista. Tamo gde nema tela i krvi Hristove nema ni Hrista
ni Njegove Crkve. Zato svaka ona verska zajednica koja nema istorijsku vezu sa Hristom i
apostolima, ako nema prave Svete evharistije tj. pravog tela i krvi Hristove i ako
osporava osnovne istine Hristove nauke ne moze biti Crkva, to je sekta. Osim toga i Sv.
Pismo izricito tvrdi da niko od ljudi ne moze osnovati Crkvu: "Jer temelja drugoga
niko ne moze postaviti osim postojeceg, koji je Isus Hristos" (1.Kor.3,11).
"Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima, kojim bismo se
mogli spasti" (Del.ap.4,12).
Medjutim, i pored svega recenog mnogi sektasi svoje zajednice nazivaju
Crkvom, ali to je onda samo prazan i uzurpirani naziv, a ne istinita Crkva. Sekte su u
stvari unutrasnji protivnici Crkve, jer poricu Crkvenu veru, Crkvenu organizaciju i
Crkvenu jerarhiju, a sektastvo nije samo verska zabluda nego greh protiv Crkve Bozije. To
je greh rasturanja Crkve Bozije, a samim tim i greh protiv Hrista, jer je Crkva -Hristova
zajednica, telo Hristovo a ne samo ljudska ustanova. Zato Hristos gonitelju Hriscana Savlu
pred Damaskom nije rekao Savle zasto gonis moju Crkvu vec: "Savle, Savle, zasto me
gonis?" (Del.ap.9,4). Ovde treba jos reci da je svaka sekta ravna otpadanju od Hrista
po recima evandjeliste Luke: "Ko vas slusa mene slusa, i ko se vas odrice, mene se
odrice: a ko se mene odrice, odrice se Onoga koji je mene poslao" (Lk.10,16). Tako
otpadnik, tj. onaj jeretik koji odbacuje Hrista i prestane da veruje u Njega kao Sina
Bozijeg, iskupitelja i Spasitelja roda ljudskog, koji odbaci veru u Njegovo Bozanstvo i u
Svetu Trojicu sam sebe odvaja od Hrista i Crkve Njegove. On je otpadnik (apostata), a
otpadnistvo (apostasija) je najtezi greh protiv vere. Osim toga, kada covek padnuvsi u
jeres sam sebe iskljucuje iz Crkve, tada ga odbacuje i nevidljivi sud Boziji a takodje ga
i Crkvena jerarhija vidljivim aktom iskljucuje iz svoje zajednice. Tako otpadnik trojakim
nacinom prestaje da bude clan Crkve.
Jer, Hristos je rekao:"Ja sam put i istina i zivot" (Jn.14,6)
i "Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje kao loza, i osusice se, i skupice se, i u
oganj baciti, i spaliti" (Jn.15,6). Ovim recima evandjelist Jovan zeli da kaze da kao
sto se loza kad se odvoji od cokota susi, sece, skuplja i u oganj baca, tako isto biva i
sa covekom koji otpadne od Hrista. Koliko je tezak greh otpadnistva objasnjava i
Sv.ap.Pavle u poslanici Jevrejima kada uporedjuje prestupnika Mojsijevog zakona sa
otpadnistvom od Hrista. "Kad neko prestupi Zakon Mojsijev, po iskazu dva ili tri
svedoka, ima da umre bez milosti; Zamislite koliko ce sada tezu kaznu zasluziti onaj koji
gazi Sina Bozijega, i krv Zavjeta kojom je osvecen za nevestu drzi, i Duha blagodati
vrijedja? Strasno je pasti u ruke Boga zivoga" (Jevr.10,28-29,31).
Stav Crkve prema jereticima zasnovan je prvenstveno na
Sv.Pismu."Ali ako vam i mi ili andjeo s neba propovijeda jevandjelje drugacije nego
sto vam propovjedasmo, anatema da bude!" (Gal.1,8) govori Sv.ap.Pavle galatijskim
hriscanima iskusavanim od jeretika. Apostol ovde izrice anatemu, prokletstvo zeleci time
da istakne vaznost cistote evangelske nauke, neizmenljivosti i nepovredivosti Evandjelja.
A posto je jeres namerno i svesno izvrtanje nauke Hristove laznim dogmama, laznim
prevodima ili pogresnim tumacenjima Sv. Pisma Sv. ap. Pavle nas savetuje: "Covjeka
jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, znajuci da se takav izopacio, i
grijesi; samoga sebe je osudio" (Titu,3,10-11).
Iz svega do sad recenog jasno je da jeretici kao i otpadnici uvek sami
sebe svojevoljno odlucuju od Crkve upornim ostajanjem pri svom pogrsnom ucenju. Crkva iako
u svom Crkvenom pravu poseduje pravila po kojima se takvi jeretici odlucuju tj. lisavaju
zajednice sa Crkvom ona ih uvek koristi u krajnjem slucaju, posle primenjenog niza
sredstava da se prestupnik popravi. Ona prvo uvek molitveno poziva gresnika na duboko i
iskreno pokajanje, jer i sam Gospod Isus Hristos dok je bio na zemlji nije nikoga odbacio,
strpljivo je cekao svacije pokajanje. Na prigovore fariseja zasto se druzi sa carinicima i
gresnicima On je odgovarao: "Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni. Jer nisam dosao
da zovem pravednike no gresnike na pokajanje."(Mt.9,12-13).
Crkva dakle u krajnjem slucaju nepokajanja izrice kaznu odlucenja, jer
je i sam Gospod polozio temelj odlucenju u svojoj Crkvi i uopste dao Crkvi vlast sudjenja
kada je kazao: "Ako li njih ne poslusa, kazi Crkvi; a ako li ne poslusa i Crkvu, neka
ti bude kao neznabozac i carinik" (Mt.18,17). Medjutim, Crkava se i tad usrdno moli
za odlucene i ceka njihov povratak i pokajanje, jer u opste kazna u Crkvenom pravu ima
lekoviti znacaj, predstavlja sredstvo za ozdravljenje, koje proizilazi iz zadatka same
Crkve - briga za spasenje svih.
Istorijski gledano sekte se pojavljuju vrlo rano, vec u apostolsko
vreme. O tome nam svedoci i Sv. ap. Petar u svojoj poslanici: "A bilo je i laznih
proroka u narodu, kao sto ce i medju vama biti laznih ucitelja, koji ce unijeti jeresi
pogibili i odricace se Gospodara koji ih iskupi i dovesce sebi naglu pogibao. I mnogi ce
poci za njihovim necistotama, zbog kojih ce pohuliti na Put istine" (2Petr.2,1-2).
Takodje o pojavi sekti jos u apostolsko doba govori Sv. ap. Pavle u svojim poslanicama
Korincanima i Solunjanima kada verne opominje da ih ne zbunjuju razni lazni ucitelji; a i
mnoga druga mesta u Sv. Pismu govore o ovom problemu. Tako, govori se o pojavi Simona
Vracara (Del.ap.8,9), o pojavi sekte Nikolaita (Otkr.2,15), o sektasima koji su tvrdili da
je Hristos vec dosao po drugi put kao i danasnji Jehovini svedoci (2 Tim.2,16-18). Pored
ovih nekoliko pomenutih sekti iz najranijeg doba Crkve bilo je jos i raznih gnostickih
sekti a sve one zajedno svedoce da se Crkva vec od svog postanka borila sa sektama i
jeresima.
No, iako su sektasi i uzrocnici sektastva bili stalno prisutni u
istoriji Crkve, period reformacije, koji je zapoceo u XVI veku, bio je izuzetno
"bogat" sektama i jeresima. Iz tog doba i iz tog izvora potekle su mnoge sekte i
jeresi. Neke od njih su iscezle, a neke su se zadrzale i do danas ili u istom vidu ili
nesto promenjene ili preobrazene. Reformacija je bila, a i danas jeste idejni izvor i
nekadasnjeg i savremenog sektastva. Zasto i o cemu se zapravo tu radi?
Naime, kada je pocetkom XVI veka, tacnije 1517.god. prof. teologije na
Univerzitetu u Vitenbergu dr. Martin Luter javno ustao protiv raznih novotarija u
Rimokatolickoj Crkvi i autoriteta papstva uopste, zapoceo je proces reformacije. On je
prvenstveno bio uperen protiv Rimokatolicke Crkve i vrlo brzo je kao kakva epidemija
zahvatio citavu Evropu. Engleska, a narocito Nemacka pretrpela je strahote
tridesetogodisnjeg verskog rata izmedju rimokatolika i protestanata medjusobno, jer su se
vec na samom pocetku reformatorskog, protestantskog pokreta pojavila razna ucenja. Ni
Luter a ni njegovi sledbenici Kalvin, Cvinglin i engleski kralj Henrih VIII nisu vise
imali ni vlasti ni mogucnosti da odrede granicu dokle se sme ici sa reformacijom
Rimokatolicke Crkve. Tako se pojavio veliki broj sekti u krilu protestanstva vec na
pocetku pokreta reformacije, a u XIX i XX veku nastaje njegovo naglo drobljenje.
Verovatno da vodje ovog pokreta nisu zelele da do toga dodje, ali su
sigurno bili posredni izazivaci te rascepkanosti, jer su dali idejni i psiholoski osnov za
to. Naime, Luter je tvrdio da se covek pred Bogom opravdava samo verom u Hrista bez dobrih
dela. Da bi potkrepio ovo svoje tvrdjenje, Luter je prilikom prevodjenja Sv. Pisma na
nemacki jezik u poslanici Rimljanima, trecoj glavi 28 stihu dodao rec SAMO. U nasem
sinodskom prevodu na tom mestu pise: "Mislimo dakle da ce se covjek opravdati verom
bez djela zakona" (Rim.3,28), a u Luterovom "samo" verom bez djela zakona.
Tako je ispalo da ovo mesto u Sv. Pismu potvrdjuje Luterov stav da se covek opravdava samo
verom sto u stvari nije tacno. Sv. ap. Pavle u poslanici Rimljanima ovom recenicom zeleo
je zapravo da kaze da Zakon koji je bio dat samo Jevrejima nije vise sredstvo spasenja.
Sjedinjenjem Bozanske pravednosti sa ljudskom prirodom Isusa Hrista data je pravednost
Bozija celom covecanstvu i Jevrejima i mnogoboscima. Sada je delotvorna vera a ne Zakon
sredstvo kojim se covek opravdava u Hristu. Ovakvim postupkom Luter je dao biblijsko
potkerpljenje koje je vec bilo ne samo psiholoski osnov za moralnu lenjost i opustenost
vec i idelan osnov za sektasenje. Jer kad neko uobrazi da je "poverovao u Rec
Boziju" onda je on ubedjen da je "spasen" samo kroz svoju novu veru. Isto
tako zacetnici protestantizma smatrali su da je samo tekst Sv. Pisma jedini izvor vere i
merilo istinitosti i da svako moze da ga cita i tumaci bez obzira na autoritet Crkve, jer
ce sam Duh Sveti protumaciti i uciniti jasnim njegov smisao. Posledica ovakvog stava je
naravno neminovan raspad protestantizma na sekte, jer svaka sekta po ovome moze sebe da
smatra jedino ispravnom. Najzad da spomenemo jos jedan doprinos protestantizma razvoju i
pojavi sektastva. To je protestantski racionalizam koji je poceo prosto sa obozavanjem
Biblije, a kasnije se pretvorio u takvu radikalnu kritiku Biblije koja je protestantske
teologe vodila u odbacivanje same Biblije kao Bozanske knjige.
Na osnovu tih protestantskih nacela svaka sekta je sada donosila svoje
specificne stavove o Sv. Pismu, Sv. predanju, Sv. Trojici, Gospodu Isusu Hristu i o svim
ostalim ucenjima Hristove Crkve zeleci time da ospori istinitost Crkvenog veroucenja.
Reformacija nekih sekti otisla je tako daleko da se i one same prosto nalaze na samoj
granici judejstva i hriscanstva (na pr. Jehovini svedoci).
Uopste, u istoriji Crkve od njenog postanka pa do danas uvek je bilo
raznih sekti i sektastva. O njima je i sam Spasitelj izrekao nekoliko prorocanstava:
"Jer ce mnogi doci u ime moje govoreci: Ja sam Hristos. I mnoge ce prevariti."
(Mat.24,5). "I izaci ce mnogi lazni proroci i prevarice mnoge." (Mt.24,11).
Ovde bismo mogli sada da zapitamo: zar nije Hristos mogao da ucini tako
da ljudi od Crkve ne otpadaju? Naravno da je mogao svojom Bozanskom moci. No ipak to nije
ucinio zato sto Bog voli da covek bude slobodno bice tj. licnost i da se za Njega i
Njegovu Crkvu odluci po slobodnoj volji, a ne po moranju bilo fizickom bilo cudesnom. A za
pozitivnu odluku dao je dovoljno dokaza o svojoj Crkvi da je istinska i prava. Pre svega,
Hristova Crkva nije skorasnja tvorevina, ona postoji vec skoro dve hiljade godina i
nadzivela je mnoga silna carstva, a osim toga stalno je prisutno zivo i ocigledno
delovanje Bozije blagodati kroz njeno bogosluzenje, Sv. Tajne i obrede (bogojavljenska
vodica, Sv. pricesce, molitve i dr.). Zato biti clan pravoslavne - prave Crkve predstavlja
veliku milost Boziju i srecu. Ona svojom istinom, svojim pravoslavljem koje je sacuvano i
zapecaceno krvlju apostola, mucenika i svih svetih prevazilazi sve nepravoslavne, tkz.
Crkve i ispravnim putem vodi ka spasenju. Zato Sv. Jovan Zlatousti savetuje: "Ne
udaljavaj se od Crkve, zato sto nema niceg jaceg od Crkve. Tvoja nada je Crkva, tvoje
spasenje je Crkva, tvoje utociste je Crkva. Ona je visa od neba, sira od zemlje. Ona nikad
ne stari, nego uvek cveta." A pojava sekti i jeresi neka ne zbinjuje i zavodi verne
hriscane. Sekte ce uvek postojati jer je covek po prirodi i ogranicenog znanja i
greholjubivih sklonosti, a djavo je lukav i zeli da Crkvu razori. To naravno nikad nece
moci da ucini, jer je to i sam Spasitelj obecao u razgovoru sa Sv. ap. Petrom: "A i
ja tebi kazem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidacu Crkvu svoju i vrata paklena nece
je nadvladati." (Mt.16,18). To znaci da su vrata pakla - razne sekte, vracari,
gatari, zvezdocatci i eksta sensi nemocni pred imenom Gospoda Isusa Hrista.
Ovo zlo seme posejano je na zalost i po Srpskom narodu. Iako je i na
ovim nasim prostorima sekti uvek bilo o cemu nam svedoci i druga beseda Sv. Save na saboru
u Zici, sektastvo je medju Srbima pojava relativno novijeg datuma. Prva protestantska
sekta medju Srbima pojavila se u drugoj polovini 19.-tog veka i bili su to Nazareni. Oni
su danas skoro iscezli, ali su zato za poslednjih 120 god. mnoge druge sekte uvezene iz
inostranstva. Posle drugog svetskog rata sektastvo u Srbiji kao da dozivljava svoj
"procvat" i po broju vrsta i po broju pripadnika. Osim protestantskih sekti
pojavile su se mnoge istocnjacke sekte a takodje i vrlo siroka i kompleksna satanska
delatnost. Navescemo ovde samo neke brojnije i najagresivnije sekte koje svakodnevno
pridobivaju-porobljavaju veliki broj srpskih pravoslavnih dusa. Od protestantskih sekti to
su: hriscanska adventisticka crkva (subotari), baptisti, mormoni, Jehovini svedoci,
hriscanska pentakostna crkva, metodisti, nova apostolska crkva, a od nedavno i sekte:
univerzalni zivot, slobodna crkva, apokalipticka sekta i mnoge druge. Registrovanih ima
oko dvesta. Razni istocnjacki pokreti i okultisticke grupe su takodje na nasu nesrecu vrlo
siroko rasprostranjene. Od njih se posebno izdvajaju: pokret za svesnost Krisne,
Transcedentalna meditacija, Ordo templi orijentis, otvoreni satanisti, Rozenkrojceri, Oso
raxnes, Nju ejdz, Sai Babin pokret, Bela gnosticka crkva, udruzenje parapsihologa
"Nikola Tesla", antropozofi i teozofi, a i mnoge manje grupe koje svakodnevno
nicu i kriju svoja prebivalista i mesta sastajanja. Svim ovim demonosluziteljkama obavezno
treba pridodati sve lazne proroke, vidovnjake, bioenergeticare i narocito astrologe koji
su u poslednje vreme postali izuzetno popularni i kod nas. Njihovoj popularnosti i sirenju
dosta kumuju i mas-mediji jer, svakodnevno na TV, radio i stampa objavljuje njihova
"otkorvenja" i tako uticu na formiranje javnog mnjenja prosecnih verskih
neobrazovanih lica, a mogu da obmanu i delimicno ucrkovljene vernike. Uzroci tako naglog
razvoja sekti kod nas su visestruki. Iako svaki sektas posebno moze da ima svoje licne
razloge zbog kojih je otisao u ovu ili onu sektu postoje i izvesni opsti razlozi. Neki od
njih su: masovna obezbozenost srpskog naroda, nepoznavanje sopstvene vere i kulture,
neposecivanje Crkve i nepricescivanje. Ateizam je za poslednjih 50 god. uzeo i jos uvek
uzima veliki danak. Pola veka veronauka je izbacena iz skola a bezbozni mas-mediji
neprestano su vrsili antipropagandu pravoslavne vere, Srpske Pravoslavne Crkve,
svestenstva i hriscanskog zivota i morala. Mnoge generacije su odvojene od Crkve i
obezbozene. Ponudjena im je sloboda bez Boga koja zapravo nije sloboda vec nistavilo.
Ljudska licnost je potisnuta i covek u ovom otudjenom svetu postao je samo korisni
"objekat". Zato danas mnogim generacijama proslost izgleda nevazna, sadasnjica
nepodnosljiva i sumorna, a buducnost neizvesna i teska.
Duhovno umrtvljeni i malaksali ne osecaju nikakvu ni sigurnost, ni
toplinu, ni izvesnost. Medjutim, s obzirom da je Bog stvorio coveka po svom liku i
podobiju, on normalno u sebi ima poriv ka vecnom zivotu i zato kada ostane bez Istine, on
je izgubljen, on neprestano traga za njom. Traga za licnim identitetom koji vecno moze da
postoji jedino u Bogu. Bog je ljubav i covek kada se nadje izvan te zajednice ljubavi sa
Bogom on gubi svoju jedinu pravu slobodu, njegova licnost umire, gubi svoju jedinstvenost
i svodi se na nivo apsolutne anonimnosti. Covek postaje samo tacka ili u najboljem slucju
cifra na komjuterskoj listi. Tako izgubljeni i unesreceni ljudi lutaju kao ovce bez
pastira i lako postaju plen vukova sektasa, koji rado nude neku zajednicu u kojoj ce covek
navodno dobiti neko razumevanje, zastitu i utehu. U sustini sve je to samo privid ispod
koga se krije neprijatelj roda ljudskog - satana.
A za sve one nesrecne Srbe koji su zaboravili da je Pravoslavlje uvelo
srpski narod u istoriju i dalo im kulturu i novi duh koji cezne za slobodom i savrsenom
licniscu, odricanje od Pravoslavne vere znaci napustanje svoje istorije i odricanje od
svoje duse. Zato nas veliki ispovednik pravoslavlja vladika Nikolaj Velimirovic porucuje
svima nama: "Pravoslavlje je nesto prirodno za sve nas Balkance uopste, a za Srbe
posebice. ("Sta je prirodno za nas" - Sabrana dela knj. 9 str. 764).
