Pojedini Jevreji su pojam fizičkog pranja vodom shvatali na duhovan način i mislili su da pre obroka treba da operu ruke, zato da se ne bi duhovno oskrnavili zbog svog fizičkog kontakta sa grešnicima i tako sami postali grešni. Kako su Jevreji formirali shvatanje da je greh čak i dodirnuti mnogobošca, takvo shvatanje se ispostavilo kao prepreka prorečenom propovedanju Jevanđelja drugim narodima. Naime, još je prorok Danilo izneo proročanstvo da će tri i po godine po Hristovom raspeću Jevanđelje početi da se propoveda mnogobošcima. Da bi praznoverje koje tu misiju sprečava bilo osporeno, u prorečeno vreme, apostol Petar dobija viziju sa životinjama, gadnim za jelo, za koje mu se daje naredba da ih pojede:
„I vide nebo otvoreno i sud nekakav gde silazi na njega, kao veliko platno, zavezan na četiri roglja i spušta se na zemlju; U kome behu sva četvoronožna na zemlji, i zverinje i bubine i ptice nebeske. I postade glas k njemu: Ustani, Petre! Pokolji i pojedi. A Petar reče: Nipošto, Gospode! Jer nikad ne jedoh šta pogano ili nečisto. I gle, glas opet k njemu drugom: Šta je Bog očistio ti ne pogani. I ovo bi triput, i sud se opet uze na nebo.” (Dela 10,11-16)
Bliski kontakt sa mnogobošcima su mnogi Jevreji doživljavali kao nešto gadno, adekvatno jedenju nečiste hrane, pa je zato apostolu na takav način pokazano da treba da se odrekne tog jevrejskog rasističkog odnosa prema mnogobošcima. Apostol Petar to sam priznaje kada je potom njegova misija odmah po toj viziji bila usmerena prema mnogobošcima:
„I reče im: Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tuđinu; ali Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem poganim ili nečistim;” (Dela 10,28)
Takav prezriv odnos nekih Jevreja prema drugima nailazio je na osudu još u starozavetno vreme, od strane proroka Isaije koji je takav odnos okarakterisao kao odliku licemera:
„Vas dan pružah ruke svoje narodu nepokornom, koji ide za svojim mislima putem koji nije dobar, narodu, koji me jednako gnevi u oči, koji prinosi žrtve u vrtovima i kadi na opekama; koji sede kod grobova i noće u pećinama, jedu meso svinjsko i supa im je nečista u sudovima; koji govore: Odlazi, ne dohvataj me se, jer sam svetiji od tebe, ti su dim u nozdrvama mojim, dim koji gori vas dan.” (Isaija 65,2-5)
Licemeri, koji površno samo na osnovu spoljnih pravila ponašanja definišu pojam greha, nesvesni da je pitanje greha pitanje motiva ljudskog srca, pokazivali su sklonost da svoje grehe samo sputavaju u ispoljavanju i da se onda gade onih koji te iste grehe otvoreno ispoljavaju. A kada bi ih same snalazila teška iskušenja, onda bi njihovo licemerstvo „pucalo”, pa bi sami pokazivali iste grešne manifestacije koje su kod drugih osuđivali.
Da bi mogli da opstanu kao licemeri, oni su morali da prezru starozavetnu svetlost o Božjem zakonu koji ukorava grehe srca i da te zahteve nadomeste zahtevima svoje ljudske tradicije, koja pored promovisanja formalnog tumačenja zakona, proglašava duhovno opasnim fizički kontakt sa drugim grešnikom. Učenje Svetog pisma se ograđuje od takvog shvatanje greha, proglašavajući ga plodom ljudskih, a ne božanskih zahteva:
„Ako dakle umreste s Hristom stihijama sveta, zašto se kao živeći u svetu prepirete: Ne dohvati se, ne okusi, ne opipaj; koje je sve na pogibao onome koji čini, po zapovestima i naukama ljudskim?” (Kološanima 2,20-23)
Kada su takvi ljudi jednom prilikom zamerili Isusovim učenicima što nisu oprali ruke pre jedenja hleba, Isus ih je nazvao licemerima i otkrio suštinu njihove zablude:
„Licemeri! Dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim. I dozvavši ljude, reče im: Slušajte i razumite. Ne pogani čoveka šta ulazi u usta; nego šta izlazi iz usta ono pogani čoveka.” (Matej 15,7-11)
Kako su i sami Isusovi učenici bili zbunjeni takvim odgovorom, On im se lično obratio i takvo praznoverje ukorio kao nerazumno, što znači da su oni sami trebali svojim razumom da shvate da je ono pogrešno:
„A Isus reče: Eda li ste i vi još nerazumni? Zar još ne znate da sve što ulazi u usta u trbuh ide, i izbacuje se napolje? A šta izlazi iz usta iz srca izlazi, i ono pogani čoveka. Jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga. I ovo je što pogani čoveka, a neumivenim rukama jesti ne pogani čoveka.” (Matej 15,16-20)
Jedenje hrane rukama koje su bile u kontaktu sa drugim grešnicima nikoga ne može oskrnaviti grehom jer je pitanje greha pitanje motiva srca i zavisi od ličnog čovekovog izbora u trenucima kušanja. Pokušaj da se unutrašnja duhovna nečistota duše zavara obraćanjem pažnje na čistoću ruku i tela poznata je i u savremenoj psihologiji pod pojmom opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kada osoba oseća teskoban strah da će joj nepodnošljivo nauditi njen kontakt sa prljavštinom i zbog čega oseća duboko rasterećenje napetosti učestalim prisilnim pranjem ruku i tela.
Opterećenost formom, a zanemarenost motiva srca bilo je iskušenje onih ljudi kojima je Isus govorio:
„Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.” (Matej 23,25-28)
Iskrivljena interpretacija greha bila je iskušenje i među ranim hrišćanima. Kada su na pijacama kupovali meso životinja koje su bile žrtvovane paganskim božanstvima, nekima se činilo da bi jedenje takve hrane značilo skrnavljenje sa paganskim božanstvima. Apostol Pavle za braću koja tako misle kaže da su slabog razuma i njihove zablude osporava razumnim argumentima, ali zastupa da ih ne treba sablažnjavati (1.Korinćanima 8,1.4.7.10-13) (Rimljanima 14, 1-3. 14-15).
Isto tako kako jedenje hrane posvećene idolima nikoga ne može da opogani pred Bogom, tako ni jedenje same nečiste hrane nikoga ne može učiniti grešnim, ali svakako otkriva grešnost srca iz koga izlazi nemar prema zdravlju i lakomost prema užitku. Iako ne treba verovati u magično štetan uticaj nezdrave hrane na naš duh to ne znači da naš nemar prema zdravlju i ropstvo porocima ne otkriva da smo imali duhovni problem pre nego smo uzeli zalogaj nezdrave hrane ili povukli u sebe dim marihuane. Nemar prema zdravlju i lakomost prema užitku predstavljaju kršenje Božjeg zakona. A Božji zakon gleda i na smisao naših postupaka i na motive srca iz kojih naši postupci proizilaze.
Jedenje nezdrave hrane i druge nezdrave životne navike predstavljaju kršenje Šeste Božje zapovesti „Ne ubij” (2.Mojsijeva 20,13) jer otkrivaju čovekov nemar prema sopstvenom zdravlju i životu.
Nezdrava ishrana i ugroženo zdravlje su često samo posledica kršenja Prve Božje zapovesti „Nemoj imati drugih bogova osim mene” (2.Mojsijeva 20,3), onda kada čovek pokušava da žeđ duše, umesto u Bogu, zadovolji neumerenom i nezdravom ishranom, i raznim porocima. No, ropska potreba za užitkom u hrani i napicima jeste greh čak i ako čovek zloupotrebljava zdravu hranu i zdrave napitke radi satisfakcije svog duha. Za takve osobe apostol Pavle kaže da im je trbuh bog (Filibljanima 3,19). | 
