Стака Пејић дала је новац да се у лозничком насељу Лешница 1900. године сазида школа, 1902. обнови храм који се данас зове Храм Светих апостола Петра и Павла, 1907. сазида амбуланта и стан за лекара, као и да се у Бањи Ковиљачи до 1913. сазида објекат у којем ће, ради лечења, боравити сиромашни.
Невероватна прича јер пре Другог светског рата жена није имала право гласа, жена која је била писмена у Србији била је реткост, а да је имала могућност да својим новцем нешто гради или да се самостално бави неким послом била је готово немогућа варијанта. Уосталом, за то јој је, пре свега, била потребна дозвола мужа. Ипак, у лозничком насељу Лешница живела је Стака Пејић, рођена 1838. године у богатој породици Божић, која је од свог мужа Милисава добила дозволу да се бави трговином.
Преко суда до своје имовине
Причу о Стакиној борби да сачува своју имовину испричала је Марија Шћекић Марковић, етнолог у Музеју Јадра:
„Како Стака и Милисав нису имали деце, одгајали су Спасоја и Драгутина, синове Милисављеве браће. Милисав је умро 1888. и у тестаменту написао шта коме оставља. Последња жеља била му је да свом имовином до смрти располаже супруга Стака, а написао је упутства како се имовина има поделити након њене смрти. Међутим, Спасоје и Драгутин нису желели да испуне стричеву жељу већ су хтели да све одмах припадне њима. Стака је позвала у помоћ своју браћу и рођака адвоката да је заступају на суду, јер она као жена то није могла. То је био један од првих спорова за наслеђе у Србији, а спор је окончан у Стакину корист. Године 1908. одвојила је новац, и преко браће и адвоката, поднела захтев за добротворни фонд. Указ о одобрењу Фонда удове Стаке Пејић потписао је краљ Петар Карађорђевић 1913. године. Још пре оснивања фонда, Стакиним новцем је у Лешници сазидана зграда у којој је била амбуланта и стан за лекара. Обезбедила је и новац за плату лекара. Одвојена је и сума за лекове, како би се најсиромашнији бесплатно лечили. Све то је функционисало до избијања Другог светског рата. Данас се у кући, где је некада била амбуланта и лекарски стан, налази обданиште Звончић. На објекту је постављена табла на којој пише: „Стака Пејићка подиже овај стан Лекару Лешничком 1907.“
Бања је и за сиромашне
Стака је желела да помогне и лечење сиромашних у Бањи Ковиљачи, наставила је да прича Марија Шћекић Марковић:
„Зато је одлучила да и тамо да средства за зидање зграде. Објекат је сазидан на државном земљишту. Не зна се тачно када. Зграда је у облику ћириличног слова Ш. Има централну зграду са широким антреом и мали спратни простор. Кроз дугу историју зграда је мењала функцију и намену, али је увек била позната као зграда Стаке Пејић. Када су аустроугарски војници 1914. године ушли у Бању Ковиљачу опљачкали су је и руинирали. После Првог светског рата ову зграду Стаке Пејић добила је на коришћење друга жена која је такође задужила српски народ – Енглескиња Етел Роуз Банкарт. Банкартова је са ратном сирочади, у задужбини Стаке Пејић, боравила до 1925. године.”
Неиспуњена жеља
Ипак, остала је једна неиспуњена жеља Стаке Пејић.
„Стака је дала новац да се у Лешници 1900. године подигне школа са четири учионице, а после је орочила нека средства и по тестаменту из 1911. године требало је да се од камате, почев од 1933., помогну сиромашне девојчице које би у новој школи училе вез, кување, домаћинство... На жалост, та жеља јој се није остварила, јер су такве школе у међувремену укинуте,” објаснила је Марија Шћекић Марковић.
Обнова храма
Помагала је у и обнову православног храма у Лешници.
„Стакин муж Милисав је у свом тестаменту тражио да се молерише црква посвећена Сабору Светог арханђела Гаврила у Лешници и да се направе звона за цркву, а да се Стака и он ту сахране. Храм је први пут обновљен 1902. године захваљујући Стаки Пејић и тада је променио име у Храм Светих апостола Петра и Павла. Када је Милисав умро ту је и сахрањен, а Стака је умрла у Врњачкој Бањи 1916. године где је и сахрањена. После 13 година њене кости су ексхумиране и пренесене у Храм Светих апостола Петра и Павла у Лешници да би била сахрањена поред мужа. Гробови им се налазе у порти поред темеља цркве, па се не виде, али је на том месту на цркви стављена спомен плоча,” завршила је причу о овој добротворки Марија Шћекић Марковић.
Неправедно заборављена
Жалосно је што се о доброчинству Стаке Пејић мало зна. Ниједан објекат у Бањи Ковиљачи, Лешници или Лозници, не носи њено име нити јој је подигнут споменик. Тек 2017. године одлуком о именовању улица и тргова Бања Ковиљача има улицу са њеним именом. Објекат који је у Бањи Ковиљачи подигла Стаке Пејић обележен је инфо-таблом 2020. захваљујући Туристичкој организацији града Лознице.