Wednesday
2018-12-12
7:53 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Mojsije i njegov faraon »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 37

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

"MOJSIJEV FARAON": Svetilište Ramzesa II u Abu Simbelu

Božiji zakonodavac >

Mojsije i njegov faraon

Iako želimo da pođemo od pretpostavke da je Mojsije iz Starog zaveta istorijska ličnost, o njemu ne postoji nijedan siguran dokument, a pojavio se u relativno prosvećenoj, kulturnoj sredini, koja je ostavila brojne zapise, verodostojne podatke

Legendum na latinskom jednostavno znači da nešto valja pročitati. Time unapred ništa nije rečeno o istinitosti zapisanog. Osnivači velikih religija čovečanstva, Mojsije, Buda, Isus Hristos i Muhamed su za sve one, koji nisu vernici nenagriženi sumnjom, likovi iz međuprostora između legende i istorije. Velike knjige tih religija, ukoliko ih kao vernici ne shvatimo kao višu istinu, nesumnjivo su bestseleri, a predmet je beskonačnog naučnog nadmudrivanja šta je u njima istina, šta legenda, čak i ako je, kao u Starom zavetu, veliki deo poglavlja formalno napisan kao istorija jevrejskog naroda.

Osnivači budizma i islama, Gautama Sidarta, rođen oko 563. godine p.n.e., i Muhamed, rođen oko 570. godine n.e., znači, živeći na ovom svetu jedan od drugog u razmaku od hiljadu godina, nesumnjivo su istorijske ličnosti, mada su većinom svojih dela, učenjem i samim svojim životom ušli u legendu. Daleko najstariji među pomenutim osnivačima religija, Mojsije, ukoliko prihvatimo rasprostranjeno uverenje nauke da je takođe istorijska ličnost, spada u istu kategoriju. Ukoliko bismo pošli od pretpostavke da je "njegov" faraon bio Ramzes II, Mojsije se pojavio negde između 1250. i 1210. godine pre nove ere, ali ako je to bilo doba vladavine Ehnatona, što ćemo pokušati da izvedemo na osnovu indicija, još mnogo ranije, 1350. godine. Pošto naše računanje "pre" ili "posle" "nove ere" zapravo polazi od pretpostavljenog rođenja Isusa Hrista, o njegovoj kalendarskoj poziciji u ovom kontekstu i ne treba da se nagađa.

PETOKNJIŽJE: Razmišljajući o Mojsiju kao osobi na granici između legende i istorije, pre svega moramo da se oslonimo na pet prvih knjige Starog zaveta, na Pentateuh. Reč "pentateuh" zapravo znači pet posuda. Pet posuda zbog toga što su se svitci pergamenata čuvali u posudama, uobičajeni prevod petoknjižje doslovno nije tačan, u prenosnom ipak jeste, jer se sadržaj svitaka iz svake takve posude pretočio u po jednu od "pet knjiga Mojsijevih". Ni te knjige, naravno, nije napisao Mojsije, zabeležene su više stotina godina posle njegovog pretpostavljenog života, prvobitno na starom hebrejskom jeziku oko 440. godine pre nove ere, dok je prevod na grčki jezik, na koji se teolozi oslanjaju, nastao tek oko 250. godine nove ere, dakle, posle Hrista, znači, takoreći istovremeno sa jevanđeljima Novog zaveta.

Na osnovu Pentateuha pretpostavljamo da je Mojsije samim svojim rođenjem povezan sa jednim od faraona i njegovom kćerkom. Poznati su svi faraoni, odnosno, dinastije faraona, počevši od takozvane prve dinastije gotovo tri milenijuma pre nove ere.

Mojsije u naše vreme može da nas zainteresuje kao osnivač i prvi i osnovni prorok religije, koja se na srpskom jeziku često po njemu i zove mojsijevska. On Jevreje smatra svojim narodom, odnosno narodom izabranim od onog Boga koga jedino priznaje. Upravo taj narod je vekovima bio izložen progonima, koji su svoju modernu kulminaciju dostigli sredinom dvadesetog veka.

KO JE MOJSIJEV DEDA: Tomas Man u svojoj noveli Zakon tvrdi da je Mojsije bio unuk faraona, da je faraonova kći imala hiroviti, brzopleti odnos sa nekim zgodnim jevrejskim robom. Kad se iz te veze rodilo dete, izmislila je priču da ga je izvukla iz vode Nila i dala jednoj jevrejskoj dadilji. Faraon zna da mu je Mojsije unuk – piše Man – a to znači da polovinom svoje krvi pripada dvoru i dinastiji, ali drugom polovinom narodu koji predvodi. Taj narod se razmnožava tako brzo da postaje politički problem koji svakako mora da se reši. Man prihvata rasprostranjeno, ali nikada dokazano mišljenje da je faraon o kome je reč bio Ramzes II. Ali Zigmund Frojd ne misli tako.

EHNATON: Reformator vere

Frojd u knjizi Čovek Mojsije i monoteistička religije nudi dokaze da prvu pojavu Mojsija valja tražiti negde oko 1350. godine pre nove ere, a to bi bilo neposredno posle vladavine faraona Ehnatona, za koga znamo da se zalagao za veru u samo jednoga boga. Ukoliko povežemo priče Tomasa Mana i Zigmunda Frojda, dolazimo do pretpostavke da je Mojsije bio unuk Ehnatona i njegove supruge Nofretete, tako lepe i tajanstvene da njen lik još i danas ukrašava kutije sa egipatskim cigaretama ili prospekte preduzeća za vazdušni saobraćaj. Svakako možemo da utvrdimo velike sličnosti učenja koje je Ehnaton propovedao i pokušavao da nametne društvu svoga vremena i vere koju pripisujemo Mojsiju.

Amenofis IV – koji će docnije uzeti ime Ehnaton, što bi možda bolje bilo izgovarati kao Ehn-Aton – krunisan je za kralja Egipta – za faraona – 1361. godine pre nove ere. Sad smo na pouzdanom tlu istorije. U to vreme Egipat na neki način, neposredno ili posredno, vlada celim tada poznatim svetom. Vladari drugih država, kao što su Vavilon, Hati, Mitanija ili Krit, plaćali su mu danak. Tadašnji Egipat znatno je veći od današnjeg, pripadaju mu Palestina, Sirija, Nubija sve do trećeg katarakta Nila, Libija. O tadašnjoj diplomatskoj veštini, očigledno još više cenjenoj od vojničke, svedoči korespondencija sa vladama zemalja koje su u nekoj vrsta vazalskog odnosa sa Egiptom.

Otac Ehnatona, to jest Amenofisa IV, bio je Amenofis III, prvi veliki egipatski vladar koji se oženio devojkom iz naroda. Zvala se Teje. Pošto su se i za vreme vladavine njenog muža, a docnije i sina, raznim podnescima ljudi obraćali neposredno njoj, saznajemo da je imala veliki, ponekad verovatno presudni uticaj na državne odluke kroz dve generacije.

KONFEDERACIJA BOGOVA: Imena faraona su donekle označavala i politiku, odnosno, principe i poglede njihovog nosioca, otprilike kao što u naše vreme rimski papa izborom svog novog imena označava put kojim namerava da povede svoju crkvu. Ime Amenofis znači "Amun je milostiv". Amun – ili Amon – u osnovi je bio bog grada Tebe, osim toga, šire shvaćeno, i bog plodnosti i vetra. Činjenica da je Amenofis IV došavši na vlast promenio ime, označavalo je promenu politike, u ovom slučaju pokušaj velike verske i društvene reforme. Ime koje je uzeo, Ehnaton, u slobodnom prevodu znači "Ono što je Atonu korisno". Aton je bog sunca, kao takav istovremeno i apstraktan i na neki način univerzalan. Nije vezan za jedan grad, nego za svekoliko prostranstvo koje sunce obasjava.

Pretpostavljam da se stvarnost u obliku religije ili pogleda na svet obično izražava sa izvesnim zakašnjenjem. Egipatski politeizam, koji vlada za vreme najvećeg procvata države pre stupanja na vlast Ehnatona, a posle njegovog silaska sa istorijske pozornice takođe još prilično dugo, doživljavajući najveći procvat baš u vreme Ramzesa II, u stvari je kompromis u odnosu na verovanja u brojne bogove na teritoriji države, bogove porobljenih plemena i naroda, označavajući neku vrstu "konfederacije bogova".

I sam Amun je u početku lokalni bog sa teritorije Libije. Tek pošto će Egipćani osvojiti tu zemlju preuzeće i njenog boga i odvesti ga u svoju Tebu. Pod prvim dinastijama u državi stvorenoj na osnovu ujedinjavanja plemena, od kojih svako ima svoje bogove totemskog karaktera, dolazi do uzajamnog priznavanja tih zaštitnika grupa ljudi, do politeizma. U vreme Ehnatona je smisao tog kompromisa prevaziđen. Egipat je ne samo ujedinjen, on je čak izrazito imperijalistički nastrojena velika država.

Polazimo od pretpostavke da se monoteizam, koji do tada nigde nije postojao, mogao pojaviti samo u veoma jakoj državi. Shvatanje univerzalnog boga se u početku moglo zamisliti samo u društvu koje funkcioniše pod geslom jednog vladara.

Ko je u prestonicama – u Tebi ili mnogo kasnije u Rimu – mogao da poveruje vladaru da je on jedini bog? Svakako ne dvorjani faraona ili avgusta, jer su oni dobro znali i kako su krune dospele na glave njihovih imperatora i kako se mogu skinuti zajedno sa glavama, odnosno da na prestolu ne sede nikakvi bogovi, nego smrtnici koji su strepeli od intriga pogubnih za svoju vlast i život. Tom vidokrugu odgovarao je politeizam sa svojim prikazima ljubomorne međusobne borbe bogova. Iz neke provincije, međutim, odnosno sa stanovišta roba ili porobljenog i obespravljenog naroda, moglo je da se čini da svetom vlada jedinstvena sila. Sasvim je prirodno da potlačeni svog boga – svoju jedinu nadu – nisu mogli da identifikuju sa osvedočenim tiraninom, inače se ne bi mogli pobuniti protiv njega. Niti su Jevreji u Misiru – Egiptu – faraona, niti mnogo kasnije njihovi potomci, Jevreji u rimskoj Imperiji – avgusta – mogli priznati za svog boga. Zahvaljujući vlastodršcu i pogledu na svet, kojeg je samo njegovo postojanje nametalo njihovoj svesti, sve je bilo pripremljeno za monoteizam.

HAMLETOVSKI TIP: Potkraj četvrtog milenijuma pre nove ere na teritoriju Egipta se doseljavaju semitska plemena. Istorijski podaci govore o borbama Egipćana protiv semitskog naroda Hiksa otprilike na teritoriji današnjeg Izraela, ali i o savezu nekakvog Avrama sa bogom, čije je ime Jahve tabu, u dokumentima nema govora. Legende o njemu nastaju tek posle Mojsija, uostalom, napis o tome se i zove Prva knjiga Mojsijeva.

Bilo bi preterano tvrditi da je Ehnaton bio prvi mislilac i propovednik jedinog, univerzalnog boga. Čitavo stoleće pre njega se u poeziji javlja misao o bogu kome se pesnik obraća rečima: "Ti si jedini, koji je sve na svetu stvorio – jedini koji je bio sam kad je oblikovao sva bića..." Ali to može da se tumači i kao pesnička figura, laskanje jednom od mnogih bogova, onome koji trenutno može da koristi, čija se pomoć određenog časa konkretno traži. Ehnaton ide dalje, on Atona proglašava jedinim bogom, a pored toga naređuje i da se sa svih starih spisa, sa reljefa, stubova i zidova hramova brišu imena ostalih bogova, čak napušta Tebu i na pesku gradi novu prestonicu "na devičanskom tlu, koje nije pripadalo još nijednome bogu ili boginji" i naziva ga Ahet-Aton, "Izvor svetlosti Atonove". Mnogo docnije taj grad biće poznat kao Tel el Amarna.

Ehnatonova dvorska svita uglavnom je bila sastavljena od novih ljudi, ne od predstavnika starog plemstva, koji su po svoj prilici dureći se ostali u Tebi. "Bio sam Ništa, sin jednog Ništa. Ali marljivo sam slušao pouke njegovog veličanstva, tako da sam se izgradio", zabeležio je jedan od dvorjanina. To nimalo nije beznačajno po hipotezu, koju preuzimamo od Frojda, da je, naime, Mojsije bio Ehnatonov dvorjanin, ako ne čak i unuk.

Ehnaton je vladao samo sedamnaest godina. Nedovoljno za veliki preobražaj. Zauzet svojom verskom reformom nije obraćao pažnju na azijske oblasti, koje su se počele odvajati od Egipta. Posle njegove smrti sve se vratilo na staro. Njegov sin Tutankaton se vratio u Tebu i promenio svoje ime u Tutankamon. Neki Egiptolozi Ehnatona nazivaju "hamletovskim tipom", tvrdi se da je u njegovo doba "ideja Boga otvorila svoju suštinu prema celom svetu, primila je kosmopolitske crte". Jednu od najlepših ocena o tom faraonu je po mom mišljenju izrekao Tomas Man: "Bio je na pravome putu, ali nije bio pravi čovek za taj put."

MIT O ROĐENJU HEROJA: Pravi čovek bio je Mojsije. Ali ponovo moramo da postavimo pitanje – ko je on? Čini se da je jedini pravi podatak njegovo ime. U Starom zavetu se kaže: "A kad dijete odraste, odvede ga kćeri faraonovoj, a ona ga posini; i nadjede mu ime Mojsije govoreći: jer ga iz vode izvadih." Samo što je to nažalost pogrešan trag. Mojsije, odnosno, hebrejska varijanta tog imena, Moše, na aramejskom izvornom jeziku ne znači ama baš ništa. Uostalom, zašto bi faraonova kći svom vanbračnom ili usvojenom detetu dala ime oslanjajući se na njoj strani aramejski jezik? Logično objašnjenje nalazimo ako koren imena potražimo na koptskom ili egipatskom jeziku. Na koptskom je mv prosto "dete", a na egipatskom msj "roditi" i na taj način ulazi u mnoga poznata imena. Imena velikih faraona Ramzes (Ra-moze ili Ramozis) ili Tutmes (Tut-moze ili Tutmozis) znače Raovo dete, odnosno Tutovo dete, ti faraoni nose imena kao deca bogova Ra, odnosno Tut. Čudno je zašto niko pre Frojda nije došao do zaključka da je Mojsije Egipćanin ili da mu je majka bila egipatske krvi? Time bi se lako objasnila biblijska legenda, dete prosto dobije ime Dete, jer nema oca, odnosno, ne zna se ko mu je otac, reč je o vanbračnom detetu.

Oto Rank 1909. godine u knjizi Mit o rođenju heroja, konstruiše "prosečnu sagu o rođenju i životu mitskog heroja". Obavezno je "otmeno poreklo". Rođenje se odvija uz velike probleme, kao što su pretnje ocu ili zemlji, naciji. Zbog toga se novorođenče ostavlja u divljini ili ga bacaju u vodu. Vaspitavaju ga životinje ili siromašni ljudi (pastiri). Pošto odraste svesno ili slučajno pronađe roditelje, osveti se ocu, proročanstvo se ispunjava. Prva takva poznata priča je navodna autobiografija kralja Sargona, osnivača Vavilona, zapisana 2800. godine pre nove ere. Ista šema sa manjim ili većim odstupanjima važi, osim za Mojsija, takođe i za Romula i Rema, Edipa, trojanskog princa Parisa, Herkula, Gilgameša itd.

"Otmenost porekla" u legendi o Mojsiju bila bi najbolje dokazana ako bi se pokazalo da je on faraonov vanbračni unuk. Zbog jedne uzgredne primedbe u Drugoj knjizi Mojsijevoj "... i građaše narod Izrailjev faraonu gradove Pitom i Ramzes", brojni istoričari su izneli pretpostavku da se "izlazak iz Misira" i sve što je za njega povezano dogodilo za vreme Ramzesa II, a to bi bilo oko 1235. godine pre nove ere. Sama ta polurečenica nije dokaz čak ni ako se pođe od pretpostavke da je jedan deo Jevreja i posle uspešnog "egzodusa" još morao da ostane u Egiptu i radi na utvrđenjima. Mnogo je verovatnije da je ogromna većina tog porobljenog naroda pod Mojsijem pošla u "obećanu zemlju" čitav jedan vek ranije.

EHNATONOVO UČENJE: Religija Jevreja, Zakon, koji upoznajemo u Pentateuhu, bitno se razlikuje od gotovo svih veroispovesti koje su do tada poznate, ali je po mnogo čemu slična Ehnatonovom učenju. Ozbiljan povod za razmišljanje daje već i sličnost imena Atona, sirijskog Adonisa i jevrejskog Adonaja. Ehnaton je naredio da se izbrišu imena svih ostalih bogova, a ona su bila zapisana slikama – hijeroglifima. I jevrejska vera je strogo zabranjivala sve druge bogove, a naročito njihovo grafičko prikazivanje. Himne Ehnatona Atonu liče na psalme Adonaju. Jevrejska vera ništa ne zna o zagrobnom životu, a Ehnaton je ukinuo taj kult tako važan za njegove egipatske sunarodnike i savremenika.

Posebno je zanimljivo pitanje običaja obrezivanja muške dece. Pouzdano znamo da su pre nove ere na široj teritoriji, koju posmatramo između XIV i XIII veka pre Hrista, samo Egipćani obrezivali svoje sinove. Ako pretpostavimo da je Mojsije jevrejski tribun koji svoj narod oslobađa iz egipatskog ropstva, teško je poverovati da mu je nametnuo taj egipatski znak raspoznavanja. Ali ako je Mojsije bio Egipćanin, sledbenik i istomišljenik Ehnatona, možda njegov unuk, ako on očajava zbog toga što posle Ehnatonove smrti, egipatski narod više ne želi da sledi veru u jednoga boga, pa zbog toga on, Mojsije, odluči da sebi izabere narod sa kojim će održati tu veru, onda je lako moguće da tom izabranom narodu podari i simbol obrezivanja, jer ga time čini i egipatskim i dostojnim kulta Atona.

Posle Ehnatonove smrti vlast je u Egiptu poljuljana. Njegova je reforma propala. Tek će se docnije pod Haremhabom autoritet države ponovo učvrstiti. Lako je zamisliti da će upravo u tom interegnumu uspeti "izlazak Jevreja" bez teške borbe protiv snažne vojne sile. Taj period traje otprilike od 1359. do 1350. godine pre nove ere. Za mene su te činjenice indicija više da se istorijski egzodus mogao dogoditi neposredno posle Ehnatonove smrti.

U Amarni nađen je podatak iz Ehnatonovog vremena koji baš govori o Kananu i kako su izvesna aramejska plemena tamo osvajala oaze. Ta plemena se u tim svedočanstvima nazivaju "Habiru", što podseća na ime koje su Mojsijevi sledbenici docnije nadenuli sebi, Hebreji. Opis Egipćana, koji će dati Herodot znatno kasnije, negde oko 450. godine pre nove ere, podseća na jevrejske običaje i zakone. Nije reč samo o obrezivanju. Egipćani ne jedu svinjsko meso, imaju za to doba iznenađujuće stroge rituale održavanja čistoće, ne upotrebljavaju pribor za jelo koji je već koristio neko drugi. Sve to navodi na misao da je poreklo Mojsijevog zakona egipatsko, ali da se ne oslanja na egipatski politeizam, nego na Ehnatonove ideje o jednome bogu.

KAKO JE JAHVE IZABRAO SVOJ NAROD: Ako prihvatimo misao da je Mojsije tako sebi odabrao narod, dobijamo novo objašnjenje takođe i priče kako je Bog sebi izabrao narod. Bogu Jevreja, čije je ime Jahve tabu, pa se oslovljava samo kao Gospod, sa Adonaj, pripisuju se karakterne osobine koje možemo da zamislimo kao Mojsijeve. Nije nelogično što je narod, kome je Mojsije toliko propovedao o jednome bogu, svog predvodnika na kraju pomalo pobrkao s njim. Vladar se u to vreme uvek smatrao "sinom božjim", znači, besmrtnikom. Mojsije je insistirao na apstraktnom, nevidljivom bogu bez telesnog lika i obličja. Ljudi to prosto nisu mogli da zamisle. Pošto Mojsije nije pristajao ni na kakav predmet obožavanja, ni na kakvo "zlatno tele", sve više su njega lično smatrali za boga, u najmanju ruku boga su poistovećivali s njim. Biblija opisuje Mojsija kao prekog čoveka, predvodnika, koji se lako naljuti, koji, kad mu, kao što bi se kod nas reklo "mrak padne na oči", hoće i da ubije. Takav je po karakteru valjda i stari jevrejski bog.

Zanimljivo je dvojstvo imena jevrejskog boga. Šta znači Jahve, a ko je Adonaj? Pre pojave Mojsija, Jahve (JHVH, Jehova) je ime jednog od plemenskih bogova Madijamaca, u stvari vulkanskog demona. U klasičnom Egiptu nema vulkana. Ime Jahvea se, dakle, kod Jevreja moglo stvoriti tek posle izlaska iz Misira. Biblija kaže da je Mojsije bio "zet sveštenika Madijamskog". Frojdova smela hipoteza: Mojsije nije jedan čovek, u tom liku iz mita se spajaju dvojica. Prvi Mojsije je onaj Egipćanin, faraonov unuk odan Atonu. Njega su Jevreji ubili. Drugi je zet madijamskog sveštenika, živi šezdesetak godina kasnije, veruje u vulkanskog Jahvea, što je bliže narodnoj mašti. I Jahve je bez ljudskog ili bar životinjskog lika, ali se ipak javlja kao nešto vidljivo, kao vatra u zapaljenom žbunu, stub dima nad brdom, bljuje plamen od koga se zemlja trese. Kasnije se oba boga stapaju u jednog, a takođe i oba "Mojsija".

DVA MOJSIJA: A. S. Jahuda u svom delu Jezik Pentateuha i njegovi odnosi sa Egiptom tvrdi da su se među Levitima dosta dugo nalazila izrazito egipatska imena. Frojd pretpostavlja da su Leviti u stvari potomci onih Egipćana koji su zbog svoje vere u Atona sa prvim Mojsijem pošli zajedno sa semitskim plemenima iz svoje domovine, nadživeli svog vođu, sačuvali njegovu nauku o univerzalnom bogu Atonu i time obogatili totemski karakter pustinjskog Jahvea. Zadržavanje obrezivanja je koncesija tim izvornim "mojsijevcima", ali, naravno, i tada moderna higijenska nužnost. Kao što rekosmo, jevrejski običaji zabranjuju da se izgovori ime Jahve. Ono je tabu. Piše se, ali se ne čita kako je napisano. U ovom slučaju, međutim, zabrana i nije totalna, ime Jahve javlja se u svakodnevnim ličnim imenima kao što su Johanan, Jehuda, Jehošua, u uskliku haleluja, što je zapravo halelujah, u onom poslednjem slogu jah. Tabu je samo boga nazvati tim imenom, on se mora oslovljavati kao Adonaj. Zar to ne podseća na Atona?

Frojd: "Mojsije se u Bibliji često opisuje kao odsečan, gord, prek, čak divljačan, a opet se tvrdi i da je bio najblaži, najstrpljiviji od svih ljudi. Jasno je da bi ove druge osobine malo koristile Egipćaninu Mojsiju, koji je sa svojim narodom imao tako velike i teško sprovodljive namere; možda su to osobine onog drugog Mojsija, Madijamca. Ja mislim da je opravdano da te dve ličnosti razdvojimo i da pretpostavimo da egipatski Mojsije nikada nije bio u oazi Kvadeš kod Sinaja-Horiva i da nikada nije čuo za ime Jahvea, a da madijamski Mojsije nikada nije stupio na tle Egipta i da ništa nije znao o Atonu. Zadatak da se te dve ličnosti stope u jednu pripala je tradiciji i stvaranju legende..."

PITANJE OCA I SINA: Ako dozvolimo sebi da pođemo od pretpostavke da je monoteizam rezultat pogleda na svet nastalog u političkoj situaciji u kojoj postoji gotovo apsolutna nadmoć jedne države i njenog vladara – kao u slučaju starog Egipta ili, mnogo docnije, Rimske imperije – toliko stoleća posle propasti čak i titularnog rimskog carstva pod nemačkim i franačkim krunama, to bi trebalo da se odrazi i na položaj danas vladajućih religija, znači, monoteizma ne bi moglo da bude. Da li smo, dakle, bili na pogrešnom putu?

Ako pažljivo posmatramo razvoj, mislim da nismo. Onog čistog monoteizma iz Starog zaveta u hrišćanstvu više nema. Problem se jasno izražava cepanjem u istočnu i zapadnu crkvu, nastavlja se pojavom protestantskih veroispovesti i brojnih hrišćanskih sekti. Važniji i karakterističniji, međutim, čini se sukob arijanaca i atansijevaca već početkom četvrtog veka nastao oko veoma bitnog pitanja Svetog Trojstva, a pre svega odnosa između Boga Oca i Boga Sina. Strogo uzevši to više nije čisti monoteizam, odnosno, preneto na ljudsko društvo, na državu i na politiku, izraz čvrste vladavine sa jednog mesta, sa jednog prestola. Pitanje oca i sina je za Konstantina Velikog, koji je i sazvao Prvi vaseljenski sabor, bilo dinastičko pitanje, pitanje vladara i prestolonaslednika.

DA JE MOJSIJE IMAO LAPTOP: Nije nevažno kako je Mojsije uspeo da provede narod jevrejski mimo misirskih straža. Možda je prethodno bio guverner pokrajine, kao što Frojd pretpostavlja, pa je zbog toga dobro poznavao raspored patrola i situaciju na terenu. Možda je bežeći prvi put u Madijam – Manova varijanta – upoznao slane bare kod današnjeg Sueckog kanala i pravilno procenio da će tamo, gde izbeglice peške lako mogu proći, glomazna vojska, oklopljena konjica sa bojnim kolima i ratnim slonovima, prosto potonuti.

Jevreji su u Mojsiju "obožavali" to što je on personifikovao, a to je zakon. Obožavati svakako ne znači samo "voleti", nego takođe i "bojati se", a sa strahom može da se udruži i mržnja i želja da se ubije. U narodnom jeziku se ponekad javljaju "izdajničke fraze", na srpskom, na primer, "ubiti boga" u nekome.

Zakon je Jevreje i održavao i upropašćavao, u svakom slučaju ih odvojio u onu usamljenu, odvojenu, "izabranu", odbojnu i nerazumljivu zajednicu, koju su predstavljali u porodicama naroda svih istorijski ispitanih vekova. Samo je pomoću zakona bilo moguće masu, koja je upravo prestala da bude gomila robova, pretvoriti u naciju, jer je sumnjivo da li je kod tih prostih i nepismenih ljudi bilo ikakvog poimanja Avramovog sporazuma sa jedinim Bogom. Josif Flavije će na zenitu Rimskog carstva pokušati da dokaže da Jevreji imaju stariju kulturu od Grka, što je samo po sebi sumnjivo. Nesumnjivo je, međutim, da su za njegove rimske savremenike Jevreji bili varvari, tek nešto malo bolji od Germana ili Britanaca. U vreme kada je Mojsije izabrao svoj narod Adonaj-Jahve je svakako još bio veoma mlad bog, koji je u tom čoveku našao svog prvog proroka. Nije slučajno što će genijalni Mikelanđelo Mojsija prikazati sa rogovima.

"Tamo gde izvire pravda svako mora doći do svog prava, pa isprva nisu hteli verovati da neko može dobiti pravdu i na taj način što će mu biti presuđeno da nije u pravu...", objašnjava Tomas Man zašto Mojsijevi savremenici nisu uspevali da shvate šta je to zakon. Naravno da su zakoni postojali i ranije, na primer, Hamurabijev kodeks, koji je po predanju kralj primio lično od boga sunca. Ali, paragrafi koje uspostavlja Pentateuh su na neki način moderniji, u središte već stavljaju neku vrstu "ljudskih prava", propisuju šta je moralno sve do današnjih vremena, što znači da se društvo još uređuje prema njima. Izvanredni napor koji je morao da se uloži da se do takvih zakona – zapovesti – dođe, pokazuje i potreba da se zbog njih i za njih prvi put izmisli i odgovarajuća azbuka.

"Izraelićani tog pravremena, dakle, Mojsijevi pisari, učestvovali su u pronalaženju prvog alfabeta", tvrdi Frojd. "Mojsije je strasno priželjkivao", priključuje se Tomas Man, "ovakve znake, takve, naime, koji bi brzo, veoma brzo mogli da se pročitaju sa ploča, koje bi i deca kao što su njegovi Jevreji bili, mogli naučiti za nekoliko dana, pa, prema tome, uz pomoć božje blizine, mogli izmisliti i pronaći, jer pismo je tek moralo da bude izmišljeno i pronađeno, pošto još nije ni postojalo."

Čin kojim je "Bog dao Mojsiju table sa zapovestima" u svakom slučaju može da se identifikuje sa pronalaskom fonetske azbuke, a to je najgenijalniji ljudski pronalazak posle konstrukcije točka. Od mita do istorije i natrag zaista vodi Manov opis kako Mojsije sedi na vulkanu usred zemljotresa, izmišlja zakone, kratke, jer mora da ih napiše, a pisanje čekićem i dletom po bazaltnom kamenu veoma je naporan fizički posao, a sada istovremeno mora još i da stvara slovne znakove i da ih ukleše u table. "Božja dosetka!", uzvikuje Man. "Ideja sa rogovima!" Da je Mojsije posedovao laptop, da nije morao čekićem i dletom da kleše i izmišlja ne samo reči, nego čak i slova, nego da stavi mašinicu u krilo, pa da piše kao ja ovaj tekst, deset zapovesti božjih svakako ne bi bile tako jednostavne, jezgrovite i svakome razumljive.

SVAKO JE POMALO MOJSIJE: U međuvremenu su dole pod Sinajem napravili zlatno tele. Mojsije se vratio sa planine, gde se sreo sa Bogom, naljutio se, razbio kamene ploče i naredio levitima, svojim najvernijim sledbenicima: "Pripašite svoj mač uz bedro svoje i pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i bližnjega svojega."

Jesu li poslušali? Tako strašna odmazda logična je samo ako se dogodio najteži zločin, ako su samoga Boga ubili. Po svoj prilici – ubili su ga. Ubili su samoga Mojsija koji se vraćao sa tablama i pokušao da se suprotstavi orgiji. Opet su ga pobrkali sa nevidljivim Atonom. Ali Jahve je bio vulkan iz kojeg se podigao plamen, prokuljala je lava. Vidljiv, bezličan, ali strašniji od nepomičnog zlatnog teleta. Bez te Jahveove intervencije propao bi i Aton. Bez Atona i njegove univerzalnosti Jahve ne bi mogao da se pomakne sa terena svog kratera i da toliko nadživi zaboravljene Madijamce. To je koren kompromisa i saveza. Zbog toga su ta dva boga mogla da se sliju u jednog, i to vrlo žilavog. Bar ja tako razumem mit o Mojsiju, Frojdove hipoteze, Manovu priču i istorijske činjenice i sve ih čitam na način kako je mitologiju protumačio Robert Grejvs.

Svaki čovek je za sebe pomalo i Mojsije. Živi svojim stvarnim životom, koji je obeležen i omeđen dokumentima, krštenicom, uverenjem o pelcovanju, školskim svedočanstvima, pasošem sa vizama, rešenjem o postavljenju, venčanicom, odlukama poreskih vlasti, karakteristikama tajnih policija ili personalnih uprava, ličnom korespondencijom. Smrtovnicom, čituljom u novinama. Životom koji se svojim tragovima na papiru može dokazati. Ali istovremeno svako sebi, naročito noću, pre nego što stigne san ili u samim snovima priča legendu o sebi. Prava istina o čoveku zbog toga biće istovremeno i nabrajanje činjenica, tih miljokaza na jednom putu, ali i samoga mita koji jeste taj put za svaki ljudski život.

 

(Iz neobjavljene knjige eseja Norma i normalno. Skraćivanja i oprema teksta redakcijski.)


 

Calendar
«  December 2018  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2018
    Free website builderuCoz