Sve O Krstenju u Vodi
Spaseni smo blagodacu, VEROM - u to nemojte ni da posumnjate. Ali, i za to spasenje postoje uslovi! Milioni ljudi su prevareni, zavedeni da misle kako su spaseni, a u stvari nisu! Njih lažno poducavaju da je "Hristos na krstu dovršio plan spasenja". A taj plan je, zapravo, tek poceo da se sprovodi u delo kada je on razapnut na krst. Popularne veroispovesti uce sledece: "Samo POVERUJ - to je sve što je potrebno; poveruj u Gospoda Isusa Hrista i tog momenta biceš spasen!" To ucenje je pogrešno! A zbog prevare - zbog toga što je ISTINITO JEVANÐELJE Isusa Hrista bilo sve samo ne zauvek uništeno u poslednjih 1900 godina, usled propovedanja lažnog jevandelja o licnosti Isusa Hrista (što su cesto puta cinili lažni Hristosi) - milioni ljudi danas obožavaju Hristovu licnost. A sve je to uzalud! "Uzalud me poštuju", kaže Isus, "uceci nauke koje su ljudske zapovesti" (Jevandelje po Marku 7:7).
Covek je smrtno bice; besmrtnost mu nije svojstvena. Od svih ljudi koji su ikada živeli, jedino je Isus Hristos oduvek bio besmrtan (Prva Timoteju 6:16). Kazna za greh je SMRT - druga ili vecna smrt, iz koje nece biti vaskrsenja. Pošto su SVI ljudi sagrešili, potpali su pod ovu osudu. Jedino BOG ima vecni život koji je svojstven Njegovom licnom karakteru (Jevandelje po Jovanu 5:26). Jedino Bog može coveku da podari vecni život. I, kao što Otac ima život svojstven svojoj licnosti, tako ga je dao i Sinu, Hristu, da ima uroden u sebi vecni život. A kroz Hrista, Bog daje vecni život nama (Prva Jovanova 5:11-12) - a ko god nema Hrista, nema ni vecni život. Vecni život je DAR koji nema nijedan covek sve dok ga ne primi kao Božiji DAR (Rimljanima 6:23).
KRV Hristova ne znaci da je covek automatski definitivno spasen. Smrt Hristova je platila kaznu za grehe umesto nas. Ona briše prošle grehe i jedino nas spasava od SMRTNE KAZNE - uklanja ono što nas je odvajalo od Boga i miri nas sa Njim.
Ali, mi smo SPASENI - to jest, dat nam je neprolazan život - zbog toga što je Hristos ŽIV, a ne zbog Njegove smrti (Rimljanima 5:10). Hristos je živi Spasitelj! On nije mrtav, On je ustao iz mrtvih! Da On nije ustao iz mrtvih, mi nikada ne bismo mogli da budemo spaseni samo Njegovom krvlju (Prva Korincanima 15:17-18).
Mi smo smrtni, vecni život nam nije uroden, a ukoliko ne budemo spaseni preti nam kazna vecne SMRTI zbog naših greha! Da bismo se spasili, moramo da se rodimo od Boga koji je Duh. Život su nam podarili naši biološki roditelji, pa smo stoga i mi obicno telo, prah zemaljski, nacinjeni od zemlje (Jevandelje po Jovanu 3:3, 6; Prva knjiga Mojsijeva 2:7; 3:19; Prva Korincanima 15:47-49). Da bismo se rodili od Boga, prvo moramo da primimo od Gospoda oplodni ŽIVOT - Sveti Duh - u ovom sadašnjem životu. Kao što je slucaj sa još nerodenom bebom u majcinoj utrobi, mi tada bivamo samo duhovno zaceti, a da još uvek nismo zaista ROÐENI. U tom trenutku postajemo samo zaveštani NASLEDNICI Carstva, a da još uvek nismo dobili nasledstvo.
Obratiti se Bogu podrazumeva promene u licnom životu. Kada neko primi Sveti Božiji Duh, sva njegova razmišljanja, pogledi na svet, namere, ciljevi - sve - pocinje da se MENJA! To je obnova RAZUMA, jer sam Duh je Duh zdravog razuma. Ali, covek u tom stadijumu je još uvek samo zacet. I, kao što još nerodena beba mora da se hrani preko svoje majke i da se fizicki razvija i raste pre nego što uopšte može da se rodi, tako i preobracenik, koji je sada duhovno zacet, mora da se hrani duhovnom hranom iz Božije Reci i da RASTE DUHOVNO u milosti i poznanju Hrista, onako kako On otkriva to duhovno znanje kroz Svoju Rec (Druga Petrova 3:18). On mora da SAVLADA svoju ljudsku prirodu i postigne samodisciplinu. Mora da se nauci STRPLJENJU, razvije LJUBAV, VERU i RAZUMEVANJE. On mora da cini DELA Hristova; i u tom duhovnom razvoju - ovom životu aktivnog služenja drugima - on mora da PRETRPI progone, mucenja i iskušenja DO SAMOG KRAJA! Samo onima koji tokom svog - Duhom zacetog - hrišcanskog života rastu u znanju i milosti, savladuju svoju prirodu, duhovno se razvijaju, cine dela Hristova i trpe do kraja, na kraju ce biti data BESMRTNOST. Oni ce se na kraju, u vreme drugog Hristovog dolaska, promeniti iz smrtnog u BESMRTNO (Prva Korincanima 15:53-54). Dakle, kao što kažemo, biti preobracen - primanjem Svetog Božijeg Duha - je samo pocetak, jer nakon toga zapocinje period ŽIVOTA pod Božijom VLAŠCU - po Božijim zakonima u kojima je izražena Njegova volja, umesto da živimo po našoj volji i željama. Osoba nije cak ni zaceta od Boga ako ne pripada Hristu (Prva Jovanova 5:12), a ne može da pripada Hristu ako ne primi Sveti Duh (Rimljanima 8:9). Covek nije niti preobracen - duhovno zacet - niti je cak krocio na put ka konacnom spasenju sve dok od Boga ne PRIMI SVETI DUH! Dakle, pitanje o tome šta je prvi korak ka hrišcanstvu i kako zapoceti hrišcanski život koji vodi u vecan život, vezano je za licne promene i primanje Božijeg Svetog Duha!
"Šta da cinimo?"
Obratite pažnju na sam pocetak Jevandelja Isusa Hrista (Marko 1:15). Isus rece, "POKAJTE SE i VERUJTE u Jevandelje". Prve reci, koje je On objavio na samom pocetku Svog Jevandelja, imale su za cilj da narede DVA USLOVA pod kojima neko može da postane hrišcanin: POKAJANJE I VERA. To su dve stvari koje moramo da ucinimo! Pokajanje se upucuje Bogu, a vera Hristu. Pokajanje znaci prestanak sagrešenja, a greh je prekršaj Božijeg duhovnog ZAKONA! Tako, dakle, pokajanje znaci pocetak življenja po Božijim Zapovestima! Isus je rekao "verujte u Jevandelje". A JEVANÐELJE je dobra vest o Božijem Carstvu, koje znaci Božiju VLADU, a vlada podrazumeva pokornost ZAKONIMA. U ovom slucaju to su Božiji zakoni, koji iskazuju Božiju volju - vladanje po VOLJI Božijoj i prestanak vladanja po ljudskoj samovolji!
Nakon što je Isus završio svoju službu na zemlji, platio kaznu za vaše grehe, ustao iz mrtvih i vazneo se na nebo, Sveti Duh je poslat na dan Pedesetnica (Pentekost). Na taj praznik hiljade ljudi se našlo u Jerusalimu. Kada je tog jutra Božiji Duh dospeo do Isusovih ucenika i u njih, hiljade ljudi se našlo u cudu i osetilo strahopoštovanje tokom tog velicanstvenog prizora. Petar je onda dao svoju prvu nadahnutu propoved u toj pocetnoj fazi razvoja hrišcanske crkve. Hiljade ljudi su se u srcu osetili krivim za smrt Isusa Hrista. Shvatili su da su bili izgubljeni. Shvatili su da je Hristos zaista Mesija - SPASITELJ! "Šta da cinimo?" povikali su pred Petrom i ucenicima. "KAKO CEMO SE SPASITI?" Petar je u tom trenutku bio nadahnut, pa je stigao brz i direktan odgovor: "POKAJTE SE!", viknuo je nadahnuti Petar u velikoj sili, "i neka se svako od vas KRSTI u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa cete primiti dar DUHA SVETOG!" (Dela apostolska 2:38). To su uslovi za spasenje! Ima ih samo dva i to su isti oni uslovi koje Isus navodi još na samom pocetku svog Jevandelja - POKAJANJE i VERA! Jer covek se ne može valjano krstiti ukoliko ne poveruje (Dela apostolska 8:37). Krštenje je obred koji predstavlja VERU u smrt, sahranu i vaskrsenje Isusa Hrista. Kada se jednom ispune ovi uslovi, Bog je obavezan svojim OBECANJEM da u pokajanog vernika stavi SVOJ DUH. Taj Duh u sebi nosi Božiju ljubav, veru, razumevanje, ljubaznost, dobrotu, silu itd. Drugim recima, Duh nam daje božanski um. To je Duh zdravog razuma, sam Božiji život - ovaplocenje i zacece vecnog života i Duh koji u sebi sadrži sam Božiji karakter! Sveti Duh MENJA osobu u kojoj se nalazi! "Jer je za vas to obecanje, i za vašu decu, i za sve daljne koliko god ih pozove Gospod Bog naš" (Dela apostolska 2:39). STOGA JE KRŠTENJE NEOPHODNA ETAPA NA PUTU KA SPASENJU!
Isusov primer
Isus nam je sve pokazao licnim primerom, da bismo Ga sledili u stopu. On je kao pojedinac bio primer pravog hrišcanina, a isto tako i živi primer za one koje je pozvao da budu propovednici (Prva Petrova 2:21). Iako nije pocinio nikakav greh za koji mu je potreban oproštaj, Isus se krstio u vodi da bi ostavio nama licni primer za to šta nam valja ciniti. O tome možete da procitate u Jevandelju po Mateju 3:13-17. Kada se krštavao, Isus je bio uronjen u vodu (a ne poškropljen ili poliven) zato što je "Isus, kada je bio kršten, izašao iz vode". Duh Božiji je odmah sišao na Njega (u tom slucaju Duh je mogao da se vidi golim okom), a glas sa neba je rekao: "Ovo je moj voljeni Sin, koji je po mojoj volji". Neka Bog pomogne nama da, uz Njegovu pomoc, snagu i milost bude omoguceno da i mi živimo takav život u kome cemo prevazilaziti našu grešnu prirodu, kako bi On na kraju mogao da kaže isto i za nas!
Isus je takode ostavio primer i za propovednike Jevandelja. Da li ste znali da je Isus krstio više ucenika nego Jovan Krstitelj? Cujte: "Posle toga dode Isus sa svojim ucenicima u Judeju, onde je boravio s njima i krštavao. Kad, dakle Gospod sazna da su fariseji culi kako Isus stice više ucenika i krštava nego Jovan - premda Isus sam nije krštavao, nego njegovi ucenici" (Jevandelje po Jovanu 3:22 i 4:1-2).
Šta znaci fraza "u ime Isusa Hrista"?
Fraza "u ime Isusa Hrista" je veoma važna. Isus zapravo nije sam obavljao krštavanje ljudi, vec su to za Njega cinili Njegovi ucenici! To što su oni cinili pod Njegovom vlašcu i po Njegovim naredbama, pripisivano je Njemu! Dakle, to je bilo isto kao da ih je sam Isus krstio. Evo jedne vrlo važne istine: Njegovi ucenici su krstili U NJEGOVO IME - to jest, umesto njega. To su cinili za Njega, vlašcu Njegovom, pa se to smatralo kao da je sam Isus direktno obavio ta krštenja! Zapravo, Sveti Duh je direktno nadahnuo izjavu da je Isus krstio više ucenika od Jovana Krstitelja. Kada su, po njegovom uputstvu i po Njegovoj vlasti, Njegovi izabrani ucenici (Isus ih je licno izabrao), cinili to za Njega, to je bilo kao da je ISUS obavljao cin krštavanja. Drugim recima, On je to cinio posredstvom Svojih ucenika!
Tražiti bilo šta u molitvi ili ciniti bilo šta U IME ISUSA HRISTA znaci tražiti i ciniti to VLAŠCU NJEGOVOM, to jest delati za Njega ili ciniti nešto za Njega umesto Njega. Takvo delanje podrazumeva da postoji opunomocenik koji radi za Njega i da je On preneo svoju vlast na nas. On je to zaista i ucinio, jer nam je zapovedeno da sve cinimo U IME ISUSA HRISTA!
Isus zapoveda krštavanje
Pokušajte da sebi jasno predocite sliku o istinitom Jevandelju. Istinito Jevandelje Isusa Hrista je poruka koju je Bog POSLAO svetu. Hristos, Božiji poslanik, doneo je i objavio tu poruku. Ta poruka se nije prvenstveno odnosila na Njega (Hrista), vec na Carstvo, VLAST Božiju. Isus je proveo tri i po godine poducavajuci Svoju dvanaestoricu apostola ovoj poruci Jevandelja. Posle Svog vaskrsenja, Isus im je dao poslednju EVANÐEOSKU dužnost za ovo doba, u kojoj je zapovedio krštenje kao obavezan obred u širenju Jevandelja: "I rece im: idite u sav svet i objavite evandelje" (to je poruka koju je poslao Bog, a koju je objavio Hristos) "svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se - bice spasen, a ko ne poveruje - bice osuden" (Marko 16:15-16). Obratite pažnju šta se istice u tim stihovima: JEVANÐELJE, koje treba da se propoveda, nije poruka koja se cuje u sadašnje vreme o Licnosti Isusa Hrista, vec poruka koju je Isus Hristos doneo i propovedao, a to je dobra vest o VLADI Božijoj!
U šta je neophodno da VERUJETE da biste se spasili? U ono što je propovedano - u JEVANÐELJE! Današnji propovednici, koji iskorenjuju Božiji ZAKON, ukidaju i vladu (Carstvo) Božije (jer bez zakona ne može biti vlade) - oni poricu ono u šta se mora verovati da bi se covek spasio. Zato njihovi sledbenici ne mogu biti spaseni. Oni su samo prevareni. Isto tako, samo "onaj koji je kršten" bice spasen, jer je to deo onoga što je Bog naložio, odnosno obred koji je potreban za spasenje! Pogledajte verziju apostola Mateja kada je rec o toj Velikoj naredbi:
"Zato idite i nacinite sve narode..." (izvesno je da su ucenici trebali da uce ove narode onome što je Isus njih poducavao - poruku koju Mu je Bog poslao da preda i objavi svetu - dobre vesti o vladi Božijoj - poruku koja nije bila propovedana tokom 1800 i više godina!) "... krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uceci ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta" (Jevandelje po Mateju 28:19-20). Ovde je Isus, u poslednjoj Velikoj naredbi za propovedanje Jevandelja u naše vreme, ponovo zapovedio KRŠTENJE. I tu je narocito izjavio da se ljudi krštavaju "u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha".
Samo u ime Isusa Hrista
Pošto se neki danas krste nanovo "SAMO u ime Isusa", sa ciljem da uklone Oca i Svetog Duha, potrebno je da razmotrimo i tu problematiku. Dilema ovih ljudi je to da je taj odeljak u Mateju 28:19 jedino mesto u Bibliji gde se zapoveda krštavanje, kako u ime Isusa Hrista, tako i u ime Oca i Svetoga Duha. Oni razmišljaju na sledeci nacin: stvar mora biti dokazana "u ustima dva ili više svedoka", a pošto oni tvrde da je ovo jedino mesto gde stoji ovakva zapovest, onda se to mora odbaciti, jer svi drugi biblijski odlomci spominju samo Isusovo ime. Objašnjenje se krije u tome da je samo u slucaju LJUDSKOG svedocenja, gde jedna strana optužuje drugu, potrebno imati dva ili više svedoka. Taj propis se ne odnosi na božanskog Svedoka, nadahnutog Svetim Duhom, a ako bi se podrazumevalo da se odnosi na Njega, onda to skoro da predstavlja hulu na Svetog Duha! Naprotiv, "SVE pismo je nadahnuto od Boga, i korisno je..." I PISMO NE MOŽE DA SE PREKIDA! Ako biste mogli da prekinete, opovrgnete, odbacite ili iskljucite ovaj deo iz Biblije, onda imate pravo da to ucinite i sa svim ostalim stihovima! Rec koja je prevedena u tom stihu kao "u", trebala bi pravilno da se prevede sa "unutar", što onda znaci da se pokajani vernici krste u okviru Boga Oca, Sina Hrista i Svetog Duha. Ali onaj koji uranja novog vernika u vodu, izvršava taj cin U IME - po vlasti - ISUSA HRISTA. Zašto? Zato što je Isus rekao: "SVA SILA" - a to podrazumeva i svu vlast - "data je meni, na nebesima i na zemlji". On ima SVU vlast, pa se samim tim cin krštenja obavlja ili Njegovom vlašcu, ili bez ikakve vlasti!
Novozavetna uredba
Apostoli su to shvatili kao božansku Obavezu i Zapovest. Oni su je izvršavaili i uvek krštavali pokajane vernike. Prva nadahnuta propoved, nakon što je Sveti Duh došao da preobrati Petra i apostole, vec je spomenuta. Petar je svima zapovedio da se pokaju i krste. I "tako se krstiše oni koji su primili njegovu rec i dodade se onoga dana Crkvi oko tri hiljade duša" (Dela apostolska 2:41). "Tako Filip dode u glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista. Kada pak poverovaše Filipu, koji je propovedao evandelje o carstvu Božijem i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se ljudi i žene" (Dela apostolska 8:5, 12).
Neki ljudi, koji ne veruju u krštenje, mogu da kažu kako to krštenje nije bilo krštenje vodom, nego Svetim Duhom. Ali kasnije, kada su apostoli poslali Petra i Jovana k ljudima u Samariji, "koji sidoše i pomoliše se Bogu za njih - da prime Duha Svetoga; još, naime, ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa" (stih 15 i 16). Do tada niko od tih ljudi nije bio kršten Svetim Duhom, mada su vec bili kršteni. Pošto nisu bili kršteni Svetim Duhom, ocito je da su bili kršteni u vodi.
Krštenje - definitivno zapovedeno!
Kao što je Petar izrekao svoju prvu nadahnutu propoved, nakon silaska Svetog Duha i zapovedio jerusalimskim Jevrejima da se krste, tako je Bog, deset godina kasnije, takode poslao prvo Petra da propoveda Jevandelje neznabošcima (nejevrejima). To se prvi put dogodilo u kuci veoma pobožnog neznabošca, Kornelija. Ali, koliko god bio pobožan, Kornelije nije razumevao spasenje - nije posedovao ZNANJA o tome. On nije znao ništa bolje, nego da padne na noge Petru, obicnom coveku i da mu se klanja. Bog je zato poslao Petra da poduci Kornelija.
Petar je propovedao Kornelijevoj porodici "Rec koju je Bog poslao" - poruku koju je Bog poslao preko Svog vesnika, Isusa Hrista. "Dok je Petar još govorio ove reci, side Duh Sveti na sve koji su slušali govor" (Dela apostolska 10:44). Ovaj fenomen je u 45. stihu opisan kao "dar Svetoga Duha". Rec "takode" oznacava istovetno "krštenje" Svetim Duhom koje su primili i Petar i apostoli. U Delima apostolskim 11:15-17, to je jasno opisano kao ISTO "krštenje" Svetim Duhom koje su apostoli primili. Dakle, oni jesu primili "krštenje" Duhom.
"Jer su ih slušali kako govore jezike i velicaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane još nekoliko dana" (Dela apostolska 10:46-48).
Tu stoji konacna, nadahnuta ZAPOVEST o krštavanju u VODI.
Uronjavanje, škropljenje ili polivanje?
Kao i u svim drugim doktrinama, današnje crkve se nalaze u najvecoj zabuni: neke praktikuju polivanje vodom, neke škropljenje, a druge uronjavanje. Neki kažu da nema razlike u tome kako se izvodi krštenje. Oni koji praktikuju škropljenje vodom, obicno to primenjuju na deci.
Rec "krštenje" dolazi od grcke reci "baptizo" (Novi Zavet je pisan na grckom jeziku). Dok su u vecini jezika prevodioci ostavili grcku rec "baptizo" neprevedenu na svoj maternji jezik, kod nas je upotrebljena rec "krštenje". Medutim, originalna grcka rec znaci "POTOPITI", odnosno "uroniti, utopiti ili zagnjuriti". Ona pak ne znaci "poškropiti" ili "politi". Grcka rec za škropljenje je rantidzo, a za polivanje - heo. Sveti Duh nije nadahnuo zapisivanje tih reci, vec rec "baptizo" koja znaci "POTOPITI, URONITI". Stoga škropljenje i polivanje vodom ne predstavljaju krštenje!
Kada neko shvati šta znace Bogom nadahnute reci, onda je smešno govoriti o tome "koju formu ili nacin krštenja da koristimo - škropljenje, polivanje ili potapanje". To je isto toliko smešno koliko i pitanje koji vid POTAPANJA treba koristiti: škropljenje, polivanje ili potapanje! To bi bilo isto kao kada bi neko pitao: "Na koji vid ili nacin cemo se skijati: plivanjem, klizanjem ili skijanjem?" Plivanje i klizanje nisu isto što i skijanje. Stoga škropljenje i polivanje ne znace krštavanje.
Jovan je krštavao blizu Enona, nedaleko od Jerusalima, "jer je bilo puno vode tamo" (Jovan 3:23). Da se taj obred obavljao škropljenjem, Jovanu ne bi trebalo više vode od jedne šolje, dok bi mu za polivanje bio dovoljan jedan krcag. Ali, krštenje (baptizo, tj. uronjavanje) zahteva "MNOGO VODE" koja tece u reci. Ovaj stih takode ukazuje na to da je Jovan krštavao ljude sa mnogo vode, a ne tako što bi sipao vodu iz šolje na glavu vernika.
Isus nam je dao primer u Svom licnom cinu krštenja. Njegovo krštenje nije imalo nikakvu drugu svrhu, osim za lican primer nama. On je bio uronjen buduci da je izašao IZ vode! Filip i evnuh su sišli u vodu (Dela apostolska 8:38). Filip zaista nije imao nikakav razlog da ulazi u vodu, osim ako nije postojao neki drugi nacin da potopi evnuha u reku. U 39. stihu piše da su obojica izašli IZ vode.
Šta znaci krštenje?
Krštenje predstavlja POGREB i USTAJANJE iz grobnice (pogledajte šta piše u poslanici Kološanima 2:12: "Kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih". Ni škropljenje, ni polivanje vodom ne predstavlja pogreb, a iz te vode se ne može ni ustati. Cin prskanja ili polivanja vodom ne oslikava simbolicno znacenje koje se krije u obredu krštenja, pa stoga takva praksa ne sadrži u sebi nikakav smisao.
Kada je osoba uronjena u vodu, ona se nade u "vodenom" grobu. Kada bi ta osoba ostala pod vodom, ona ne bi živela duže od deset minuta ukoliko ne USTANE iz takvog jednog vodenog groba. Stoga, zapravo, osoba koja se potopi u vodu, u jednom trenutku se nade u bukvalnom grobu. Vidite šta se dalje kaže o krštenju: "Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih ocevom slavom, i mi na isti nacin živeli novim životom. Jer kada smo srasli sa slikom njegove smrti, onda cemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja" (Rimljanima 6:3-5). Ovaj stih opisuje divnu simboliku - pravo znacenje krštenja! Krštenje simbolicno oslikava smrt, pogreb i vaskrsenje Isusa Hrista.
Ali, krštenje je slika DUALNOSTI, pošto sve u Božijem Planu ima DVOJNO dejstvo. Simbolika krštenja takode oslikava raspinjanje starog Ja (stihovi 6-7) ili raspece grešnog života i pogreb svog grešnog Ja. Izlazak iz vodenog groba simbolicki predstavlja IZMENJENU osobu koja vaskrsava u novi pravedan, duhovni život u Hristu Isusu. Ulazak u vodu oslikava SMRT Hristovu, kao i starog Ja. Pogreb u vodi predstavlja Hristovu, kao i sahranu starog Ja. Izlazak iz vode oslikava Hristovo VASKRSENJE, kao i duhovno vaskrslu osobu koja od sada pa nadalje hoda "u obnovljenju života".
Krštenje je obred koji je odredio Hristos. Njime iskazujemo svoju VERU u Hrista kao Spasitelja - to jest da PRIHVATAMO Njegovu smrt, pogreb i vaskrsenje za nas, kao i naše pokajanje od starog života i sahranjivanje istog, iz cega se podižemo u novi i viši život od tog trenutka nadalje. Ova divna zapovest je puna znacenja!
Ne postoji krštenje u veroispovest
Ako pažljivo primetite - mi smo "KRŠTENI U HRISTA ISUSA" (stih 3, gore) ili, kao što je Isus to kazao u Jevandelju po Mateju 28:19, u Oca, Sina i Svetoga Duha. Drugim recima, nismo se krstili u NEKU OD CRKVENIH ORGANIZACIJA ILI VEROISPOVESTI. U mnogim sektaškim crkvama danas propovednici odbijaju da krste one koji nece da pristupe njihovim crkvama - grupi ili organizaciji ljudi kojoj ti propovednici pripadaju. To i nije ispravno krštenje buduci da je za sve nas potrebno da se krstimo u božansku porodicu - porodicu od Boga. A to treba da bude ucinjeno u ime - autoritetom - Isusa Hrista. U mnogim crkvama obred krštenja se izopacio u ritual ili ceremoniju ulaska u bratstvo sektaške organizacije. To se sada više nimalo ne razlikuje od nekog rituala kojim se ljudi uclanjuju u masonsku ložu ili neki društveni klub!
Dobro obratite pažnju na sledece cinjenice: neko može da se "uclani" u ložu, društveni klub i organizovanu grupu ljudi (mnoge današnje crkve pretvorile su se u obicne klubove za druženje). Ali covek se ne može pridružiti istinitoj Božijoj Crkvi! U nju je nemoguce UCI svojom sopstvenom voljom, jer je Bog taj koji mora da vas postavi u nju. Nijedan covek to ne može da uradi, niti ste vi sami u stanju to da ucinite!
Kako se stice pristup u istinitu Crkvu? "JEDNIM DUHOM smo svi kršteni u jedno telo" - Telo Hrista - u istinitu Crkvu Božiju. Krstiti, tj. "baptizo" znaci "UBACITI". Kada primimo Sveti Duh Božiji, koji menja našu licnost kako bi nas nacinio novim stvorenjima u Hristu - tada postajemo oplodeni od Boga za život vecni. To je sama klica života koja dolazi od Boga Oca - Duh "posinaštva" kojim postajemo NJEGOVA DECA i kojim možemo da ga zovemo "OCE" (Rimljanima 8:14-15). Crkva Božija je Božiji dom koji se sastoji od Božije DECE. Ne možemo da postanemo deca Božija dok nas On sam ne zacne, to jest dok ne primimo Njegov Duh, a samim tim i Njegovu Prirodu i Njegov Život. Kada primimo Božiji Duh automatski bivamo STAVLJENI U Njegovu porodicu - Njegovu CRKVU! Pridruživanje nekom od društvenih klubova koji se zove "crkva" ne znaci da je neko metnut u Božiju Crkvu!
Dakle, krštavanje vodom je neophodan USLOV da bi neko primio Sveti Duh. Ljudi u Samariji i Efesu nisu primili Sveti Duh sve dok se nisu krstili u vodi (Dela apostolska 8:14-17; 19:1-6). Doduše, Kornelijevi ukucani su primili Sveti Duh, usled cega ih je Duh vec bio krstio u Crkvu još pre nego što su se krstili vodom. Ali, prvo što je Petar uradio bilo je da im zapovedi da se krste u vodi. Ovaj redak izuzetak od pravila, ocito nije iskljucio samo pravilo - zapovest da se ljudi krste u vodi!
MEÐUTIM, NIGDE U BIBLIJI NE POSTOJI OBECANJE DA CE BILO KO PRIMITI SVETI DUH PRE NEGO ŠTO SE KRSTI U VODI - cak i ako Bog, u Svojoj mudrosti i ljubavi, u retkim prilikama može da nacini izuzetak. Zapovest glasi: "Pokajte se i krstite se" - i ONDA "cete dobiti dar od Duha Svetoga".
Zlocinac na krstu pored Isusovog
Da li je krštenje esencijalno za spasenje, jer šta se dogodilo u slucaju sa "zlocincem na krstu"? Odgovor glasi: BOG ZAPOVEDA KRŠTENJE! Cin krštenja, sam po sebi, nas ne spasava. Iako zapovedeno za "oproštaj greha", ono je samo simbol cina kojim se praštaju naši gresi - HRISTOVE SMRTI. Isto tako, iako krštenje oslikava i vaskrsenje Isusa Hrista, kojim smo u stvari spaseni, ono samo predstavlja simbol te stvarnosti, a ne i samu stvarnost.
Cinjenicno je stanje da "zlocinac na krstu" nije bio u stanju da se krsti. A pošto krštenje nije to što nas spasava od smrtne kazne, cini od nas pravednike i dodeljuje nam vecni život, zlocinac nije mogao da izgubi spasenje zbog okolnosti koje su bile van njegove kontrole. Bog omogucava izuzetak u takvim slucajevima. Ali, Bog zapoveda da se krštenje obavlja u vodi, tako da onaj KO JE U MOGUCNOSTI da prkosi toj zapovesti, da je odbije, zanemari, pa cak i da joj se prekasno pokori, svakako bi takav cin nepokornosti, sam po sebi, nametnuo KAZNU za greh i kao posledicu imao gubitak spasenja. Ne treba brinuti o zlocincu koji je bio razapnut na krst ili nekome ko nije sasvim u mogucnosti da se krsti. Treba se, medutim, MNOGO brinuti o nama koji smo u stanju da se krstimo i o tome da li se pokoravamo toj zapovesti. Krštenje je suštinsko za spasenje coveka buduci da to Bog zapoveda. Nesaglasnost sa tom zapovešcu predstavlja nepokornost koja bi znacila gubitak spasenja.
Koliko dugo cekati?
Tako dolazimo do pitanja koliko brzo je potrebno raditi na tome da se krstimo? U jednoj ili dvema veroispovestima insistira se da krštavanje mora da se odlaže dok se kandidat ne dokaže - to jest dok ne dokaže da u sebi ima Sveti Duh, da živi duhovnim životom pravednika ili da je dostigao izvesno duhovno ZNANJE. Jedna denominacija nece da krštava ljude dok ne shvate i ne prihvate Božiji zakon i njene mnogobrojne ostale doktrine. U njoj se obicno praktikuje šestomesecni period probe kandidata za krštenje.
Pavle kaže da je Božiji zakon duhovan i da telesni (nepreobraceni) um nije potcinjen tom zakonu, niti može biti (Rimljanima 7:14 i 8:7). Božija zapovest ide ovim redosledom:
1) Propovedati Jevandelje, što dovodi do toga da greh bude osuden u srcima onih koje Bog poziva, što potom dovodi do POKAJANJA i VERE u Hrista;
2) KRŠTENJE i
3) takve osobe ce primiti Sveti Duh, koji obnavlja njihov um, poducava ih i otkriva im duhovnu istinu. Pošto covek ne može duhovno da razume Božiji duhovni Zakon i duhovne stvari DOK ne primi Sveti Duh, a i pošto mora da se krsti pre nego što se ostvari obecanje da ce primiti Sveti Duh, takva osoba najpre mora da se krsti. SVAKO zna da je sagrešio i živeo protivno Božijoj volji, mada ne mora tu istu Božiju volju i duhovno da razume. Bog može da podari pokajanje telesnom umu pre nego što se um takve osobe uopšte preobrati. Znaci, nije potrebno imati obrazovanje biblijskih nauka sa nekog duhovnog fakulteta da bi se neko pokajao i bio kršten u Hristu. Redosled dogadaja iz Isusovog primera je bio:
1) PROPOVEDATI JEVANÐELJE,
2) KRSTITI pokajane vernike,
3) NAUCITI IH ZAPOVESTIMA (Jevandelje po Mateju 28:19-20). Stoga sledi pitanje: koliko dugo treba odgadati krštenje? Odgovor je: cim je neko uveren (osuden) u svom srcu za svoje grehe iz prošlosti i svoj grešan život - cim shvati da je njegov nacin života bio POGREŠAN, postane umoran i bude mu dosta takvog života; obrati se od sopstvenih i poželi da otkrije Božije puteve i da po njima živi; iskreno se POKAJE zbog prethodnog života punog greha, POVERUJE u Isusa Hrista i prihvati ga kao licnog Spasitelja kome odsada mora da se pokorava, te ŽELI DA SE OKRENE IZMENJENOM, DRUKCIJEM, NOVOM I SRECNOM ŽIVOTU U VERI U ISUSA HRISTA i da postane dete Božije - onda takvu osobu treba krstiti po mogucstvu ODMAH. Ako je nije moguce krstiti odmah, onda to treba uciniti CIM neko od iskrenih Božijih sluga bude na raspolaganju da obavi cin krštenja.
Krštenje nikad ne odlagati!
Krštenje može da se zanemari dok ne postane suviše kasno! Svaki slucaj krštenja koji se spominje u Novom Zavetu, pokazuje da su pokajani vernici krštavani ODMAH. Na dan Pedesetnica (Pentekost), kršteno je tri hiljade ljudi TOG ISTOG DANA. Filip je ODMAH krstio evnuha. Bog je poslao Ananiju da krsti Savla, cije je ime promenjeno u Pavle (koji kasnije postaje apostol). Odmah nakon što se sreo sa Savlom, Ananija je rekao: "I što sad oklevaš? Ustani, krsti se, prizovi Njegovo ime i speri svoje grehe" (Dela apostolska 22:16). Pavle je krstio tamnicara iz Filipije i sve iz njegove kuce "istog casa u noci" - a bilo je posle ponoci (Dela apostolska 16:33). Oni cak nisu sacekali ni zora da svane!
Da li krstiti decu?
Niko ne može da se krsti dok se u potpunosti ne POKAJE od svojih greha. Samo onaj ko VERUJE u istinito JEVANÐELJE (poruku koju je Isus objavio o Carstvu - Vladi Božijoj) i u Isusa Hrista kao svog licnog Spasitelja, može da se krsti (vidi Dela apostolska 2:38; 8:37; 16:31). Deca nemaju tu zrelost koja je potrebna za samodisciplinu iskrenog pokajanja i verovanja. Cesto (u crkvama u kojima se krštavaju i deca) krštavana deca ubrzo postaju još samovoljnija, nepokornija i grešnija nego ranije. Kada su se neki Samaricani pokajali, cuvši Filipovu propoved, "bili su kršteni, i muškarci i žene" (Dela apostolska 8:12). Samo odrasle osobe su dovoljno sazrele da budu spremne za krštenje. Prosecna osoba ne doživi potpunu emotivnu zrelost do oko 25. godine života, mada ima i cestih izuzetaka. Samo mali broj ljudi sazri i postane trezven i staložen u svojim pogledima na svet u 16. godini, u retkim slucajevima cak i ranije.
Nezrela osoba može da doživi osecanje prolazne griže savesti, što može biti pogrešno protumaceno kao POKAJANJE, koje je u stvari samo kratkotrajno osecanje, koje traje trenutno i brzo se zaboravlja. To je kao "decija ljubav". Koliko samo tinejdžera starosti od 13-17 godina ima prolazna emotivna iskustva i osecanje da su sigurno zaljubljeni! Naravno, oni sami su sigurni u to i niko ih ne može ubediti da nisu u pravu. Kasnije oni obicno prerastu takva osecanja, mada, naravno, u retkim slucajevima tinejdžeri zaista mogu da "znaju šta stvarno misle i osecaju" - iako su to retki slucajevi koji nisu pravilo. Isti je slucaj sa pokajanjem i verom. Dete koje se krsti može da bude vrlo ozbiljno o tom cinu u jednom trenutku. Ali kada odraste, dolazi do potpuno novog iskustva u životu - pada pod "tinejdžerske" uticaje, koji se danas poprilicno razlikuju od iskustava prošle ili pretprošle generacije. Danas tinejdžeri moraju da naidu na mnoga iskušenja, koja su svojstvena za tu energicnu, dinamicnu, neumornu mladost u cvatu seksualnih zahteva koji žude za iznenadenjima. Iskustvo pokazuje da cak ni jedan od hiljadu ne može da bude iskreno "preobracen" pre tog doba i da to i OSTANE i da neprestano DUHOVNO RASTE, sve bliže Hristu i Njegovom Carstvu, tokom tih iskušavajucih godina. Nemoguce je ustanoviti pravilo o tome u kojoj godini života je najadekvatnije da se neko krsti. Ali, skoro je apsolutno nemoguce biti SIGURAN da mladi ljudi ispod 21. ili 25. godine života - a narocito ispod 18 - su u adekvatnom starosnom dobu kada bi mogli da se krste. Jer, kako covek može da bude potpuno SIGURAN da se mlada osoba u tom dobu zaista pokajala od samovolje i svetskog nacina razmišljanja? Takvu osobu treba ohrabriti da živi u skladu sa Božijom Recju, ali da se uzdrži od krštenja dok ne bude sigurna u to što radi. Jovan Krstitelj je insistirao da kandidati donesu "plodove dostojne krštenja", to jest da dokažu svoje pokajanje plodovima (pravde) u svom životu. Mladi bi trebalo da sacekaju nekoliko godina dok takvi plodovi ne dokažu njihovo pokajanje, trajnu iskrenost i ozbiljnost. Odrasli bi trebali da budu kršteni ODMAH, ili cim je to moguce izvesti, nakon što je utvrdeno da su se odistinski pokajali i poverovali.
U slucaju nekih naših citalaca koji cekaju na krštenje, a koji nisu u mogucnosti da pronadu coveka od Boga koji je kvalifikovan da to ucini, ta potreba ih primorava da sacekaju dok se ne sretnu sa propovednikom. Tamo gde opravdani razlozi onemogucavaju da do krštenja dode odmah, kao u slucaju zlocinca na krstu, Bog razume i uzima to u obzir. Ali izbegavajte bilo kakvo odlaganje ako to nije neophodno.
Da li krštenje moraju da obave samo rukopoloženi propovednici?
Najzad, ko je nadležan da obavlja obred krštenja? Mora li samo rukopoloženi propovednik da bude taj koji ce krstiti pokajanog vernika? Koliko uspeh krštenja zavisi od dobrote, vere i duhovnosti coveka koji obavlja taj cin? Pogledajmo prvo primer krštenja Isusa Hrista, potom Hristova uputstva o tom obredu i najzad ucenje i praksu u ranoj novozavetnoj Crkvi.
Da li je sam Isus bio "rukopoloženi propovednik", koji je delovao po postavljanju i odobrenju jedne od popularnih denominacija u Njegovom okruženju? Ne! On je u njihovim ocima bio prezren i odbacen. Clanovi tih denominacija su Mu se suprotstavljali, progonili i ponižavali Ga pošto je On bio nekonformista. A On je krštavao više ucenika nego Jovan Krstitelj. Cak ni Jovan Krstitelj nije bio priznat, postavljen od bilo koje popularne grupe ili crkve u to vreme, niti je uživao bilo kakvu podršku od njih. Sa njihove tacke gledišta, Jovan Krstitelj je bio "vanzemaljac".
Sam Isus, zapravo, nikoga nije uronio u vodu sopstvenim rukama, kao što vec rekosmo. To su za Njega cinili Njegovi ucenici pod Njegovim autoritetom. Upravo to je poenta koja daje odgovor na celo pitanje. Svako ko je kvalifikovan da zaronjava pokajane vernike, uvek mora da to ucini u IME ISUSA HRISTA, što znaci Njegovom vlašcu, kao Hristov ucenik. Princip je da je HRISTOS TAJ KOJI VAS KRŠTAVA. Covek koji vas uranja u vodu samo obavlja taj fizicki cin za Hrista, umesto Njega. Na Vama nije da tražite nekog odredenog coveka, nego da savesno pokušate da odete do onog za koga iskreno osecate da je to covek Božiji, pozvan od Hrista, koga Hristos koristi u radu Svoje istinite Crkve. Ako taj covek kasnije krene pogrešnim putem, vaše spasenje ne zavisi od njega (ili bilo kog drugog smrtnika), NEGO SAMO OD HRISTA! Stoga, u tom slucaju nema razloga da vas neko drugi ponovo krštava.
Uvek postoji mogucnost da se prevarite u coveka za koga verujete da je kvalifikovan da obavi obred krštenja za Hrista. Kad bi vaše krštenje zavisilo od tog coveka, morali biste da imate božansku moc da citate misli i srca kako biste bili sigurni da je to prava osoba. Mogli biste da budete uronjeni i 50 puta pre nego što ste apsolutno sigurni u coveka koji je to ucinio! Pa cak i tada možete da pogrešite. Vaše je da budete što pažljiviji - koliko vam Bog daje da vidite - prilikom izbora coveka koji dela za Hrista kada trebate da se krstite. Ali, u tom cinu NE GLEDAJTE COVEKA - GLEDAJTE U HRISTA. Smatrajte da Vas Hristos krštava posredstvom coveka. Cak i da se covek koji posreduje pokaže nesavršenim, ne zaboravite da su svi ljudi nesavršeni i da je krštenje ucinjeno za i u ime jedinog koji je ikada bio savršen. Pošto je cin krštenja u stvarnosti ucinio HRISTOS, onda to nikada ne treba ponavljati uz posredstvo bilo kog drugog coveka.
Ko da obavlja cin krštenja?
Vratimo se na Hristov primer. U Njegovoj sopstvenoj zemaljskoj službi uranjanje pokajanih vernika cinili su za Njega Njegovi ucenici. U to vreme ucenici cak nisu bili ni preobraceni - još nisu primili Sveti Duh, pošto Sveti Duh još nije bio dat (Jevandelje po Jovanu 7:39) - buduci da se Isus još nije bio vazneo na nebo, sa kojeg je trebalo da pošalje Sveti Duh (Jevandelje po Jovanu 16:7). Sveti Duh je prvi put ušao i preobratio Hristove ucenike na dan Pedesetnica. Petar je bio voda Hristovih ucenika, pa cak i nakon tog krštenja Petar se tri puta odrekao Isusa. Da vas je kojim slucajem Petar krstio u Hristovo ime, da li biste, pošto cujete da se odrekao Isusa, otišli da se ponovo krstite?
Ovi ljudi, koji su krštavali za Isusa dok je On bio sa njima u ljudskom liku, nisu bili profesionalni sveštenici, niti priznati od strane ijedne popularne crkve. Oni su u to vreme jednostavno bili samo Isusovi UCENICI koje je On poucao i još uvek nisu bili spremni da budu poslati kao Njegovi apostoli i propovednici. Reklo bi se da su svi oni bili mladi ljudi, verovatno nedovoljno stari da budu propovednici ili jevandelisti. Ne samo da oni nisu bili savršeni, nego cak nisu bili ni preobraceni (Luka 22:32).
Razmotrite sada Hristovo ucenje. Oni koji se bave poucavanjem ili propovedanjem Njegovog Jevandelja (vecina popularnih veroispovesti propoveda drukcije jevandelje) su ljudi za koje je On zapovedio i postavio ih na dužnost da obavljaju krštenje (Matej 28:19-20). Razmotrite primer obreda krštenja u ranoj hrišcanskoj Crkvi koja je bila nadahnuta od Boga. Filip nije bio apostol, ni redovan sveštenik, vec obican dakon koga je Crkva postavila na dužnost da samo obavlja fizicke poslove, kao što je recimo služenje oko stolova (Dela apostolska 6:2-5). Ipak, Filip je sišao u Samariju i propovedao Hrista i Njegovo Carstvo, te su oni koji su poverovali bili kršteni (Dela apostolska 8:5-6, 12). U tekstu se cak ne tvrdi da je Filip obavio krštenje. Moguce je cak da su neki od njegovih novopreobracenih krštenika to ucinili. Ako proucite ovu temu u Novom Zavetu, videcete da se u njemu ne pridaje veliki znacaj tome ko uranja vernika u vodu, pošto se smatra da je Hristos taj koji krštava. Sveti Duh je kasnije poslao Filipa da krsti evnuha (Dela apostolska 8:26-39). Medutim, uocavate u Novom Zavetu da je onaj koji vrši ceremoniju krštenja u svakom slucaju predstavnik (iako nije nužno da bude i rukopoloženi propovednik) istinske Crkve Božije. Tu Crkvu osnovao je Isus (Matej 16:18).
Apostol Pavle je krstio nekolicinu
Razmotrimo, najzad, primer iz rada apostola Pavla i njegovo ucenje na temu krštenja. Crkva u Korintu je bila zavadena oko toga kog coveka treba slediti. Jedni su hteli da slede Pavla i da osnuju crkvu sa njim na celu, drugi su pak hteli da slede Petra, treci Apolosa.
"Je li Hrist podeljen?" pitao ih je Pavle (Prva Korincanima 1:13). "Da li se Hristos razdelio? da nije Pavle raspet za vas? ili ste kršteni u ime Pavlovo? Hvala Bogu što ni jednoga od vas nisam krstio osim Krispa i Gaja, da ne bi ko rekao da ste u moje ime kršteni. Krstio sam još i Stefanin dom; dalje ne znam da li sam koga drugog krstio. Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evandelje, i to ne u recitoj mudrosti - da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost" (Prva Korincanima 1:13-17).
Obratite pažnju na to da je PAVLE KRSTIO VEOMA MALI BROJ LJUDI. Drugi, medu kojima je verovatno bilo i nekoliko neiskusnih clanova, koji uopšte nisu bili rukopoloženi propovednici, cinili su to za Hrista. Pavle je bio propovednik pozvan od Boga, posredstvom koga je Hristos preneo Jevandelje neznabošcima. Kroz njega je HRISTOS, kao glava Crkve, upravljao crkvama koje su nastale usled Pavlovog propovedanja i propovedanja mladih ljudi koje je Pavle poducavao i slao da rade pod njegovom upravom. Pavle nije smatrao da je bilo važno ili suštinski bitno da on licno krsti sve one koji su se preobratili tokom propovedanja, kroz službu koju je Bog izveo kroz Pavla kao onoga koji je tu službu nadzirao. "Hrist me nije poslao da krstim", rekao je on. Za Pavla su to cinili drugi rukopoloženi propovednici i pomocnici - POD PAVLOVIM RUKOVODSTVOM. Kao što je to bio slucaj i u vreme apostola Pavla, tako i danas postoji opasnost da se ljudi previše brinu o coveku (ljudskom posredniku koga Bog koristi), umesto da gledaju na Hrista, Glavu istinske Crkve Božije.
I tako, kao što je cinio Pavle, danas imamo druge osvecene i posvecene ljude, koji nisu rukopoloženi da obavljaju krštenje. To se radi U IME ISUSA HRISTA - HRISTOS je zapravo taj koji obavlja krštenje posredstvom ljudi. Covek koji to radi, služi iskljucivo kao sluga, ili Hristov posrednik - jer bilo koja služba se ionako nikad ne obavlja na veru, slavu ili cast onoga koji služi.
Savetovanje oko krštenja
Crkva Božija ima posvecene, preobracene, rukopoložene propovednike i asistente u mnogim krajevima sveta. Oni vam stoje na raspolaganju da odgovore na pitanja o pokajanju i krštenju i objasne vam Bibliju ako to zatražite. Svi ti ljudi su potpuno upuceni u obavljanje obreda krštenja. Naravno, oni nece navaljivati na vas da se krstite. Bog je svakog coveka nacinio kao bice slobodne moralne volje. On tera svakog coveka da sam donosi sopstvene odluke. Istiniti Bog vas nikada nece primorati da se preobratite. Medutim, ako vi svojom sopstvenom voljom želite da se licno posavetujete o pitanjima pokajanja i krštenja, zašto ne biste zatražili privatni sastanak sa jednim od Božijih propovednika? I dozvolite da vam predložim da pribeležite PITANJA koja želite da postavite, jer sam se licno uverio, nakon više od 46 godina iskustva, da cete ih zaboraviti ukoliko ne zapišete.
Stotine, cak hiljade ljudi, preobracaju se Bogu. Njihovi životi se menjaju posredstvom ovog Božijeg Dela i službe Crkve Božije. Neki su se, ne shvatajuci da jedan od samih - od Boga - pozvanih i posvecenih propovednika, koji može da odgovori na pitanja i obavi cin krštenja, pridružili jednoj od crkava ovoga sveta. Istinitoj Božijoj Crkvi ne možete da se pridružite - Svemocni Bog vas stavlja u nju. Ali, ako imate pitanja o druženju, doktrini ili praksi, pokajanju i krštavanju - ili bilo kakvo pitanje vezano za Bibliju ili hrišcanski nacin života, pišite nam.
Bog je dao mnogo iskreno pozvanih i izabranih ljudi koji mogu da se posavetuju sa vama i odgovore na vaša pitanja. Dobro procenite CINJENICE, u skladu sa vašom sopstvenom Biblijom. Onda donesite odluku i krenite putem koji vam Bog pokaže.
(Podvučeno je moje) |
