1. Jovanova 4:2
Rani pokušaji različitih grupa da bace sumnju na stvarnu ljudskost Isusa su dočekani Jovanovim strogim upozorenjem svojim sledbenicima da "mnoge varalice iziđoše na svet koji ne priznaju Isusa Hrista da je došao u telu; ovo je varalica i antihrist." (2. Jovanova 7).
Translator's New Testament [35] tretira ovaj stih na način koji otklanja nesigurnost oko fraze doći u telu: "Jer mnoge varalice iziđoše na svet koji ne priznaju Isusa Hrista da je došao kao ljudsko biće. ovo je varalica i antihrist." Jovanov jasan stav u prilog Isusove ljudskosti ima za nameru da prikaže kao antihrišćanski svaki sistem koji dovodi u pitanje činjenicu da je Isus bio pravo ljudsko biće. U prethodnim poglavljima smo videli da je zvanični stav zagovornika Trojstva da je Spasitelj uzeo neličnu ljudsku prirodu, ali nije bio ljudsko biće.
Biće koje je ili je bilo i Bog i čovek teško može biti istinski čovek, iskušan u svim stvarima kao i mi. Kako su mnogi kritičari Trojstva primetili, tradicionalno učenje da je Isus Bog je nespojivo sa verovanjem da je on zaista čovek. Bogočovek postbiblijskih sabora se opasno približava "drugom Isusu" o kome je Pavle upozorio u svim drugom pismu Korinćanima (2. Kor. 11:4).
Ironija ove gorke stare kontraverze je to što sve grupe, Unitarijanci, Binitarijanci i Trinitarijanci tvrde da obožavaju jednog Boga. Oni koji insistiraju da je Isus Bog smatraju da je vredan obožavanja, čina ponuđenog samo Bogu. Ukoliko zadržimo ovo gledište, jedino što možemo da zaključimo je da su dve osobe vredne obožavanja kao Bog. Pretpostavka da u Bogu postoje dve ili tri osobe je protivrečna mnogim jednostavnim biblijskim izjavama da je Bog jedna osoba. Nema svrhe izbegavati ovaj zaključak smatranjem da u učenjima osoba ne znači što i danas. U Bibliji su Otac i Isus očigledno osobe u savremenom smislu - dve različite individue.
Rešenje zagonetke je da "obožavanje" u Svetom Pismu nije ponuđeno samo Bogu, već i ljudima koji imaju dostojanstvene pozicije. Grčki glagol proskuneo se upotrebljava i za onačavanje obožavanja Boga i ispoljavanje naklonosti prema ljudskim bićima. Tako se, na primer, kralj Izraela obožava u vezi sa Bogom (1 Hron. 29:20, KJV; reč je proskuneou LXX). Daniel je obožavan (Dan. 2:46). Sveci su obožavani (Otkr. 3:9, KJV) Isus je obožavan kao Mesija, ali se samo jedna osoba, Otac, zaslužuje obožavanje kao Bog. Veoma je važno da se još jedna grčka reč, latreuo, koja ima samo religijsku upotrebum primenjuje u svih od 21 svojih pojavljivanja isključivo na Oca u Novom Zavetu.
Čitaoci Verzije kralja Džejmsa dobijaju lažan utisak da je isus Bog zato što je "obožavan". Isti argument bi potvrdio da su David i sveci takođe Bog! Upravo savremena upotreba reči "obožavati" navodi čitaoce da je Isus Obožavan kao Bog.
Bog i njegovi ljudski službenici su često blisko povezani. "I narod se poboja Gospoda, i verova Gospodu i Mojsiju sluzi Njegovom." (2. knj. Mojsijeva 14:31). "Sav se narod poboja vrlo Gospoda i Samuila." (1. knj. Samuilova 12: 18). "I zajednica blagoslovi Gospoda Boga njihovih Očeva, i obožavahu Gospoda i kralja" (1. Dnevnika 29:20). "Jezekilj i prinčevi blagosloviše Gospoda i Njegov narod Izrael" (2. Dnevnika 31:8).
Savremeni prevodi su pomogli razjašnjavanje pitanja oko "obožavanja Isusa". U Mateji 8:2, na primer, čitamo o gubavcu koji je došao i "klanjaše mu se".
Ovo nema za cilj da porekne da je Isus onaj za koga je rečeno "Dostojno je Jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slavu i blagoslov." Kao Mesija, Isus, ovlašćeni predstavnih Stvoritelja, počastvovan u vezi sa Jednim Bogom, njegovim Ocem (Otkr. 5:12, 13). Ali se on takođe pridružuje svecima i Jagnjetovoj pesmi hvale Ocu (Otkr. 15:3; cpo Heb. 2:12, gde Mesija slavi Boga). On je početak i kraj Božjeg velikog plana za spasenje (Otkr. 1: 17). Ali je ipak umro (Otkr. 1: 18), što je činjenica koja jasno govori da on ne može biti Bog budući da Bog ne može da umre. Jedino je Svemoćni Vrhovni Bog. U Otkrivenju 1:8 Otac je Alfa i Omega i svemoćni Gospod Bog "koji će doći". Kasniji naziv ,pantokrator, se nigde ne daje Isusu, uprkos kasnijim pokušajima nekih Biblija da ovaj stih primene na Sina, podstičući dugotrajnu konfuziju o Mesiji i Bogu. Ovaj vaskrsli Isus dobija otkrivenje od Oca (Otkr. 1:1), što još jednom pokazuje da Sin nije sveznajući Bog!
U Otkrivenju 22:12, 13 može biti da anđeo ("on" u stihu 10) govori, kao u Starom Zavetu, kao god, predstavljajući ga. Alfa i Omega iz stiha 13 se najverovatnije odnosi, kao i Otkrivenje 1:8 i 21:6, na Oca za koga anđeo govori. Svemoćni Bog je onaj "koji će doći" i Otkrivenju 1:8, i Njegov dolazak se takođe možda takođe opisuje u Otkrivenju 22:12, posle čega dolazi božanska titula u stihu 13. Isus je opet govornik iz stiha 16.
Fascinantan je paradoks da je Jovan, koji uporno potvrđuje da je Isus pravo ljudsko biće, koje je umorno i gladno, pogrešno shvaćen da propoveda da je Isus istinski Bog i Trojstvenom smislu. Jevanđelje po Jovanu se konstantno sa "Bog" obraća Ocu. Ipak, iz Jovanove kasnije poslanice se vidi da su neki čak i u to vreme pokušavali da u njegovo delo silom umetnu definiciju Isusa koja mu nikada nije namenjena. Evo dokaza: U Jevanđelju po Jovanu logos (reč) ima donekle dvosmisleno značenje, koje je moguće pogrešno shvatiti. Neko bi mogao pomisliti da je Jovan mislio da druga božanska osoba postoji uporedo sa Ocem. Ali to uopšte nije na umu Jovanu, koji na početku prve poslanice koristi priliku da to objasni. On kaže "život večni" koji beše "u Oca" (1. Jovanova 1:2). [36] Upravo je ta nelična "reč života" ili "život" (1. Jovanova 1:1, 2) predstavjana kao stvarna ljudska osoba, Isus. Ono što je večno nije Božji Sin, već reč potuke ili obećanja života. To obećanje života je izraženo kroz ljudsko biće, izraelskog Mesiju.
Inkarnacija u Bibliji ne znači da je drugi član Trojstva postao čovek, već namera Boga da pruži besmrtnost Njegovim stvorenjima koja je otkrivena, pokazana i otelotvorena u jednistvenom ljudskom biću.
[1] Rogers and Baird, Introduction to Philosophy (Harper & Row, 1981), 21.
[3] Citirao Robert Friedmannu The Theology of Anabaptism (Herald Press, 1973), 50
[4] Rogersi Baird, Introduction to Philosophy, 5.
[6] Law and Grace (Philadelphia: Westminster Press, 1962), 78, 79.
[7] "The Last Things in the Last Decade, "Interpretation 71 (April, 1960): 136.
[8] The Person of Christ (London: Nisbet and Co. Ltd., 1933), 122.
[9] F.Filson, The New Testament Against Its Environment (London: SCMPress, 1950), 26, 27.
[10] The Distinctive Ideas of the Old Testament (London: Epworth Press, 1944), 187, 185, 188, emphasisadded.
[11] RJ.W. Bevan, Steps to Christian Understanding (Oxford University Press, 1958), 140, 167.
[12] To Know and Follow Jesus, 44-48.
[13] Stav je ne zanimljiv način predstavio bivši sveštenik Crkve Engleske koji je osetio svoju nemogućnost da se izbori sa dokumentima koje je bio zadužen da protumači. DavidWatson je napisao:"Saosećajna studija tradicionalne jevrejske religije može otkriti razmere u kojima savremena Crkva Engleske pridaje značenje rečima iz Novog Zaveta koje je drugačije od onoga koje je bilo na umu jevrejskim pisvima. Oni su koristili grčki jezik da prenesu univerzalnu hrišćansku potuku, ali je njihov način razmišljanja u velikoj meri bio hebrejski. U cilju potpunog razumevanja za savremenog hrišćanina je neophodno, ne samo da prouči grčki tekst, već i da oseti hebrejsku ideju koju su jevrejski pisci hteli da prenesu grčkim rečima. Ne modu tvrditi da sam u tome postao veoma vešt, ali sam dovoljno napredovao da otkrijem koliko sam u velikoj meri pogrešno interpretirao Bibliju u prošlosti. Kao i svi hrišćanski sveštenici, govorio sam dogmatski, autoritativno sa propovedaonice koju niko ne može zauzeti bez dozvole Biskupa; i mnogo toga što sam rekao je bilo pogrešno zato što moj sopstveni um nije bio sposoban za korektno interpretiranje knjige koju sam bio ovlašćen da tumačim. Za mene je shvatanje ove činjenice razliku između sveštenstva i laika učinilo nebitnom, i bilo je glavni razlog za moje istupanje iz službe."kada opisujem moje intelektualne poteškoće i proces u kome sam otkrio moju nemogućnost da shvatim značenje Biblije zbog ogromnog jezičkog jaza koji me je odvajao od njenih jevrejskih pisaca, sa sigurnošću mogu da tvrdim da pišem iz iskustva iz prve ruke. Iz onoga što znam o sveštenstvu upošte, ne vidim razloga da pretpostavim da sam ja izdvojen slučaj kada je u pitanju ovaj nedostatak. Zapravo, autoritet protestantskog sveštenstva kao celine, tvrdnja da su su stanju , da razumeju Bibliju i protumače je kao Božju reč, je po mom mišljenju trik sa samopouzdanjem. Ja ne optužujem sveštenstvo za prevaru, čak ni za neiskrenost. Trik sa samopouzdanjem je kolektivan; pojedinačno je svako ko je angažovan u njemu obmanut njime, baš kao i ja kda sam počeo da tumečim Ninliku sa propovedaonica, bio sam potpuno siguran da sam sposoban da dam tačnu interpretaciju. "Neki možda veruju da sam obred rukopoloženja donosi božansku milost koja je dovoljna da se prevaziđe svaka mogućnost da se zajednica obmane putem netačne interpretacije.Ko na to ovako gleda, međutim, mora se pomiriti sa nepobitnom činjenicom da je hrišćansko sveštenstvo kao celina proizvelo veliki broj različitih, često nepomirljivih verzija hrišćanske vere, od kojih su sve navodno izvedene iz istih biblijskih zapisa... Svaka tvrdnja da obuka i rukopoloženje daju jedino autentično hrišćansko učenje je obmana." Trideset devet članova Crkve engleske tačno preciziraju da istinita hrišćanska doktrina nije izvedena iz crkenih sabora i tradicija, već samo iz Biblije. Anglokatolici veruju u suprotno; kada jedan od njih posle rukopoloženja pročita članove javno, i izjavi svoje slaganje sa njima, on praktično čini krivokletstvo.Ovo je, međutim, legalizovano krivokletstvo" (Christian Myth and Spiritual Reality, London: Victor Gollanz, 1967,2 8-30).
[14] Ho theos, odnosno "(jedan) Bog" se u Novom Zavetu nekih 1325 puta odnosi na Oca.
[15] Life of Moses, 1:155-158.
[16] Jev. 1:8, citira Ps.45:6, primenjuje titulu Bog, upotrebljenu u kvalifikovanom smislu, direktno na Isusa.
[17] Urednik John Hick (London: SCM Press, 1977).
[18] The Nature of Doctrine and Religion: Theology in a Postliberal Age (Philadelphia: WestminsterPress, 1984), 74.
[19] Iz korespondencije, 13. Jun, 1981.
[20] 1.Kor. 8:6; 1. Tim. 2:5; Jovan 17:3; Efes. 4:6.
[21] The Birth of the Messiah, 150, fusnota 52.
[22] Isto, 31, fusnota 17.
[23] Maurice Wiles, The Remaking of Christian Doctrine (London: SCM Press, 1974), 53. Upoređuj osmatranje Wiles-a u The Myth of God Incarnate,3: "Inkarnacija, u svom punom i pravom smislu, nije nešto što je direktno predstavljeno u Svetom Pismu."
[24] "The Fourth Gospel and the Church's Doctrine of the Trinity,"Twelve More New Testament Studies (London: SCM Press, 1984), 172.
[25] System der Christlichen Lehre (Goettingen:Vandenhoeck und Ruprecht, 1907), Pt.2, poglavlje 4, 353, 354.
[29] God as Spirit (London: SCM Press, 1977), 144.
[30] Institutes of Ecclesiastical History (New York: Harper, 1839).
[31] Hades or the Intermediate State (nepoznati urednik, 1893), 278.
[32] Le Probleme de I'Immortalite (nepoznati urednik, 1957),6.
[33] Mat.16:16; Jovan 9:22; 20:31; Dela 5:42; 9:22, itd.
[34] G.W. Knox, D.D., LL.D, profesor filozofije i istorije religije, Union Theological Seminary, New York, Encyclopedia Britannica,11 izdanje, Vol. 6, 284.
[35] British and Foreign Bible Society, 1973.
[36] Uporedi "reč beše u Boga" (Jovan 1:1).
|
