UDARNA SNAGA ISTINE - Trojstvo
 
Sunday
2016-12-04
2:14 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Trojstvo »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 

OTAC, SIN, SVETI DUH

1) U Jovanu 1,1, prema prevodu izdavačke kuće Stvarnost, čitamo: ''U početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše kod Boga - i Riječ bijaše Bog.'' Ovo prema nekim istraživačima znači da je Riječ (gr. ho lo'gos), koja je došla na zemlju kao Isus Hrist, bila sam Svemogući Bog. U rezonu naše, ljudske stvarnosti, neko ko je kod neke druge osobe ne može biti isto što i ta druga osoba. Saglasno tome, protivrečilo bi prethodnom rečeničnom delu, u kom se kaže da Reč beše kod Boga, ako bi se poslednji deo Jovana 1,1 prevodio tako kao da glasi Bog. Na ovakvu poteškoću nailaze oni koji verujemo u postojanje Božanskog Trojstva i tvrde da je ova nauka zasnovana na Svetom Pismu.

Evo nekoliko druguh prevoda koji neki upotrebljavaju kako bi poduprli shvatanje da Isus nije jednak Bogu:

  1. '' i Bog bješe riječ '' (NZ, prevod V. Karadžića, 1847g)

  2. '' i Bog bijaše Riječ '' (prevod dr Ivana Šarića, 1942g)

  3. '' i bog [ili, božanske vrste] bila je Reč '' (Das Evangelium nach Johannes, od Zigfrida Šulca, 1975g)

  4. '' i bogu slične vrste bio je Logos '' ( Das Evangelium nach Johannes, od Johanesa Šnajdera, 1978g)

Uzimajući u obzir napred izneto, zapazimo, da ovde kontekst treba da da i daje podlogu za ispravno razumevanje navedenog stiha. U Jovanu 1,1 grčka imenica TEOS' (Bog) pojavljuje se dva puta. Ovom prvom TEOS' prethodi reč ''ton'', jedan oblik grčkog određenog člana, koji ukazuje na posebni identitet, u ovom slučaju na Svemogućeg Boga. Za razliku od toga, ispred drugog TEOS' ne stoji član. Zato neki smatraju da bi dosledan prevod trebalo da glasi '' i bog je bio Reč''. Takođe, kao što smo videli, neki prevodioci ovaj drugi TEOS' (predikatna imenica) prevode sa ''božanske vrste'', '' bogu slične vrste '' itd. Da li je to opravdano?

Grčki koine jezik imao je određeni član (''taj, ta, to''), ali nije imao neodređeni član (''neki, neka, neko''). Ako dakle, predikatnoj imenici ne prethodi određeni član, ona može biti neodređena. To zavisi od konteksta.
The Journal of Biblical Literature kaže da izrazi ''kod grčkih imenica [bez člana] u predikatu ispred glagola označavaju u prvom redu osobine, svojstva. Kao što časopis navodi to ukazuje da lo'gos može biti sličan bogu. On takođe kaže za Jovana 1,1: ''Kvalitativna snaga predikata je toliko očigledna, da se imenica [teos'] ne može smatrati kao određenom.''

Jovan 1,1 ističe svojstvo, osobinu Reči, a ne da je Ona Svemogući Bog.

Zagovornici suprotnog gledišta se pozivaju na mnoge druge biblijske stihove u kojima skoro svi prevodioci dosledno ubacuju neodređeni član kad prevode sa grčkog rečenicu iste strukture, kako bi prevod odgovarao kontekstu. Na primer, prema Marku 6, 49, kad su učenici ugledali Isusa kako hoda po vodi, u prevodu King James stoji: '' Pretpostavili su da je to bio [jedan] duh.'' Isto tako, smatraju neki, budući da je, prema Jovanu 1,1, Reč bila kod Boga, nije mogla biti Bog, nego je bila '' [jedan] bog '', u smislu da je bila moćna, ali ne Svemogući Bog.

Verska organizacija koja sebe naziva, Jehovini svedoci, u jednom od svojih časopisa navodi da je teolog i bibličar Džozef Henri Tajer, koji je radio na prevodu American Standard Version rekao sledeće: ''Logos je bio božanski, a ne samo božansko Biće.'' Zanimljivo je da baš pomenuti prevod, u suprotnom smislu od onoga kako Svedoci kažu da treba, prevodi tekst koji razmatramo. A jezuita Džon L. Mekenzi, kažu oni, je u delu Dictionaty of the Bible napisao: ''Jovan 1,1 treba strogo prevoditi... ' reč je bila [jedno] božansko biće '.''

Međutim, takvo prevođenje predstavlja narušavanje pravila gramatike grčkog koine jezika koju je 1933 g. izdao strušnjak za grški jezik E. C. Kolvel. On je saglasno gramatici tvrdio da u grčkom jeziku predikatna imenica ima [određeni] član kad dolazi iza glagola; nema [određeni] član onda kad stoji ispred glagola. To znači da predikatnu imenicu koja stoji ispred glagola treba razumeti kao da ima određeni član ispred sebe. U Jovanu 1,1 druga imenica TEOS' u predikatu, stoji ispred glagola - '' i TEOS' beše Reč ''. Prema tome, Kolvel je tvrdio da Jovan 1,1 treba da glasi: '' i [taj] Bog beše Reč ''.

Pogledajmo sada dva primera koja nalazimo u Jovanu 8,44. Tamo Isus kaze za đavola: '' On je krvnik ljudski i lažov ''. Kao i kod Jovana 1,1, u grčkom izvorniku predikatne imenice (''krvnik ljudski'' i ''lažov'') stoje ispred glagola (''je''). Ispred tih imenica nema neodređenog člana, jer u grčkom koine jeziku nije bilo neodređenog člana. Ali, većina prevoda ubacuje neodređeni član, jer tako u navedenim primerima zahteva kontekst. (v. i Marko 11,32; Jovan 4,19; 6,70; 9,17;10,1; 12,6)

Kolvel je u vezi predikatne imenice, rekao: ''Na ovom mestu dolazi neodređeni član samo onda kada to kontekst zahteva.'' Prema tome, prevodioci mogu ubacivati neodređeni član ispred imenice u tom tipu rečenične strukture.

Da li u Jovanu 1,1 kontekst zahteva neodređeni član? Da. Dakle, u takvim slučajevima prevodilac ne treba da se rukovodi Kolvelovim sumljivim gramatičkim pravilom, budući da je primena njegovog pravila, u dotičnom stihu, u suprotnosti sa okolnim stihovima i doktrinom celog Svetog Pisma.

Za razliku od drugih primera koji su napred navedeni, u Jovanu 1,1 imamo upotrebljenu istu imenicu dva puta, i to u završnom i u prethodnom delu stiha. Da li je Jovan hteo da kaže da Isus nije ravan Ocu, te je zato tako napisao, to jest koristio dva puta imenicu TEOS' u jednom rečeničnom zahvatu? Ne znam. U vezi Jovana 1,1 preostaje da se odgovori na još dva pitanja: 1) da li je Jovan mogao da primeni onaj drugi TEOS' iza glagola i 2) ako jeste zašto to nije učinio? Mogao je. To je moj odgovor na prvo pitanje. Nije to učinio radi jezičke lepote, ekonomičnosti, i jednostavnosti napisanog, je moj odgovor na drugo pitanje. Zar mi ne kritikujemo osobe koje u svom govoru često nepotrebno ponavljaju iste reči, te kažemo za njih da im je izražavanje ružno. I uopšte postoji univerzalna težnja da se govor svede na što manj broj reči. Tako na primer Englezi skraćuju sve što se može skratiti, pa čak i same reči.

Iz iznetog izlaganja može se izvući jednostavan zaključak. Prevodioci treba da se drže pravila grčkog koine jezika, osem ako kontekst ne zahteva suprotno. Jer šta je gramatika nego sistem svojstava i pravila jednog jezika, a pravila imaju izuzetke, oni mogu biti, kao sto smo videli, prouzrokovani i kontekstom.

2) Reč 'elo'hah (bog) u hebrejskim spisima ima dva pluralna oblika, naime 'elohim' (bogovi) i 'eloheh' (bogovi od). Kada se ovi pluralni oblici odnose na Jahvea u tom slučaju se prevode u singularu (jednini), tj. kao Bog. Elohim se ili odnosi na Trojstvo osoba u Božanstvu, ili se radi o onome što gramatičati nazivaju pluralom veličanstva, ili označava puninu božanske snage, sveukupnost moći koju ispoljava Bog.

Izraz 'elohim' se uvek konstruira sa singularnim glagolskim predikatom i zahteva singularni pridevski atribut. On se javlja 35 puta u izveštaju o stvaranju i svaki put je glagol koji opisuje šta je Big rekao ili učinio u singularu. (v. 1 Moj. 1,1; 2,4) Zato se 'elohim' mora pre objasniti kao intenzivni plural, koji označava veličinu i veličanstvo.

Biblija upotrebljava reči 'elohim' i 'eloheh' i kada ukazuje na niz laznih bogova ili na idole. (v. 2 Moj. 12,12; 20,23) Ali, u drugom slučaju mogu se odnositi i na samo jednog laznog boga; tako su se filisteji skupili da prinesu veliku zrtvu 'Dagonu bogu ['eloheh'] svojemu. (Sud.16,23) Vala je Ilija Tesvićanin, rugajući se nazvao, 'bogom [elohim]'. (1 Car.18,27) Osim toga, ovaj izraz se primenjuje i na ljude. (v. Ps. 82,1,6) Mojsiju je bilo rečeno da za Arona i faraona treba biti kao ''Bog'' [elohim]. (v. 2 Moj. 4,16; 7,1)

Očigledno, upotreba reči 'elohim i 'eloheh' za lazne bogove i čak za ljude nije značila da su oni množina bogova; tako ni primena 'elohim' i eloheh' na Jahvea isto ne znači da je On više nego jedan Bog, posebno ako uzmemo u obzir svedočanstvo ostalih delova Boblije o ovoj temi.

3) Određeni biblijski stihovi naigled pružaju informacije o postojanju Božanskog Trojstva. Međutim, pošto se u Bibliji sama reč trojstvo, nigde ne nalazi, neophodno je, kada navodimo neki stih kao dokaz, da isti razumemo u povezanosti sa doslednom naukom celokupnog Svetog Pisma. Često se pravo značenje nekog biblijskog stiha, kao što smo videli, može razabrati iz konteksta (razmatranjem okolnih stihova).

Naveo bih za početak tri takva dokazna stiha. U Novom zavetu najstariji dokazi nalaze se u Pavlovim poslanicama, posebnao u 2 Kor. 13,13 i u 1 Kor. 12, 4-6) U Evanđeljima dokaz za trojstvo može se naći u formuli za krštenje iz Mat. 28,19. U prevodu Stvarnost su u ovim stihovima tri Božanske Osobe navedene u različitom redosledu, što znači da između Njih ne postoji hijerarhija. U 2 Kor. 13,13 piše: ''Milost Gospodina Isusa Krista, Lubav Boga (Oca) i zajednica Duha Svetoga neka bude sa svima vama!'' 1 Kor. 12, 4-6 glasi: ''Milosni su darovi različiti, ali je isti Duh. Različite su i službe, ali je isti Gospodin. Različiti su i učinci, ali je isti Bog koji čini sve u svima.'' U Mat. 28,19 čitamo: ''Zato idite i učinite sve narode učenicima mojim! Krsteći ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.''

I u izveštaju o Isusovom krštenju Bog, Hristos i Sveti Duh spomnju se u istom kontekstu. (v. Mat. 3,161,17) Podatak da je prilikom Isusovog krštenja na Njega sišao Božiji Duh pokazuje da On pre nije bio pomazan Svetim Duhom. Kako je On mogao, pitaju se neki, pripadati Trojstvu, kad bi to predpostavljalo da je On oduvek bio jedno sa Svetim Duhom. Ali, kako je i mogao da bude pomazan, kad pre toga nije postojao kao ljudsko biće. Njegova ljudska priroda je bila pomazana Svetim Duhom i ona je zapravo Božiji Sin.

Daljni stih u kom se tri Božanske Osobe spominju zajedno može se naći u nekim starijim prevodima Biblije u 1 Jov. 5,7. No naučnici kažu da ove reči nisu prvobitno stajale u Svetom Pismu, nego da su bile dodane mnogo kasnije. U većini novih prevoda izostavljene su reči Otac, Sin, i Sveti Duh.

U drugim dokaznim stihovima radi se o odnosu između dve Osobe: Boga Oca i Boga Sina. Pogledajmo neke od njih. Biblijski stih iz Jovana 10,30. U njemu se uopšte ne pominje treća osoba. Dalje, u Isusovom podrobnijem objašnjenju izjave da je jedno sa Ocem nalazimo istu potvrdu. U Jovanu 17,21,22, On se molio Bogu u vezi svojih učenika, da i oni mogu biti jedno kao što je On sa svojim Ocem. To znači da učenici treba da postignu jedinstvo koje je za ljudska bića moguće.

Prema 1 Kor. 3,8 (ST) Pavle je rekao: ''Ja sam posadio, Apolon je zalio... Onaj koji sadi i onaj koji zaleva jedno su.'' Pavle nije mislio da su on i Apolo jedna osoba; štaviše mislio je da su ujedinjeni u nameri. Grčka reč (hen) koju je Pavle upotrebio za ''jedno'', stoji u srednjem rodu, i ukazuje na jedinstvo u saradnji. Radi se o istoj reči koja je upotrebljena u Jovanu 10,30. Istu reč je Isus upotrebio i u Jovanu 17,21,22. Kad je dakle u ovim slučajevima upotrebio reč za ''jedno'' (hen), govorio je o jedinstvu misli i namere.

Žan Kalvin, koji je bio trinitarijanac, u knjizi Commentary on the Gospel According to John, pisao je o Jovanu 10,30: ''Stari su pogrešno primenjivali ovaj stih kako bi dokazali da su Hrist ... i Otac isto biće. Hrist ne govori o jedinstvenosti bića, nego o skladu između Njega i Oca.'' Isus je tom prilikom želeo da kaže da su Oni jedno u načinu razmišljanja i u nameri.

U kontekstu stihova nakon Jovana 10,30, Hristos nije negirao za sebe da je Bog, ali nije rekao ni da je Bog Svemogući. On je Jevrejima koji su možda tačno a možda i nisu shvatili šta je hteo da kaže, želeći da ga kamenuju, uputio pitanje, a ne odrični odgovor. Da nije odustao od svoje tvrdnje pokazuje i to da su oni i nakon toga tražili da ga uhvate. Dakle Jevreji su Njega dobro razumeli, ali nisu verovali da je On zaista ono što je tvrdio. (v. Jovan 10, 31-39)

Sledeći biblijski stih koji želim navesti je Jovan 5, 18. Tamo se kaže da su Jevreji hteli da ubiju Isusa, jer je ''Boga nazivao svojim Ocem, izjednačujući sebe sa Bogom.'' (ST) On se prema narednom stihu nije branio protiv ove optužbe: ''Isus im tada reče:... 'Sin ne može ništa sam od sebe učiniti, nego samo ono što vidi da čini Otac'.'' (ST)

U Filibljanima 2,6 prema prevodu Dr Gracijana Raspudića, kaže se o Hristu. ''Budući po naravi Bog, on nije smatrao grabežom: biti jednak Bogu.'' King James Version iz 1611. po smislu kaže isto (a tako i prevod Stvarnost, Šarić, Škarić, dr Emilijan Čarnić). No nije na odmet pogledati kako ovaj stih glasi u izvesnim drugim prevodima, koje neki upotrebljavaju kako bi iznegirali shvatanje da je Isus jednak Bogu.

  1. ''Koji, ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi sa Bogom.'' (NZ, prevod V. K. 1847g.)

  2. ''koji, postojeći u obličju Božijemu, nije smatrao kao plen koji se grabi biti jednak Bogu.'' (prevod, dr Luje Bakotića, 1933g.)

  3. ''On - uistinu Božanske naravi - nikada se nije samouvereno izjednačavao sa Bogom.'' ( Das Neue Testament, revidirano izdanje, od Fridriha Feflinga, 1965g.)

  4. On, trajni lik Božiji , nije se kao plena držao svoje jednakosti sa Bogom.'' (NZ, prevod Bonaventure Dude i Jerka Fućaka, revidirano izdanje, 1985g.)

Međutim, čak i iz ovih prevoda je diskutabilno priozilazi li da je (1) Isus imao jednakost sa Bogom, ali se nje bobrovoljno lišio za vrema svog boravka na Zemlji u ljudskoj prirodi, ili da mu (2) nije bilo na na srcu da se razmeće jednakošću.

Kontekst okolnih stihova (3-5,7,8,9 Čarnić) objašnjava kako treba razumeti stih 6. Isus koji je možda smatrao sebe jednakim Bogu, lišio je samoga sebe te jednakosti, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima.

Prema čitavom nizu prevoda, npr. prevodu Stvarnost, Isus u Jovanu 8,58 kaže: ''Prije nego je Abraham bio, Ja Jesam.''Ovde Hristos naučava da je poznat pod imenom ''Ja Jesam.''Da li to znači da je On Jahve hebrejskih spisa, budući da u 2 Moj. 3,14 (ST) piše: '' 'Ja sam koji jesam' reče Bog Mojsiju.'' Izraz ''Ja Jesam'' upotrebljava se kao ime za Boga, da bi se pokazalo da On zaista postoji i da čini ono što je obećao. Većina savremenih tumača sledi Rašija (francuskog komentatora Biblije i Talmuda) u prevođenju 2 Moj. 3,14: '' Biću što ću biti.''

Izraz u Jovanu 5,58 identičan je onom upotrebljenom u 2 Moj. 3,14. Isus ga je upotrebio za objašnjenje svog predljudskog postojanja. Isti zaključak se nameće i ako osmotrimo kako glasi Jovan 5,58 u nekim drugim prevodima:

  1. ''ja sam prije nego se Avram rodio'' (NZ Vuk, 1847g.)

  2. ''ja sam od pre nego je Abraham postao'' (prevod dr L. Bakotić, 1933g.)

  3. ''Pre nego što se Abraham rodio, već sam bio onaj koji jesam'' (Das Neue Testament, od Jorge Cinga, 1965g.)

Prema tome, smisao ovde upotrebljenog grčkog izraza je taj da je Isus, postojao davno pre Avramovog rođenja, ali da li je ta preegzistencija bila doslovna?. (v. Kol.1,15; Priče 8, 22,23 30; Otk. 3,14).

Prema nauci o Trojstvu, Sveti Duh je treća Osoba Božanstva, ravna Ocu i Sinu, te kao takva u potpunosti Bog. Reč koja se najčešće u hebrejskim spisima upotrebljava za ''duh'' je ru'ah, što znači ''vetar; dah; duh'' U grčkim spisima za to upotrebljena reč, pne'ma, sličnog je značenja. U 1 Moj. 1,2 piše: ''i Duh Božiji dizaše se nad vodom.'' U ovom je sličaju Božiji duh učestvovao u oblikovanju zemlje. Nadalje, Božiji Duh prosvetljava svoje sluge. (v. Psal. 143,10) Biblijska proročanstva bila su zapisana kada su Božiji ljudi bili poneseni Svetim Duhom. (v. 2 Pet. 1,20,21) Tako je Biblija od Boga nadahnuta, a za to upotrebljena grčka reč je Teo'pnevstos. (2 Tim. 3,16) Sveti Duh je prouzrokovao i to da su određeni ljudi imali utvare (vizije) ili proročanske snove. (v. Joil 2,28,29; Luka 1,67; Del. 1,16; 2,33) Sveti Duh je izveo Isusa nakon Njegovog krštenja u pustinju. (v. Mar. 1,12) On je osposobljavao Božije sluge da govore odvažno i hrabro. (Mih. 3,8; Del. 55-60) Sveti Duh izvršuje Božije sudske presude nad pojedincima i narodima. (Isa 30,28; 59,19) Božiji Duh je svuda prisutan, delujući protiv bezakonika, a u korist pravednika. (Psal. 139,7-12; Jov 34,22) Božiji Duh takođe može Njegovim slugama dati snagu koja je iznad obične. Na primer, o Samsonu čitamo u Sudijama 14,6. '' Duh Jahvin zahvati Samsona, i on goloruk raskida lava. (ST) Biblija kaže da je Sveti Duh sišao na krštenog Isusa kao golub, dakle kao živo biće, a ne kao bezlišna energija. (Mar. 1,10) Sveti Duh je davao Isusovim učenicima da govore na drugim jezicima. (Del. 2, 1-4) On je dakle njima omogućavao da izdrže kušanje vere ili da učine nešto što inaše ne bi mogli učiniti.

Pisci Starog Zaveta nisu došli na misao da je ovaj Duh osoba. Zato su oni često personifikovali Sveti Duh. A mi znamo da se personifikuje samo ono sto se zna ili misli da nije biće. Nije ništa neobično da se u Bibliji o nečemu govori kao o osobi. Tako se kaže da mudrost ima decu. (Luka 7,35) U 1 Moj. 4,7 (The New English Bible) kaže se: ''Greh je demon koji čuči na vratima''; ovde je dakle, greh personifikovan kao zao duh. Greh naravno nije osoba, on postoji samo kada ga neko čini, zato je podesan za pesonifikovanje. Ali ako je Sveti Duh osoba, onda je neprikladno da to činimo i sa Njime.

Oni koji osporavaju postojanje Trojstva navode 1 Jov. 5,6-8 kao dokaz da Sveti Duh nije osoba. U 8 stihu se kaže: ''duh, i voda, i krv ''. Pa pošto očigledno voda i krv nisu osobe, ni Duh Sveti, nije osoba. Međutim, tu nije reč o Svetom Duhu, nego o drugom duhu koji svedoči sa zemlje, jer 6 i 9 stih upućuju da Duh Istine svedoči sa Neba.

Isus je Svetoga Duha označio ''drugim pomagačem-utešiteljem'', rekavši da će ovaj podučavati, voditi i govoriti. (v. Jovan 14,16,26; 16,13) Grčka reč za pomoćnik (para'kletos) muškog je roda. Kada se dakle, Hristos osvrnuo na to šta će pomagač raditi, upotrebio je muške lične zamenice. (v. Joban 16,7,8) Ako se, za razliku od toga, upotrabljava grčka reč za duh (pnev'ma), koja je u grčkom imenica srednjeg roda, ispravno je upotrebljena i zamenica 'to', ali na tom jeziku. Engleski prevod (KJV) upotrebljava englesku zamenicu ('njemu'), iako u većini grčkih manuskripata stoji 'to', jer smisao treba prevoditi, a ne reči, zar to nije osnovno prevodilačko pravilo? Sveti Duh nije stvar da bi se prevelo engleskom zamenicim srednjeg roda. Prema tome, kada se u Bibliji u vezi para'kletos u Jovanu 16,7,8 upotrebljavaju muške lične zamenice, time se ne izražava neka nauka, nego je to u skladu sa gramatičkim pravilima. Međutim, neki ovim pokušavaju da ljudima skrenu pažnju sa činjenice da je Isus u Jovanu 16,7,8 opisao Svetoga Duha kao Osobu. A ono što je u grčkom jeziku reč ''duh'', srednjeg roda, ne dokazuje da Sveti Duh nije Osoba.

New Catholic Enciclopedia za Sveti Duh kaže: ''Ako se katkad prikazuje odvojeno od Boga, to je zato što Jahvin dah deluje izvan Njega.'' Ovo takođe ne može da bude dokaz protiv osobnosti Svetoga Duha, jer i čovekov duh može da deluje izvan čoveka. Sveti Duh je Osoba.

Na kraju ovog zapisa naveo bih još nekoliko citata iz Biblije koji prema nekim teolozima dokazuju postojanje Trojstva. (Zah.12,12; Kol. 2,9; Jovan 14,16,23,24; Psal.110,1) Takođe bih naveo i stihove za koje kažu neki da potvrđuju da je Isus Svemoguć, što ide u prilog učenju o Trojedinom Bogu. (Mat. 18,20; 28,18; Jovan 2,25;10,28,30)

Nadam se da sam ovim člankom dao iskrenim ljudima izbalansirani materijal za dalje razmišljanje o prirodi Boga. Radio sam na tome uz svesrdnu Božiju pomoć, Njemu večna slava i hvala. Amin

Napisao: Miloš Popadić

 

 

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz