UDARNA SNAGA ISTINE - Sinagoga
 
Wednesday
2016-12-07
8:39 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Sinagoga »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Sinagoga i subota u Delima apostolskim



О настанку синагоге не знамо много, али се сматра да се развила из јавних богослужења током изгона из Вавилона у 6. веку п. н. е. Ово богослужење није имало жртву већ само читање из "Торе" и "пророка" са образлагањима. На неким местима се овакви обреди одигравају у приватним кућама, док је на другим местима то био повод за настанак велелепних грађевина. На таквим богослужењима је по јеванђељју узео учешће и Исус. У оваквој пракси су учествовали и наставили је и први хришћани али је после првог јеврејског рата дошло до одељивања синагоге и цркве која се све више састојала из хришћана пореклом пагана.

На хришћанску богослужбу имало је утицај нарочито синагогално богослужење јер све до садашње литургије у већини цркви полазе од управо синагогалног уређења таквих религијских сусрета.

Adventisti vrlo često upotrebljavaju kao "dokaz” da su neznabošci i Hrišćani bili obavezni da svetkuju subotu, tekstove iz Dela Apostolskih. Onima koji možda nisu dovoljno upoznati sa životom Sinagoga, i ostalim učenjima Jevreja, ovo može na prvi pogled zazvučati kao valjani dokaz. Međutim, ozbiljniji poznavaoci Judaizma i Hrišćansta mogu lako uvideti koliko su ovi "dokazi" zasnovani na lošim postavkama.

 

Najpre Jevrejima

Od najranijih dana jevanđelje o spasenju kroz Hrista propovedalo se prvo među jevrejima a kasnije i među neznabošcima. Hristos je poučavao samo među Jevrejima. Na primer u Mateju 15,21-27, Hristos se obraća ženi Hananejki (neznaboškinja) i kaže joj da je Mesija poslat samo izbubljenim ovcama Doma Izrailjeva. Iako je veoma pohvalio ovu ženu zbog njene vere, predvideo je da će tek doći vreme kada će neznabošci biti spaseni po njihovoj veri.

Pavle, i sam Jevrejin, propovedao je jevanđelje uvek prvo Jevrejima u svakom gradu, otpočinjujući svoje propovedi po sinagogama, a zatim i u gradu. Subotom bi Pavle odlazio u sinagoge, gde su se Jevreji okupljali na svoja subotna bogosluženja i tamo bi im on propovedao o Hristovom rođenju, patnjama, smrti i vaskrsenju, na osnovu starozavetnih tekstova. Neke od Jevreja bi poveravali, a neki ne. Tako i sam Pavle kaže u Rimljanima 1,16: „Jer se ne stidim jevanđelja Hristova, jer je sila Božija na spasenje svakome koji veruje, a najpre Jevrejinu i Grku."

Sinagoga

Poželjno je prvo razumeti ko je sačinjavao sinagogu i zašto su oni tamo bili. Svakako odani Jevreji su učestvovali u bogoslužbenom životu sinagoge kao vid ispunjavanaja zapovesti date Jevrejima u 2. Moj 20 da svetkuju dan subotni. Tako mi srećemo verne Jevreje koji su telom bili obrezani i koji su držali sve Mojsijeve zakone, uključujući i subotu. Međutim, nisu oni bili jedini koji su se okupljali na bogosluženje, već je tu bilo i neznabožačkog naroda.

Postoje dva termina koja se pronalaze u Bibliji i koja označavaju dva različita nivoa neznabožačkog obraćenja u judaizam. Izraz „bogobojazan" je termin koji se koristio da opiše neznabošce koji su poverovali u jednog istinitog Boga i koji su odbacili idole i strane bogove paganskog sveta, uključujući i imperatore kao bogove. „Bogobojazni" su prisustvovali subotom u sinagogi, premda nisu bili vezani zabranama koje su se ticale subote. Oni nisu mogli da jedu zajedno sa Jevrejima, niti su mogli da svetkuju Pashu bez da su obrezani.

„Bogobojazni" su postajali „prozeliti" kada su bili obrezani i kada su se zavetovali da drže ceo Zakon Mojsijev. Dakle izraz „prozelit" koji se pronalazi u Bibliji opisuje neznabošce koji su se obrezali te su se tako obavezali prema celokupnom Mojsijevom Zakonu, uključujući i subotu. Gotovo svi „prozeliti" su pre toga prvo bili „bogobojazni". Budući da nisu svi neznabošci mogli da se u potpunosti obavežu na uzdržavanje od posla subotom, propise u vezi čistih i nečistih životinja, kao i nekih drugih zahteva Mojsijeveg Zakona, većina neznabožaca je ostajala „bogobojazna". Sam Hristos spominje prozelite kada oštro ukorava samopravedne fariseje u Mateju 23,15: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i kopno da bi dobili jednoga sledbenika (prozelita), i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe."

 

Razlika između „bogobojaznih" i „prozelita"

Ono što obično nije dovoljno poznato u vezi Jevreja i njihovog verovanja koje se odnosi na neznabošce, od vremena Noja preko Hristovog vremena sve do današnjeg dana, je da nijedan Jevrejin nikada nije verovao da su subota ili sveti praznici ili propisi u vezi čistih i nečistih životanja ikada bili obavezujući za neznabošce, kako bi time bili od Boga prihvaćeni ili zadobili večni život.

U knjizi „Jevrejska pismenost: Najvažnije stvari koje treba znati o jevrejskoj religiji, narodu i njihovoj istoriji" rabin Jozef Teluškin u poglavlju „Pravedni ne-Jevreji" ističe da: „Judaizam nikada nije učio da neko mora biti Jevrejin da bi bio spašen." Jevreji ne veruju da je iko pre Avrama bio obavezan da se pridržava ičega više od „Nojevog zakona" ili „sedam zakona Noja", tako na primer „Talmud za svakoga: Osnovna učenja rabinskih mudraca", autora Abrahama Kohena, ističe: „Judeizam smatra da bilo koji ne-Jevrejin (neznabožac) koji poštuje ove zakone je pravednik kome je zagarantovano mesto u svetu koji će doći." Takođe, ovaj rabin ističe da je neznabošcima koji primaju obrezanje naređeno: „Ti moraš znati da pre nego što si učinio ovaj korak (obrezanje) tvoje učestvovanje u jedenju zabranjenog mesa i obečašćenje subote je bilo bez posledica, ALI OD SADA ako učiniš takvu stvar, oštre kazne će se odnositi i na tebe. Time primećujemo da su Jevreji u potpunosti dozvoljavali neznabošcima (bogobojanima) da „obeščaste subotu" i jedu nečistu hranu bez Božje osude, sve dok se ne obrežu.

U knjizi „Razumevanje Judaizma" Benjamina Bleka na 177 str. takođe pronalazimo: „Jevreji mogu dostignuti viši nivo i tako biti sigurni veće blizine Svemogućem u budućem životu. Međutim, ne-Jevreji nisu odsečeni od Stvoritelja. Ne-Jevreji takođe imaju svoju „Toru", Toru od sedam, a ne od 613 pravila. Ukoliko ne-Jevrejin drži tih sedam pravila tada je on ili ona prepoznata među pravednim narodom na svetu i može računati da će naći Božansku zaštitu. Večni blagoslov i nagrada, dakle očekuje i one koji nisu deo naše zajednice vere."

A u knjzi „Judejski ratovi II" Josifa Flavija, poglavlje 7, paragraf 3 i 4 se ističe da su i neobrezani neznabošci prinosili žrtve u hramu. Levitsko sveštenstvo je prihvatalo ove žrtve i prinose neobrezanih neznabožaca koji nisu svetkovali subotu, držali svete praznike ili odredbe čiste i nečiste hrane, jer su znali da je žrtvu tih bogobojaznih neznabožaca Bog prihvatao i time su je smatrali pravednom po njihovoj veri koja se okreće od idola.

Znakom obrezanja po telu bi se takvi obavezali da poštuju sav Zakon Mojsijev što bi se zapravo od neznabožaca očekivalo da žive kao Jevreji, prihvatajući jevrejski način života i sve ostale zapovesti Mojsijevog zakona. Tako, mi u sinagogi pronalazimo tri grupe ljudi:

1) obrezane Jevreje, koji su bili podložni zavetu između Boga i Izrailja da drže sve subote, propise o čistim i nečistim životinjama, sve praznike i sve ostale zakone;

2) neznabožačke prozelite, koji su nekada bili neobrezani neznabošci, koji pre nego što su čuli evanđelje o Hristu, prisustvovali subotnim bogosluženjima u sinagogi i koji su činom obrezanja postali podložni celokupnom Mojsijevom zakonu. Apostol Pavle je o takvima pisao u Galatima 5,3: „A svedočim opet svakom čoveku koji se obrezuje da je dužan sav zakon tvoriti."

3) neobrezani neznabošci, poznati kao „bogobojazni" koji nisu bili pod odredbama vezanih za subotu, čiste i nečiste životinje, ali su mogli da prisustvuju sinagogi u dan subotni i da se nakon toga vrate na svoj posao.

Ove tri grupe su sačinjavale bogoslužbeni život kako sinagoge, tako i hrama.

S ovim razumevanjem konteksta mi možemo razumeti neke stvari koje su opisane u Bibliji, te možemo shvatiti da je hrišćanska crkva izrasla iz grupe koju su sačinjavali jevrejski vernici, neznabožački prozeliti i neznabožački bogobojazni okupljeni svake subote u sinagogi. Ako pogledamo Dela apostolska 13 razumećemo da je apostolu Pavlu pokazano da se neobrezani neznabošci ne bi trebalo smatrati nečistima onda kada su poverovali u Hrista. I Petar i Pavle su propovedali da hrišćanska crkva nije samo namenjena jevrejskim hrišćanima i jevrejskim obraćenicima već i za neznabošce koji su bili izvan jevrejske vere. Tako su apostoli uvek počinjali svoju propoved o Hristu prvo Jevrejima okupljenim u sinagogi ili gde god da su se okupili, jer su oni prvi morali čuti reč, jer su oni zapravo već poznavali Boga i iskazivali želju da žive pravednim životom. U svakom od tih slučajeva, apostoli nisu propovedali judaizam u sinagogama, već Hrista kao Mesiju. Dela 13 upravo opisuju to živo propovedanje apostola u subotne dane, koje je propovedano najpre Jevrejima, a onda i neznabošcima. Pavle neznabošcima ne spominje nikakvu obavezu o držanju subote, budući da neobrezani nisu bili pod obavezom držanja ugovora koji je Bog načinio sa Izrailjem.Takođe, ono što srećemo u ovim opisima dešavanja po jevrejskim sinagogama, Jevreji su bili upravo ti koji su se najviše protivili, a neznabošci su bili ti koji su prihvatali apostolsku propoved.

Dela 15

Nakon nekog vremena „sekta fariseja" koji su hrišćanstvo tretirali samo kao jevrejsku sektu, a ne sektu neobrezanih neznabožaca iz svih nacija, otpočeli su sa jednim opštim metežom koji je zapravo obnovljeno pojavom adventizma i amstrongovog pokreta. Međutim, apostoli su se sabrali zajedno na prvi apostolski sabor, zajedno sa starešinama (prezviteri) i osudili učenje da hrišćani moraju postati ili da bi trebalo da žive na jevrejski način da bi bili spašeni. To farisejsko propovedanje je više bilo propovedanje judaizma, a ne Hrista, što se zapravo i danas može sresti.

„Jevanđelje" koji su oni propovedali je više bilo okrenuto Mojsijevom zakonu i učenju kako da budeš Jevrejin, a manje da budeš kao Hristos. Oni su često uzimali primer Hrista i apostola Pavla koji je bio Jevrejin da bi poučavali druge i učili ih da žive na način kako su Jevreji živeli. Međutim, takva zabluda je u potpunosti osuđena od strane apostola u Delima 15, Galatima poslanici, kao i na drugim mestima Novog zaveta.

Dela 15,21 : „Jer Mojsije ima od davnih vremena u svim gradovima one koji ga propovedaju (Mojsija), pošto se u sinagogama čita svake subote."

 Mi ne bi trebalo da dopustima da nas današnji Judaizatori pokušavaju zbuniti sa ovim stihom. Ti današnji Judaizatori govore da su neznabošci bili slani u sinagoge u svim gradovima gde bi oni učili „Mojsija" i da su time bili obavezni da drže Mojsijev Zakon. Međutim, ovo je u direktnoj suprotnosti sa svime onime što su apostoli pre i posle toga rekli. To je apsolutno neistina. Odluka apostola i prezvitera nam govori da su se oni usprotivili bilo kakvom dodatku neznabošcima osim onih četiri zahteva koje su oni naveli.

Kada je jevanđelje propovedano među neznabošcima, Hristos je zapovedio da jevanđelje prvo ide ka Jevrejima, a zatim i ka neznabošcima. Jevreji po sinagogama su stvorili naviku pokušavanja da obrate neznabošce i da iz obrežu i da im zapovede da drže celokupan zakon. Zato su i propovedali Mojsija i to zapravo označava početak čitavog problema. Međutim, nakon što je Bog podario spasenje i Duha svetoga po blagodati kroz veru kao što je to Petar naznačio, neki iz farisejske sekte su otpočeli da propovedaju Mojsija. Dela 15,5: „Onda ustaše neki od jeresi farisejske koji su poverovali, govoreći da ih valja obrezati i zapovediti da drže zakon Mojsijev." Da bi izbegli konfuziju apostoli šalju poslanice u kojima je napisana njihova odluka, svim crkvama. Ta saborska odluka daje jasan dokaz da neznabošce treba ostaviti na miru i ne opterećivati i uznemiravati ih da moraju da drže Mojsijev Zakon i da se obrezuju. Poenta 21. stiha ukazuje da su apostoli morali da se obrate neznabošcima, jer je u svakom gradu bila sinagoga gde su Jevreji propovedali Mojsija (ne Hrista, ne Jevanđelje, već Mojsija kao dodatak putu spasenja). Apostoli nisu želeli takvu zabunu, budući da su samo isticali da je vera u Hrista put spasenja. Tako da kada su apostoli i prezviteri napisali: „da nikakvo breme više ne mećemo na vas osim ovih potrebnih" (Dela 15,28), oni time nisu mislili da idu po sinagogama i da poučavaju taj ostatak „bremena", Zakona Mojsijevog. Petar je jasno ukazao da ta bremena „ni ocevi vaši ne mogoše nositi." Potpuno je pogrešno misliti da je apostolska želja bila da hrišćane neznabožačkog porekla pošalju u sinagoge i da tamo budu „natovareni" i da se njihova vera podrije propovedanjem Mojsija. Kontekst jasno ukazuje da je poslednje što bi apostoli želili je da se vera neobrezanih neznabožaca smuti i zatruje propovedanjem zakona Mojsijevog u sinagogi. Upravo zato su oni svoju odluku napisali koja jasno govori „ostavite neznabošce na miru, ne opterećujte ih."

Odmah nakon toga u Delima 16, nakon što je sabor u Jerusalimu osudio učenje o judaiziranju neznabožaca, mi susrećemo apostola Pavla u 16,13 da nastavlja da propoveda evanđelje o Hristu tako što prvo odlazi tamo gde su se Jevreji okupljali subotom. Tako da se može zaključiti da je Pavle sve činio da hristijanizira Jevreje, a ne da judaizira hrišćane.

Sva ta citaranja od strane adventista i njima sličnima kojima navodne dokazuju da je Pavle poučavao neznabožce da žive kao i Jevreji, nisu nikakav dokaz. Pavle je bio Jevrejin i dok je bio među Jevrejima živeo je kao Jevrejin, ali je osuđivao judaizirane hrišćane koji bi učili da neznabošci treba da žive kao Jevreji. Kada je Pavle zapravo čuo da većina Jevreja odbija da poveruje u jevanđelje, on u Delima 18,6 govori: „A kad se oni protivljahu i huljahu otrese haljine svoje i reči im: krv vaša na vaše glave, ja sam čist, odsad idem u neznabošce."

Takođe, da se ništa nije promenilo nakon sabora u Jersalimu iz Dela 15, nešto više od deceniju kasnije (Dela 21), vidi se kada se Pavle vratio u centar tadašnjeg judaizma. Kada je Pavle došao u Jerusalim, braća su čula da Pavle propoveda da ne samo da neznabošci ne treba da se obrezuju, niti njihova deca, niti da drže običaje iz vremena Mojsija, nego da to on uči i za Jevreje. Jakov je zatražio od Pavla da raščisti tu nejasnoću od optužbi, tako što će izvršiti ceremonijalni obred očišćenja i tako ponovo potvrditi da se ništa nije promenilo za tih deset godina i da on (Pavle) živi kao i nekada i drži zakon. A što se tiče neznabožaca, 25. stih: „A za neznabošce koji verovaše mi poslasmo presudivši da oni tako ništa ne drže osim da se čuvaju od priloga idolskih i od krvi i od udavljenoga i od kurvarstva." A te zapovesti su bile poznate kao zapovesti Noja.

Dakle, Pavle je kao Jevrejin nastavio da živi kao Jevrejin među Jevrejima. 1. korinćanima 9,20: „Jevrejima bio sam kao Jevrejin da Jevreje pridobijem, onima koji su pod zakonom bio sam pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom. Onima koji su bez zakona bio sam kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovom, da pridobijem one koji su bez zakona." Ove Pavlove reči su veoma dobro izrečene i daju nam vrlo dobro razumevanje kako je on mogao da u isto vreme živi i kao Jevrejin među Jevrejima, poštujući subotu, svete praznike i propise o ishrani. Pavle kao Jevrejin je vrlo dobro znao da neobrezani neznabošci su bili slobodni od subote, svetih praznika i pravila u izhrani i da se na njih primenjivala samo ona odluka Jerusalimskog sabora. Zato je i istakao da se sav zakon izvršuje u jednoj reči, tj. „ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe" (Galatima 5,13-14).

 
Od subote do Dana Gospodnjeg

Prvi Hrišćani bili su Jevreji koji su prihvatili Isusa Nazarecanina za Mesiju - Hrista. Kao sto čitamo u Delima Apostolskim, oni su drzali celokupni Mojsijev zakon - obrezanje, podelu hrane, praznike (subotu) itd. Pošto je dolazak Mesije predstavljao ispunjenje starozavetnih prorocanstava, oni nisu videli ništa kontradiktorno u tome da nastave da drže starozavetne odredbe - sve obrede i praznike upraznjavali su zajedno sa svojim sunarodnicima. Hrišćanstvo nije za njih bilo „alternativni Judaizam”, bili su potpuni Jevreji i potpuni Hrišćani. Svoje hrišćansko bogosluženje nisu mogli, niti su hteli, da obavljaju subotom. Nisu mogli jer je u sinagogi bila vecina onih koji nisu prihvatili Hrista, a nisu hteli jer bi to po Mojsijevom zakonu predstavljalo prekrsaj subote. Nakon subote („prvi dan sedmice”, subota vece po danasnjem racunanju vremena), oni su se okupljali da proslave Hrista i provodili su u molitvi celu noc do jutra Vaskrsenja, o cemu svedoci Novi Zavet i duzina prve Svete Liturgije koju je napisao Apostol Jakov. Zbog toga nedelju nazivaju „Dan Gospodnji”.

Već u samom početku postaje jasno da je Hrišćanstvo mnogo sire od Judaizma - apostoli primaju i neznabosce u novu veru. Pošto nisu bili obrezani, Hrišćani iz redova neznabozaca nisu mogli niti želeli da ucestvuju u jevrejskim svetkovinama i obredima, pa ni u svetkovanju subote. Oni su se pridruzivali Jevrejima nakon subote u „prvi dan nedelje” da zajedno sa njima proslave Hrista „lomeci hleb”, odnosno Liturgijom. O odnosu ove dve grupe u prvoj Crkvi čitamo u Delima apostolskim (g.15, g.21 itd), kao i u vecini Pavlovih poslanica (Galatima, Rimljanima, Jevrejima, Kolosanima, Korincanima...). Jevreji su ostali verni Mojsijevom zakonu, a zajedno sa neznaboscima su svetkovali Hrista u „prvi dan nedelje” sto ih je i spajalo. Bilo je pokusaja da se neznabosci uvedu u Judaizam, ali se apostol Pavle tome odlucno suprotstavlja.

Međutim, odnosi između Jevreja Hrišćana i onih Jevreja koji nisu prihvatili Hrista se zaostrava, mada su jevrejske staresine progonile Hrišćane od samog početka. Nakon razorenja Jerusalima 70. godine, u sinagogu se uvodi nova „molitva”, zapravo kletva, koja se citala svake subote, a odnosila se na Hrišćane. Za jevrejske Hrišćane postaje nemoguće da ucestvuju u svetkovanju i bogosluženju sa svojim sunarodnicima - „odluceni su od zbornice.” Ovo je za njih bio trenutak da se opredele „kome će se privoleti carstvu” jer odlucenjem od zajednice oni zapravo i prestaju da budu Jevreji.

Mnogi od njih se postepeno asimiluju među ostale Hrišćane, napustajuci starozavetni zakon po savetima apostola Pavla. Neki nastavljaju da drže starozavetne odredbe uporedo sa verom u Hrista (mada „odluceni od zbornice”) i kasnije se pojavljuju pod imenom Nazareni, dok drugi radikalno modifikuju svoju veru i negiraju Hristovo Bozanstvo i odbacuju apostola Pavla (Evioniti), pa je moguće da su ih jevrejske staresine u izvesnoj meri tolerisali. Judeji postaju najveci suparnici Hrišćanstva i nemilosrdno ih progone i klevecu kod rimskih vlasti. Hrišćansko bogosluženje - Liturgija - nastavlja da se obavlja u nedelju - Dan Gospodnji, a već početkom drugog veka čitamo da se judaiziranje u Hrišćanstvu smatralo za jeres.

Dakle, nije bilo nikakvog sukoba oko subote i nedelje jer je nedelja od početka bila dan hrišćanskog bogosluženja. Subotu su drzali jevrejski Hrišćani zajedno sa svojim starim zakonom dok ubrzo nisu sa njim raskinuli kao necim nepotrebnim i suvisnim.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz