UDARNA SNAGA ISTINE - Sv. Justin: "Razgovor sa Trifunom
 
Saturday
2016-12-03
7:43 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Sv. Justin: "Razgovor sa Trifunom »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

 Razgovor sa Trifunom (1)

 
 

Nakon Bar-Kohbinog ustanka, oko četrdeset godina nakon upokojenja Apostola Jovana, Justin Filosof, Hrišćanin koji je kasnije postradao za svoju veru, šetajući Efesom susreo je grupu Jevreja. Započinje interesantan razgovor u kojem Justin brani Hrišćanstvo i govori o razlikama između Hrišćana i Jevreja, starozavetnom zakonu, praznicima i njihovom smislu.

Ovaj autentični dokument predstavlja izuzetno svedočanstvo o učenju Hrišćana II veka o Starom i Novom Zavetu i njihovom tumačenju odnosa Judaizma i Hrišćanstva.

[1] 2 3

Свети Јустин Мученик

Разговор с Јудејцем Трифоном

 

 

1. Док сам једнога јутра шетао стазама трема, срете ме непознати човек са друштвом и рече:
"Здраво, философе!"
И то рекавши, окрете се, па стаде шетати са мном. С њим се окренуше и његови пријатељи. А ја, отпоздравивши му, рекох:
"Шта ви, заправо, желите?"
А он рече:
"Један коринтски сократовац у Аргу ме поучио да не треба да презирем ни избегавам оне који носе такву одећу, него да им указујем сваку пажњу и дружим се с њима, не би ли из тога дружења извукао какву корист или он или ја; добро је, наиме, за обојицу, ма који имао користи. Стога, кад год видим неког у таквој одећи, радо му приђем, па сам са истог разлога и теби сада с радошћу пришао, а ови који ме прате надају се да ће и сами шта корисно чути од тебе."
"Ко си ти, добричино?" - рекох му тако у шали. А он ми кратко рече своје име и порекло:
"Зовем се Трифон и по обрезању сам Јеврејин. Побегох од рата који се управо води и боравим у Хелади, углавном у Коринту."
"Па зар се", рекох ја, " из философије да извући толика корист, колика од твога законодавца и твојих пророка?"
"Што да не? Зар философи не своде свако своје разматрање на Бога", рече он, "и не испитују ли стално Његово јединство и промисао? Није ли, заправо, посао философије да истражује о Божанству?"
"Да", рекох, "и ми тако мислимо. Али већина не мари зато је ли један или више богова и брине ли се за сваког од нас или не - као да та спознаја ништа не доприноси блаженству. И нас настоје убедити да се Бог стара за сав свет и сваки род и врсту, али не и за мене, тебе и сваког појединачно; стога му се  и не морамо молити по сву ноћ и дан. Какав им то има циљ, није тешко докучити. Наиме, они који тако размишљају, без страха и слободно уче, следе, следе, чине и говоре шта год хоће, нити се казне бојећи, нити се каквом добру од Бога надајући. Како то? Кажу да ће увек бити исто и да ћемо и ја и ти опет живети на исти начин, ни бољи, ни лошији. Други, опет, полазећи од става да је душа бесмртна и бестелесна, сматрају да нити ће бити кажњена - јер бестелесно не може трпети - нити јој - пошто је бесмртна - ишта више треба од Бога."
Он, пријатно се осмехнувши, рече:
"А како ти размишљаш о томе? Какво схватање имаш о Богу? Која је твоја философија? реци нам!"

2. "Казаћу ти", рекох, " како ми се чини.
Философија је, уистину, највеће благо и у највећој код Бога части, она нас једина Њему води и препоручује, а они који су се њој посветили заиста су блажени. Шта је философија и са кога је разлога послана људима, за многе је непознаница - иначе не би  постојали и платоничари и стоичари и перипатетичари и питагоровци - будући да је ово знање јединствено. А због чега је постало многоглаво, рећи ћу ти.
Десило се да су они који су се први прихватили бављења философијом и због тога постали славни, стекли следбенике који потом нису ништа о истини истраживали него су, задивљени њиховом постојаношћу, уздржљивошћу и необичним изражавањем, сматрали за истину само оно што је сваки од свога учитеља научио и предавши касније те и такве ствари својим наследницима, надену им име које их је означавaло оцем тога учења.
И ја, у почетку, горећи од жеље да и сам сретнем некога од њих, предадох себе  једноме стоичару. Но пошто сам с њим провео подоста времена, а никакво ново сазнање о Богу ми није пружио - јер ни сам га не имаше нити говораше да је такво знање потребно - напустих га и одох код другог који се називао препатетичарем и био, како ми  се чинило, оштроуман. Али, пошто ме је првих дана задржао код себе, стаде ме затим молити да га се прођем, јер нам дружење неће бити од користи. Тако и њега, са овога разлога, оставим, не стекавши утисак да је уопште философ. Но како ми је душа жудела да чује оно што је особено и одабрано у философији, дођох код једног изузетног цењеног питагоровца, човека дубоко уронулог у своју мудрост. Кад се потом упустих у разговор с њим, желећи да постанем његов слушалац и ученик, он рече:
"Јеси ли се упознао са музиком, астрономијом и геометријом? Мислиш да ћеш увидети ишта од онога што води блаженству, ако најпре не научиш оно што одваја душе од ствари које се осећају чулима и учиниш је пријемчивом за ствари које се докучују умом, тако да спознаш оно што је само по себи изврсно и само по себи добро?"
Пошто ме је упутио у многа оваква учења и рекао ми колико су неопходна, отпусти ме кад сам му признао да ништа не знам. Стога сам, што се и могло очекивати, изгубивши наду, био несрећан, тим пре што сам мислио да он нешто зна. И увиђајући колико ми времена ваља утрошити за ова учења, тешко сам подносио дангубљење. У тој учмалости паде ми на ум да се придружим платоничарима - јер слава им беше изузетно велика. И почех да, како сам најбоље могао, проводим време с једним мудрим човеком који је одскоро боравио у нашем граду а истицао се међу платоничарима. Напредовао сам и сваки дан се увелико усавршавао. И сасвим ме обузе жеља за поимањем бестелесних ствари и тежња за увиђањем идеја даде моме уму крила, те сам после кратког времена мислио да сам већ постао мудар и у својој наивности се надао да ћу одмах спознати Бога - јер то је циљ Платонове философије.

3. Налазећи се у таквом расположењу, кад год сам помислио да се испуним миром и повучем од људи, одлазио сам на једно место недалеко од мора. Кад сам једном био близу тога места на коме сам, кад стигнем, хтео да будем сам, један седи старац, чији изглед није био за потцењивање, јер је показивао благо и достојанствено понашање, на малом одстојању ме је пратио. Ја застах, окренух се према њему и врло оштро га погледах. А он рече:
"Познајеш ли ме?"
Ја одговорих одрично.
"Па зашто ме", рече, "тако гледаш?"
"Зачуђен сам", рекох, "Што си се нашао на истом месту са мном, јер нисам мислио да ћу овде икога видети."
Он ми рече:
"Бринем се за неке своје укућане; напустили су ме, па долазим да и лично унаоколо осматрам неће ли се однекуда појавити. А шта ти ту радиш?"
"Прија ми", рекох, "да овако проводим време, јер ми је неспутан разговор са самим собом и ништа ти не може одвратити пажњу, те су оваква места најпогоднија за дружење с умом."
"Ти си, дакле", рече, "љубитељ ума, а ниси никако ни љубитељ дела ни љубитељ речи, нити покушаваш да будеш практичар више него софиста?"
"Које би добро", рекох ја, "неко извршио, важније од овога - показати ум који управља свим и чврсто се за њега везавши и к њему стремећи, посматрати заблуде других и њихова занимања, јер ништа здраво ни Богу драго не чине. А без философије и исправног размишљања нико не може бити разборит. Стога сваки човек треба да се бави философијом и сматра је најважнијим и најчаснијим послом а остале послове другоразредним и трећеразредним, примереним и достојним прихватања ако су  везани за философију, а простим и ниским ако су је лишени и ако је они који се њима баве не следе."
"Дакле, философија пружа блаженство", рече он, упадајући ми у реч.
"Управо тако", рекох ја, "и једино она."
"Шта је, заправо, философија", рече, "и какво је блаженство које она пружа, кажи ми уколико те нешто не спречава да кажеш."
"Философија је", рекох ја, "знање о бићу и спознаја истине, а блаженство награда за ово знање и мудрост."
"А шта називаш Богом?", рече.
"Оно Што стално има иста својства и што је узрок постојања свих других - то је Бог."
Тако му одговорих а он, са уживањем ме слушајући, овако ме опет упита:
"Није ли знање заједничко име за различите делатности? Јер, у свим вештинама, онај који зна неку од њих назива се зналцем, подједнако и у војној и у кормиларској и у лекарској. Но није тако и у божанским и у људским делатностима. Постоји ли нека вештина која пружа сазнање и људских и божанских ствари, а затим спознају њиховог божанства и праведности?"
"Свакако", рекох.
"Зар на исти начин спознајемо човека и Бога, као и музику, аритметику и астрономију или неку другу такву вештину?"
"Никако", рекох.
"Ниси ми баш правилно одговорио", рече он, "јер неке од вештина нам се усађују учењем или вежбом, а неке нам пружају знање гледањем. Ако би ти неко казао да у Индији постоји животиња по природи не као све друге, већ оваква или онаква, многолика и разнолика, не само да то не би знао пре него би је видео, него не би о томе могао ништа ни да кажеш, уколико не би чуо од некога ко ју је видео?"
"Не наравно", рекох.
"Како, онда", рече, "философи о Богу исправно размишљају или ишта истинито говоре, кад немају знање о Њему нити су га икада видели или чули?"
"Али, оче", рекох ја, "није им Божанство, као друга жива бића, очима видиво, него само умом докучиво, како каже Платон, а ја му верујем."

4. "Има ли", рече, "наш ум такву и толику моћ која биће не спознаје опажањем или људски ум може да види Бога када није надахнут Светим Духом?"
"Платон каже", рекох ја, "да је око ума управо такво и за то нам дано да можемо, кад нам је бистро, видети само оно биће. То је око узрок свега што опажамо умом, нема боје, нема облика, нема величине, нити ичег од онога што се види. А нешто, каже, баш такво, што је с оне стране сваког бивства, ни изрециво, ни исказиво, али једино изврсно и добро, изненада се рађа у благородним душама кроз сродност и жудњу за гледањем."
"Каква је", рече, "наша сродност са Богом? Је ли душа божанска и бесмртна и део самог царског ума, те као што он гледа Бога, тако је и нама могуће да својим умом докучимо Божанство и на основу тога постигнемо блаженство?"
"Сасвим тако", рекох.
"Излазе ли из њега све душе свих живих бића", или су људске овакве а коњске и магареће онакве?"
"Не, него су у свему исте", одговорих.
"Виде ли", рече, "или икад видеше Бога коњи и магарци?"
"Не", рекох, "а ни много од људи - сем онога ко је провео живот у праведности, очишћен правдом и сваком другом врлином."
"Он, дакле, не види", рече, "преко сродности нити што има ум, него зато што је мудар и праведан?"
"Да", рекох, "и зато што има оно чиме се Бог спознаје."
"Да ли козе или овце наносе себи икакву неправду?"
"Никакву никоме", рекох ја.
"Дакле, по твоме мишљењу", рече, "и те животиње могу видети "Бога"?"
"Не, јер имају тело које је такво да им представља сметњу."
"Ако би ове животиње проговориле", упаде он, "знај добро да би с пуним правом исмејавале наша тела. Но, оставимо то сад по страни и прихватимо да је тако како ти кажеш. Ово ми реци: види ли душа "Бога" док је у телу или кад се одвоји од њега?"
"Још док је у људском обличју", рекох, "има моћ да то постигне умом, но нарочито кад се ослободи тела и постане самостална, постиже оно за чиме је све време жудела."
"А сећа ли се тога кад се поново нађе у човеку?"
"Не чини ми се", рекох.
"Каква је, онда, корист онима који су видели или шта више има онај који је видео од онога који није, ако се не сећа да је то видео?"
"Не умем казати", рекох ја.
"А шта трпе оне "душе"  које су осуђене као недостојне тога виђења?", рече.
"Заточене су у тело неке од звери и то им је казна."
"А знају ли да су са тога разлога у тим телима и да је то због неког греха?"
"Не мислим."
"Онда, како изгледа, немају баш никакве користи од казне. Чак, рекао бих, и нису кажњене, ако нису свесне казне."
"Не, зацело."
"Дакле, душе нити виде Бога, нити се селе у друга тела, јер би знале да су тако кажњене и бојале се потом и сасвим случајног греха. Али слажем се", рече, "да могу спознати да постоји Бог и да су праведност и побожност изврсне."
"Право збориш", рекох.

5. "Дакле, ти философи о овим стварима ништа не знају, јер не могу да кажу шта је душа?"
"Не изгледа ми тако."
"И не треба рећи да је она бесмртна јер, ако је бесмртна, онда је, јасно, и нерођена?"
"Нерођена је и бесмртна по онима који се називају платоничарима."
"Ти кажеш да је и козмос нерођен?"
"Има их који тако говоре, но ја се, ипак, не слажем са њима."
"Право чиниш. Који је, наиме, разлог за мишљење да тело - које је тако чврсто, отпорно, сложено, променљиво, пропада и сваки се дан рађа - нема извесног почетка? Ако је козмос рођен, неминовно је да се и душе рађају и да се нигде одмах не налазе, будући да су због људи и других бића настале, ако ћеш уопште казати да су настале сасвим самосталне и не са сопственим телима."
"То ми изгледа исправно."
"Дакле, нису бесмртне?"
"Не, пошто нам се чини да је козмос рођен."
"Али ја не кажем да све душе умиру - јер то би, заиста, била срећа за зле. Уствари, "душе" побожних остају на бољим местима, а неправедних и рђавих на горим, чекајући време суда. Тако једне, показавши се достојним Бога, више не умиру, а друге бивају кажњене, докле Бог хоће да постоје и буду кажњене."
"Није ли то што кажеш попут онога што Платон у Тимеју напомиње за козмос, кад каже да је пропадљив зато што је настао, но да по Божјој вољи нити ће бити од смртне судбине ослобођен нити јој препуштен. Не чини ли ти се да то исто може да се говори и о души и о свему уопште? Јер, оно што постоји или што ће икада постојати иза Бога има пропадљиву природу и такво је да се може и избрисати и више не постојати. Једино је Бог нерођен и непропадљив и због тога и јесте Бог, а све остало иза њега је рођено и пропадљиво. Због тога душе умиру и бивају кажњене пошто, да су нерођене, не би грешиле, ни би биле неразбором испуњене, ни плашиле се па поново храбре постајале, ни добровољно прелазиле у свиње, змије, псе, нити би их правда на то приморавала - да су нерођене. Јер, да је нерођено случајно, једнако или исто ономе што је рођено, не би се по снази, ни по вредности могла дати предност једном над другим. Стога нема много ствари које су нерођене. А да међу њима постоји нека разлика, не можеш открити трагајући за узроком те разлике, већ непрестано усмеравајући мисао ка бесконачном, једном ћеш се, после напрезања, зауставити на Ономе што је једино нерођено и рећи да је Оно узрок свега. Је ли то, "рекох", измакло Платону и Питагори?" - ти мудри људи беху за нас попут зида и тврђаве философије.

6. "Ништа ме се", рече, "не тиче мишљење Платоново, Питагорино или ма кога о томе. Ово је истина и одавде је можеш сазнати. Душа је, зацело, жива, односно има живот. Ако је, дакле, жива, може и још нешто осим себе учинити живим, као што покрет може покренути и још нешто осим себе. А да душа живи, нико не одриче. Ако, пак, живи, не живи зато што је жива, већ зато што има удела у животу. Но оно што је судеоник нечега, разликује се од онога чији је судеоник. Душа има удела у животу кад Бог хоће да живи. Тако ће, једном, када Он не буде хтео да живи, и остати без тога удела. Јер, то није њено својство, као ни то да тело буде увек заједно са душом, него кад овај склад мора да се разбије, душа оставља тело и човек престаје да постоји. Тако и кад душа мора да престане да постоји, напушта је дух живота и душа више не постоји, него и  сама поново одлази онамо одакле је узета."

7. "Каквог учитеља", рекох, "неко још може узети или одакле корист црпети, ако ни у овоме није истина?"
"Постојали су, пре много времена, извесни људи, пуно старији од свих који се сматрају философима и, уз то, блаженији, праведнији и Богу драги, који, надахнути Светим Духом, открише будућност која се сада догађа. Називају их пророцима. Они су једини и видели и људима исказали истину, а да се ни пред ким нису ни устегли, ни уплашили, нити били славољубљем заведени, него су рекли само оно што су чули и видели Духом Светим испуњени. Њихови списи још и сада постоје и онај ко узме да их чита добија из њих веома много корисних сазнања и о почецима и свршецима ствари и о ономе што философ треба да зна - ако им поверује. Своје речи нису доказивали - јер су изнад сваког доказа, а они, као сведоци истине, достојни поверења. Оно, пак, што се догодило и што се догађа, приморава нас да се сложимо са оним што су рекли. Додуше, и због подвига које су чинили, право је веровати им, пошто су славили Творца, Бога и Оца свега, и најављивали "долазак" од Њега Христа, Његовог Сина. А они лажни пророци, испуњени преварним и нечистим духом, нити чуда учинише, нити чине, већ покушавају да - ради застрашивања људи - чине и славе духове обмане и демоне. Но, пре свега,  моли се да ти се отворе врата светлости, јер то није свима видљиво ни појмљиво - ако им не удели Бог и Његов Христос."

8. Кад он то и много другога рече - о чему сада није тренутак да говорим - оде, подстакавши ме на истраживање тога. Више га не видех. Но у души ми се одмах  разгорео огањ и обузела ме љубав према пророцима и оним људима који су Христови пријатељи. Размишљајући у себи о његовим речима, налазио сам да је једино та философија сигурна и корисна. Тако сам и због тога, ето, ја философ. А хтео бих и да сви који су пожелели исто што и ја не буду удаљени од Спаситељевих речи. Јер оне у себи имају застрашујућу снагу и довољне су да привуку пажњу оних који су скренули са правог пута, а онима који  су им се посветили пружају најугодније спокојство. Ако се, дакле, иоле бринеш о себи, ако тражиш спасење, ако си послушан Богу и пошто ти ствар није страна, можеш да, упознавши Христа Божијега и поставши савршен, стекнеш блаженство."
Како је то, најдражи, рекох, они што беху уз Трифона праснуше у смех, а он, осмехнувши се, рече:
"Одобравам остало и радује ме твоја ревност око Божанства, но боље би било да си се и даље бавио Платоновом или чијом другом философијом која развија постојаност, уздржљивост и разборитост, него што си потпао под утицај лажних речи и постао следбеник крајње недостојних људи. Јер, останеш ли  у некадашњем философском опредељењу и честито живиш, гајићеш наду у бољу судбину, а напустиш ли Бога и поуздаш се у човека, какво ћеш спасење очекивати? Ако, дакле, хоћеш да ме послушаш - јер те већ сматрам за пријатеља - најпре се обрежи, потом обрати пажњу на обичаје који се држе за Сабат, празнике и Божје младине и, једноставно, чини све што је написано у Закону, па ћеш, вероватно, задобити милост од Бога. А Христос, ако се и родио и негде постоји непознат је и нити сам себе зна нити какву моћ има, док Илија не дође, помаже Га и свима покаже. А ви, прихвативши криву вест, измислисте себи некаквога Христа и због њега сада несмотрено пропадате."


Želja bi mi bila da svi postanu istih misli kao i ja i da se nikada ne odvajaju od Spasiteljevog učenja; ono poseduje svojevrsni strah i ima silu da savlada one koji se sunovratiše sa istinitog puta i služi kao najslađi pokoj svima koji žive po njemu. Zbog toga, ukoliko se ma i malo brineš za sebe samog, želeći spasenje uzdanjem u Boga, ti sada možeš vrlo lako poznati Hrista Božijeg i, postavši njegov verni učenik, dostignuti blaženstvo. Na ove moje reči, ljubazni moj, prijatelji Trifonovi se nasmejaše, a on reče:
- Ja prihvatam ponešto od onoga što si kazao i veoma se divim tvojoj revnosti za božansko, međutim, mislim da bi ti bolje bilo da sleduješ Platonovoj filosofiji ili učenju nekog drugog proroka i da živiš u podvigu trpeljivosti, uzdržanja i celomudrija, nego da se zavaravaš lažnim rečima i da sleduješ nepostojanim ljudima. Jer, ako ostaneš veran tim filosofskim načelima i ako živiš besprekorno, tada još postoji nada za bolji udeo; ali sada, kada si ti ostavio Boga i položio svoju nadu samo na čoveka, kakva sredstva spasenja su ti preostala? Zato, ako hoćeš da me poslušaš (jer ja na tebe gledam kao na druga), ti najpre primi obrezanje, a potom, kao što je uzakonjeno, poštuj subotu i praznike i mladine Božije i, uopšte, ispuni sve što piše u zakonu i možda ti se tada smiluje Bog. Što se tiče Hrista, ako se On rodio i ako se nalazi bilo gde, znaj da Ga niko neće poznati i sam sebi će biti nepoznat, niti će imati bilo kakve sile, sve dok ne dođe Ilija da Ga pomaže i svima Ga objavi. A vi, hrišćani, primili ste lažni glas i uobrazili ste sebi neku osobu za Hrista, radi koga tako glupo gubite život vaš.

9. Oprosti, čoveče, upadoh ja, neka mi bude dozvoljeno da kažem: ti pričaš nešto što ne znaš; sleduješ učiteljima koji ne razumeju Pismo te i sam govoriš napamet, što god ti padne na um. Ako ti je po volji da saslušaš dokaze o tome da mi nismo u zabludi i da nećemo prestati da poštujemo Hrista, pa ma se na nas sručila svakovrsna hajka ljudi, ma nas i najžešći tiranin primoravao da Ga se odreknemo; dakle, ako to želiš, ja ću ti pokazati da mi ne poverovasmo pustim bajkama i nedokazanim rečima, nego verujemo učenju koje je prepuno Duha Svetoga i obiluje silom i blagodaću.
Saputnici Trifonovi se ponovo nasmejaše na ove moje reči, pa čak i nepristojno prasnuše. Ja zastadoh i bejah spreman da ih napustim; međutim, Trifon me uhvati za odeću i reče da me neće pustiti da odem, dok ne ispunim svoje obećanje.
- U tom slučaju nemoj dozvoliti da se tvoji prijatelji ponašaju nepristojno, rekoh ja; nego, ako žele da slušaju, neka slušaju ćutke ili ako im to više odgovara, neka nas ostave i neka pođu za važnijim, za njih, poslovima; a nas dvojica produžimo šetnju i nastavimo započeti razgovor.
Trifon se saglasio sa ovim predlogom, te pođosmo ka središtu šetališta, a dvojica od njegovih saputnika otidoše od nas ismevajući našu revnost. Kada dođosmo do željenog mesta gde se na obejim stranama šetališta nalaze kamene klupe, tada Trifonovi saputnici sedoše na drugu stranu i razgovarahu o prošavšem judejskom ratu o kome je jedan od njih započeo razgovor.

10. Kada okončaše svoju temu, ja se ponovo obratih njima.
- Prijatelji moji, za šta vi to nas osuđujete? Zar zbog toga što mi ne živimo po vašem zakonu, što ne obrezujemo telo kao vaši preci, što ne poštujemo subotu kao vi? Ili nas optužujete zbog našeg života i naravi? Odnosno; niste li i vi poverovali klevetama da mi, tobože, jedemo ljudsko meso i da posle pirovanja gasimo sveće i prepuštamo se bezakonim orgijanjima? Ili nas jednostavno optužujete zbog toga što mi sledujemo takvom učenju i uvažavamo misli koje su, po vašem shvatanju, lažne?
- Ovo poslednje me veoma oduševljava, reče Trifon, a što se tiče kleveta koje se protiv vas iznose one su nedostojne verovanja jer jednostavno protivureče čovekovoj prirodi. Vaša pravila koja nalazim u tzv. evanđelju za mene su veoma uzvišena i zadivljujuća iz razloga što njih niko ne može da ispuni, ja se potrudih te ih pročitah. Kazaću ti šta nas naročito zbunjuje: vi stalno ističete svoju pobožnost i tvrdite da ste bolji od drugih ljudi, međutim, ničim se od njih ne razlikujete, niti ste životom uzvišeniji od pagana - vi, naime, ne čuvate ni praznike, ni subote, ne obrezujete se, a svu svoju nadu polažete na raspetog čoveka nadajući se da ćete od Boga primiti blagoslov, mada ne ispunjavate njegove zapovesti. Zar nisi nikada pročitao: "Duša koja se ne obreže u osmi dan biće istrebljena iz roda svoga". Ta zapovest važi i za inoplemenike i za one koji su kupljeni novcem. A vi prezreste ovaj zakon zajedno sa svim potonjim zapovestima i uporno se trudite da nas ubedite u to da vi, ustvari, poznaste Boga, iako ne čuvate ni jednu od obavezujućih zapovesti koje ispunjavaju svi koji se boje Boga. Ako možeš po ovim optužbama da se opravdaš i da nam obrazložiš na osnovu čega se vi nadate bilo čemu, s obzirom da ne ispunjavate zakon, mi ćemo te sa dostojnom pažnjom saslušati, a potom možemo nastaviti razgovor i razmatranje ostalih pitanja.

11. - Nikada, od početka veka, nije bilo drugog Boga, Trifone, ovako ja počeh da mu odgovaram, osim toga koji je stvorio i ukrasio sve što god vidimo; mi ne poštujemo nekog drugog za našeg Boga, a nekog drugog za vašeg Boga, nego uvažavamo jednog i istog, koji je izveo oce vaše iz zemlje egipatske, rukom krepkom i mišicom snažnom, niti se na nekog drugog uzdamo (jer nema drugoga), osim na onoga na koga i vi polažete svoju nadu - Boga Avraamovog, Isaakovog i Jakovljevog. Međutim, naše uzdanje nije kroz Mojsija i kroz zakon; da je tako, ne bi bilo razlike između nas i vas. I ja sam čitao, Trifone, da mora postojati neki poslednji zakon i zavet koji će biti silniji od svih drugih zakona i zaveta, koji će biti obavezan za sve ljude koji žele da dobiju Božije nasleđe. Zakon, darovan na Horivu, jeste već stari zakon i važi samo za vas Judejce, a ovaj zakon o kome ja govorim - važi za sve ljude uopšte; novi zakon postavljen je i dat u zamenu za stari; samim tim, poslednji zakon ukida onaj prethodni. Nama je darovan večni i savršeni zakon, zavet verni; to je - Hristos, posle koga nema boljeg i većeg ni zakona, ni uredbi, ni zapovesti. Nisi li ti čitao ono što govori Isaija (51): "Poslušajte me, poslušajte, ljudi moji, i obratite pažnju, carevi: od mene će izaći zakon i sud moj u svetlost naroda; nastupiće uskoro pravda moja i pokazaće se spasenje moje i u moju mišicu će se uzdati narodi". O tome novom zakonu govori Bog i kroz proroka Jeremiju: "Evo, dolaze dani, govori Gospod, i Ja ću učiniti novi zavet sa domom Izrailjevim i sa domom Judinim - ne takav kakav sam zasnovao sa ocima njihovim onoga dana kada sam ih za ruku uzeo i izveo iz zemlje egipatske". Dakle, ako je već Bog nagovestio da će ustanoviti novi zavet i to takav koji će svetleti svima narodima, a mi vidimo i uvereni smo da se ljudi imenom samog raspetog Isusa Hrista obratiše Bogu i napustiše idolosluženje i bezakonje i do smrti svoje ostaju u svom ispovedanju i čuvanju pobožnosti; dakle, svi se mogu uveriti i poznati, na osnovu njegovih dela i čudesa koja je činio, da je On, ustvari, taj novi zakon i novi zavet i nada svih koji od Boga očekuju milost, bez obzira kome narodu pripadaju. I mi, koji Bogu besmo privedeni kroz tog raspetog Hrista, mi - istiniti duhovni Izrailj i rod Judin, Jakovljev, Isaakov i Avraamov, koji obrezanjem primiše svedočanstvo i blagoslov Božiji za svoju veru i beše nazvan ocem mnogih naroda; - kao što ćemo to potvrditi i dokazati u potonjem tekstu.

12. Ja sam, osim rečenog, slobodan da pridodam i druge Isaijine (55) reči gde on kliče: "Poslušajte moje reči i biće živa duša vaša i učiniću sa vama večni zavet - najvernije uzdanje Davidovo: njega sam dao za svedočanstvo narodima. Narodi koji Te ne poznaju zvaće te, radi Boga tvoga, Svetog Izrailjeva, zbog toga što te je On proslavio". Taj zakon ste vi prezreli i novi sveti zavet njegov ste odbacili, ne primate ga, niti se kajete u svom zlodelanju, jer "uši vaše su zaključane i oči vaše su oslepljene i srce vaše je ogrubelo". I Jeremija vam je gromko blagovestio, a vi niste slušali. Došao je Zakonodavac, a vi Ga ne videste; ubogi propovedaju evanđelje, slepi vide, a vi ne razumete. Sada je potrebno drugo i drugačije obrezanje, a vi još uvek razmišljate o svom obrezanju tela. Novi zakon vam zapoveda da poštujete svagdašnju subotu, a vi se zadržavate na jednom danu i smatrate da ste zbog toga pobožni, ne shvatajući zbog čega vam je data ta zapovest. Dalje: ako jedete presni hleb smatrate i govorite da ste ispunili volju Božiju, ali time se ne zadovoljava Gospod Bog naš. Ako je neko od vas kriv za prestupanje zakletve ili je kradljivac, neka ne greši više; ako je neko bludnik, neka se pokaje i tek tada će on, ustvari, savršiti poštovanje istinite i prijatne subote Božije. Ako su nekome nečiste ruke, neka ih umije i biće čist.

13. Svakako da vas Isaija ne šalje u banju da biste se očistili od ubistava i drugih grehova - vode svih mora ne mogu njih sprati; ali, on je već tada blagovestio o ovom spasonosnom umivanju koje pripada svima koji se raskajaše, koji se ne čiste krvlju jaraca i ovaca ili pepelom junice ili prinošenjem pšeničnog ploda, nego verom kroz krv i smrt Hristovu, koji je toga radi i umro. Ovako o tome kazuje Isaija: "Gospod će otkriti svoju svetu mišicu svima narodima i svi narodi i krajevi zemlje videće spasenje od Boga. Udaljite se, udaljite se, udaljite se, izađite odatle i ne dotičite se nečistote. Izađite iz njezine sredine, odelite se od nje vi koji nosite posude Gospodnje, jer vi ne idete u besporedak; Gospod vaš poćiće ispred vas i Gospod Bog Izrailjev sabraće vas na Jedno mesto. Evo, moj sluga se ispunio razuma i veoma će se uzvisiti i proslaviti. Kao što će Ti se mnogi začuditi - izgled tvoj uniženi i slava tvoja biće prezreni među ljudima: tako će se mnogi diviti tebi i carevi će zatvoriti usta svoja, jer će se oni, kojima nije kazivano za njega, oduševiti i oni koji nisu slušali o njemu razumeće. - Gospode, ko je poverovao propovedi našoj? Kome se otkrila mišica tvoja? Mi smo pred njim blagovestili kao dedža, kao koren u žednoj zemlji. On nema lepote ni ljudskog obličja, nego je njegov izgled osramoćen i unižen i prezreniji je od svih sinova ljudskih. On je čovek u nevolji i zna kako se prenosi bolest, jer se izopačilo lice njegovo, beše porugano i prezreno. On naše grehe nosi i trpi muku zbog nas, a mi mu zamerismo što je ophrvan bolešću, što trpi muku i nevolju. Mučili su Ga grehova naših radi, zbog bezakonja našeg unižen beše; kazna našeg sveta je na njemu, njegovom ranom mi se iscelismo. Svi smo mi, kao ovce, zabludeli, svaki čovek je bludeo na putu svome. Gospod Ga je predao grehova naših radi, i od muke ne otvara usta svoja. Kao ovca bi odveden na zaklanje i kao jagnje nemo pred onim koji ga strižu, tako ne otvara usta svoja. Zbog njegovog smirenja bi skinut sud njegov. Ali, ko će iskazati rod njegov? Jer se uzima sa zemlje život njegov i zbog bezakonja naroda njegovog On ide u smrt. Odrediše mu grob sa zločincima, ali u smrti beše sa bogatima, jer nije učinio nikakvo bezakonje i u ustima njegovim ne nađe se prevare. Gospodu je ugodno da Ga očisti od rana. Ako Ga date na žrtvu za grehe, duša vaša će videti seme dugovečno. Gospod želi da spase dušu njegovu od stradanja, pokazaće mu svetlost i obrazovaće razumom; opravdaće pravednika koji je blagodatno poslužio mnogima. On će poneti grehe naše. Zbog toga će ovladati mnogima i razdeliće dobitak silnika, jer duša njegova beše predana na smrt i On beše pribrojan bezakonicima i ponesavši grehe mnogih za njihova bezakonja predan bi. Veseli se nerotkinjo; otvori se i usklikni ti koja nisi trpela porođajne muke, jer više dece ima ona koja je sama, nego koja ima muža. Jer Gospod je kazao: raširi mesto šatora svoga i zavese stana tvoga neka se razastru, ne brani, produži uža svoja i kolje svoje utvrdi. Raširi se na desno i na levo i seme će tvoje naslediti narode i puste će gradove naseliti. Ne boj se što si osramoćena, ne buni se što si prekorena, jer ćeš zaboraviti tvoj večni stid i nećeš se sećati prekora tvoga udovstva; zato što je Gospod pronašao ime sebi i izbavitelj tvoj, sam Bog Izrailjev biće prizivan po svoj zemlji. Gospod te je prizvao kao ženu ostavljenu i palu duhom, kao ženu koju mrze od mladosti".

14. Dakle, kroz banju pokajanja i poznanja Boga koja, po rečima Isaijinim, beše ustanovljena radi bezakonja ljudi Božijih, mi poverovasmo i objavismo da je krštenje jedino sposobno da očisti sve pokajnike i ono je ta voda života; a kladenci koje vi sami radi sebe iskopaste, ničemu vam ne služe. Naime, koja je korist od tih kupanja kojima se jedino telo i plot čisti? Umijte se dušom od gneva i ljubomore, od zavisti, od mržnje i svo vaše telo biće čisto. Taj smisao imaju i beskvasni hlebovi, upravo: da ne biste drevna dela učinili rđavom zakvaskom; a vi sve shvatate u plotskom smislu i smatrate pobožnošću ako vršite upravo takva dela, bez obzira što su vam duše prepune licemerja i svakovrsnog drugog zla. Zbog toga vam je Bog zapovedio da sedam dana posle jedenja opresnoka pripremite novu zakvasku tj. činjenje drugačijih dela, a ne praktikovanje i oponašanje starih i rđavih. Da bih vam dokazao da ovo od vas potražuje novi Zakonodavac, citiraću već izrečene reči, s tim što ću dodati i neke nove. Isaija kaže: "Poslušajte me i živeće duša vaša; učiniću sa vama večni zavet, milosti Davidove istinite; evo, dadoh ga za svedoka narodima, za vođu i zapovednika narodima. Narodi koji te nisu znali prizvaće te i ljudi koji te nisu poznavali pristupiće ti, radi Boga tvoga, Svetog Izrailjevog, jer te je on proslavio. Tražite Boga i kada Ga nađete, prizovite Ga, mada je On blizu vas. Neka nečastivci napuste puteve svoje i bezakoni čovek namere svoje, i neka se obrate Gospodu i pomilovaće ga, jer On štedro oprašta grehove vaše. Moje namere nisu to što su i vaše, i moji putevi nisu isto što i vaši; koliko je udaljeno nebo od zemlje, toliko je dalek moj put od puta vašeg i misli moje od misli vaših. Kao što sneg ili kiša silaze sa neba i ne vraćaju se više tamo dok ne napoje zemlju i ne oplode je, da bi ona iznikla iz sebe seme sejaču i darovala mu hleb za hranu, tako će biti i sa mojom rečju koja izlazi iz usta mojih: ona se neće vratiti sve dok se ne ispuni sve što mi je ugodno i dok se ne ubrza ispunjenje zapovesti mojih, Jer ćete izaći oholi, a bićete vraćeni sa radošću. Gore i brda skakaće od radosti očekujući vas i sva drveta poljska plesaće svojim granama i umesto koprive iznićiće mirta. To će biti Gospodu u slavu, za večni znak, koji neće nestati". Ove i druge proročke reči ja sam ti naveo, Trifone, jer se one odnose na prvi dolazak Hristov za koji je predskazano da će biti unižen, sraman i smrtan, a delimično se dotiču i drugog dolaska kada će doći na oblacima nebeskim, u slavi; tada će vaš narod videti i poznati toga koga probodoše, kao što je predskazao Osija, jedan od dvanaestorice proroka, i Danilo.

15. Dakle, naučite se da čuvate istiniti post Božiji, kako savetuje Isaija, da biste ugodili Bogu. Isaija ovako govori: "Usklikni gromko, ne usteži se, uzvisi glas svoj kao truba i objavi narodu mome njegova sagrešenja i domu Jakovljevom njegova bezakonja. Oni me traže svakodnevno i žele da poznaju put moj, kao narod koji tvori pravdu i koji je odan zakonu Božijem. Oni od mene traže sada pravedan sud i žele da se približe Bogu, govoreći: zašto smo postili, a ti nisi pogledao, zašto mučismo duše svoje, a ti ne želiš da znaš? U danima vašeg posta vi zadržavate sva zadovoljstva svoja i potražujete dugovanja od svojih dužnika; dakle, vi postite da biste se sporili i sudili i da se bijete pesnicama vašim. Zar vi postite samo zbog toga da bi se čuo glas vaš i vapaj? Nisam takav post Ja odabrao, da bi njime čovek dušu smirio samo za jedan dan. Ako izvijete svoj vrat u krug i ako pod sebe sterete kostret i pepeo, nemojte to nazivati postom i danom ugodnim Gospodu. Nisam takav post Ja odabrao, kaže Gospod, nego raskidaj svaku vezu sa nepravdom, raskidaj mreže svih iznuđenih dogovora, oslobodi sve ugnjetene i potlačene i pocepaj svaki nepravedni zapis. Razdeli gladnima hleb svoj i beskućnike uvedi u dom tvoj; ako spaziš nagoga, odeni ga i ne preziri one koji su iste prirode sa tobom. Tada će zasijati tvoja unutarnja svetlost i odeća tvoja će zasvetleti i tvoja pravednost će ići ispred tebe, a slava Božija će te okruživati. Tada kad zavapiš, Bog će te čuti i uslišati; i dok još govoriš, On će odgovoriti: evo me! Ako prestaneš da dižeš ruke uvis i da vapiješ roptajući i ako daš gladnome hleb tvoj i osnažiš dušu utučenu, tada će se u mraku raspoznati svetlost tvoja i tama tvoja biće kao da je podne. Tada će Bog tvoj svagda biti sa tobom i nasitićeš se do mile volje i kosti tvoje ostarele biće sveže kao zaliveni vrt ili kao izvor vode ili kao dobro nakvašena zemlja. Zbog toga obrežite kraj srca svoga, jer to od vas, u svim ovim kazivanjima, potražuje Bog.

naredni
Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz