Polarni predeli
 Uprkos
neverovatnoj hladnoći i činjenici da su uveliko prekriveni ledom,
polarni predeli se mogu okarakterisati kao pustinje. Iako postoji voda
u čvrstom stanju gotovo svuda, ono malo biljaka i životinja koje žive
tamo često imaju mnogo poteškoća da dobiju tečnu vodu, baš kao divlji
svet u vrelim pustinjama.
Polarni predeli- Arktik na severu i Antarktik na jugu - počinju na 66
stepeni severne i 66 stepeni južne geografske širine. Ove pozicije na
globusu obeležene su kao Arktički i Antarktički krug. Unutar ovih
zamišljenih krugova dešava se nešto veoma čudno barem jedan dan
svakoga leta: sunce ne zalazi. Slično tome, barem 24 časa zimi ono ne
izlazi. Putujući bliže prema polovima, ovi periodi totalnog dana i
totalne noći postaju duži budući da se nekoliko dana spaja jedan u
drugi. Na polovima sunce stoji iznad horizonta punih šest meseci svake
godine pre nego što zađe i uroni celo područje u žestoko hladan
period mraka koji traje sledećih šest meseci. Sa samo jednim izlaskom i
jednim zalaskom u šest meseci, sami polovi doživljavaju samo jedan
dan i jednu noć svake godine.
Razlog za ovo je ugao Zemljine ose. Kako se Zemlja okrene oko
Sunca svake godine, jedna hemisfera pokazuje prema Suncu prvih šest
meseci, posle čega sledi druga ostatak godine. Ovo dovodi do pojave
godišnjih doba i uzrokuje promenu dužine dana u celom svetu iz meseca u
mesec. Kada je sevena hemisfera okrenuta prema Suncu, ona uživa u
letu, dok je južna hemisfera okovana zimom. Šest meseci kasnije, kada
se Zemlja okrenula na drugu stranu Sunca, situacija se obrće.
Leti su dani duži i topliji nego zimi. Razlog je što se ta
hemisfera kupa u više sunca. Na ekvatoru su dani manje - više iste
dužine tokom cele godine. Ali kada putujemo prema polovima, letnji
dani postaju duži, a zimski se skraćuju. Ovaj princip dostiže krajnost
u polarnim predelima, gde leti možete da vidite ponoćno sunce.
Morževi su srodnici foka. Žive na santama leda Arktika.
Njihove duge kljove,poreklom od očnjaka iz gornje vilice, korisne su za
povlaćenje teškog mesnatog tela po ledu.
Potpune suprotnosti
Divlji svet Arktika nije sličan divljem svetu Antarktika. Nije to samo
zato što se oni nalaze na suprotnim krajevima sveta, nego i zato što je
geografija ova dva područja potpuno različita. Južnom polarnom zonom
dominira Antarktik, planinska kopnena masa koja je veličine
kontinenta, veća od Australije. U međuvremenu Arktik u centru ima
Arktički okean - najmanji svetski okean.
Divljine od leda i kamena na Antarktiku najhladnija su mesta
na Zemlji i previše su negostoljubiva za svaku potpuno kopnenu
životinju. Antarktičke životinje, kao što su foke, pingvii i kitovi,
oslanjaju se na more kada je u pitanju hrana potrebna za opstanak.
Tamo ne mogu da prežive gmizavci ili vodozemci, pa čak i toplokrvene
životinje odlaze zimi, sa izuzetkom odvažnog cara pingvina.
Na Arktiku žive foke, kitovi i drugi morski svet, dok kopno i
ostrva Arktičkog okeana predstavljaju dom za mnoge životinje koje
zavise od kopna, kao što su mošusno govedo i irvas. Životinje kao što
su polarni medvedi provode vreme na debelim sprudovima morskog leda
koji se šire od smrznute obale veći deo godine.
Polarni medvedi su najveći predatori u ovom području.
Najveći deo godine provode napolju na ledu, vrebajući morske ptice
i morske sisare. Čak će preplivati velike udaljenosti da bi stigli do lovišta.
Tundra
Dok je Antarktik gotovo sav pokriven snegom i ledom, tlo na kopnu
Arktičkog kruga uglavnom nema leda tokom leta i tako ima periode
sumanutog rasta i razmnožavanja. Severno od borealnih šuma previše je
hladno i mračno da bi drveće raslo, pa tu vlada pusta tundra. Biljke -
uglavnom tvrda trava i oštrika, mahovina i lišajevi (koji, u stvari,
nisu biljka nego simbiozni odnos između gljivica i sitnih algi) moraju
da budu spremne da prežive duge i sumorne zime. Kada leto - koje obično
traje tek nešto više od šest nedelja - dođe, moraju da budu spremne
za reprodukciju.
Iako letnje sunce otapa sneg i led, nikada ne zagreje tlo
dublje od nekoliko centimetara ispod površine. Duboki sloj tla ostaje
smrznut i zove se večni mraz. On čini čvrstu barijeru koja sprečava
otopljenu vodu da ode. Ta voda formira plitka jezerca koja su utočište
insekata.
Milijarde insekata, koji su proveli zimu pod zemljom kao
neaktivne čahure, izlaze iz skrovišta u proleće. Roje se po tundri,
pare i odlažu jaja u vodu, utrkujući se s vremenom da stvore novu
generaciju pre nego što zima ponovo dođe.
Literatura
- Džekson, Tom: Svetska enciklopedija životinja, MUN, Zemun, 2007
- Šorić, Vitko: Morfologija i sistematika hordata, Kragujevac: Univerzitet, Prirodno-matematički fakultet, 2002
- Stanković, Siniša: Uporedna anatomija kičmenjaka, Beograd: Naučna knjiga, 1950
- Stanković, Siniša: Ekologija životinja, Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, 1961
- Đorović Ana, Kalezić, M: Morfologija hordata. Biološki fakultet, Beograd
- Kalezić,M: Osnovi morfologije kičmenjaka, ZUNS, Beograd, 2001
- Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995 |
