UDARNA SNAGA ISTINE - Nastavak
 
Wednesday
2016-12-07
8:36 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Nastavak »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Primeri krštavanja koja su činili apostoli

Iz sledećih primera možemo da uočimo da su apostoli uvek krštavali ljude tek nakon što su im propovedali evanđelje o spasenju kroz veru u Hrista Spasitelja. Krštavani su samo i isključivo oni koji su poverovali, tj. oni koji su iz stanja neverovanja prelazili u stanje vere:

„A Petar im reče: pokajte se i neka se svako od vas krsti u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar Duha Svetoga. (...) Tako se krstiše oni koji su primili njegovu reč."[20]

„Rasejani međutim prolažahu svuda i propovedahu reč Božiju. Tako Filip dođe u glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista.(...) Kada pak poverovaše Filipu, koji je propovedao evanđelje o carstvu Božijem i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se ljudi i žene."[21]

„Na to Filip otvori svoja usta i počevši od ovoga mesta Pisma propovedi mu evanđelje o Isusu. A kad su putujući došli do neke vode, uškopljenik reče: evo vode, šta mi smeta da se krstim? [Filip pak reče: ako veruješ od sveg srca: može. On odgovori i reče: verujem da je Isus Hristos sin Božiji.] I zapovedi da stanu kola, te obojica siđoše u vodu, Filip i uškopljenik, i krsti ga."[22]

„Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega. Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista."[23]

„Gospodo, šta treba da učinim da bih se spasao? Oni pak rekoše: poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gospodnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. I uzevši ih još u onaj noćni čas opra im rane od udaraca, pa odmah bi kršten on i svi njegovi."[24]

Iz svih pomenutih primera apostolskog krštavanja, dakle, možemo da ustanovimo sledeći redosled dešavanja:

-  Propovedanje evanđelja o spasenju kroz veru u Hrista onima koji ne veruju;

-  Poverovanje slušalaca u spasonosnu poruku evanđelja;

-  Krštenje vodom novih vernika, na osnovu njihovog svedočanstva o usvajanju vere u Spasitelja Isusa Hrista i njihovog pokajanja.

Na ovaj način, ukratko, ali ipak dovoljno detaljno sagledali smo apostolsku praksu krštavanja i uvideli da oni nisu verovali u neophodnost krštenja za spasenje. Sa druge strane, uočili smo da je postojala obaveza, u skladu sa Gospodnjom zapovešću, da se svaki vernik krsti nedugo posle njegovog predanja Hristu – verom.

Shvatajući biblijsku nauku o ovom predmetu, potvrđujemo reč koju je izrekao Gospod Hristos: „Ko uzveruje i krsti se - biće spasen." Podrazumevajući da će svaki vernik biti kršten odmah po uzverovanju, Hristos je - govoreći o budućem vremenu - spomenuo da će oni koji se spasavaju biti naravno i kršteni.[25]

Krštenje vodom kao duhovno rođenje

„Nikodimu, pak, potonjem učeniku svom i apostolu, izričito je kazao: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ponovo ne rodi ne može videti carstva Božjeg. Ako se ko ne krsti vodom i duhom – objasnio je potom Gospod, ne može ući u carstvo Božje."[26]

Pred nama je još jedno verovanje pravoslavnih koje je usko vezano sa njihovim shvatanjem o neophodnosti krštenja za spasenje. Iako smo i do sada postali potpuno uvereni u neispravnost takvog stava, proučavanje koje sledi će nas još više u to uveriti. Naime, citat koji sam upravo naveo a koji potiče iz patrijarhom Pavlom blagoslovljene knjige, nije ništa drugo već jedan pogrešno shvaćeni i pogrešno navedeni tekst iz evanđelja. Da bismo uvideli svu razliku između Hristovih reči i ovog namerno pogrešno citiranog teksta – koji bi trebalo da pravoslavnima obezbedi potvrdu njihovog učenja, uporedićemo ga sa Isusovom izjavom koju je zapisao apostol Jovan:

„A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija. Reče mu Nikodim: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali neznaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče mu: kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: ti si izrailjski učitelj i neznaš to?"[27]

Ono što najpre možemo da primetimo u bogonadahnutom tekstu jeste da Gospod Hristos apsolutno nigde ne spominje „krštenje vodom i Duhom" (već pominje rođenje, a te reči nipošto nemaju isto značenje, kao što je svima poznato). Neoprostivo je u usta Gospoda Isusa stavljati reči koje On, ne samo da nije izgovorio, već nije ni pomišljao da izgovori. U pomenutom Hristovom govoru susrećemo se sa jednom izuzetnom Božijom „intervencijom" nad svakim grešnikom koji prihvati Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja. Tu intervenciju Gospod naziva rođenje odozgo" ili rođenje od Duha".

Rođenje od Boga

U poruci izrečenoj jednom od učenih verskih vođa u tadašnjem Izrailju, Nikodimu, Hristos je izneo tvrdnju da nijedan čovek ne može da uđe u carstvo Božije ukoliko nije „rođen odozgo" tj. „od Duha". Ovo „rođenje odozgo" Isus naziva još i „rođenjem vodom i Duhom" i upućuje Nikodima na činjenicu da je ova duhovna istina objavljena još u knjigama Starog zaveta – koje je ovaj farisej vrlo dobro poznavao. Očigledno je da se Nikodim nije odmah najbolje snašao u razumevanju ove poruke. Nije mu bilo jasno kako već odrastao čovek može ponovo da bude rođen. Međutim, Gospod je uputio Nikodima da razmišlja na duhovan a ne telesan način, rekavši mu: „što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je." Pominjući pojmove „rođenje odozgo", „rođenje vodom i Duhom", i „rođenje od Duha" u nekoliko uzastopnih rečenica, sasvim je jasno da Gospod upućuje na potpuno isti duhovni događaj.

Na početku svoga evanđelja, u onom njegovom delu u kome još uvek ne opisuje konkretne događaje iz Hristovog života, apostol Jovan, sumirajući posledice Njegovog dolaska među ljude, kaže:

„Istinita svetlost, koja osvetljava svakog čoveka, dolažaše na svet. Na svetu beše, i svet kroz njega posta, i svet ga ne pozna. Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše. A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje tela, ni od muževljeve volje – nego od Boga."[28]

Iako Gospoda Isusa Hrista dobar deo jevrejskog naroda nije prihvatio, kao i veći broj mnogobožaca koji je o njemu čuo kroz apostolske propovedi, onim ljudima koji su Ga prihvatili verom – Bog je dao moć da postanu Njegova deca. To su ljudi koji nisu rođeni samo na prirodan način – od ovozemaljskih roditelja, već oni koji su rođeni i na duhovan način – od samog Boga.

Priroda duhovnog rođenja

Nakon što je izrazio čuđenje i nerazumevanje duhovnog rođenja, Isus je Nikodimu postavio pitanje: „ti si izrailjski učitelj i neznaš to?" Ovaj farisej je u Sv. pismu Starog zaveta morao da uoči istinu o kojoj mu je Isus govorio. Ali, očigledno je da to nije bio slučaj. Ipak, bez obzira na nepoznavanje jedne od najvažnijih duhovnih poruka od strane čoveka koji je bio učitelj drugima, reč o „duhovnom rođenju od Boga" je bila jasno zapisana na više mesta u starozavetnim knjigama. Najjasniji tekst koji o ovome govori, a koga je napisao prorok Jezekilj pet stotina godina pre Hrista, glasi ovako:

„I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svijeh nečistota vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete."[29]

Ovaj tekst govori upravo o onome što smo utvrdili prilikom proučavanja Avramovog života i njegovog opravdanja kroz veru. Ukoliko obratimo pažnju na njegovo kazivanje, primetićemo da Gospod obećava da će neke ljude:

-  učiniti čistim kroz „kupanje" u čistoj vodi;

-  preporoditi davanjem novog srca i duha;

-  učiniti staništem (hramom) svog Duha;

-  naučiti da hode po njegovim zapovestima i uredbama.

Rođenje od Boga, „vodom i Duhom" podrazumeva sve napred navedeno. Nakon što je osoba, verom u Hrista „rođena odozgo", ona dobija novu prirodu kojom izbegava život grešenja i želi da ugodi Bogu svakodnevno (Jezekilj 36:27):

„Prema tome, ako je ko u Hristu – novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo."[30]

„Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen."[31]

„Znamo da niko, ko je od Boga rođen, ne greši, nego od Boga rođeni čuva samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče."[32]

Kroz novo rođenje osoba postaje hram Svetog Duha (Jezekilj 36:27):

„I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača – utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama."[33]

„Sam Duh svedoči sa našim duhom da smo deca Božija."[34]

„Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?"[35]

Ovakvo ispunjenje Svetim Duhom se naziva još i „krštenje Svetim Duhom"[36], a ono se dešava, prema Bibliji, pre krštenja u vodi i predstavlja uslov uronjenja u vodu.[37] Iako pravoslavni tvrde da se „ideja o drugom rođenju kao religioznom iskustvu, nevezano s krštenjem, pojavila nedavno i da nema biblijsku zasnovanost,"[38] upravo je suprotno istina. Rođenje od Boga je ponovno uspostavljanje prisnog zajedništva sa Gospodom kroz iskrenu i čvrstu veru; zajedništva koje osoba nikada do tada nije imala zbog nasleđenog praroditeljskog greha i duhovnog mrtvila u kome se nalazila. Tvrdnju pravoslavnih da je „krštenje sredstvo realnog sjedinjenja čovekovog sa Hristom i ponovo rođenje"[39] je, inače, veoma lako oboriti i iz iskustva. Sveto pismo nam svedoči da svi koji su od Boga rođeni ne žive grešnim načinom života i da se čuvaju da ne sagreše pred Svevišnjim, kao što sam naveo maločas. Ukoliko sagledamo živote mnogih krštenih u pravoslavnim crkvama (kao i u mnogim drugim) širom sveta, veoma lako ćemo uočiti da među ovako „ponovo rođenim i sa Hristom sjedinjenim" ljudima ima veoma mnogo bogopsovača, preljubnika, obmanjivača, roditeljima nepokornih, pijanaca i ostalih bezbožnika svake vrste, što nam jasno stavlja do znanja da nisu ni „ponovo rođeni" niti pak „s Hristom sjedinjeni" iako bi, po pravoslavnoj teologiji, trebali da budu. Bogohulno bi bilo i pomisliti, a ne izgovoriti i dogmom u crkvi proglasiti da je neko, ko Boga psuje (kao veliko mnoštvo krštenih Srba) zapravo Božije dete i sjedinjen sa Hristom. Dalji komentar osim ovog, smatram, nije potreban.

Kum kao duhovni roditelj novokrštenog

Iz ranije citiranog teksta preuzetog iz knjige „Veronauka u kući" sa 30. i 31. stranice, saznajemo da se deca u pravoslavnoj crkvi krštavaju po veri kuma, koji postaje njihov duhovni roditelj. Ovaj duhovni otac malog deteta „rađa" svoje kumče „za Boga, za večnost". Pravoslavlje ističe i shvatanje da duhovna veza između kuma i kumčeta važi i kao krvno srodstvo.[40]

Nakon što na osnovu Svetog pisma i drugih dokumenata iznesemo istinu o poreklu kumstva u hrišćanstvu, još jednom ćemo se utvrditi u stavu da Istočna crkva ima veoma malo dodirnih tačaka sa izvornim apostolskim učenjem.

Šta evanđelje govori o kumstvu?

Najkraći odgovor na ovo pitanje bi bio jednostavno: ništa!

Novi zavet uopšte ne poznaje instituciju kumstva tj. duhovnog oca krštenog deteta. Ustvari, kao što smo do sada utvrdili, Biblija nalaže krštenje isključivo onih osoba koje su poverovale u Hrista Spasitelja. Mala deca i bebe su isključene iz spiska onih koji mogu biti kršteni, jer još uvek ne mogu odgovorno i svesno da prihvate hrišćansku veru. U Sv. pismu ne možemo naći ni jedan jedini primer krštavanja novorođenčadi i male dece, iako biblijski nije isključeno krštavanje starije dece (od npr. 7 god. nadalje) koja su poverovala. Pravoslavni istoričar Jevsevije Popović to potvrđuje sledećim iskazom:

„Za vreme apostola svaki, koji je iskreno poverovao u Hrista te hteo iskrena srca ući u Njegovo Carstvo, i njegovu crkvu, kršten je bez dalje pripreme, osim što je prethodno saslušao kakvu snažnu propoved. (...) Svakako su i deca krštavana, jer se zna, da je Petar krstio kapetana Kornilija u Kesariji sa celim domom, isto tako Pavle tamničara u Filipima sa celim domom i Stefanina u Korintu opet sa celim domom; kad dakle sa celim domom, onda svakako i sa decom."[41]

Iako je Jevsevije Popović ovime hteo da opravda krštavanje male dece i beba kod pravoslavnih, ipak nam je saopštio da su apostoli krštavali one koji su iskrenog srca poverovali. To nam potvrđuje i evanđelist Luka u Delima apostolskim, kada ističe da su u Kornilijevom i tamničarevom domu kršteni oni koji su slušali propoved i usvojili veru (što je svakako uključivalo decu ali ne i novorođenčad i odojčad koja nisu mogla da čuju i poveruju):

„Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor. (...) Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista."[42]

„Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. I propovediše reč Gospodnju njemu i svima koji su bili u njegovoj kući. (...) pa odmah bi kršten on i svi njegovi. (...) likujući sa svim svojim domom što je poverovao u Boga."[43]

Doduše, i sam tekst iz „Veronauke u kući" govori da su vernici tek u kasnije vreme počeli da krštavaju bebe - kada se i rodilo kumstvo, te da njega nije bilo u početku za vreme apostola. Podaci iz crkvene istorije nam govore da je, na primer, crkveni otac iz II veka, Tertulijan iz Kartagine (160. - 220. god. posle Hrista), bio protivnik krštavanja male dece, običaja koji je očigledno još tada počeo polako da se uvodi pod okrilje Crkve. Po pitanju njihovog krštavanja on je savetovao i naučavao sledeće:

„I tako prema okolnostima, naklonosti, sklonosti i starosti svakog pojedinca, odlaganje krštenja je dakle uglavnom preporučljivo u slučaju male dece ... Gospod zaista kaže: „Ne branite im da dođu k meni". Marko 10:13. Neka dođu dakle dok rastu, neka dođu dok se uče; i neka postanu hrišćani kada budu u stanju da upoznaju Hrista."[44]

Jevsevije Popović potvrđuje istorijsku činjenicu o tome da je ovaj verski autoritet iz druge polovine II i sa početka III veka bio protivan krštenju male dece, nasuprot nekih kasnijih koji su smatrali da decu ipak treba krštavati, verujući da su to činili i sami apostoli:

„U posleapostolskom vremenu Tertulijan (umro 202. - 240.) je protivan krštenju dece, ali Origen (umro 254.) dovodi običaj krštavanja dece od apostola."[45]

Iako su crkveni oci imali različita mišljenja o ovom važnom pitanju, a neki imali tendenciju da potpuno odstupe od biblijskog pravila krštavanja samo onih koji su poverovali u Hrista, apostolska praksa se ipak, i u zvaničnim crkvenim krugovima, održala sve do V veka. Naime, i nekoliko vekova nakon Hrista i njegovih prvih učenika, postojali su crkveni oci koji su sledili učenje Svetog pisma i držali se Tertulijanovog uputstva da svoju decu krste tek kada ona, na osnovu naučenih duhovnih pouka, prihvate verom Isusa za svoga Spasitelja i postanu uistinu Gospodnji sledbenici:

„Na Istoku i na Zapadu beše običaj, da se deca hrišćanskih roditelja krštavaju tek kad postanu ljudi, a neka i kašnje – običaj, koji je dolazio iz raznih motiva, i na koji je već Kiprijan napadao; taj se običaj držao kroz celo IV. stoleće, pa i u V. stoleću. Ali crkveni učitelji sve više revnovahu protiv tog običaja, i naposletku ga istisnuše."[46]

Iz upravo navedenog teksta jasno uviđamo da su crkveni oci iz kasnijih vekova uspeli da „istisnu" običaj pravilnog krštavanja iz crkvene prakse, a da nasuprot tome uvedu onaj koji se Biblijom nipošto nije podrazumevao, a to je krštavanje male dece na osnovu vere drugog, odraslog čoveka (kuma), koji se uz to, naziva još i njegovim „duhovnim ocem".

Sa druge strane, i sam pojam „duhovni otac" nepoznat je u biblijskoj terminologiji u smislu u kojem ga koristi pravoslavna teologija. Gospod je, naime, rekao:

„I nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem, jer je jedan Otac vaš nebeski." (Mt. 23:9).

Naravno, ova Gospodnja zapovest ne zabranjuje nazivanje „ocem" našeg muškog roditelja, već se odnosi na nepostojanje drugog duhovnog oca - sem Boga koji je na nebesima.[47]

Ustanovivši istinu po prethodno postavljenim pitanjima o spasenju kroz krštenje - u dogmatima Pravoslavne crkve (o čemu će još biti reči u poglavlju „Sedam svetih tajni"), sada prelazimo na proučavanje još jedne teološke zablude – koja isto tako nije bila deo prvovekovnog ispovedanja.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz