Thursday
2022-12-01
10:49 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Мишна и Божји Закон дат Мојсију »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 58

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Мишна и Божји Закон дат Мојсију

„ПОЧИЊЕМО с утиском да се прикључујемо разговору који већ дуго траје, о темама које никада не можемо појмити... осећамо се као да смо у једној чекаоници на неком удаљеном аеродрому. Разумемо речи које људи изговарају, али смо збуњени тиме шта мисле и шта их интересује, и изнад свега, хитношћу у њиховим гласовима.“ Овако јеврејски изучавалац Јакоб Нојснер описује осећања која би читачи могли имати када Мишну први пут узму у руке. Нојснер додаје: „Мишна не почиње нигде. Завршава се нагло.“

Данијел Џереми Силвер, у књизи A History of Judaism, Мишну назива „основним текстом равинског јудаизма“. Заправо, он даље коментарише: „Мишна је заменила Библију као језгро наставног плана за продужетак [јеврејског] образовања.“ Зашто би књига с тако неразговетним стилом постала тако значајна?

Део одговора налази се у следећој изјави датој у Мишни: „Мојсије прими Наук са Синаја, и предаде га Јхошуи а Јхошуа старцима а старци пророцима а пророци га предадоше члановима Великог сабора“ (Авот 1:1). Мишна тврди да се бави информацијама које су на планини Синај биле предате Мојсију — то јест да се бави неписаним делом Божјег Закона датог Израелу. На људе великог сабора (касније названог Синедрион) гледало се као на део дуге линије мудрих изучавалаца, то јест мудраца, који су извесна учења преносили усменим путем с генерације на генерацију, све док она на крају нису била убележена у Мишну. Али да ли је то на основу чињеница? Ко је у ствари и зашто написао Мишну? Да ли њен садржај вуче корене од Мојсија на Синају? Да ли има значаја за нас данас?

Јудаизам без храма

Веровање у усмени божански закон дат као додатак писаном Мојсијевом закону, није било познато када је под надахнућем било записивано Писмо* (Излазак 34:27). Вековима и вековима касније, фарисеји су били група унутар јудаизма која је разрадила и подупирала овај концепт усменог божанског закона. Током првог века наше ере, садукеји и други Јевреји опирали су се овом небиблијском учењу. Међутим, све док је храм у Јерусалиму био средиште обожавања за Јевреје, спорно питање усменог закона било је споредно. Обожавање у храму пружало је уређење и одређену меру стабилности животу сваког Јеврејина.

Међутим, 70. н. е., јеврејски народ се суочио с религиозном кризом незамисливих размера. Римске легије су разориле Јерусалим, и преко милион Јевреја било је побијено. Храма, средишта њиховог духовног живота, није више било. Живети по Мојсијевом закону, по којем се захтевају жртве и свештеничка служба у храму, било је немогуће. Нестао је камен темељац јудаизма. Изучавалац Талмуда Адин Стајнсалц пише: „Разорење... 70. н. е. учинило је реизградњу целокупне грађе религиозног живота једном неодложном потребом.“ И они су је поново изградили.

Чак и пре разорења храма, Јоханан бен Закај, један уважени ученик фарисејског вође Хилела, добио је дозволу од Веспазијана (који ће убрзо постати император) да духовно средиште јудаизма и Синедрион премести из Јерусалима у Јавне. Као што Стајнсалц објашњава, након разорења Јерусалима, Јоханан бен Закај се „суочио са изазовом оснивања једног новог средишта за народ и помагања да се они прилагоде новим околностима, тако што би се религиозни жар морао скренути на другу жижну тачку сада када је Храм престао да постоји“. Та нова жижна тачка била је усмени закон.

Са храмом у рушевинама, садукеји и друге јеврејске секте нису имали да понуде никакву уверљиву алтернативу. Фарисеји су постали јеврејска главна струја, задобијајући противнике. Наглашавајући јединство, водећи рави престали су да се називају фарисејима, што је израз испуњен секташким и страначким конотацијама. Постали су познати једноставно као рави, „израелски мудраци“. Ови мудраци створили су некакву структуру да би сместили свој концепт усменог закона. То би била некаква духовна творевина која је далеко мање рањива на људски напад него што је то био храм.

Учвршћивање усменог закона

Иако је равинска академија у Јавнеу (40 километара западно од Јерусалима) сада била главно средиште, друге академије које су научавале усмени закон почеле су да ничу по целом Израелу, чак скроз до Вавилона и Рима. Међутим, то је створило проблем. Стајнсалц образлаже: „Све дотле док су сви мудраци били заједно окупљени и док је најважнији задатак изучавања обављала једна група људи [у Јерусалиму], јединственост предања била је очувана. Али увећавање броја учитеља и оснивање одвојених школа створили су... претек форми и начина изражавања.“

Учитељи усменог закона названи су танаити, што је појам који има арамејски корен, а значи „учити“, „понављати“ или „поучавати“. То истиче њихов метод учења и научавања усменог закона интензивним понављањем и учењем напамет. Да би олакшали памћење усмених предања, свака одлука односно предање било је разложено на кратке, концизне изразе. Што мање речи, то боље. Тежило се за стилизованом, поетском формом, и изрази су се појали то јест певали. Па ипак, ове одлуке су биле збркане, и навелико су варирале од учитеља до учитеља.

Први рави који је дао конкретну форму и грађу многим различитим усменим предањима био је Акива бен Јосеф (о. 50-135. н. е.). О њему, Стајнсалц пише: „Његови савременици упоредили су његову делатност с послом радника који иде на поље и у своју кошарицу трпа све одреда што нађе, затим се враћа кући и то распоређује по врстама. Акива је проучавао бројне раштркане теме и класификовао их у засебне категорије.“

Другог века н. е. — преко 60 година након разорења Јерусалима — други велики јеврејски устанак против Рима предводио је Бар-Кохба. Још једном, побуна је довела до катастрофе. Акива и многи његови ученици били су међу скоро милион настрадалих Јевреја. Сви изгледи за реизградњу храма били су сатрти, јер је римски император Хадријан објавио да Јевреји не могу улазити у Јерусалим, сем на годишњицу разорења храма.

Танаити који су живели после Акиве никада нису видели храм у Јерусалиму. Али, структурни образац проучавања у предањима усменог закона постао је њихов „храм“, или средиште обожавања. Посао који су започели Акива и његови ученици за утврђивање овог склопа усменог закона, наставио је последњи танаит, Јуда Ханаси.

Основе за Мишну

Јуда Ханаси је био потомак Хилела и Гамалила.* Рођен у време Бар-Кохбовог устанка, пред крај другог и почетком трећег века н. е. постао је поглавар јеврејске заједнице у Израелу. Титула Ханаси значи „кнез“, што указује на статус који је имао у очима других Јевреја. На њега се често указује једноставно са рави. Јуда Ханаси је председавао и својом академијом и Синедрионом, прво у Вет Шеариму, а касније у Сефорису у Галилеји.

Увиђајући да би будући сукоби с Римом могли угрозити и само преношење усменог закона, Јуда Ханаси је одлучио да пружи једну грађу која би засигурала његово очување. На својој академији је окупио најистакнутије изучаваоце својих дана. Расправљало се о свакој тачки и традицији из усменог закона. Завршне речи ових расправа биле су здружене у невероватно концизне фразе, следећи строги образац хебрејске поетске прозе.

Ове завршне речи уређене су у шест главних делова, то јест редова, према главним темама. Јуда их је надаље поделио на 63 одељка, то јест трактата. Духовно здање сада је било готово. До тада су таква предања увек била усмено преношена. Али, као додатна заштита, предузет је завршни револуционарни корак — да се све стави на папир. Ова импресивна, нова, писана грађа која је сместила усмени закон названа је Мишна. Назив Мишна долази од хебрејског корена шана, што значи „понављати“, „учити“ или „поучавати“. То је исто што и на арамејском тена, од чега потиче танаит, појам који се примењивао на учитеље Мишне.

Сврха Мишне није била да постави један коначан зборник закона. Она се више бавила изузецима, претпостављајући да читач зна основна начела. Заправо, она је сумирала оно о чему се расправљало и што се научавало на равинским академијама за време Јуде Ханасија. Мишна је требало да буде један кратак преглед усменог закона за даљну дебату, једна костурна форма, то јест основна грађа на којој се гради.

Уместо да открива нешто од онога што је дато Мојсију на гори Синај, Мишна пружа увид у развој усменог закона, једног концепта који су започели фарисеји. Информације забележене у Мишни бацају извесно светло на изјаве у Хришћанским грчким писмима и на одређене расправе између Исуса Христа и фарисеја. Међутим, потребна је опрезност, јер идеје које се налазе у Мишни одражавају гледишта Јевреја из другог века н. е. Мишна је мост између доба другог храма и Талмуда.

[Фусноте]

За додатне информације погледај брошуру Да ли ће икада бити свет без рата?, стране 8-11, коју је издао Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc.

Види чланак „Гамалило — он је поучавао Савла из Тарса“, у Кули стражари од 15. јула 1996.

[Оквир на 26. страни]

ПОДЕЛА МИШНЕ

Мишна је подељена у шест редова. Они се састоје од 63 мање књиге, или трактата, подељене на поглавља и мишнајоте, то јест параграфе (не стихове).

1. З’РАӢМ (пољопривредни закони)

Ови трактати обухватају расправе о молитвама које се изговарају над храном и ствари које су повезане с пољопривредом. Надаље, ови закони обухватају прописе за десетак, свештеничка следовања, пабирчење и сабатне године.

2. МОД (светковине, празници)

Трактати у овом реду расправљају о законима који се односе на Сабат, Дан помирења и друге празнике.

3. НАШӢМ (жене, закон о браку)

У овим трактатима се расправља о браку и разводу, заветима, Назирејима и случајевима кад се сумња на прељубу.

4. Н’ЗИКИН (штете и грађански закон)

Трактати у овом реду обрађују предмете који се односе на грађански и имовински закон, судове и казне, рад санхедрина, идолопоклонство, заклетве и Изреке отаца (Авот).

5. КОДАШИМ (жртве)

Ови трактати разматрају одредбе које се тичу животињских приноса и приноса житарица као и димензија храма.

6. Т’ХАРО̄Т (обреди чишћења)

Овај ред се састоји од трактата који разматрају обредну чистоћу, купање, прање руку, кожне болести и нечистоћу разних предмета.

[Оквир на 28. страни]

МИШНА И ХРИШЋАНСКИ ГРЧКИ СПИСИ

Матеј 12:1, 2: „У то време иђаше Исус једне суботе кроз усеве, а ученици његови, гладни, почеше тргати класје и јести. Фарисеји, видевши то, рекоше му: Гле, ученици твоји чине што није допуштено чинити у суботу.“ Хебрејски списи не забрањују оно што су Исусови ученици урадили. Али у Мишни налазимо списак 39 радњи које су рави забранили на Сабат (Шабат 7:2).

Матеј 15:3: „[Исус] им одговори: Зашто и ви преступате заповест Божју за предања своја?“ Мишна потврђује овај став (Синедрион 11:3). Читамо: „Већа строгост се примењује на [придржавање] речи књижевника него на [придржавање] речи [писаног] Закона. Ако је неки човек рекао: ’Не постоји обавеза у ношењу филактерија‘ тако да он преступи речи Закона, није згрешио; [али ако каже], ’у њима треба да буде пет делова‘, тако да он додаје речима књижевника, он је грешан“ (Мишна, од Херберта Данбија, 400. страница).

Ефесцима 2:14: „Јер је [Исус] мир наш који обоје састави у једно, и развали зид растављања, непријатељство.“ Мишна каже: „Унутар храмске горе била је решеткаста ограда (сорег), десет шака висока“ (Мидот 2:3). Паганима је било забрањено да пређу преко те тачке и да уђу у унутрашња дворишта. Апостол Павле је на тај зид можда алудирао у фигуративном смислу док је 60. или 61. н. е. писао Ефесцима, када је зид још увек стајао. Симболични зид је био савез Закона, који је Јевреје дуго одвајао од пагана. Међутим, на темељу Христове смрти 33. н. е., тај зид је уклоњен.

Calendar
«  December 2022  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2022
    Free website builderuCoz