UDARNA SNAGA ISTINE - Zašto je porobljen dom Izrailjev
 
Friday
2016-12-09
7:51 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Zašto je porobljen dom Izrailjev »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

ЗАШТО ЈЕ ПОРОБЉЕН ДОМ ИЗРАИЉЕВ?


Очигледан је разлог због ког је Дом Израиљев одведен у робље – кршење Божјег Закона. Управо из тог разлога и због сталног посезања за паганским обичајима околних народа Дом Израиљев је такође потпуно изгубио свој идентитет, помешао се са народима и нестао са светске позорнице као да га је земља прогутала.

Историја бележи да су Дом Израиљев поробили Асирци у периоду од 721. до 718. године пре наше ере. Израиљ је одведен у Асирију на јужне обале Каспијског мора. Пре него што су Вавилонци поробили Дом Јудин (у периоду од 604. до 585. године пре наше ере) Асирци су мигрирали на северозапад, а са њима је мигрирао и Дом Израиљев (Десет изгубљених племена). Докле су стигли и где су се коначно населили за секуларну историју остаје непознаница.

Како ту мистерију објашњавају теолози и историчари? Погрешно. Будући да немају тачан одговор они нетачно претпостављају да су сви Израиљци били Јевреји и да 15ак милиона данашњих Јевреја представља целокупну популацију Израиљаца који су преживели до данас. Извесни теолози чак тврде да се свих Десет израиљских племена са Јеврејима вратило у Јерусалим да саграде Храм након 70-годишњег робовања Дома Јудиног. То је потпуно нетачно пошто се само део јудејског племена вратио за ту сврху. Сви тадашњи повратници у Јерусалим припадали су племену Јудином, Венијаминовом и Левијевом (што се види у Јездрином и Немијином родослову).

Откуд та претпоставка да су сви Израиљци Јевреји? Отуда што Јевреји никада нису изгубили свој идентитет. Постоје ваљани разлози зашто су Јевреји очували свој идентитет за разлику од Израиљаца. Разлог је тај што је Бог дао свим племенима израиљским засебан вечни завет који садржи знак који указује на идентитет.

Након што су Адам и Ева одбацили симболично дрво које представља Божји Свети Дух и везу са Богом, њихови потомци су отишли од Бога толико далеко да се у Нојево време земља испунила поквареношћу и насиљем. Након Потопа прошле су две генерације пре него што ће се свет потпуно предати отпадничким Нимродовим путевима (Прва књига Мојсијева 10:8-12). Нимродова мајка-жена Семирамида је основала отпадничку паганску религију која је прожела цео свет. Тај отпаднички религијски систем је запосео све народе, а његове изопачене истине еволуирале у разнолике облике и називе код различитих народа. Тако је цео свет одсечен од истинског Бога и чисте библијске истине.

Бог је одабрао Израиљ због послушности Аврама, Исака и Јакова. Позвао је Израиљце из египатског ропства да постану Његов народ којем је откривена божанска истина, истинска религија и начин живота и судбина човечанства. Та истина и начин живота који су откривени Израиљцима важили су за све народе у свим временима. Да су следили божанске путеве Израиљци би постали живи пример за све народе. Исус је дошао не да уведе неку нову религију, већ да открије додатну истину о долазећем Краљевству Божјем.

Израиљцима су дати жртвени обреди и ритуали који су служили чисто као подсетник на грех (Посланица Јеврејима 10:1-4, 9:10), привремена замена за Христа до Његовог доласка. Када је стигао Христ замена је укинута, али нису укинути божанска истина и божански начин живота. Стога се и посебан завет који је успостављен заувек односи данас на све Христове следбенике који су као Божји народ помирени са Богом.


Знак идентитета


Обавезујући посебан завет забележен је у Другој књизи Мојсијевој 31:12-17. Бог је назвао Шабат „суботе моје" (13. стих). Шабат није припадао Израиљу нити је то наш дан, већ Господњи дан. Тај дан није „јеврејски Шабат", или било чији други Шабат, него временски период који припада Богу а не нама. Тај се дан односи данас и на нас, као што се односио и на наше претке. Ако присвојимо тај дан за себе да га користимо по нашем нахођењу било за рад, задовољство, или шта год друго, у том случају то време крадемо од Бога. У Другој књизи Мојсијевој 20:8 Бог је заповедио да се Шабат светкује (држи светим). То време је учинио светим и заповедио нам да га светим држимо и не профанишемо то што Му је светиња.

У Другој књизи Мојсијевој 31:13 записана је кључна истина. Управо ту видимо сврху Шабата – знак по коме ће се познати! Знак је симбол, ознака идентитета. Знаци на радњама идентификују власнике и врсту услуга и производа које они нуде. Реч „знак" у овом стиху долази од хебрејске речи „от" која значи: сигнал, застава, зрак, споменик, доказ, ознака, чудо, знак, обележје". Застава идентификује један народ. Обележје је видна ознака која служи да се идентификује сигнал да би се нешто обзнанило. Бог је заповедио свом народу да држи његове Суботе као знак између Бога и Божјег народа („јер ће то између мене и вас и потомака ваших бити знак" пише у заповести). То је дакле обележје идентитета које обзнањује извесно идентификујуће сазнање. Какво је то сазнање? „По коме ћете познати да сам ја Господ који вас посвећујем" одговара Бог!


Ко је Бог?

Шабат је знак који идентифкује Божјем народу ко је његов Бог и по којем знамо да је Он наш Господ. Шабат идентификује Бога! Зар не знају сви ко је Бог? Апсолутно не! Библија каже да је цео свет преварен.

Овај свет има свог бога – лажног бога – сотону ђавола који се претвара као да је анђео светлости (Друга посланица Коринћанима 11:14). Сотона има своје религијске организације-своје цркве. Многи су присвојили „хришћанско" име, али су њихови проповедници заправо сотонини проповедници – тако пише у Библији. Стога „није ништа чудновато ако се и слуге његове претварају у слуге правде" (15. стих). Иако себе називају Христовим слугама, у 13. стиху читамо да су то „лажни апостоли, преварни посланици који се претварају у апостоле Христове". Сотона је велики кривотворац који се представља као да је Бог. Управо зато га Библија назива „богом овог света" (Друга посланица Коринћанима 4:4). Он претвара и своје проповеднике да изгледају као да су проповедници Христови.

Да ли „хришћанство" овог света заиста познаје правог Бога? Не. Оно је преварено да верује да га познаје, ма колико да је преварени свет искрен у том лажном уверењу. Бог је онај или оно чему се служи и кога слушамо. Овај свет не подучава покоравање Богу. Његовог лажно „хришћанство" учи да је Божји закон укинут и ставља људску савест – на подстицај ђаволових погрешних учења – на место Божјег закона! То хришћанство не учи Христову науку: да морамо да живимо по свакој речи Божјој, по целој Библији! То хришћанство се грешећи потчињава сотони и стога је сотона бог овога света!


Сврха Шабата


Бог је дао своје Шабате човеку са циљем да се очува право знање и права служба истинском Богу. Како Шабат идентификује Бога и указује на правог Бога уместо на лажног? Зар то не чини и недеља?

У Другој књизи Мојсијевој 31:17, у посебном завету за Шабат пише да је Бог за шест дана створио небо и земљу и седмог дана се одморио. Није се одморио у недељу, први дан. Само седми дан указује на стварање света. Творевина је доказ да Бог постоји. Чин стварања идентификује Бога! Створитељ свега већи је од свега што је начинио и изнад свега што се може назвати „богом".

Бог је узео најтрајнију, вечну, непропадљиву ствар коју човек познаје – стални временски циклус – једини дан који је успомена на чин стварања света. Узео је само један дан који стално указује сваког седмог дана у седмици на одмарање Божје од стварања у седми дан, а то пак указује да постоји Свемогући, Свемоћни, Свевладајући Бог Створитељ!

Тај нарочит дан Бог је издвојио од осталих дана као Његов дан. Учинио га је светим и освећеним и одредио за дан у који заповеда свом народу да се окупи на богослужење, дан када је човеку заповеђено да се одмара од посла и физичких задовољстава, да се одмори и окупи са другим послушним обожаваоцима истинског Бога у духовну заједницу!

Ниједан други дан не представља успомену и подсетник на стварање света. Сотона је обмануо заведени свет претпоставком да је Христ васкрсао у недељу ујутру при изласку сунца – у време које је одувек паганско обожавање сунца. Христ је заправо васкрсао на Шабат а не у недељу. Штавише, нигде у Библији Бог није рекао да прослављамо дан Христовог васкрсења. То је пагански обичај, људска традиција заснована искључиво на отпадничком људском ауторитету противно Божјим заповестима.

Komentar

Tvrdnja da je Hrist vaskrsao u subotu a ne u nedelju je neosnovana sa biblijske tacke gledista!


Идентификациони знак Божјег народа


Шабат идентификује Бога. Сам дан који је Бог издвојио за сабор и службу указује нам као спомен на онога коме служимо – Створитеља, Владара свега! Али то није све. Шабат је такође дат као знак који идентификује ко јесте а ко није народ Божји! У Другој књизи Мојсијевој 31:13 стоји „знак по коме ће се познати да сам ја Господ који вас посвећујем". „Посветити" значи „издвојити за свету употребу или сврху". Седмог дана приликом стварања света Створитељ је посветио - издвојио за свету употребу - Шабат, али је такође посветио (одвојио од других људи као своје) за своју свету сврху оне који су Његов народ. Држање Шабата у пракси аутоматски издваја појединца од других

Постоје многи лажни кривотворени богови. Сотона се предстаља преваренима као Бог, а Библија га јасно назива богом овога света. Идоли се обожавају као богови и данас, чак и у такозваним „хришћанским" црквама. Коме или чему се покоравате то је ваш бог. Реч „Господ" значи владар, шеф, онај коме се покоравамо! Христ је упитао зашто га зову Господом а не извршавају оно што говори (Јеванђеље по Луки 6:46). Ако га нису слушали то значи да није њихов Господ. Такође је рекао да неће свако ко га зове „Господом" ући у Краљевство Божје (Јеванђеље по Матеју 7:21). Занимљив стих у овом контексту је у Римљанима 6:16.

У вези са идолима као лажним кривотвореним боговима Друга Божја заповест забрањује њихову употребу.


Тест заповест


Значајно је то што је Шабат једина међу десет заповести која је знак који идентификује стварне и истинске служитеље Божје данас. Она је тест заповест.

Неко може да буде поштен и правичан у односу према другима, да ужива углед особе која не лаже и не краде, али га то не идентификује као следбеника Христовог. Многи нехришћани поштују родитеље, верни су супружници, не псују, већина нису убице – у очима других. Али њихов наводни склад са тим заповестима их не означава као друкчије, као Божји народ! Заправо, мали број њих држи те заповести у духу, а то није очигледно овом свету. Али је свету веома очигледно када неко држи Божји Шабат! Малобројни су они који то чине. Људи не желе да буду идентификовани као одвојени од света тиме што припадају Богу. Желе да у очима других буду идентификовани као људи који припадају свету. Срамота их је да у очима пријатеља, пословних сарадника и рођака буду идентификовани као да припадају Богу.

Људи овога света су спремни да признају девет заповести, али заповест о Шабату је једина против које се увек буне. Та једина заповест је кључан тест покоравања која идентификује појединце који су предали своју вољу Богу – покоравају се Богу без обзира на прогон и цену!

Шабат идентификује истинског Бога на сам дан који је Бог издвојио за сабор и службу. Идентификује прави народ Божји! Идентификује свету оне који држе Шабат као Божји народ. Божји знак се прихвата добровољно или се уопште не прихвата, док „звер" (симбол долазећег васкрснућа такозваног светог римског царства у Европи) има жиг који ће ускоро бити ударан физичком силом! Тај жиг је повезан са куповином и продајом: трговином, бизнисом, зарађивањем за живот, запослењем (Откривење 13:16-17). Шабат је тест заповест о којој зависи спасење и вечност.


Да ли је Шабат завет?


Реч завет значи сагласност између људи или страна, свечани савез, уговор или споразум у којем једна страна обећава одређене награде или исплате за узврат због одређених ствари које ће учинити друга страна. Завет између Израиља и Бога на гори Синајској наметнула је народу одређене одредбе и услове које треба да изврши: послушност према Десет Божјих заповести. Обећана награда била је да од Израиља учини народ изнад свих других. Сва обећања Израиљу била су чисто национална и материјална намењена овом свету, док се нови завет заснива на бољим обећањима (Посланица Јеврејима 8:6) зато што садржи „вечно наследство" (Посланица Јеврејима 9:15). Када је успостављен, запечаћен или ратификован неки завет, не може му се ништа више додати (Посланица Галатима 3:15). Стари завет је сачињен и потписан крвљу (Друга књига Мојсијева 24:6-8), а 8. стих га закључује речима: „ево крви савеза који Господ учини с вама према свим овим речима". Дакле, тим чином је завршена ратификација старог завета.

Неколико поглавља касније видимо посебан, вечни завет о Шабату који нема везе са Старим заветом. По речима у Библији то јесте завет пошто недвосмислено пише у Другој књизи Мојсијевој 31:16: „Синови ће Израиљеви држати суботу, празнујући је, они и потомци њихови, као савез вечни". „Вечни" значи континуирани, непрекинути савез! Да је то вечан савез видимо у наредном стиху: „То ће бити између мене и синова Израиљевих знак вечни..."

Који услов је требало да буде испуњен? Држање Шабата! „Јер ће вам она бити света" пише у 14. стиху. Која награда је обећана за испуњење тог услова? Не само да је знак, него је Шабат и уговор илити завет „између мене и вас и потомака ваших" каже Бог „по коме ће се познати да сам ја Господ који вас посвећујем". Ето завета! Бог обећава да ће их посветити – издвојити као свете – као свој свети народ! Постоји ли веће обећање?

Шабат је стварни завет, одвојен и потпуно друкчији од Старог завета. Чак и у случају спорења око тога да је Стари завет „укинут", а самим тим и Десет заповести, ни тада се не може оспорити да је завет о Шабату требало да се одржи до часа када је Христ разапет на крсту. Напротив, завет о Шабату је обавезан за „потомке" (13. стих) као „савез вечни" (16. стих) и „знак вечни" (17. стих).


Знак за кога?


Неки ће тврдити да је то био знак само између Бога и Израиља. Но, и у том случају признају да је тај завет заувек обавезан за Израиљце. Постоје два одговора на то питање:

  1. Нико не може да оспори да је завет о држању Шабата апсолутно обавезујућ за израиљски народ и све његове потомке заувек. Пошто њихови потомци живе и данас тај завет је обавезан за њих. Потом се мора признати да је спасење и прихватање Христа отворено за јеврејски народ и за све Израиљце. Јеванђеље је „сила Божја на спасење свакоме који верује, у првом реду Јудејину, а затим и Грку" (Посланица Римљанима 1:16). Стога Јеврејин може да буде следбеник Исуса Христа. Штавише, први следбеници Христови били су скоро искључиво Јевреји! Дакле, Јеврејин је и као следбеник Христов обавезан да држи Божји Шабат као вечни завет у свим својим покољењима заувек! Да ли Бог има две врсте хришћана? Да ли је грех за јеврејске следбенике Исуса Христа ако крше Шабат, а за све друге ако га обдржавају? Да ли јеврејски следбеници Христови треба да се окупе на Шабат, а следбеници других националности у недељу? Да ли постоје две врсте Христових следбеника? Посланица Галатима 3:28-29 даје јасан одговор. Дакле, пошто је Шабат данас обавезан за јеврејски део следбеника Христових ту не постоји разлика будући да су сви ЈЕДНО у Христу, па је тако Шабат обавезан и за не-Јевреје!


  1. Изгубљени Израиљ не држи Шабат зато што је потпуно изгубио свој идентитет. Нигде се у Библији Десет изгубљених племена не називају Јеврејима (Дом Јудин). Чим је постао краљ Јеровоам се побојао да ће његов народ ићи на ходочашћа у Јерусалим да светкује библијске Свете Празнике и да ће тада видети и пожелети Ревобоама за краља. Стога је предузео хитне мере да заштити свој положај. Укинуо је левитско свештенство. Левити су живели од десетака, тако да је њихов приход био три пута већи од прихода других племена, а били су најобразованији слој Израиљаца. Ровоам је укинуо Левите и поставио најниже, најнеобразованије људе за свештенике које је лако је могао да контролише, а преко њих је контролисао религију као што су чинили сви незнабожачки владари. Услед тога је већина Левита отишла у јудејско краљевство и тако су постали познати као Јевреји. Јеровоам је одмах поставио два велика идола да их народ обожава. Наредио је да се све светковине промене и држе у осми месец (уместо у седми) на месту које је сам одабрао у северној Палестини (уместо у Јерусалиму као што је Бог заповедио у Првој књизи о краљевима 12:28-32). Јеровоам је такође променио Шабат са седмог у осми дан, односно у први дан седмице, чиме је подесио дан богослужења да се подудари са паганстким даном сунца. Током владавине наредних 19 краљева из 7 династија Десет израиљских племена је наставило да практикује два основна греха Јеровоамова: идолопоклонство и кршење Шабата. Неки краљеви су додали и друга зла и грешне праксе на та два главна греха.


У периоду од 721. до 718. године пре насе ере Бог је допустио да Дом Израиљев нападну Асирци и одведу га као робље на јужне обале Каспијског мора. Дом Јудин, који је постао засебна и одвојена нација, није нападан све до 604. године пре наше ере. Но након два-три покољења Халдејци су доживели успон до светске моћи и постали светско царство. У периоду од 604. до 585. године пре наше ере Халдејци (Вавилонци) под Набуходоносоровим руководством су поробили Дом Јудин (Јевреје).

Још пре 604. године пре наше ере Асирци су напустили своју земљу, која се простирала северно од Вавилона и мигрирали северозападно преко данашње Грузије, Украјине и Пољске до данашње Немачке. Данашњи потомци Асираца су познати као Немци. Припадници Десет израиљских племена су такође мигрирали на северозапад. Иако су их Асирци поробили, нису остали њихово робље у Европи него су мигрирали нешто даље у западну Европу, скандинавско полуострво и британска острва. Зашто су у историји постали познати као „десет изгубљених племена"? Зато што су изгубили свој знак који их идентификује.

Краљ Јеровоам је променио дан богослужења Израиљаца са седмог на први дан у седмици, дан сунца. Сви потоњи краљеви су следили ту праксу и идолопоклонство. Док су били у својој земљи Израиљци су носили назив „Краљевство Израиља" и њихов је идентитет био познат. У Асирији више нису били самоуправна нација него робље. Како су стасавале нове генерације Израиљци су све више усвајали асирски језик и изгубили хебрејски као матерњи, као што је проречено у Библији. Изгубили су у целини свој национални идентитет зато што су изгубили своју идентификациону ознаку – Божји Шабат.


Јевреји сачували идентитет


Дом Јудин је и даље држао Шабат. Мада га нису задуго одржали светим, барем не на божански начин, у сваком случају су признавали да је то дан одмора, као што и данас традиционално чине. Као последица тога читав свет их посматра као изабрани Божји народ. Штавише, свет мисли да су они Израиљ (Израел) и не схвата да су они само Јуда (Дом Јудин).

Јеврејски идентитет није загубљен. Пошто се зна да су Јевреји потомци древног Израиља, а с друге стране многобројнији потомци Десет „изгубљених племена" нису познати свету, свет претпостља да су сви Јевреји Израиљ. И јеврејски народ верује у то. Тако је поново цео свет обманут чак и по питању стварног идентитета оних који су заиста одабрани народ Божји који ужива право првенаштва (правом наслеђа по рођењу).

Шабат је Божји дан, истински дан Господњи.


Зашто су Израиљци постали робови?


И Дом Јудин и Дом Израиљев су протерани из своје земље и одведени у робље. То им је била казна за кршење Божјег Шабата! Бог каже да се није променио, исти је јуче, данас и заувек (Посланица Јеврејима 13:8).

Седамдесет година након што су одведени у ропство многи Јевреји су се према Јеремијином пророчанству (Јеремија 29:10) вратили у Палестину да поново саграде Храм и обнове службу Богу у земљи. Пророк Немија наводи зашто су отерани у ропство (Немија 13:15-18) и јасно каже да је кршење Шабата примарни узрок поробљавања Јевреја (Дома Јудиног). Богу је толико важан Шабат да је казнио свој изабрани народ најтежом националном казном – ратним поразом, изгнанством из њихове земље и тиме што су постали робље у туђој земљи. Бог дефинише грех као кршење Његовог закона (Прва Јованова посланица 3:4). У Његовом закону пише да се треба сећати дана Суботњег да се светкује пошто је то одмор Господу Богу нашему. Рад на Шабат, загађивање тог дана тиме што идемо за личним задовољствима, обављамо послове и тако даље представља главни грех који је кажњив и вечном смрћу.


Јевреји упозорени


Јевреји нису имали изговора пошто су их пророци упозоравали, као на пример пророк Јеремија (Јеремија 17:21-22, 27). Оглушили су се о то упозорење и догодило се оно што је записано у истој књизи (поглавље 52, стихови 12. и 13). Када Бог упозори на нешто казна је сигурна!


Зашто је поражен Израиљ?


Бог је у Мојсијево време ставио избор пред све Израиљце, много пре него што су се разделили на два народа (Трећа књига Мојсијева 26). Након што су се разделили на два народа, Бог је преко пророка Језекиља објавио своју поруку Дому Израиљевом (не Јеврејима, него припадницима Десет племена).

Језекиљ се нашао у ропству са робљем јеврејским (117 година након поробљавања Израиљаца). У време када је добио ту поруку од Бога, Асирци су већ поодавно мигрирали из своје земље на северозапад и настанили се у данашњој Немачкој. Припадници десет израиљских племена су мигрирали са Асирцима, али се нису зауставили у Немачкој већ су продужили на север и запад у данашњу западну Европу: Француску, Белгију, Холандију, скандинавске земље и британска острва, где се налазе до данас (изузев Манасијиног племена које је много касније мигрирало у северну Америку).

Пророк Језекиљ је добио задатак да оде од Јевреја и да пође у Дом Израиљев (два пута му је речено да иде у Дом Израиљев – Књига пророка Језекиља 3:1, 4). Међутим тај пророк никада није однео поруку Дому Израиљевом зато што није могао будући да је био поробљен са јеврејским робљем. Но, та порука се данас преноси разним средствима Дому Израиљевом, укључујући и овај рад. Језекиљева порука је пророчанство, и то пророчанство за нас данас.

Говорећи о древном Израиљу Бог каже: „И изведох из из земље египатске и одведох их у пустињу. Ја им дадох законе своје и објавих им наредбе своје, које човек треба да врши да би по њима живео. Ја им дадох и суботе своје, као знак између мене и њих, да би знали да сам ја, Господ, који их посвећује" (Језекиљ 20:10-12). Примећујемо да се у том одељку понављају исте речи да је завет о Шабату заувек обавезан, као што читамо у Другој књизи Мојсијевој 31:12-17! У даљем тексту пише: „Али се дом Израиљев одврже од мене у пустињи; не ходише по законима мојим и одбацише наредбе моје, које човек треба да врши да би по њима живео, и грдно оскврнише суботе моје" (13. стих). У наредном покољењу Израиљаца Бог преклиње: „Светкујте суботе моје, и нека оне буду знамење између мене и вас, да се позна да сам ја, Господ, Бог ваш" (20. стих). Нагласак у свему овоме је на разликовању Божјих уредби, судова и Шабата с једне и других дана одмора, уредби и судова њихових очева с друге стране. Они су држали дан који није Божји Шабат пошто су се већ окренули паганском дану сунца којем се обожава сунце.

„Али се синови одвргоше од мене. Не ходише по законима мојим и не држаше наредбе моје, које човек треба да врши да би по њима живео, и скврнише суботе моје" (21. стих). Шта је потом учинио Бог у том покољењу? Расејао је Израиљце посредством поробљавања (23. стих). Зашто је то учинио? „Јер не вршаху законе моје, одбациваху уредбе моје и скврњаху суботе моје, и управљаху очи своје к идолима отаца својих" (24. стих). То је разлог због којег су Израиљци расејани у све народе.

Невероватно Језекиљево пророчанство се ту не зауставља. Оно се односи и на нас у ово време, наше време. „Жив сам ја!; говори Господ, Вечни. Краљеваћу над вама руком крепком и мишицом подигнутом, и изливајући гнев свој" (33. стих). „Изливајући гнев свој" се односи на седам последњих зала која ће падати на овај свет пред сам Христов долазак (упоредити са Откривењем 16:1). Време када ће Христ завладати над Домом Израиљевим биће током и после Његовог другог доласка. Стога се то пророчанство односи на наше време!

Сва библијска пророчанства показују да ће се наш народ (Израиљ), пред Христов долазак и потоњи велики егзодус (повратак у Палестину), поново наћи у заробљеништву и ропству. Пророчанство надаље каже: „Извешћу вас из народа и сабраћу вас из земања по којима сте расејани руком крепком и мишицом подигнутом и изливајући гнев свој. Одвешћу вас у пустињу народа (будући егзодус о којем говори и Јеремија 23:7-8), и онде ћу вам судити лицем к лицу" (34. и 35. стих). Христ ће поново лично бити на Земљи! Бог се користио једним гласом да упозорава људе у Нојево време, једним гласом у Илијино време, једним у време Јована Крститеља, а када је Јован утамничен чуо се опет један глас – лични глас самог Христа! Ако се ослонимо на већину грешних људи пропатићемо казне заједно са њима!

Ево како ће се Бог судити: „Као што се судих с оцима вашим у пустињи земље египатске, тако ћу се судити с вама говори Господ, Вечни, И учинићу да прођете испод штапа и ставићу вас у свезе савеза. Одлучићу између вас одметнике и оне који су неверни према мени; извешћу их из земље у којој су туђини, али они неће ући у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ" (стихови 36-38). Ми који будемо отишли у Палестину спознаћемо да је Он Господ путем знака Шабата! Наиме, у 42, 43. и 44. стиху видимо да ће Израиљ престати да буде одметнички народ и да ће светковати Божји Шабат и сетиће се злих дела која су чинили и гадиће се самима себи због кршења Шабата. Ова снажна наука долази из Светог Писма, она је Реч Божја написана за нас.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz