UDARNA SNAGA ISTINE - Zašto postoje četiri evanđelja?
 
Friday
2016-12-09
7:41 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Zašto postoje četiri evanđelja? »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Zašto postoje četiri evanđelja?


Svakome ko čita Jevanđelja jasno je da se ona razlikuju. Događaji ponekad imaju drugačiji redosled (kod Jovana očišćenje hrama događa se na početku Isusove službe, a kod Marka na kraju). Ona se ponekad razlikuju u pogledu detalja (kao što su imena apostola ili imena u rodoslovljima, u 1. glavi Mateja i 3. glavi Luke). Ponekad se mogu videti razlike u pogledu onoga šta obuhvataju (mnogo je događaja u Jovanu kojih nema u ostala tri Jevanđelja). Zašto je to tako?

Skloni smo, pristupajući Jevanđeljima, da o njima mislimo kao o modernim biografijama. Očekujemo da nam pruže sve činjenice o Isusu, a naročito tačnu hronologiju Njegovog života. Mi u svojoj kulturi pokazujemo ogromno interesovanje za red i detalje. Suđeno po takvim merilima, Jevenđelja se stvarno loše kotiraju.

Ipak, pisci Jevanđelja nisu se latili pisanja savremene biografije. Oni o tome nisu čak ni mnogo znali niti su verovali da će ljudi za takva pitanja biti zainteresovani kroz više stotina godina. A ono što su znali jeste drevni način pisanja biografija. Smisao takvih dela nije se sastojao u sastavljanju hronologije nečijeg života, nego u izlaganju određenih činjenica kojima se želelo ukazati na važnost života takve osobe i na moralne značajke koje čitalac iz toga treba da izvuče. U to se možemo brzo uveriti ako, primera radi, čitamo Plutarhove Uporedne biografije. U tom delu život svake ličnosti prikazan je tako da čitalac iz njega izvuče pouku. Ta drevna literatura bliža je onome što su radili pisci Jevanđeljâ nego onome što mi danas nazivamo biografijama. Način na koji su pisali pisci Jevanđeljâ bio je potpuno razumljiv čitaocima njihovog vremena.

Tako su autori Jevanđeljâ sa  sasvim određenom namerom krenuli da odaberu određene događaje iz Isusovog života. Tu nameru Jovan iznosi sasvim jasno: «A i mnoga druga čudesa učini Isus pred učenicima svojim koja nisu pisana u knjizi ovoj. A ova se napisaše, da verujete da Isus jest Hristos Sin Božji, i da verujući imate život u ime Njegovo» (Jovan 20,30.31). Što se tiče drugih Jevanđelja, Marko i Luka imaju sličan evanđeoski cilj. Izgleda da Matej, takođe, kao deo svog plana, uključuje pouke crkvi, pošto Isusove izreke raspoređuje u pet velikih propovedi na teme koje su od koristi za crkvu.

Svako Jevanđelje imalo je svoju publiku. Ako je tačno ono što kaže tradicija, Marko beleži Petrovo propovedanje u Rimu. To znači, Jevanđelje je namenjeno uglavnom neznabožačkoj[1] publici. Luka svoje Jevanđelje namenjuje osobi koja je verovatno bila neki neznabožački zvaničnik (Luka 1,1-4). Niko ne zna ko je bila ta osoba (ili da li je Teofil (Bogoljub) samo opšti naziv za svakog «bogoljuba» koji će čitati knjigu); u svakom slučaju, deo cilja dvodelne knjige, Luka-Dela apostolska, zaključili bismo, bio bi odbrana hrišćanske vere pred neznabožačkim vođama (možda čak i odbrana apostola Pavla). To nije ista kategorija opšte publike kakvoj se obraća Marko. S druge strane, Matej po svoj prilici ima na umu judejsko-hrišćansku ili judejsku publiku. Jovan se, opet, obraća drugoj publici. Razume se, čak ni isti propovednik neće primeniti istu «propoved» na različite grupe slušalaca.

Osim toga, pisci različitih Jevanđelja bili su i različiti ljudi. Jovan posmatra Isusa iz judejske perspektive i pominje tek samo neke događaje koji su se odigrali u Galileji, dok se pisci ostalih Jevanđelja neuporedivo više usredsređuju na Galileju i druge nejudejske krajeve. I sami pisci su imali različita područja interesovanja. Luka je u velikoj meri zainteresovan za pitanja kao što su korišćenje novca i imovine, ili kako je Isus prihvatao žene, i za pitanje molitve. S druge strane, Matej je veoma zainteresovan za Isusov odnos prema judejskom zakonu. Jevanđeljem po Marku obuhvaćeno je veoma malo Isusove nauke; njegovo težište je više na onome što je Isusu učinio. Za neka od obrađenih pitanja autor je bio lično zainteresovan, dok je neka od njih obradio imajući na umu publiku za koju piše.

Važno je, isto tako, obratiti pažnju i na dužinu Jevanđeljâ. Matej, Luka i Jovan dovoljno su dugi da bi se, ukoliko bi bili duži, morali podeliti u dve knjige. Svici su imali određenu dužinu, pa su se koristili do svog punog kapaciteta. Tako, koristeći Markov materijal, drugi jevanđelisti ponekad moraju da skraćuju, da ne bi došli u situaciju da izostave nešto od sopstvenog materijala.

Pravila pisanja biografije onog vremena nisu zahtevala od pisca da sve prikaže hronološkim redom. Markova hronologija je možda nedorađena, dok drugi uzimaju slobodu da stvari grupišu po nekim drugim organizacionim kriterijumima. Veliki deo Isusovog učenja Luka stavlja u kontekst putovanja iz Galileje u Jerusalim (Luka 9,51 – 19,10, takozvano «pripovedanje s putovanja»). Međutim, u 6. glavi svog Jevanđelja Luka beleži Propoved u polju. Veliki deo te iste nauke Matej smešta u Propoved na gori, od 5. do 7. glave, uključujući i materijal nađen u Propovedi u polju i onaj nađen u Lukinom «pripovedanju s putovanja». Ta dva Jevanđelja imaju različite okvire iznošenja delimično istog materijala. Te okvire formiraju područja interesovanja ili ono što je značajno njihovim autorima. Luka je veoma zainteresovan za geografsko kretanje, iz Galileje u Jerusalim (a onda, u Delima apostolskim, iz Jerusalima u Rim), dok je Matej više zainteresovan za to kako Isus ispunjava slike iz Mojsijevih knjiga. Zanimljivo je da Markov materijal koriste i Matej i Luka, ali su skloni da ga koriste u blokovima. Luka Marka više rediguje nego Matej (delimično zato što se Luka više bavi grčkim načinom izražavanja, dok je u tom pogledu Marko prilično «nedorađen»).

Jovan je drugačiji. On ne iznosi tako mnogo priča o Isusu, ali se zato opredeljuje za iznošenje sedam znakova, sedam posebnih čuda (iako zna da je Isus činio i mnoga druga čuda). U njegovom slučaju, nema mnogo kratkih Isusovih iskaza, nego ono što je Isus rekao grupisano je u duže propovedi, gde je teško odrediti gde prestaje Isus, a počinje da govori Jovan (u izvornim rukopisima nije bilo znakova navoda, kao ni drugih elemenata interpunkcije, pa ni deljenja reči).

Poenta je u tome da, kao što je bio slučaj i s drevnim biografskim delima, Jevanđelja nisu Isusove fotografije, nego portreti. U slučaju portreta važno je prikazati preciznu sličnost, ali slikar može da unese i ponešto drugo što on ili ona vidi u osobi: možda će prikazati neku crtu njenog karaktera, neko delo koje je učinila, ili čak položaj koji zauzima. «Model» je možda, pozirajući, sedeo u praznom studiju, da bi onda oko «modela» slikar naslikao ambijent koji će više naglasiti i u većoj meri istaći željenu crtu karaktera osobe. Mi ne kažemo da je portret neprecizan prikaz. Znamo da je on ono što potret, zapravo, treba da bude. U stvari, on je, na određeni način, precizniji od fotografije, jer nam omogućava da vidimo nešto što nikada ne bi moglo biti prikazano na fotografiji (kao što je karakter), ali je i te kako deo te ličnosti.

U Jevanđeljima, prema tome, imamo četiri Isusova portreta. Svaki od četiri pisca bavi se različitim stranama Njegovog života i ličnosti. To je bilo prikazano simbolima u ranom periodu života crkve, kad su se Jevanđelja upoređivala s različitim likovima. Jovan je bio upoređen s orlom, dok je Luka bio upoređen s ljudskim bićem. Marko je bio upoređen s volom, a Matej s lavom (zbog kraljevskog držanja). (Likovi su uzeti iz Otkrivenja 4,7.) Prema tome, nismo ograničeni na samo jedan pogled na Isusa, nego imamo bogatstvo četiri portreta.

Zbog toga je, naime, važno svako Jevanđelje čitati za sebe, umesto da ih kombinujemo radi dobijanja neke skladne celine. Pri usklađivanju se pokušava spajanje sva četiri Jevanđelja radi stvaranja jedne jedinstvene priče, ali se u takvom postupku gubi perspektiva Jevanđeljâ. To je kao kad bismo uzimali komadiće i parčiće četiri portreta i pokušavali da od njih načinimo samo jedan jedinstveni portret. Usklađivanje je utoljavanje naše želje da sve dovedemo u red, ali često takav postupak donosi iskrivljavanje Jevanđelja. Konačno, sklad nije ono što je Bog hteo da nadahne. Bog je hteo da nadahne četiri Jevanđelja, a ne samo jednu autorizovanu biografiju. Drugim rečima, izgleda da je Bog hteo četiri Isusove slike, a ne jednu, četiri poruke za crkvu, a ne samo jednu.

Ne treba misliti kako su četiri Jevanđelja međusobno protivrečna. Jedino je tačno da se ona razlikuju. Kad bi četiri slikara počela da slikaju i naslikala isti zalazak sunca, svaki od njih imao bi drugačiju sliku. Svako od njih bi izostavio ili ubacio različite detalje. Svako od njih imao bi drugačiji način posmatranja i možda bi se opredelio da naglasi neki drugi aspekt sunca na zalasku. Ni za koga od njih ne bi se moglo reći da greši, budući da su svi slikali isti zalazak sunca.

Tako, pristupajući Jevanđeljima, treba da znamo da su razlike važne. Kada naiđemo na neku razliku, treba da se pitamo, zašto je to Jevanđelje drugačije od ostalih. Neke razlike su sasvim beznačajne. Na primer, u Marku 6,39 pominje se da je trava bila zelena, dok tog detalja nema ni u jednom od ostalih Jevanđelja. Ostali autori su takav detalj mogli izostaviti i uštedeti prostor. Drugi detalji su značajni. Kada Matej govori o Isusovim rečima u vezi s razvodom (Matej 19,9), on jedino pominje muža koji se razvodi od žene, pošto su u judejskom zakonu samo muževi mogli da se razvode. Kada Marko o tome govori (Marko 10,11.12), on govori i o muževima koji se razvode od žena i o ženama koje se razvode od muževa, pošto su u Rimu oba pola mogla da se razvode. Obojica prikazuju istu istinu koju je Isus iznosio (verovatno na aramejskom, a ne na grčkom), u skladu s pravnim sistemom u kome su živeli njihovi slušaoci. Svaki od njih tačno dočarava Isusovo zauzimanje za trajnost braka.  Na sličan način, Matej tako govori o redosledu kušanja da se ona završavaju na gori, u saglasnosti s njegovim interesovanjem za Isusa kao novog Mojsija (Matej 4,1-11), dok ih Luka prikazuje takvim redom da Isusa na kraju vidimo u Jerusalimu, u saglasnosti s njegovom koncepcijom po kojoj Isus putuje iz Galileje u Jerusalim (Luka 4,1-13). Nijedan od njih ne tvrdi da je ono što su napisali hronološki uređeno, pa na taj način potvrđuju da redosled i nije tema za raspravu.

U svakom Jevanđelju prisutan je pokušaj da se uputi određena poruka. Za nas kao čitaoce nije toliko značajno da nam se Isusov život prikaže tako da je svaki događaj u tačnom hronološkom redosledu, koliko da primimo poruku koju Jevanđelja hoće da nam prenesu, da čujemo njihov poziv na veru, da se pokorimo Isusovoj nauci i živimo u učeničkom odnosu, na koji ona nastoje da nas pozovu. Na kraju, mi nismo pozvani da budemo kritičari umetnosti nego da ispunimo svoje domove «žarom» koji dopire sa ta četiri portreta.



[1] vanjevrejskoj, prim. prev.


Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz