|
"Jovanov jasan dokaz je to što je Isus odbio da tvrdi da je Bog" - Professor J.A.T. Robinson
Neko je izbrojao da zamenice u jednini u hebrejskoj Bibliji označavaju Boga nekoliko desetina hiljada puta.[1] Svaka od njih je dokaz da je Bog jedna osoba, a ne množina osoba. Standardna je jezička činjenica, kojoj niko neće protivrečiti, da lična zamenica u jednini označava jednu osobu.
Proces kojim je Bog Izraela postao Trojstvo govori o neuspehu mnogobožaca da prodru u dubinu jevrejskog monoteizma i tendenciji da pomešaju paganizam sa Svetim Pismom. Ogromni napori su učinjeni da se Bog Izraela pretvori u više osoba. "Znaci" koji ukazuju na Trojstvo su pronalaženi na najneverovatnijim mestima, kao na primer "svet, svet, svet" iz Isaijine vizije (Isaija 6:3). Mnogi zasupnici Trojstva sada napuštaju napore da pronađu svoje učenje u Hebrejskoj Bibliji. Mnogo nepotrebnih napora bi bilo ušteđeno da je obraćena pažnja na Isusove i Pavlove jednostavne verske izjave. Nepobitna je činjenica da se Isus slagao sa unitarnom verom Izraela (Marko 12:29) i da je Pavle definisao Jednog Boga kao jednu osobu. U pasusu koji namerno poredi hrišćanstvo sa paganizmom, Pavle opisuje Jednog Boga kao brojno jednog, za razliku od mnogo neznabožačkih bogova. Kada sažmemo podatke koje nam daje Pavle u četvrtom i šestom stihu 1. Korinćanima 8, pronalazimo sledeće učenje: "Ne postoji drugi Bog osim jednog Boga, Oca." To je Pavlov, netrojstveni, pogled na Boga.
Komentar Johna Miltona, istaknutog britanskog pesnika, teologa i aktivnog protivnika Trojstva, potvrđuje naš stav: "Ovde (1. Korinćanima 8:4, 6) `nema drugog Boga osim jednog` isključuje postojanje ne samo svih drugih suština, već i svih drugih osoba uopšte; eksplicitno je rečeno u šestom stihu `imamo samo jednog Boga Oca`; stoga, ne postoji druga osoba osim jedne.[2]
Začuđujuće je da zastupnici Trojstva nisu zadovoljni ovim jasnim i jednostavnim definicijama Boga. Izgleda iskrivljeno napuštati učenje koje ne samo da je pripadalo autorima Starog Zaveta, već i samom Isusu. Promena u mišljenju je nesumnjiva. Bitna imena u teologiji su osetili da je strani uticaj iskrivio prvobitnu veru. C. H. Dodd je primetio da "su Jevreji u živoj tradiciji sačuvali elemente proročkih ideala koji su u početku pripadali hrišćanstvu, ali su ih zaklonili grčka metafizika i rimski zakon."[3]
Na isti problem aludira Albert Schweitzer: "Veliki, i još uvek nerešen, zadatak sa kojim su suočeni oni koji su uključeni u istorijsko proučavanje primitivnog hrišćanstva je objašnjenje kako se Isusovo učenje razvilo u ranu grčku teologiju."[4]
Sukob sa Jevanđeljem po Jovanu
Naši prevodi Jovana 1:1-4 naizgled komplikuju jednostavno veličanstvo vere u Jednog Boga Izraela, podižući neželjenu barijeru između hrišćanstva, judaizma i islama. Čuveni prevodilac Engleske Biblije, William Tyndale, nije bio tako siguran da je Jovanova "reč" potpuni ekvivalent večnog Hista. On prevodi poznate stihove: "U početku beše reč (malim slovom), i reč beše u Boga, i Bog beše reč... Sve je kroz nju postalo... U njoj beše život."[5] Izgleda čudno da je dozvoljeno da Jovan 1:1-4, nekoliko Jovanovih stihova i još nekoliko Novozavetnih pasusa nadjačaju konstantne i masivne biblijske dokaze unitarnog monoteizma. Jedinstvo Boga su neumorno branili sveštenici i proroci i sam Isus, koji je vatreni zastupnik ovog dela jevrejskog nasleđa kao i svaki od njegovih zemljaka.
Ovo poglavlje je posvećeno diskusiji o pitanjima koje postavlja Jovanovo predstavljanje ličnosti Isusa. Jovanov bogati portret Isusa ne uključuje naznake da je Sin Božji večno božansko biće i član Trojstva. Negovani pogled na Isusa kao nestvorenog i jednakog sa Ocem ne potiče iz Svetog Pisma; stvoren je kroz postbiblijsku tradiciju. Pokušaji da se u Jevanđelje po Jovanu ukoreni ideja o preegzistenciji uključuje iskrivljenje Jovanove namere. Pravilno protumačeno, delo voljenog apostola je u harmoniji sa sinoptičkom prezentacijom Isusa kao jednistvenog ljudskog bića koje je začeto natprirodnim putem.
Jovan ne predstavlja Isusa kao večnog člana Trojnog Boga, već kao ispunjenje Božjeg večnog plana za dovođenje Mesije. Stoga, za Jovana, kao i za Pavla, Isus je večan u umu i Božjoj nameri, pre nego što je doslovno bezvremeno biće. Iako je u velikoj meri izgubljen u metežu doktrinarnih promena, kroz koje je crkva prolazila od drugog veka, ovaj neortodoksni portret Isusa je imao svoje pristalice u vekovima posle pisanja Novog Zaveta. Ponovo se pojavljivao u važnim trenucima u crkvenoj istoriji, kao među poljskim Anabaptistima u 16. veku. Savremena hristološka diskusija se okreće oko istog pitanja prirode preegzistencije. Tradicionalni pojam preegzistencije je destruktivan po pravu ljudskost Isusa i umanjuje neka čuda koja je on počinio u naše ime. Takođe stvara ceo problem Trojstva u koje mnogi veruju samo zato što se to od njih očekuje. Povratak biblijskoj hristologiji će značiti obnovu Isusovog mesijanstva, koje je toliko dugo bilo pomračeno i omalovažavano postbiblijskim razvojem hristologije.
Problemi sa pojmom doslovne preegzistencije
Veoma često pominjana ideja da je Isus bio živ pre svog začeća pokreće veliki broj pitanja o njegovoj prirodi. Da li je moguće biti ljudsko biće u bilo kom značajnom smislu ako neko ne potiče iz utrobe svoje majke? Grupa vodećih naučnika misli da to nije moguće. "Možemo imati ljudskost (Hrista) bez preegzistencije, i možemo imati preegzistenciju bez ljudskosti. Apsolutno ne postoji mogućnost da imamo oba."[6] Anđeli spadaju u kategoriju koja je različita od ljudskih bića upravo zbog njihovog porekla van sistema ljudskog razmnožavanja. Ukoliko je Sin Božji zaista bio biće koje je izmenilo sebe (ili ga je izmenio Bog) kako bi ušao u ljudsku rasu kroz Mariju, on svakako pripada kategoriji bića koja su veoma različita od ostatka ljudske rase.
Postoje i druga razmišljanja. Mesija je, po Svetom Pismu, trebao da bude potomak Davida,[7] Avrama (Gal. 3:16), i semena žene (1. knj. Mojsijeva 3:15). Pavle stalno razmišlja o Hristu kao o poslednjem Adamu (čoveku). Ukoliko je kao osoba postojao pre svog začeća, u kom smislu je on - stvarna osoba - ljudsko biće i potomak Davida i Avrama? Da li Sveto Pismo stvarno stavlja Isusa u klasu bića čije je poreklo van ljudske vrste? Naš stav je da se dokazi koji se često citiraju iz Biblije, uglavnom iz Jevanđelja po Jovanu, za verovanje u bukvalnu preegzistenciju Mesije ne mogu održati kada ih podrobnije ispitamo. Mi smatramo da se ta ideja morala roditi pre traženja dokaza u Svetom Pismu, a onda na taj način tumačila Biblija. U našim standardnim prevodima postoji jaka tendencija, zbog predrasuda ortodoksije, koja nas ohrabruje da Novi Zavet čitamo iz perspektive obojene kasnijom dogmom. Ista tendencija uzrokuje da teolozi prikazuju Apostole, čak i posle pentekosta, kao "primitivne" vernike dok se bore za Trojstveno učenje postbiblijskih crkvenih sabora.
Da li se Jovan razlikuje od Mateje, Marka i Luke po pitanju preegzistencije?
Kako bismo imali pozadinu za proučavanje Jevanđelja po Jovanu, od vitalnog je značaja da imamo na umu činjenice o Isusovom poreklu koje su predstavljene u sinoptičkim jevanđeljima (Mateja, Marko, Luka). Lukina namera je bila da Teofilu Velikom prikaže hrišćanske istine zbog kojih je ovaj drugi postao vernik: "Da poznaš temelj onih reči kojima si se naučio" (Luka 1:4). Retki su čak i pokušali da pretpostave da je Luka u svoj portret Isusa ubacio i jednu reč koja navodi na zaključak da je Isus bio bilo šta osim ljudskog bića, natprirodno začetog, koje nastaje po prvi put u trenutku začeća. Isto se može reći i za Mateju i Marka i o predstavljanju Isusa u knjizi Dela apostolskih. I teolozi i istoričari se slažu oko toga: "U sinoptičkim Jevanđeljima ne postoji direktna izjava o Hristovoj preegzistenciji... Oni nigde ne navode preegzistenciju."[8]
Mi imamo hristologiju sinoptičkih Jevanđelja, i ne može se osnovano tvrditi da nam ona daju i najmanjeg razloga za odstupanje od ideje Mesije koji je potpuno čovek. Ideja o preegzistenciji je potpuno izvan sinoptičkog viđenja. Ništa ne može ovo pokazati jasnije od opisa Isusovog natprirodnog rođenja. Sve što ga izdiže iznad ljudi - iako ga ne lišava čiste ljudskostikao osobe - je pneuma hagion (Sveti Duh), koji je izvršio njegovo začeće... Sinoptička hristologija je značajno utemeljena na pojmu Mesije, određenog i začetog kao huios theou (Sin Božji); i sve ostalo što proizilazi iz tog pojma se oslanja na istu pretpostavku potpuno ljudske prirode.[9]
Preegzistencija ne pripada primarnim podacima hrišćanske vere o istorijskom i uzvišenom Isusu ali je implikacijate vere (potrebno je više čvrstih dokaza umesto implikacija). Ona nije deo primitivne doktrine zabeležene u uvodnim pasusima Dela apostolskih. U Delima se ne pojavljuje pomisao da je njegovo poreklo transcedentno kao njegova sudbina - nema ni naznaka preegzistencije. Hristovo mesto u večnosti je u planu i mudrosti Oca.[10]
Što je još značajnije, u Petrovoj prvoj poslanici je iznešeno mišljenje da je Isus pre svog rođenja postojao samo kao Božja zamisao. Na kraju njegove karijere on nije primenio svoje mišljenje izraženo u ranijim govorima u Delima: "(Isus) je određen još pre 1. knj. Mojsijeve sveta, a javio se u poslednja vremena vas radi" (1. Petrova 1:20). E.G. Selwyn ispravno primećuje: "Nemamo prava da kažemo da je (Petar) bio upoznat sa idejom o Hristovoj preegzistenciji... Ova ideja se ne mora nužno podrazumevati u opisu Hrista kao `predodređenog pre stvaranja sveta`, budući da su hrišćani takođe predodređeni od strane Boga."[11]
Svi verni su slično "predodređeni" (1. Petrova 1:2), ali to očigledo ne označava njihovu preegzistenciju. Ukoliko Petar nije mislio da je Isus postojao pre svog rođenja, onda ovaj vodeći Apostol nije verovao u Trojstvo.
Profesor duhovne istorije koji je pitanje podrobno ispitao, nije našao dokaze o Isusovoj preegzistenciji u Mateju, Marku i Luki:
Jasno je da je Isus, čiji je um vezan za proroke, izveo svoj mesijanski koncept iz čisto hebrejskih izvora. Dok je mesijanska misija ukorenjena u proročanstvu, za šta je sam Isus svedok, ne izgleda kao da je on tvrdio ili sebi pripisivao prezemaljsku egzisteciju... Po onome što Mateja i Luka govore o njegovom poreklu, on je božanski stvoren. Ali on nije postojao pre toga. On je predstavljen da je nastao u utrobi device začećem putem Svetog Duha... Niko ne može razumno tvrditi, po verzijama njegovog čudesnog 1. knj. Mojsijeve koje daju Mateja i Luka, da je Isus postojao pre ovog božanskog čina stvaranja... Niti postoji bilo koja eksplicitna indikacija u njegovim izjavama da je bio svestan sopstvene preegzistencije. Stoga, u sinoptičkim Jevanđeljima nemamo posla sa večnim bićem, koje je uzelo ljudski oblik, već sa onim koje, iako je božanski podareno uzvišenim zanimanjem i sudbinom, u potpunosti podleže uslovima ljudskog postojanja od rođenja do smrti.[12]
Niko neće sumnjati u temeljnost sa kojom je Raymond Brown ispitao priče o rođenju Mesije. On takođe smatra da ni Mateja ni Luka nisu verovali da je Isus postojao pre svog rođenja.
Činjenica da Matej može da govori o Isusu kao o "začetom" (pasiv od gennan) u 1:16, 20 pokazuje da je za njega začeće posredstvom Svetog Duha postajanje Sina Božjeg... Jasno je da božanski sin nije usvojen, ali ne postoje naznake o inkarnaciji u telo nekoga ko je bio sa Bogom.[13]
U istom radu on kaže: "U komentaru ću naglasiti da Mateja i Luka ne pokazuju nikakvo znanje o preegzistenciji; izgleda da je za njih začeće označavalo postajanje Sina Božjeg."[14]
Ovo zapanjujuće priznanje od poštovanog naučnika potvrđuje činjenicu da se doktrina inkarnacije ne nalazi u Jevanđeljima po Mateji i Luki. Isto važi i za Jevanđelje po Marku. Brown primećuje da su ovo čudne činjenice za teologe obrazovane po tradicionalnim verovanjima u večnog sina:
Lyonnet, L 'Annonciation,[15] ističe da je ovo (odsustvo svih naznaka preegzistencije kod Luke) posramilo mnoge ortodoksne teologe, budući da u hristologiji preegzistencije, začećem putem Svetog Duha u Marijinoj utrobi ne nastaje Božji Sin. Izgleda da Luka nije svestan postojanja ovakve hristologije; začeće je za njega kauzalno povezano sa božanskim sinom.[16]
Neverovatno je da tradicionalno hrišćanstvo, bez obzira, insistira na tome da je Isus postojao pre svog začeća kao Sin Božji i drugi član Svetog Trojstva. Ovaj koncept se, međutim, ne može pronaći kod Mateje i Luke. Obojica nam predstavljaju Isusa koji je počeo da postoji kada je začet u Mariji putem moći Svetog Duha. Lukina poruka je jasna: Natprirodnim činom Boga, koji je uticao na Mariju, je nastao Sin Božji. Niko ko čita Lukine reči ne može zamisliti da je ta osoba bila Sin Božji pre čuda koje je Bog izeo nad Marijom. Lukin Isus nastaje, kao i svako drugo ljudsko biće, u utrobi svoje majke: "zatrudnećeš, i rodićeš Sina... Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji."(Luka 1:31, 35).
Ovaj ključni tekst ne pruža dokaze za razmišljanje da je Isus postojao pre svog rođenja. Za Luku, Sin Božji je stvoren oko 3 god. p.n.e. a ne u večnosti. Mateja se u potpunosti slaže sa Lukom. On izjavljuje da je Isus "sin Davida, Avramovog sina" (Matej 1:1), kaji je čudotvorno začet u Mariji pod uticajem Svetog Duha (Matej 1:18, 20).
Tradicionalna ortodoksna učenja se u velikoj meri oslanjaju da tekstove u Jevanđelju po Jovanu (Jovan 17:5; 8:58). Oni navodno treba da pokažu da poreklo Isusa nije u utrobi Marije već u večnosti, i da je on zaista svestan svog prezemaljskog postojanja sa Ocem. Da li ovi stihovi zaista mogu podneti teret ovakve zapanjujuće pretpostavke, koja stavlja Jovanovog isusa u klasu koja je potpuno drugačija od one iz sinoptičkih jevanđelja? Ili postoji drugačiji način čitanja Jovana koji njegovo svedočanstvo dovodi u harmoniju sa ostalim jevanđeljima? To pitanje se pojavljivalo tokom hrišćanske istorije, naročito u radovima (između ostalih) koje su napisani Paul of Sarnosata (200-275), Photinus (300-376), Anabaptista Adam Pastor (1500-1570), Michael Servetus (1511-1553), poljski Anabaptista, englez John Biddle (1615-1662), i naučnici protivnici Trojstva u Americi, Britaniji i Nemačkoj u devetnaestom veku i skorije na Kembridžu. Izjava Maurice Wiles-a potvrđuje ono što je dugo ubeđenje manjinske grupe vernika:
U okviru hrišćanske tradicije, Novi Zavet se već dugo čita kroz prizmu kasnijih sabornih učenja... Priča o Isusu kao o Sinu Božjem je imala veoma drugačiju konotaciju u prvom veku od one koju je dobila posle Nikeje. Priču o Isusovoj preegzistenciji (i Svetom Pismu) treba u većini, a možda i u svim slučajevima, razumeti po analogiji sa preegzistencijom Tore, kao prikazivanje večne božanske promisli koja se sprovodi kroz njega, umesto preegzistencije potpuno lične prirode.[17]
Problem zastupnika Trojstva je što glavnu podršku moraju tražiti od Jovana uz rizik protivrečnosti sa Matejom i Lukom.[18] Međutim, postoji drugi način čitanja Jevanđelja po Jovanu - način koji ga usklađuje sa ostalim piscima jevanđelja. Da se Mateja i Jovan slažu oko toga ko je bio Isus pokazuje jednostavna činjenica: Matej 16:16, 18 prikazuje Isusa i čini verovanje da je on Mesija bazom hrišćanske vere. Jovan 20:31 naglašava Jovanov cilj pisanja jevanđelja. Pokazivanje potpuno iste istine, da je Isus Hrist Božji Sin.
Reč u Jovanovom prologu
Skorašnji komentari na temu Jevanđelja po Jovanu govore da, uprkos dugoj tradiciji činjenja suprotnog, izraz "reč" u poznatom Jovanovom prologu ne treba tumačiti kao da se odnosi na Sina Božjeg pre njegovog rođenja. Naši prevodi sugerišu verovanje u tradicionalnu doktrinu pisanjem velikog početnog slova u "Reč". Ali šta je postalo telo u Jovanu 1:14? Da li je to večna osoba? Ili je to samoekspresivno delovanje Boga, Njegov večni plan? Plan se može otelotvoriti, na primer, kada se dizajn iz glave arhitekte realizuje u obliku kuće. Ono što je prethodilo vidljivim ciglama i malteru je namera u umu arhitekte. Stoga je u redu da čitamo Jovana 1:1-3 kao: "U početku beše kreativna namera Boga";[19] "bila je sa Bogom i potpuno je izražavala Boga (theos)"[20] (kao što je i mudrost bila sa Bogom pre stvaranja, Provo 8:30) "Sve stvari su nastale kroz nju." Ovo korišćenje "reči" odlično odgovara Starom Zavetu: "Tako će biti reč moja kad izađe iz mojih usta: neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti šta mi je drago, i srećno će svršiti na šta je pošaljem" (Isaija 55: 11).[21] Isus je ta reč izražena kao ljudsko biće - poslednja Božja reč svetu, Sin kroz koga je Bog govorio na kraju tih dana (Jevrejima 1:1, 2). Značajno je što pisac Poslanice Jevrejima stavlja sina "u posledak dana ovih", kao božanskog posrednika koji dolazi posle proroka. On ga ne postavlja u večnost, ali razmišlja o Sinu kao o istorijskom Hristu.
Dvosmislenost grčkog (dia autou, "kroz to" ili "kroz njega," Jovan 1:3) omogućava postojanje nelične reči pre Isusovog rođenja. Neličnost reči nagoveštava Jovanovo sopstveno tumačenje Jovana 1:1 u 1. sab. posl. sv.ap. Jovana 1:2. Upravo je nelični "život večni" koji je bio "u Oca" (pros ton theon, 1. Jovanova 1:2; "reč" koja je bila pros ton theon), odnosno, obećanje večnog života koje će biti ispunjeno kroz Isusa. Izgleda da Petar oslikava potpuno istu ideju kada opisuje Isusa kao jagnje Božje koji je "određen još pre 1. knj. Mojsijeve sveta, a javio se u poslednja vremena" (1. sab. posl. sv.ap. Petra 1:20). Samo nekoliko stihova ranije, on upotrebljava isti koncept predviđanja kada govori o Božjem planu da pozove hrišćane u spasenje (1. Petrova 1:2). Bog je znao one koje će kasnije pozvati, ali oni nisu doslovno večni. Petrova primena ovog koncepta na Isusa u 20. stihu ukazuje na "idealnu preegzistenciju" u večnoj Božjoj mudrosti, a ne na stvarno postojanje u drugoj dimenziji pre svog rođenja kao ljudskog bića. Postoji interesantna paralela u knjizi Otkrovenja, gde sve "jeste i stvoreno je." (Otkr. 4: 11). Mounce komentariše da "ova neobična fraza sugeriše da su sve stvari koje postoje, prvo postojale u večnoj volji Boga i kroz Njegovu volju su stvarno nastale u vreme koje je On odredio."[22]
Komentatori zastupnici Trojstva priznaju da ne postoji ubedljiv razlog da verujemo da su prvobitni čitaoci Jovanovog prologa mislili da je "reč" Sin koji je imao doslovnu preegzistenciju kao osoba: Do Jovana 1:4 ("reč postade telo"), "bi bilo vrlo moguće za čitaoca da Reč protumači kao neki vrhovni kosmički princip ili slično".[23] Malo je poznato da su engleski prevodioci Jovana 1:2 pre Verzije Kralja Džejmsa reč opisivali sa "to", a ne sa "on". Ovu činjenicu je naglasio James Dunn. U svojoj iscrpnoj analizi tradicionalne doktrine inkarnacije, on tvrdi da, van Jevanđelja po Jovanu, ne postoji doktrina doslovne preegzistencije. Dunn, međutim, daje važno tvrđenje da pre Jovana 1:14, nema potrebe razmišljati o "reči" kao o drugoj osobi koja je sa Ocem. O Jovanu 1:1 on kaže:
Iz naše dosadašnje analize (Jovana 1:1-14) se pojavljuje zaključak da jedino sa stihom 14 ("reč postade telo") možemo početi da govorimo o ličnom Logosu. Stih koristi vrlo neličan jezik (postade telo), ali ni jedan hrišćanin ovde neće propustiti da se to odnosi na Isusa - reč nije postala uopšteno telo, već Isus Hrist. Pre stiha 14 se nalazimo u istom domenu prehrišćanske priče o Mudrosti i Logosu, istog jezika i ideja koje nalazimo kod Phila, gde kako smo videli, imamo posla sa personifikacijama, a ne sa osobama, personifikovanim delima Boga, a ne sa Božanskim bićem kao takvim. Poenta je iskrivljena činjenicom da moramo da prevodimo Logos u muškom rodu kao "on" kroz celu pesmu. Ali ako Logos, umesto toga, prevedemo kao "Božju izjavu", postaje jasnije da se u pesmi o Logosu iz stihova 1-13 ne mora razmišljati kao o božanskom biću. Drugim rečima, revolucionarni značaj stiha 14 može lako biti da ne označava samo prelazak iz preegzistencije u inkarnaciju, već takođe prelazak iz nelične personifikacije u stvarnu osobu.[24]
Ali zašto mi "moramo da prevedemo" logos u muškom rodu sa "on"? Samo da bismo podržali tradicionalnu interpretaciju Jovanovog prologa. Ukoliko se logos smatra "Božjim planom", a ne Sinom koji je živeo pre svog rođenja, uklanja se značajna potpora strukture tradicionalnog pogleda na preegzistenciju i Trojstvo u Jevanđelju po Jovanu.
Još jedan pogled na Jovana 1:1
Da li je trenutni prevod Jovana 1:1 zaista prevod, ukoliko pod prevođenjem podrazumevamo prenošenje originala u smisleni ekvivalent na ciljanom jeziku? Da li fraza "Reč beše u Boga" ima bilo kakvo značenje na Engleskom jeziku? Kada je poslednji put Vaša reč bila "u Vas"? Mi smatramo da sadašnja standardna tumačenja, iako su doslovno tačna, jednostavno imaju za cilj da se čitalac oseća dobro sa primljenom ortodoksnom hristologijom večnog Sina koji poprima ljudsku prirodu. Veliko početno slovo u "Reči" odmah sugeriše večnu osobu. A mnogim čitaocima (11 miliona primeraka u celom svetu na mnogim jezicima) je ponuđeno parafrazirajne kao što je Good News Bible: "Pre svega što je postojalo, bio je Hrist, sa Bogom. On je uvek bio živ i sam je Bog. On je stvorio sve što postoji. Ne postoji ništa što On nije stvorio."[25] Čitaočeva ortodoksija je još više potvrđena. Ali rimokatolički naučnik Karl Josef Kuschel, u svom skorašnjem obimnom proučavanju pitanja porekla Hrista pita: "Zašto instinktivno čitamo: `U početku beše Sin, i Sin beše u Boga`?"[26]
Nama se čini da istraživanje treba da počnemo u Hebrejskoj Bibliji, ukoliko želimo da shvatimo Jovanovu nameru u prologu. Kao što mi je profesor rekao na seminaru, "Ukoliko pogrešno shvatiš Stari Zavet, pogrešno ćeš shvatiti Novi Zavet." Zapanjujuće je da ni jedno pojavljivanje hebrejske reči davar (reč) koja odgovara Jovanovoj grčkoj reči logos pruža bilo kakav dokaz da "u početku beše reč" označava osobu, a još manje da označava večnu drugu božansku osobu, Sina Božjeg, koji je pored Boga iz izraelske vere. Davar u Starom Zavetu znači "reč", "sadržaj", često "obećanje" ili "nameru", ali nikada osobu. Stalno pojavljivanje velikog početnog slova "R" je neopravdano. Jovan nije imao nameru da kaže da je preegzistentna reč bila druga posebna osoba pre nego što se otelotvorila u Mesiji.
Zašto onda Jovan ne bi govorio da je Božja kreativna aktivnost, Njegova reč mudrosti, bila "sa Njim" kao što je mudrost bila "sa (para) Njim" u Knjizi izreka 8:30 (LXX)? Knjiga izreka 8, u stvari, ima zapanjujuće paralele sa onim što Jovan kasnije govori o Isusu. Život se nalazi u rečima Isusovim (Jovan 6:63), kao što se nalazi i Mudrost. Mudrost viče kao i Isus (Jovan 12:44), kada poziva ljude da čuju njegovo učenje. Ono što se pripisuje Mudrosti u Knjizi izreka se na drugom mestu pripisuje Bogu (Jov 12:13-16).
Značajno je da Jovan uvek koristi predlog para (sa) da izrazi bliskost jedne osobe drugoj (1:39; 4:40; 8:38, itd.). Ipak, u prologu koristi pros (sa), čime sugeriše da "reč" nije namenjena da označi osobu koja je sa Bogom. Prvi Jovanov stih je takođe podsetnik na ono što Mudrost govori u Ecclesiasticus 24:9: "Bog me je stvorio od početka pre sveta". To je dobar dokaz da hebrejski predlozi im ili et koji znače "sa" mogu opisati odnos između osobe i onoga što je u njenom srcu ili umu. Evo nekih zanimljivih primera korišćenja hebrejskih predloga im i et iz Hebrejske Biblije:
"Ja, sam = u nečijoj svesti, bilo znanju, pamćenju ili nameri":[27]
4. Mojsijeva 14:24: "u kome beše drugi duh" (u njegovom umu)
1. Carevima 11: 11: "Što se to nađe na tebi (Solomonu)" (šta ti želiš)
1. Dnevnika 28:12: "I sliku od svega što beše smislio" (u njegovom umu)
Jov 10:13: "znam da je u Tebe" (paralela sa "skriveno u tvom srcu"; "u tvom umu" NIV, "znam da je to tvoja namera" NASV)
Jov 15:9 "što ne bi bilo u nas" (mi to ne razumemo)
Jov 23:10: "On zna put moj" (put moje svesti)
Jov 23:14: "I izvršiće šta je naumio za me; i toga ima u Njega mnogo." (on ima mnogo tavih namera); LXX: "On je umislio stvar i uradio je".
Jov 27:11: "kako je u Svemogućeg ne tajim." (Njegove namere)
Psalmi 50:11: "krasota poljska preda mnom je" (poznata mi je, u mojim mislima)
Psalmi 73:23: "Ali sam svagda kod Tebe" (u tvojim mislima)
Et: "rečeno je da je san o Jahvinoj reči sa prorokom."[28]
1. Mojsijeva 40: 14: "Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u dobru" ("zapamti me u sebi"). (Reč je bila on što je Bog imao na umu.)
2. Carevima 3:12: "U njega je reč Gospodnja" (2. sab. posl. sv. ap. Jovana 2 "istinu koja u nama stoji i biće s nama doveka"; Gal. 2:5: "da istina jevanđelja ostane među nama.")
Isaija 59:12: "Jer su prestupi naši kod nas" (naše znanje, prisutno u našem umu). (Jovan 17:5 slava koji je Isus imao kod Boga - prisutnu u Božjem umu kao njegova namera).
Jeremija 12:3: "Okušao si srce moje kako je prema Tebi" ("iskušao si moje srce")
Jeremija 23:28: "Prorok u kome je san" (Prorok koji je sanjao) Jeremija 27:18: "ako je reč Gospodnja u njih"
Jov 14:5: "Izmereni su dani njegovi, broj meseca njegovih u Tebe je" (poznat tebi)
Provo 2: 1: "Čuvaj moje zapovesti u sebi" (= kod sebe) Provo 11 :2: "Mudrost je u skromnih".
Imajući u vidu ovu hebrejsku pozadinu mi predlažemo sledeći prevod Jovana 1: 1,14: "U početku Bog je imao Plan i Plan je bio Božja odluka i Plan je potpuno odražavao Božji um, i Plan je otelotvoren u Čoveku Mesiji, Isusu."
|
