Monday
2022-08-08
8:09 PM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
ВИКА 3 »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 58

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

13) 21.4.2019. Ускрс је Исуса Христа по Католичком рачунању. Налазим се у Баптистичкој цркви у Суботици. Једни друге поздрављамо са речима ''срећан ускрс.'' Време је сунчано, температура пријатна. Хор из Љутова је дошао да заједнички са суботичким хором пева у славу васкрсења нашег Господа. Пријатне композиције долазе ми до ушију, након тога уследиле су рецитације па затим певање деце и њигове рецитације. Све у свему празник за очи и за срце. Али не тако давно, сазнао сам да прослава Ускрса није у систему веровања Баптистичке цркве па сам том приликом упитао откуд онда ова пракса код њих? Речено ми је да је то због средине у којој живимо, а она је претежно католичка. Одглумио сам тада да ме је одговор задовољио, али сам имао још питања у вези тога која сам задржао за себе. Да ли је то некаква недоследност? О чему се ради? Има ли право једна верска заједница да са једне стране у својој верској пракси респектује празнике које су такозване велике цркве увеле након времена апостола, а са друге стране да их нема у својој теологији? Да ли то Небо одобрава? Како доћи до одговора на такво питање? Изгледа да није битно са становишта спасења практикујемо ли ми некакве верске прославе или не. Битно је да ли живимо у складу са Божијим законом? А светковине нису део Христовог закона. Оне су уведене од стране хришћанске скупштине. То су црквени прописи, а ми се не спасавамо држањем црквених закона већ држањем Божјег закона и тиме да ли имамо или немамо веру Исусову. Када посматрамо хришћански свет који ове празнике као што је Ускрс високо уздиже ми се не можемо отети утиску да он више велича саме датуме тих празника који су уз то највероватније погрешни, него Онога који је васкрсао једне недеље пре много векова. Ако тако радимо онда смо на кривом путу. Зашто тако мислим? Па ми можемо сваког дана да се присећамо васкрсења Божијег Сина, а не само једном годишње, односно на годишњицу тога догађаја. Имам утисак да су извесне цркве узеле или приграбиле у своје руке право које само Бог има. Када верска заједница почиње да греши практикујући празнике као што су Ускрс, Божић, Духови и остали? Наиме, ако то намеће верницима као услов спасења. Она то по мом мишљењу не сме да чини, јер тиме узурпира Божије прерогативе. Светковање тих празника може да буде тактички плодоносно, ако се искористи да се позову грађани на богослужење које има проповед са одговарајућом темом и ништа више од тога.

14) Ако особа постаје зависна након две три скајп конференције. Наиме, има оне симптоме као алкохоличар када не пије викендом алкохол, онда је најбоље да што пре напусти исту. У удружењу СКЛВИ је био један такав члан који је из наведеног разлога отишао са конференције, или је то био само дипломатцки изговор, а прави разлог нешто сасвим друго. Међутим, има чланова који нису ни мало рањиви на такве ствари него су дошли или су убачени од стране других особа, а побуде су им тотално нехришћанске што они и не крију. Видно је присутна промена духа конференције од када су се појавили такви елементи, па се поставља питање шта предузети да не би дошло до моралног кварења нашег удружења? Предложио сам усвајање документа под редним бројем 6 чијим усвајањем и спровођењем би се решио тај проблем.

15) Бог је све догађаје унапред испланирао. Све је то већ било у Његовом уму. Али, када је реч о Исусу Христу, Он је имао стварну преегзистенцију, а то показују речи ''заиста, заиста вам кажем'' у Јовану 8,58. По мом разумевању Христос је том фразом желео да нагласи да они то требају дословно да схвате. Наиме, да је Његова преегзистенција била реална, а не само преегзистенција у Божјем мислима као што неки уче и као што је то био случај са стварањем човека и универзума и свих дешавања у васиони. (в. Јеремија 1,5; Јован 8,58;17,5)

16) На велики Петак 2019 на скајп конференцији СКЛВИ дебатовало се о Правилнику који сам написао пре неколико година. Известан број чланова је напустио Удружење из разлога јер су били повређени ставовима других, али не толико због верских колико због политичких несугласица. Наиме, један од чланова СКЛВИ, католик, био је ''погођен'' изјавом другог члана, а изјава се односила на то да су Книнска Крајина, Западни Срем, Западна Славонија, Вуковар и Барања, Србске земље.* У вези тога ја сам их подсетио на нешто јако важно што су заборавили, а то је да Земља припада Богу и да је Он даје коме хоће. Могли су се чути различити гласови о томе како би требала да функционише наведена конференција. Једни су били за политику чврсте руке, а други су рекли да никакав правилник није потребан. Неки су предложили промену концепта Удружења, али су гледишта и у томе била подељена. Тако на пример, чули су се гласови да СКЛВИ не би требала да буде само скупина хришћана свих профила него да се укључе припадници свих религија, идеологија и култова. Међутим, у томе није постигнут консензус па све остаје по старом. Сматрам да особе које приступају удружењима, а да при томе нису ни погледале Правилник исказују висок степен непоштовања према Удружењу. Мислим да смо на самој конференцији показали велику флексибилност, јер никога нисмо искључили, те смо дали нове шансе за будуће лепше и угодније сесије.
-------------------
* По мом резону све те набројане земље које сада припадају Хрватској могле су да буду у саставу Краљевине Србије да је вођена другачија политика то јест да је српска војска када је пробила солунски фронт и ослободила целу Србију са Београдом, прешла Дунав, Саву и Дрину и заузела све те територије које су од давнина насељене српским живљем. Нико их не би могао зауставити сем Бога, јер је Европа била разорена, а Макезенова војска поражена. И уместо да тако буде, наши политичари су много касније, деведесетих година прошлог века хушкали народ на рат који се није могао добити ни у сновима, а камоли на јави, јер то није био рат против Хрватске него рат Србије против целог света и нато пакта. Сећам се једног политичара који је у ствари више књижевник него политичар који је у то време говорио да Хрватска на Дубровник не може да рачуна. То су биле празне изјаве које су само потпиривале сукобе и мржњу. Један други политичар послужио се блефом рекавши да ће Србија да бобардује Италију са ракетама далеког домета. Са политичарима такве врсте, бојим се да ће наша земља изгубити и ово што сада има.

17) Понедељак је, други дан Васкрса по Јулијанском каледару 2019. Управо сам се вратио из православног храма. У њему сам затекао једну младу девојку. Била је у фаркмеркама а преко њих је имала црну хаљину са необично високим прорезом са стране. Посматрао сам је док је ишла од иконе до иконе целивајући их, а мисли чак и у молитвама су ми биле пуне сагрешења. Где човек на овоме свету може да нађе идеалну прилику за самоосвешћење? Место, простор, да ли су уопште битни? Јесам ли и ја само још један од бедних глумаца које толико често срећем у животу, а који су уз то и веома лажљиви? Приликом изласка махнуо сам продавачици свећа у цркви која стицајем околности станује у истој згради у којој и ја станијем. Рече двапут: ''збогом и срећно'', док сам ја каваљерски на вратима давао предност оној девојци која је такође излазила из храма.

18) У градском парку у Суботици на једној клупи угледах једну малу књижицу.* И пре него што сам је узео у руке да је погледам претпоставио сам да је то верска брошура издата од стране Уније реформног покрета адвентиста седмога дана, што се показало тачним. Узео сам је и понео кући. За пар дана сам је прочитао и њен садржај ме је заголицао да напишем овај параграф. Наиме, на једанаестој страни стоји: ''У сваком листу који пада и сваком цвету који вене запажамо знаке проклетства које лежи на овој земљи.'' Заинтригирао ме такав поглед на свет. Размишљајући током ноћи о томе каква је земља била пре човекове побуне, а знајући да разне религије нуде различите одговоре на то питање, покушах и ја да пронађем у мислима својим, а на темељу Светог Писма, истину о тој тајни која је толико важна за поједине цркве да заправо на њој заснивају одбрану своје вере. Пре доста година, разговарао сам са једним адвентистом о том питању. Његово објашњење је било отприлике овако: Бог је створио савршен свет, ни бола ни смрти није било. Међутим, када су људи пали у грех, Бог је модификовао законе природе и зато сада имамо да је примера ради трње прекривено ружама, веће животиње једу мање које су у њиховом ланцу исхране, затим да се рађају болесна деца, да страдају невини и тако даље. Ово објашњење ми се учинило логичним, јер одговара оном што видимо у стварности. Разуман човек опажа да у природи влада немилосрдна борбу за опстанак где јачи преживљавају и остављају иза себе потомство, а слабије јединке бивају уклоњене. Ту ствар није готова јер те преживеле јединке су још агресивнији накот (мислим на животиње) од њихових родитеља, тако да се зло повећава експоненцијалном брзином, а исти се резултат добија и код људи. Ипак, за нас хришћане је важно то да је одбрана Бога осигурана. Бог је праведан, јер према Библији није створио у старту такав несавршен и зао свет. (в.1 Мој 1-3) Онај мој пријатељ кога сам питао, није објаснио, може бити да није ни знао, а и ја га нисам ни питао да ли је та модификација закона природе ишла поступно или скоковито? У вези тога какав је свет Бог у почетку створио, занимљиво је гледиште ''Јеховиних сведока'', које се у неколико разликује од адвентистичког и вероватно опште хришћанског, православног и католичког гледиште. Неки од њих тврде, не знам да ли је то и званични став њихове организације, да је Бог у почетку створио свет у коме се смрт подразумева и за биљке и за животиње, али не и за човека. Да је то заиста било тако, доказују позивајући се на стихове који описују тестирање Адама и Еве. Као што знамо, првом брачном пару је било речено да ће умрети ако буду јели забрањени плод. (в.1 Мој.3:3) На основу тог стиха Сведоци закључују да је њима (Адаму и Еви) био познат појам смрти, јер су ту појаву могли да виде у природи, наиме, када би нека животиња угинула или биљка сама од себе увенула или била убрана или згажена. На први поглед ово схватање доста штима са стварношћу, али само Бог зна шта је ту истина, јер би морали да се вратимо у прошлост па да видимо како је стварно било, овако остаје да одаберемо неку од теорија која нам се чини да је најсагласнија са Светим Писмом и да у њу верујемо. Астрономи кажу да се у свемиру дешавају судари небеских тела, да звезде после дугог времена умиру. Другим речима, дешавају се катастрофе космичких размера. То наводи на помисао да се грех небројано много пута појављивао у историји васионе. Једно је сигурно, тамо где је грех, тамо нема савршенства. И пошто не можемо да проверимо како је било у почетку остаје нам само да верујемо у ово или оно тумачење.

Други навод из наведене књижице који бих желео да размотрим налази се на четрдесет петој страни и гласи овако: ''Крштење је неопходно и на свом месту, али оно не даје пропусницу за улазак у царство Божје без светог карактера.'' Други део реченице противречи првом делу. Јер, ако не даје пропусницу, онда крштење није потребно. Види драги читаоче, овде имамо читав низ проблема за решавање. Прво, Исус је рекао разбојнику који је висио на крсту да ће бити са Њим у рају. Околности су биле такве да се дотични није могао крстити. (в. Лука 23,43) Овај стих књижица не наводи. Дакле, по томе би се рекло да крштење није неопходан услов спасења. Други стих из Писма којим се жели потврдити неопходност воденог крштења налази се у Јовану 3,5. Тврди се да је Христос мислио на водено крштење када је навео ту течност. Ја држим да је израз ''вода'' у том стиху употребљен у симболичком значењу и да представља знање. И трећи навод је у Матеју 28,18-20. Наводећи ове стихове, књижица каже да је Христос одређујући велики задатак проповедања Јеванђеља ''укључио заповест за крштавање оних који узверују.'' Пре ће бити да је Исус одредио начин баптизирања народа поучавањем, него да је укључио заповест воденог крштења. Мени се чини да апостоли и први ученици нису правилно разумели оно што је Исус имао на уму, зато је Он њима и рекао да ће им послати Духа Светога који ће их упутити у сваку истину. (Јован 16: 12, 13) Да је ово могуће, указује Богумилски покрет који је крштавао само зреле мушкарце и жене, и то не водом, већ духовно, књигом. У прилог става да није више потребно крштавати људе водом види такође и ове стихове:
Jovan 1,31 I ja ga ne znadoh: nego da se javi Izrailju zato ja dođoh da krstim vodom.
Jovan 1,33 I ja ga ne znadoh; nego onaj koji me posla da krstim vodom on mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i stoji na njemu to je onaj koji će krstiti Duhom svetijem.
Jovan 1,26 Odgovori im Jovan govoreći: ja kršćavam vodom a među vama stoji koga vi ne znate.
Дакле, видимо да Јован Крститељ стално наглашава да он крштава водом. Такође имамо стих који каже да Исус није крштавао него његови ученици. (в. Jovan 4:1,2)
У свету религије постоји једна огромна дилема. Наиме, извесне деноминације кажу да има само једна Заједница коју небо признаје као цркву Божју, те тврде да су лажне цркве описане у Исаији 4,1. Да неко не би помислио да ја овде пропагирам схватање да је крштење грех, желим само да кажем да није искључена могућност да је Христос оставио својим ученицима да се они током времена лагано развијају и стичу све веће спознаје. На пример, читајући Библију ми видимо да су верници у првих неколико десетлећа чак обдржавали јеврејске церемоније. (в. Дел. 21:26) То нам указује да је постојала извесне транзиције која можда у неким аспектима и дан данас траје. Многе цркве оно што им недостаје у погледу истине надокнађују традицијама и обредима, људским прописима и друштвеним функцијама, забавама и вештим програмима. Имам утисак да је садашња ситуација таква да свака црква има нешто истине, а да ће на крају времена бити само једна једина.   
===============
* Књижица носи наслов ''Како да се спасемо - Бог одговара''

19) 5. Мај 2019. Тмурно јутро. Неки ниски црнкасти облаци брзо прелазе преко неба. Има дана када сам у дилеми да ли да узмем перо или да га оставим? Иако ми се у глави често мотају разне идеје осећам да ни једна једина не заслужује да се овде изнесе или да се било шта о њој напише. А има и дана када просто у глави немам материјала за било шта. Инфлаторне идеје су јако чудне, јер су претежно инициране или стимулисане некаквих дешавањима која су дијаболичне природе. То су обично некаква вређања, етикетирања, омаловажавања од стране других особа и која су по правилу неоснована. Такве ствари даве, изнурују, и мрцваре озбиљне истраживаче истине. Ако им дам значај у својој глави и уложим своје време да бих их описао, осећаш се као неко ко је изгубио у парку новчаник пун пара. То очито није добра стратегија.
Пре доста година рекла ми је једна стара Јеврејка, која је становала на спрату изнад спрата на којем ја станујем, а која је студирала како рече историју уметности, неколико реченица које су ми остале у сећању и којих се с времена на време присећам. ''Милоше, нема ти горе од простог света'' и ''Милоше, само стрпљења.'' Иако је ово рекла, у контекстима и ситуацијама које нису у вези са овим о чему пишем, не могу а да их не применим, јер просто се намећу као компатибилни алати. Мислим да ми је добра стара Јеврејка која је иначе преживела концентрациони логор и умрла у дубокој старости (око 100 година), дала ваљану поуку, да дијаболичним стимулаторима чије деловање сам поменуо на почетку овог чланка, треба поклонити празан лист папира, као што сам ја сада учинио, посветивши њој, а не њима, време и труд, мисао и лепу реч.

20) Неки кажу да треба говорити ''Христородица Марија'', а не ''Богородица Марија.'' Било како било радило се о изузетној жени која је имала таленат за поезију. Када год читам или казујем њену поему која почиње речима: ''велича душа моја Господа; И обрадова се дух мој Богу спасу мојему'', преплаве ме снажне емоције. Покушавам да дешифрујем чиме су покренута у мени таква осећања? Проналазим кључ у 48 стиху у коме се наводи реч ''понижење.'' Наиме, извесни истраживачи верују да је Марија била или нероткиња или је имала неку телесну ману те је стога употребила наведен термин да би изразила своје стање понижености. Ако је заиста било тако, фасцинантно је и величанствено да је Бог одабрао не најлепшу жену у Израелу него најпониженију жену да управо таква роди месију Исуса. Божији критеријуму избора нису као наши критеријуми. Ми гледамо изглед, Он гледа на срце. Боже, Боже, када бих човек имао крај себе жену попут библијске Марије, ко би му раван на земљи био? Такав би нашао утеху и осим те утехе, мислим, ништа друго му не би ни требало.

Сада бих размотрио Маријин брак. Наиме, човек који размишља, не може, а да се не упита због чега је она била заручена за старца? Православна теологија тврди ово:
''...уважавајући њену жељу, заручили су је ради чувања девичанства са старцем Јосифом, који је био сиромашан тесар, али праведан и поштен, потомак краља Давида. Био је Богом означен да је чува и да буде хранитељ Господа Исуса Христа...'' Википедија
Овакво тумачење је чудно, јер нам сугерише да је она као млада, лепа и здрава девојка свесно одабрала да се уда за старца, а такви по природи ствари су импотентни,  и незнајући да ће бити одабрана да роди Месију, одлучује се да ступи у брак са дотичним. То је јако нелогично, јер су све девојка у Израелу маштале о томе да управо оне буду изабране да роде дуго очекиваног Христа. Доказ за то је да у Светом Писму не стоји да је Марија била свесна да је део једног пројекта све док јој се није указао анђео Гаврило, али приметимо она је већ тада била заручена. О томе да је зачела Исуса Христа без човековог посредништва, већ силом Духа Светога,
сазнала је тек приликом своје посете рођаки Јелисавети. Међутим, постоји једно другачије тумачење па ћу у том погледу цитирати одломак из књиге Роберта Виланда, Жена која је рекла ''ДА'' Богу:
''Šta je bilo Marijino „poniženje“ [tapeinosis]? Da nije i ona, u nekom drugom smislu, iz nekog razloga bila „prezrena i odbačena od ljudi“? Da li je suzama u dugim noćima kvasila svoj usamljenički jastuk zato što joj je očigledno bila uskraćena mogućnost da u braku ostvari najuzvšeniji san svake jevrejske žene – da bude majka dugo očekivanog Mesije? Ako je tako, zamislite njenu radost koja prevazilazi sve granice, dok peva svoju pesmu: „Raduje se moj duh u Gospodu spasenja mojega, jer je On pogledao na bolno poniženje sluškinje svoje!“''
Ово тумачење ми се чини смисленијим, од оног претходног, православног.

21) Током живота погледао сам многе игране филмове и стране и домаће. Али, сам запазио код себе нешто специфично мада сам свестан да нисам једини у томе. Наиме, имам јак афинитет према филмовима који обрађују догађаје из прошлости, а са друге стране имам аверзију према модерним филмовима који су у духу садашњег времена, али та аверзија ишчезава ако ти савремени филмови имају за тему нешто што се тиче будућности, као што су на пример научно фантастични филмови. Исто тако сам открио да еротика у модерним филмовима уопште није еротска, она је све пре него секс. Рекао бих да се у њима сексуалност доводи на ниво банализације са циљем да се прикаже као нешто одвратно и гадно. У неким старијим домаћим филмовима гледао сам еротске сцене које су фамозно лепе и дочаравају секс као нешто предивно што он и јесте. Мени је много еротичније видети жену у намоченом комбинезону који се прилепио за тело тако да се оцртавају облине и брадавице, него голу жену која се натрћила тако да јој се види чмар. У старијим филмовима сам виђао еротске сцене у комбинацији са религиозношћу. На пример, у домаћој драми која се зове ''Слуга'', могу се видети сељанке у цркви како се моле. Оне су пристојно обучене и у марамама, само им се лица виде. Очи сијају, а усне су им набрекле и црвене. Ни један порно филм ма како квалитетно урађен не може да надмаши ту врсту чедне и здраве еротике. Таква еротика је готово ишчезла у савременим филмовима. Изгледа ми да су парадигме које су биле у прошлости много хуманије него ове данашње. Овај свет је како рече један глумац: ''клонирани свет, свет без маште, а такав свет је зао''. Што у мислима идем даље у прошлост све ми је ближа по срцу, јер сам увидео да се тада више живело у складу са природом, а природа је Божија творевина. Када у неком старом филму видим да је протрчао коњ мени је то веће задовољство него када угледам да је пројурио порше неког добро ухрањеног Немца. Овде на земљи неко прави друштво у коме ће човек бити окружен милонима људи, али ће се ипак осећати несрећним и усамљеним.

22) Пре неко вече, маја месеца 2019 на скајп конференцији СКЛВИ једна женска особа рекла је: ''Колико је Адаму било тешко да згреши толико је Исусу било тешко да не згреши.'' Да читалац стекне ширу слику о чему се радило само да објасним да је тема била ''Откупнина.'' Предавач је желео да нагласи еквиваленцију. Савршен живот Адамов за савршен живот Христов. Наиме, ради се о томе да је Христос био други Адам по Писму. Дакле, морала је постојати једнакост али у чему је она била? Ми знамо да Библија каже да је Исус био човек. И Адам је био човек. Ту постоји еквивалентност нема дилеме. Међутим, ја сам подсетио дискутанте да је Адам имао савршено тело, док је Исус узео на себе тело са невиним слабостима. Рекао бих да се ту водило рачуна да постоји еквиваленција унутрашњег човека Адамовог са унутрашњим човеком другог Адама, Христа. Спољашњост је по мени имала значаја, јер је због ње Христу било много теже да остане безгрешан него Адаму који и поред те олакшавајуће околности није прошао пробу верности.

23) Један мој друг из Београда испричао је доживљај свог пријатеља који ми се учинио веома занимљивим, јер упечатљиво илуструје како неки људи на чудан начин тумаче Свето Писмо па ћу га овде изнети? Каже, да је његов пријатељ отишао код оца своје девојке да моли за руку његове ћерке. Њезин отац га је запитао колика су му примања? Када је чуо износ, рече му: па ти за те паре можеш да купиш само тоалет папир, а хоћеш да ожениш моју кћер, јел си ти нормалан? Када се опет видео са својом девојком која је приметила да је погнуо главу, упитала га је: како је било? Уследио је одговор: разговарао сам са твојим татом. Шта ти је рекао? Рекао је да много сереш. Ова прича чак и ако није истинита, лепо показује методу коју људи користе у доношењу закључака када истражују Писмо. Јер, када је њезин тата рекао момку своје ћерке да за ту плату може само да купи тоалет папир он није мислио да његова ћерка много сере, него да је то јако мизерна лата. Али, момак се досетио да би се речи њеног тате могле и другачије протумачи без обзира на то шта је он стварно мислио са тиме да каже. Наиме, исконструисао је да није проблем у мизерној плати, него  у великој потрошњи тоалет папира његове девојке. И једно и друго теоретски може да буде прихватљиво као тачно, али само на први поглед, јер се људи не удубљују у смисао реченога него ствари сагледавају површински. Ако је истина таква да је нежељена за нас, тада прибегавамо акробацијама свакакве врсте не би ли је преобликовали да добије други смисао.

24) Враћам се из града, у сусрет ми иде комшиница која станује у близини. Позната је по екстравагантном и чудном одевању. Наиме, стално је у некој црној одећи од главе до пете, чак је и на рукама имала црне рукавице иако је био топли пролећни дан. Жена је висока, веома бледа у лицу, средњих година. Поздрављамо се са добар дан. Уследили су њени комлименти да сам у све бољем стању и да ћу ускоро на маратон. На то одговарам, ''Дај Боже'' и као да сам желео да јој кажем да претерује па рекох: ''Ма то само тако изгледа.'' Немојте тако, рече она, а онда је додала нешто још пикантније, а то је да ћу се можда и оженити и децу добити. Разумевши да се очито ради о завиталавању једне вештице нашалих се и ја на свој рачун. Рекох: ''моја се још није родила, вероватно је у питању нека грешка'', нашта је она одговорила ''па можда.''

25) На скајп конференцији о којој сам раније писао, појавио се један младић из Барање. Одмах по доласку свом изјавио је да је он астолог и да су хришћани будале. Ја сам му скренуо пажњу да смо ми једно хришћанско удружење и да имамо известан Правилник са чијим садржајем сам га касније и упознао. Но он је наставио и даље да се понаша неваспитано, причајући највише о сексу. Људи који стално о томе причају по правилу имају неки проблем у вези секса. Један од чланова га је најтачније описао речима: ''Набријан је као паун.'' Од свега што је напричао ја бих издвојио једну његову сторију у вежи женидбе. Наиме, његов ћаћа је хтео да га ожени са неком бркатом девојком, која вози трактор, оре, копа и како рече никада се није депилирала, те међу ноге има не шуму, него Амазон. Тако је он ту девојку описао, и због тога није хтео да се ожени са њом. Тај ме је младић подсетио на једну особу циганске националности коју сам упознао у болници. Наиме, човек је патио од једне болести која се зове ''ренду-ослер-веберова болест.'' Укратко да објасним о каквој се болести ради да би читалац има ширу слику. Ради се о ретком генетском поремећају. То је болест крварења код које недостаје ''цементни'' зид у крвним судовима због чега оболели имају обилна крварења из носа или других делова тела и органа, чак и после краће шетње. По лику човек је изгледао као ''пљунути'' Алберт Ајнштај. И пошто смо више пута лежали у истој болничкој соби, нормално водили смо неке разговоре. Тако једном приликом док се јадао на проблеме које има због своје болести, ја сам му поставио једно питање. Оно је гласило: ''па добро Бела, (тако се звао), шта би ту требало урадити?'' Одговорио је: ''треба пустити да природа уради своје.'' На то сам узвратио следећим речима: ''зато онда долазиш на лечење''? Одговорио је брзо и без размишљања: '' па не могу да дозволим да искрварим.'' Е онда сам му ја скренуо пажњу да је у контрадикцију са самим собом. На шта је он одговорио: ''А''. Смисао тога ''А'' није желео да објасни јер би тиме самог себе раскринкао. Међутим, ја сам одмах јако добро схватио значење. Наиме, он је изнео један став о животу, али га је уперио према другима, а не према себи. Да се други препусте окрутним законима природе, мислећи пре свега на мене. Изречена мисао циља у другог и тај други је мета, а не он. После тог разговора осетио сам да ме је јако омрзио, јер је предамном причао са другим болесницима, а све нешто против мене и то низашта. 

Неко ко чита ове редове вероватно још увек невиди логичку повезаност са новајлијом о коме сам почео да пишем овај чланак. Једнога дана, када онај младић који није прихватио ћаћин предлог да се ожени недепилираном девојком, дође у неким познијим годинама и загледа се у неку која је депилирана, а она му каже: ''шта ћеш ми ти дебела мрцино и циганчино'', он ће тада у себи помислити како је такво понашање веома неправедно, неваспитано, и неморално. Али, да ли ће тада бити неког да га подсети на његове ставове из прошлости? Можда ће и он као и Бела одговорити са ''А''?
Овим параграфом желео сам да предочим колико је одвратан дух који је запосео већину људи на овоме свету. Надам се да сам у томе и успео.

26) На задњој скајп конференцији СКЛВИ 15. Маја. 2019 нисам учествовао због слабе интернет конекције са честим прекидима, те сам стога замолио да неко од чланова сними дебату коју сам сутрадан ујутру и преко дана одслушао. Од када сам прешао са АДСЛ-а на Вај Фај, често имам тај проблем са везом, међутим у сваком проблему има и нечег доброг. У овом слушају добро се састоји у томе што ми је та околност помогла да схватим да је за неке учеснике попут мене, који нису склони да се надвикују, много боље тако јер могу накнадним преслушавањем да поватају ''цаке'' које у директном учествовању не би успели будући да неки од чланова грубо крше Правилник па када немају агрумент онда нападају личност саговорника. Тако на пример, мени је извесна женска особа са конференције недавно рекла да сам ''љубоморан и искомплексиран'', након што сам ја такође употребио Argumentum ad hominem, кршећи Правилник који сам лично написао јер га и други масовно крше, па у таквој ситуацији друго вам и не преостаје. Наиме, особа о којој се ради је инситирала да погледамо један видео клип који се њој јако допао и да је она убеђена да ми тај клип  нисмо одгледали а препоручила га је још раније. На то сам одговорио да сам га ја одгледао, што је истина. И ето тиме сам био испровоциран. Знате, када вам неко тако нешто каже и усто тврди да лажете,
ви нисте више у стању да правилно резонујете у вези теме о којој се полемише. Наиме, ти им је и циљ. Многе ствари вам измичу, а да их нисте ни констатовали. Е то у овој варијанти накнадног преслушавања не може да вам се деси. А разлог што се ти пропусти дешавају је специјално осмишљен метод који најчешће Сведоци примењују у полемикама. Он има три облика. Један је веома прост и своди се на то да саговорнику који има другачији став не дозволиш да каже шта мисли тако што ћеш га преклопити надвикивањем, а други је суптилнији и своди се на разводњавању теме. Трећи примењује игнорисање саговорника тако што се направиш као да га ниси ни чуо.

Елем, дискутовало се о сну цара Навукодоносора из 4 поглавља Књиге пророка Данила. Предавач, припадник верске организације која себе назива Јеховини Сведоци, иначе посвећен човек, изнео је тезу да се дрво из поменутог сна односи на Исуса Христа. При томе позвао се на још два стиха који по њему имају повезницу, ево их редом:
Ezekiel 17,22 Ovako govori Jahve Gospod: `S vrha cedra velikoga, s vrška mladih grana njegovih, odlomit ću grančicu i posadit` je na gori visokoj, najvišoj.
Matej 13,3 I zborio im je mnogo u prispodobama: "Gle, iziđe sijač sijati.
Дотични је категорички тврдио да тумачење које је изнео има и главу и реп. Међутим, након што сам излагање паживо саслушао, ја бих рекао да тумачење има неке друге органе које овде из пристојности не бих да наводим. Зашто тако мислим? Ево укратко да објасним. Истина јесте да се у сва три стиха наводи или дрво, или гранчица, или семе из које ниче дрво, али треба приметити да се то односи на различита царства која су представљена симболом дрвета. У стиху у Езекијелу 17 и у Матеју 13 се говори о царству Исуса Христу које ће доћи на крају и које је у почетку било малено, али је нарасло до невиђених висина, а када се ради о симболу дрвета у Данилу 4 то се односи на Вавилонско царство и на дане цара Навуходоносора. То царство почиње као огромно дрво, а онда бива посечено да би из пања изникло ново које је опет на крају било уништено. То се подудара са историјом вавилонског царства и његовог цара који је полудео те му се после 7 година вратио разум, али је на крају то царство било покорено од стране Медо - Персије.
''U knjizi Daniela, riječ "dani" može značiti "godine". Daniel 1:5 odnosi se na tri godine, ali u Danielu 1:18 isto razdoblje se opisuje kao "dani". Sedam vremena Daniela 4:25 nazivaju se "dani" u Danielu 4:34. Daniel 5:11 govori o danima Nabukodonosora. Ovi dani su očito bili godine. Usporedite, Daniel 2:28,44 gdje "posljednji dani" i "dani tih kraljeva" označavaju "godine". Vidi također, Daniel 8:14,26; 10:14; 12:13; 11:20; 11:33 u svjetlu Daniela 7:25; 12:7.''
Извор: https://slugagospodnji.neocities.org/principgodinazadansb.htm
Од давнина постоје људи који су лаковерни, наивни и полепни који желе да се набрзину и без муке обогате материјалним или духовних вредностима. Њима је и намењена делотворна заблуда, јер су на то одређени да се упецају. Међутим, ја позивам на поштење када се тумаче стихови из Светог Писма. У том погледу помоћи ће нам следећи цитат:
''„Sedam vremena“ mogu se poistovetiti sa sedam godina (uporediti Danilo 7,25 sa Otkrivenjem 12,14 i 13,5). Tokom tog perioda Navuhodonosor je bio pogođen čudnom bolešću, poznatom u medicinskoj nauci kao Lycantrophy (likantropija). Jedan od prvih koji je uočio tu bolest bio je jedan grčki medicinski pisac iz 4. veka n.e. Bolesnik zamišlja sebe kao da se pretvorio u životinju i ponaša se kao životinja. Ipak, taj krajnji vid ludila kao da ne utiče na unutrašnju ljudsku svest. E. B. Pjuzi [Pusey] (Daniel the Prophet, New York, 1891) govori o slučaju Oca Sarina [Pere Surin], koji je savremeni primer te bolesti.''
Robert Dž. Vilend, JEVANĐELJE U KNJIZI PROROKA DANILA Ko čita, da razume, с.48
Према томе, не можемо ми из једне визије узети само оно што се подудара са стиховима које желимо на силу да доведемо у везу са другим стиховима, а да истовремено прећутимо оно што се не уклапа као што је податак да је Навуходоносор полудео, а ми знамо да Исус није доживео такво стање. Ако је неки став истинит он мора у свему да штима. Предавач је свесно или несвесно злоупотребио чињеницу да Библија за царства замаљска и небеска употребљава симбол дрвета, те је направио непотребну забуну. На крају овог чланка закључио бих следеће: Бог је кроз историју подизао народе и велика царства. Када се неко царство узохолило и изопачило, Он је водећу улогу над светом поверавао другом народу. Тако ће бити све до оснивање Божијег царства које ће се успоставити на крају историје.


 

Calendar
«  August 2022  »
SuMoTuWeThFrSa
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2022
    Free website builderuCoz