Wednesday
2018-12-12
7:55 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Moja zapažanja u životu »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 37

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

83) Пролазио сам данас 13. 10. 2018 лета Господњег вероватно најпознатијом улицом у Суботици, на клупи су седеле две младе жене или девојке ко ће их знати. Рекао бих да ме ни погледале нису, али зато су се јако загледале у једног пса са симпатичним курчићем, који је туда прошао. Да ли ја то цмиздрим над собом или сам можда љубоморан на једну уличну животињу? Не! Ја оплакујем судбину човечанства. Несрећу и моју и тих жена и свих животиња. Да ли би можда требао на некога да се љутим? Не! Љутња је знак слабости и поражености, а ја не желим да будем поражен, мој Боже.

84) Наводећи Еванђеље по Луки 12:49-53, пастор БЦ у Суботици је описао чуђење са једног предавања за време његових студија права. Наиме, професор је био започео своје излагање са наведеним стиховима и сви су били запрепашћени. Студенти су били шокирани одломком јер су се питали одкуд то  да Исус учи да је дошао да донесе рат а не мир? Јер је опште познато да је подучавао да ће се само они спасити који мир граде. Слушајући то предавање ја сам одреаговао овако: ''Па онда је немогуће постићи мир.'' Након извесног разматрања тезе и антитезе дошли смо до прелепе синтезе која је објаснила привидну контрадикцију. Рекли смо да се ту ради о унутрашњем рату, а не о спољашњем. Другим речима, потребно је успоставити мир са Богом и тада аутоматски наступа и тај дуго жељени спољашњи мир. Ако би сви људи били у миру са Господом Богом онда би били у миру и међусобно, будући да то није случај долази до сукоба. Изгледа да је Исус учио да ми и не треба да будемо у миру са онима који нису у миру са Створитељем. Ми треба од таквих да се одвојимо колико је год могуће да се зло не би мултипликовало и разгранало.
Христос по свему судећи не жели да ми радимо на успостављању мира по сваку цену то јест по цену жртвовања мира са Богом. Он не жели мир по цену жртвовања своје истине, славе и части. Господу је очигледно такав мир одвратан. Велике силе овога света могу да изазову рат и да га зауставе. Оне то постижу политиком ''штапа и шаргарепе''. Ако желе рат убризгају велику количину новца одређеним снагама које имају војне интересе, или ако желе мир усмере новац ка онима којима је мир у интересу. Гажење истине зарад мира није света политика. Слађи је рат него да се истина и правда погазе.

85) Среда, 7. 11. 2018. Баптистичка црква. Настављамо са проучавањем Еванђеља по Луки. Пастор наводи 26 стих из 14 поглавља и даје класично тумачење да је Христ рекао: ''а више воли...'', а не ''а не мрзи...''. Јављам се за реч и дајем своје тумачење. Наиме, рекох пред свима да је можда Исус мислио да заиста треба мрзети своје родитеље који се супроте идеји хришћанства. Да је наш Господ у ствари на то циљао. Пастор се са тим сложио рекавши да је то могуће. Овде за потребе мојих читалаца на Нету дао бих своју подробнију интерпретацију наведеног стиха. Дакле, сматрам да је Исус имао на уму околност када неко одлучи да дође Њему али у томе нема подршку своје породице. То није ни мало иста ситуација као када се неко дете које је од рођења довођено у хришћанску заједницу и има верне родитеље те се само чека да још мало порасте и сазри па да се онда крсти. Пре тога оно се и није сматрало нимало удаљеним од заједнице, али у нашем примеру човека који долази да се тако изразим из другог света, ствар стоји другачије. Такав може да доживи да га се родитељи одрекну преко новина, да га имовински обезглаве, јер кажу наши стари Срби: ''док дишем не пишем'', а неки чак хоће и да убију своје дете. Стога сматрам да Исусове речи у том стиху треба узети дословно, јер да је мислио како кажу неки теолози он би тако и рекао. Мрзети не ваља. Али, ако човек мрзи своје родитеље јер они мрзе Бога онда је по мени та мржња оправдана. Таква мржња није опасна и није штетна. Штетна је она која изазива неурозе и психозе. Психолози кажу да те болести настају као поледица конфликта са особама које волимо. То се претежно и дешава у односима између деце и родитеља, у мушко женским односима и тако даље. Христос тражи од нас да се определимо, а не да будемо подељени, то јест да служимо и Богу и мамону.

86) Досегнуо сам нешто што мени личи на коначно разумевање проблематике ''шабата'' у хришћанству. Опште је познато да већи део Христових следбеника практикује да има недељу као свето време за богослужење. То је дан који они називају ''хришћанским шабатом.''

Проблематика везана за то питање може се описати најједноставније овако: Имамо Четврто Божије казивање које је за време Старог завета Бог исписао лично својим прстом на каменој плочи. Из стога је нормално да закључимо да је у питању начело од трајне вредности. Другим речима, оно је важило некада, важи и сада, а важиће и у вечности. Тиме желимо да нагласимо непроменљивост Божјег моралног закона. Са друге стране, у Новом завету, ми имамо мисију Исуса Христа који је васкрсао у недељни дан. Теолози неких цркава, тај догађај виде као тренутак промене свете архитектуре времена. Иако је и даље остао принцип 6+1, дошло је до померања дана за одмор и богослужење са 7 на 1 дан седмице. Само нешто од толике важности је могло да доведе у питање обичај који је поштован вековима, кажу они. Е сад, поставља се питање како помирити са једне стране непроменљивост Божијег моралног закона, и са друге стране грандиозно дело Исуса Христа? Дан када је Исус устао из мртвих. Наравно није сам дан учинио да Он васкрсне. Исус је већи од било ког дана, али то се догодило на одређени дан који тиме постаје помоћно средство да се оствари унутраши Омор у Христу. Међутим, до промене закона, по мом схватању, и није дошло. Како? Изложићу укратко. Оно што је Божији Син остварио за нас је толико велико да се може упоредити са стварањем света. Пошто је Исус био погубљен у петак, у суботу је био у гробу, а у недељу је васкрсао, то би могло да значи да је у времену Новог завета субота постала дан жаловања, а пре тог догађаја била је дан радости, празник када се не пости. По мени једино објашњење које не доводи у питање непроменљивост Божјег моралног закона услед премештања дана за богослужење са 7 на 1 дан у седмици је схватање да је само време вечна садашњост. Ако је то истина, онда у принципу сваки дан у седмици може бити узет да буде Шабат, зависно од ког дана почињемо да бројимо, али ми смо се одлучили за први дан, недељу, јер је наш Господ у том дану васкрсао. Узели смо дан који је Христос одредио својим васкрсењем. Наравно, ту се намеђе једно друго питање, везано за одсуство заповести да се други дан светкује, а не и даље субота. На то можемо да одговоримо да ни старозаветни шабат није био успостављен применом заповести. Наиме, ми не налазимо све до 2 Мој.16 никакав императив да се субота светкује, а по свему судећи човечанство је у почетку држало седмични циклус и седми дан као одмор од самог стварања света. То видимо по самој формулацији Четврте заповести јер стоји: ''Сећаћеш се...'', што значи да се они нису сећали иако је та установа била успостављена и тиме била позната. Забацили су је и занемарили. Неко би на све то рекао: а ко је нама хришћанима дао мандат да ми успостављамо институцију којој приписујемо услов за спасење. Јер, ако погледамо развој хришћанства, светковање недеље се појављује некако крајем или почетком друго века од Христа. И за то имамо одговор у Писму. Исус је рекао следеће:

Jovan 16,12 Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi.
Jovan 16,13 A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam što će biti unapredak.
Jovan 16,14 On će me proslaviti, jer će od mojega uzeti, i javiće vam:
Jovan 16,15 Sve što ima otac moje je: zato rekoh da će od mojega uzeti, i javiti vam.
Matej 16,18 A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.
Matej 16,19 I daću ti ključeve od carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima.
Matej 18,18 Jer vam kažem zaista: što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.

То је значило да профилисање хришћанске заједнице није било окончано Христовим одласком на небо, а можда ни дужином живота Његових апостола.

Читав забуна око ''шабата'' је по мени настала услед неразумевања природе времена. Време је велика тајна. Ретко примећијемо да Писмо нигде не наводи стварање времена. Наиме, оно говори о стварању небеских објеката који нам служе за мерење времена. Ми време меримо и посредно, преко кретања и промена у материји, а не директно. Оно се изравно и не може измерити јер је у питању вечна садашњост. И само Свето Писмо почиње са временском одредницом: ''у почетку.'' По мом схватању време је нестворена стварност садашњости. Као такво оно у ствари не постоји. У нашем контексту промена дана није промена времена него промена у материјалној стварности у њеној структури или конфигурацији. Време је фикција намењена људима. Неко је рекао: ''време  је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност.'' Прошлост не постоји то је било и прошло. Будућност тек треба да буде, дакле и то не постоји, а шта је онда садашњост? Док сат не откуца поноћ то је будућност, а када откуца то је већ прошлост. Ми тако доживљавамо време. Бог је једина стварност, а све остало што чулима региструјемо је релативна збиља. На Бога се не односи категорија времена, на Њега се односи вечност, а она је стална садашњост.

Дакле, до промене Божијег моралног закона није дошло, иако имамо промену у архитектури времена. Јер, Четврта заповест налаже да се поштује седмични циклус, те да се има дан Одмора, а који ће тај дан бити зависи од Божијег плана за наш свет. У Старом завету тај Одмор је био седми дан, субота, успомена на стварање света, садашњост. У Новом Завету тај дан је недеља, успомена на Христово васкрсење, такође садашњост. У чему је разлика. Па нема суштинске разлике, јер су промене учињене у једном, то јест, истом времену, у садашњости. Измена која је учињена, и то је јако важно запазити, није уклонила ни чињеницу ни успомену да је Бог створио овај свет. У светковању недеље ''шабат'' је обогаћен успоменом на васкрсење Христово. Зашто је било потребно да дође то такве промене? Недеља је први дан седмице, али се она може посматрати и као осми дан, а осам је симбол бесконачности. Ето то је неко моје разумевање које ми се чини да је веома повезано и конзистентно, али до сада као да нико није знао или хтео да то пластично објасни.

87) ''Вика мојих речи'', би можда могао да буде најадекватнији наслов књиге коју пишем под до сада најчешћим насловом ''Моја запажања у животу.''

Настојим да откријем најопштије мерило којим би поделио све хришћанске деноминације, а има их небројено много, у само две групе. Хвата ме вртоглавица од толиког броја вероисповести које све одреда држе да је управо код њих најузвишенија истина вере. Имам један критеријум који ми се намеће као добар кандидат. Одмах да кажем да се не ради о ''сола скриптура'', јер код тог критеријума опет све зависи од тумачења истих текстова Светог Писма. Мислим да имам боље мерило, а то је једно запажање које сам регистровао као јако упечатљиво и индикативно. О чему се ради? Глобално све верске заједнице би могли буквално да поделимо у две групе и то према томе да ли прихватају или не прихватају промене у свом постојању. Све се мења, и то је природан процес који се не може зауставити. Али ми овде циљамо на специфичне промене доктрине која се коси или не коси са изворним начелима хришћанства. На пример, да ли у Светом Писму налазимо култ светаца? Не! Да ли налазимо култ богиње мајке са дететом. Не! Да ли налазимо култ икона? Не! Да ли налазимо учење о томе да заједница треба да се уједини са световном влашћу да би се постигао мир? Не! Када погледамо развој хришћанства ми видимо систематичан процес христијанизирања паганских елемената. У једном тренутку хришћанске богомоње су почеле да личе на паганска светилиште у архитектонском смислу. Уведени су многи верски гестови као рецимо осењивање знаком крста и обичаји који нису били изворно хришћански. У погледу каноничности Светог Писма и ту постоје разлике. Имамо православни канон, римокатолички, коптски, етиопски, сиријски ...
За разматрање ове наше теме је битно разумети да на једној страни постоје верске заједнице које сматрају да претапање или преузимање страних елемената у хришћанство представља богаћење његовог садржаја и да ту нема ничег лошег или грешног, и са друге стране имамо деноминације које не желе да ишта уђе у њихову верску праксу из света, а што би било супротно њиховом разумевању Писма. Е сад, који став заузети по том питању? Предпоставимо да је наше тумачење Писма верно, оно што је универзално а долази из спољашњег света и није у супротности са изворним начелима Христовог учења, по мом схватању не треба одбацивати. Али ако се Библија изричито супротставља некој пракси или учењу, те елементе не треба ни примирисати. Те две групације се лако могу препознати већ на први поглед. Прва група има велелепне и грандиозне грађевине и раскошну иконографију и сценографију и сложене ритуале и веома је успешна и утицајна у друштву. Њихови чланови имају подршку друштвених и политичких чинилаца и у томе је тајна њиховог просперитета. Христос је једном рекао: ''царство моје није од овога света'', то све објашњава. Нико никада се није винуо у висине овога света а да није свој поглед на свет и свој начин живота подредио интересима непријатеља Божјег. А тај непријатељ има своје земаљске поданике који су на високим положајима и преко њих он помаже особама које се свртавају у његову службу. Ако се у већем степену подредио већи је и узлет и обратно. Друга група има скромне молитвене домове, једноставну сценографију, ритуално је сведена само на оно што Писмо наводи, чланови су махом сиромашнији људи, маргинализовани у друштевеном смислу, политички су скоро без икаквог утицаја, често су и веома оболели јер немају новаца да се квалитетно хране и да себе лече и негују на савременије начине, ретко иду на летовања из финансијских разлога и воде усамљеничке животе. Да нема верске заједнице којој припадају вероватно би доживеле социјалну смрт. Дакле, као што видите на једној страни имамо просперитет једних на другој сумрак неких али ови задњи имају нешто што им комензује све предности прве групе. Они имају знање о Богу. А то знање пружа такво задовољство и срећу која се не може ни са чим поредити. Читалац се можда пита а које верске заједнице припадају првој, а које припадају другој групи. Ја их нећу наводити. Само ћу рећи да сам неке из друге групе пронашао у окриљу протестантизма. Има истраживача који тврде да протестантизам није добар јер му недостаје мистицизам. Ја не могу да се сложим са таквим гледиштем јер мислим да ни једна вера не може да постоји без минималног мистицизма. Наиме, мистицизам је доживљај натпрородног мимо разума. А свака религија која се темељи на вери, а не на ономе што се може видети, чути, опипати, омирисати, и окусити по природи ствари има у себи неке мистике, будући да не може научно да се докаже то ушта се верује.

88) Срећа. Неко је проналази у туђем кревету, неко у свом кревету, а неко у празном кревету. Зар је могуће да се она може наћи на сва три места? Боже, где је она заиста у свету у коме живим? Пријатељи глуме пријатељство, верници умишљају да верују, сроднику је до сродника као до лањског снега. Ако смо болесни коме да се пожалимо? Медицинари се смеју и смешкају. Да ли је срећа на овој планети уопште могућа? Да ли има смисла гаити било какву жељу. Све је упитно? Причам са људима и женама који према општим мерилима и стандардима земаљског живота су остварили све, али када их питаш да ли су срећни дају опречне одговоре све у зависности где су питани и пред киме су питани? Нигде искрености нема. Ја мислим да је човек толико неискрен да му је највеће задовољство ако успе да самог себе обмане. А колико има чудних људи то је посебна прича. Неки делују као да су пали са Марса. Изчуђавају се нечему што им је пред носевима било од рођења. Као нису за то знали. Мислим да је срећа чисто биолошка ствар. Они који имају оптималне психо физичке карактеристике јесу они који су срећни у нашем овоземаљском појмању среће. Неки непознати ентитет не жели да сви људи буду подједнако срећни. То се јасно види. Ко је он? Какве су му намере? Шта жели да постигне са тиме? Имамо ли довољно вере наде и љубави у Створитеља да поразимо тог љутог непријатеља људи, јер га на други начин не можемо избацити из игре?

89) Понекад у животу је пробитачније бити поражен него победник. Ево једног примера из мог дружење на фејсу и скајпу. Упознао сам једну жену из Хрватске која је била припадница већег броја деноминација. Дотична ми се пожалила да је бивши муж суставно малтретирао својом љубомором те се због тога развела од њега. Пошто ми је рекла да би желела да се уда али да по њеном разумевању Свето Писмо то не одобрава. Ја сам онда потакнут њеним проблемом загрејао столицу проучавајући то питање у Библији. Као резултат тог мом истраживања настала је мала студија коју сам поставио на свом сајту, а онда смо се преко скајпа чули да би попричамо о томе шта Писмо учи о разводу и поновној удаји. Констатовали смо да нам се ставови разилазе. Она је остала на становишту да Христос не дозвољава развод осим у неким специјалним случајевима, а да удаја за другог не долази у обзир јер то по њеном мишљењу, Писмо не одобрава. Ја сам заузео флексибилније гледиште. Наиме, навео сам јој онај случај када је Христос жени самарјанки рекао ''иди и доведи мужа.'' Наравно није могла да га доведе јер тај ''шести'' јој није био муж него швалер, а први ко зна где је био, можда у загрљају неке друге па ни њега није могла да доведе. Међутим, моја фејзбук пријатељица је упорно стала да ме убеђује како је Христос тој жени на студенцу рекао да доведе управо тог првог мужа од петорице које је имала. Ја сам трвдио да је такво мишљење нелогично, али је она остала на своме. После извесног времена приметио сам да моја пријатељица више не показује према мени сусретљивост и љубазност као када смо се упознали преко скајпа и фејса. Неколико пута сам је исконтактирао преко чета али видевши да није заинтересована да се чујемо преко скајпа и ја сам се охладио за њу као за своју пријатељицу. Био сам мало зачуђен њеном наглом променом односа према мени, али када сам од других особа који је познају чуо да се нашла са неким и да су вероватно заједно, била ми је скоро потпуно јасна њена промена према мени. Ја сам у тој дебати о питању развода и поновне удаје изгледа изашао као теолошки победник и она је поступила у складу са мојом интерпретацијом, стога је наједностаније решење било да ме ''откачи'' што је и учинила, али примећујем да и даље на фејсу прати моје активности. Наиме, могу да је разумем, непријатно је имати један став а урадити супротно и онда шта рећи дотичном? Ја сам из свега тога научио једну важну лекцију. У односу према женама никада не буди победник. Буди поражен, и бићеш срећнији.



Написао:
Милош Попадић 

Calendar
«  December 2018  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2018
    Free website builderuCoz