UDARNA SNAGA ISTINE - Da li su Isusovi sledbenici mislili da je on Bog?
 
Monday
2016-12-05
4:25 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Da li su Isusovi sledbenici mislili da je on Bog? »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Da li su Isusovi sledbenici mislili da je on Bog? PDF Štampa El. pošta
Napisao Anthony Buzzard   

,,Pavle nikada ne izjednačava Isusa sa Bogom" - Profesor M.R. Metjuz.

Ukoliko je priča o Isusovom životu istinita, onda je njegova božanska priroda bila najstrože čuvana tajna njegove majke. Susedi koji su celog života poznavali Isusa i njegovu porodicu su bili zaprepašćeni njegovom sposobnošću i mudrošću, ali i uvređeni autoritetom sa kojim je propovedao. Njihova reakcija na njegovo učenje i čudotvorne moći je bila puna skepticizma. Oni su se pitali:"Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se majka njegova Marija, i braća njegova Jakov, i Josija, i Simon, i Juda? I sestre njegove nisu li sve kod nas? Otkud njemu ovo sve? I sablažnjavahu se o Njega." (Mateja  13:55-57). Oni su očigledno smatrali da je on sličan njima, član ljudske porodice koja se sastoji od braće i sestara, sin dobro poznatog zanatlije u lokalnoj zajednici.

Njegova najbliža porodica očigledno nikada nije mislila da će Isus tvrditi da je Bog. U jednom trenutku su ga zamolili da napusti svoje rodno mesto zbog stalne opasnosti po njihovu bezbednost. Jovan priča tu priču:

"I potom hođaše Isus po Galileji; jer po Judeji ne htede da hodi, jer gledahu Jevreji da Ga ubiju." Zbog toga su mu njegova braća rekla: "Tada Mu rekoše braća Njegova: Iziđi odavde i idi u Judeju, da i učenici Tvoji vide dela koja činiš; Jer niko ne čini šta tajno, a sam traži da je poznat. Ako to činiš javi sebe svetu. Jer ni braća Njegova ne verovahu Ga " (Jovan 7:1-5).

Čak i kada uzmemo u obzir da Isusova porodica nije prihvatala njegove tvrdnje, ništa nas u priči ne navodi da pomislimo da su oni odbacili Isusa zato što je mislio da je Bog. Ni jedno od jevanđelja ne pominje da je Mesijina porodica imala bilo kakvu informaciju da je on Bog - informaciju koja bi napravila jaz između njih i njega.

Luka, predstavljajući hrišćansku veru Teofilu, ne govori ništa o Isusovoj božanskoj prirodi.On ga naziva Božjim Sinom, ali samo zato što ga je rodila devica (Luka 1:35). "Božji Sin" (ne "Bog, Sin") je takođe priznata mesijanska titula. Ukoliko je Luka razgovarao sa Isusovom majkom kako bi potvrdio priču o bezgrešnom začeću, ili ona nije pomenula ništa o Isusovoj božanskoj prirodi, ili je Luka to smatrao nevažnim. Da li je moguće da mu ideja o Isusovoj preegzistenciji u Bogu nije nikada pala na pamet? Da je Marija sebe smatrala Bogorodicom, ona bi sigurno pomenula tu činjenicu.

Za nekoga ko je odgajen u modernoj hrišćanskoj sredini je veoma prirodno da prihvati ideju Boga koji se sastoji od dve ili tri osobe, iako niko do sada nije uspeo da pruži logično objašnjenje kako tri osobe od kojih se svaka naziva "Bog" mogu zapravo biti "jedan Bog".To je deo religijskog nasleđa. Verovati drugačije nosi rizik od označavanja kao opasnog jeretika. Za rane hrišćane, međutim, ideja o drugoj osobi unutar Boga je bila nezamisliva. Raymond Brown, rimokatolički teolog, koji po učenju sigurno nije protivnik Trojstva, je izjavio da Mateja i Luka "ne pokazuju da imaju bilo kakvog znanja o Isusovoj preegzistenciji; izgleda da je za njih začeće bilo dostojno Sina Božjeg."[1] Ukoliko Isus nije postojao pre toga onda ne postoji večni Sin. Ne postoje nikakvi dokazi da su Matej i Luka verovali u Trojstvo Boga.

Moramo razmotriti metod koji zastupnici Trojstva koriste kako bi se nosili sa ovim problemom - široko priznatim nedostatkom čvrstih dokaza za koncept Trojstva ili Dvojstva u Bibliji.

Zagovornici Trojstva, kao što je Warfield, se slažu da "Pisci Novog Zaveta sigurno nisu bili svesni da utiru put neobičnim bogovima. Po njihovoj sopstvenoj proceni, oni su  obožavali i proglasili samo jednog Boga Izraela i nisu isticali Njegovo jedinstvo ništa manje nego sam Stari Zavet." Ali dalje izjave Warfielda su začuđujuće:

Jednostavnost i sigurnost sa kojom pisci Novog Zaveta govore o Bogu kao Trojstvu ima, međutim, dalje implikacije. Ukoliko ne postoji osećaj novoga kada govore o njemu, to je nesumnjivo delom zbog toga što govoriti o njemu više nije novo. Drugim rečima, jasno je da dok čitamo Novi Zavet mi nismo svedoci rađanja novog koncepta Boga. Ono što srećemo je čvrsto ukorenjen koncept Boga. Doktrina Trojstva se u Novom Zavetu ne pojavljuje u začetku, već kao potpuno oformljena.[2]

Po Warfieldu, ovo je stanovište zagovornika Trojstva: 1) Mi verujemo u Boga koga čine tri osobe. 2) Ta doktrina nije razvijena u Novom Zavetu. 3) Mora da je već bila uspostavljena doktrina u vreme kada je Novi Zavet napisan i više nije smatrana predmetom diskusije zbog široke prihvaćenosti.Iako nikada nije pomenuta po imenu, ti pisci pišu sa "jednostavnošću i sigurnošću" o toj bezimenoj, neobjašnjenoj doktrini. Warfield je očigledno ohrabren pomišlju da u Hebrejskoj Bibliji (postoje) određena ponavljanja imena Boga što izgleda kao razlikovanje Boga od Boga".[3] Jedan takav primer nalazimo u Psalmima 110:1, ali on očigledno nije pogledao hebrejski tekst u kome je, kao što smo videli, jasno napravljena razlika između Boga i Mesije koji nije Bog.

Iz uvida u reči Isusovih sledbenika, njegove porodice i poznanika se zaključuje da je cela premisa Warfieldovog argumenta neodrživa. Oni koji su intimno poznavali Isusa su ga sigurno smatrali čovekom koji se ne može porediti ni sa jednom drugom ljudskom osobom. Ali oni nisu mislili da je on Bog Izraela. Kako to da Luka, na primer, ne govori ni reč o onome što bi moralo biti najrevolucionarniji religijski koncept ikada zamišljen u jevrejsko-hrišćanskoj zajednici? Ideja da je u nekom trenutku u svojoj karijeri čovek odjednom otkrio da je Bogočovek iz Trojstva bi bila povod za široku diskusiju. Propust da se ovakav izuzetan događaj zabeleži bio bi isti kao da se u istorijskim knjigama u SAD ne pomenu očevi nacije ili Građanski rat, ili kao kada bi Britanski istoričari ignorisali 1. i 2. Svetski rat i Vinstona Čerčila. Ideja je nazamisliva. Čudnovata ideja da je Isus Bog bi izazvala veliki doktrinarni prevrat koji zaslužuje nejveću pažnju. Ne bi se mogla tiho ušunjati u umove monoteistične jevrejske zajednice. Novi koncept Božanstva bi sigurno pokrenuo burnu kontraverzu.

Petrova izjava vere

Petru je data odlična prilika da se izjasni o Isusovom identitetu kada ga je Isus pitao: "A vi šta mislite ko sam ja?" Petar je odgovorio "Ti si Hristos (Mesija), Sin Boga Živoga."  Isusov odgovor na ovu slavljenu izjavu je ključ za razumevanje celog Novog Zaveta. Isus je pohvalio Petrovu izjavu rečima:"Blago tebi, Simone sine Jonin! Jer telo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima." (Mateja  16:15-17).  Petrova definicija Isusovog identiteta je jednostavna i jasna.To je definicija koja se stalno podvlači u Novom Zavetu.To je takođe i osvežavajuće jednostavna izjava Isusovog sledbenika koji nije svestan kompleksnosti Trojstva. Na žalost, ova centralna hrišćanska izjava je ozbiljno pogrešno shvaćena. Uz potpuno zanemarivanje biblijskog značenja termina "Božji Sin", smatralo se da je Petar hteo da kaže "sam Bog".

Treba prepoznati da dodavanje termina "Sin Boga Živoga" na titulu "Mesija" (Matej  16:16) ni na koji način ne menja činjenicu da je Isus bio u potpunosti čovek. Paralelni pasusi u Jevanđeljima po Luki i Marku (Luka 9:20; Marko 8:29) beleže Petrovo priznavanje Isusa kao "Hristosa Božjeg" i jednostavno kao "Hristosa", respektivno. Ovi pisci nisu osećali potrebu da dalje pojačavaju titulu. Ovo dokazuje da fraza "Sin Boga Živoga" koju je dodao Mateja ne utiče dramatično na Isusov identitet. "Sin Božji" je zapravo sinonim za Mesiju baziran na Psalmima 2:2, 6, 7:Mesija (miropomazani) = Kralj = Sin Božji. Obe titule - i Mesija i Božji Sin ukazuju na očekivanog Davidovog Sina, Kralja Izraela. Božji Sin je Novozavetni ekvivalent Kralja Izraela (Jovan 1:49). Solomon je takođe bio "Božji Sin" (2. knj. Samuilova7:14), kao što je to i kolektivno cela nacija Izraela (2. knj. Mojsijeva4:22). Jako je značajan i Osija 1:10, gde će Izrael posle svoje buduće obnove biti vredan iste titule koju je Petar dao Isusu "Sinovi Boga Živoga."

Budući da je jevrejski narod nestrpljivo iščekivao obećanog Mesiju. Faktor Isusovog mesijanstva kojim je napravio prekršaj je Isusovo insistiranje da mora da umre umesto da zbaci rimski jaram. Samo će se kroz uskrsnuće i njegov povratak na zemlju uspostaviti njegovo obećano kraljevstvo. Istina je da Petar sporo shvata da Mesija mora prvo da umre.  Bez obzira na to, Isus ga je toplo pohvalio zato što je razumeo da je njegov učitelj zaista Mesijanski Božji Sin. Petar je imao privilegiju da čuje poruku koju je Isus dao Izraelu. On je bio svedok njegovih isceliteljskih čuda; on je bio prisutan kada je Isus zbunio religijske vođe svojom superiornom mudrošću; on je video moć koju je imao nad demonima, i mrtve koji su vaskrsli. On je mogao da pogleda Stari Zavet i da vidi kako je Isus tačno ispunio mnoga proročanstva koja se tiču predskazanog Spasitelja nacije. Ono što je Bog otkrio Petru je bazirano na čvrstim dokazima koji se mogu potvrditi. A priznanje Isusa za Mesiju je postalo za sva vremena temelj crkvene vere (Matej 16:16, 18).

Bez pogodnosti predhodne indoktrinacije da Isus ima Božansko poreklo, što ga čini Bogom, čitalac Novog Zaveta bi shvatio da je očekivani Mesija stvarni čovek, potomak Avrama i Davida, koji je natprirodno začet (Matej 1:20). Kao i mi, on je došao na svet kao nemoćno novorođenče; odrastao u znanju i mudrusti; iskusio sve obične slabosti ljudskosti - glad, žeđ i umor; imao duboke emocije za svaku osobu; izražavao je bes, samilost i strah od smrti; imao sopstvenu volju i molio se da izbegne okrutnu smrt sa kojom je znao da se suočava. Umro je smrću smrtnog čoveka, i pre svoje smrti se, kao dobar i saosećajan sin, pobrinuo za dobrobit svoje majke. Posle njegove smrti, Isusovi sledbenici su, u početku, reagovali kao da je on bio čovek koji nije uspeo u svom zadatku donošenja obnove Izraelu, kao i ostale takozvane Mesije pre njega koji takođe nisu uspeli (Luka 24:21). Kada naši umovi ne bi bili zamračeni vekovima indoktrinacije i nesrećnim nerazumevanjem značenja termina "Božji Sin" u jevrejskoj sredini tog vremena, sa lakoćom bismo razumeli, kao i Petar, da je Isus bio Mesija, ne Bog.

Da li je Izrael zaista trebao da bude iznenađen dolaskom samog Boga? Šta je Mesija trebalo da bude po očekivanjima izraelskih proroka? Čovek, Bogočovek, višeg ranga od anđela? Šta su Petar i ostatak Izraela očekivali? Istorija pokazuje da je više ljudi tvrdilo da su Spasitelji Izraela i stekli su sledbenike u jevrejskoj zajednici. Narod je ispravno očekivao da oslobodilac dođe iz Davidove kraljevske linije. Očekivali su čoveka koji će naslediti obnovljeni Davidov presto, koji će imati moć da proširi svoju vladavinu na sve narode. To su proroci prorekli. Zato je poslednje pitanje koje su sledbenici postavili Isusu pre njegovog konačnog odlaska "Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo?" (Dela Apostolska 1:6). Imali su svih razloga da veruju da će Isus, kao Mesija, sada doneti obećanu obnovu. Isusov odovor je bio samo, "Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti" (Dela Apostolska 1:7). Isus nije dovodio u pitanje činjenicu da će Carstvo jednog dana biti vraćeno Izraelu. Vreme tog velikog događaja ne treba biti otkriveno. Uobičajeno mišljenje Isusa i njegovih sledbenika je bilo da će Mesija obnoviti Carstvo. To su, najzad, prorekli i svi proroci.

Sledbenici su očekivali da će se Mesija roditi iz semena Davidovog. Kao što bi to izgledalo svakom monoteističnom Jevrejinu, termin Božji Sin je nosilo kraljevsko značenje iz Starog Zaveta. Ono označava ljudsko biće, kralja koji ima poseban odnos sa Bogom i radi u njegovom duhu. Da to podrazumeva Božanstvo Isusa u smislu Trojstva bi bila najčudnija, revolucionarna informacija koja je ikada došla do uma Petra i bilo kog drugog religioznog Jevrejina. Nigde u zabeleženim rečima ranih Apostola, sa mogućim izuzetkom Tome, ne postoji ni najmanja indikacija da se susreću sa Bogočovekom. Da li je Juda znao da izdaje svog stvoritelja i Boga? I u trenucima kada su sledbenici napuštali Isusa, da li su bili svesni da napuštaju Boga? Da li su verovali da im Bog pere noge na Poslednjoj Večeri? Kada je Petar izvadio svoj mač da vojniku odseče uho, da li je mislio da Bog koji ga je stvorio nije sposoban da se odbrani? Na Gori, pošto su sledbenici imali viziju Isusa u budućem slavnom stanju zajedno sa Mojsijem i Ilijom, hteli su da naprave tri senice, po jednu za svakog od trojice ljudi (Matej 17:4).[4] Zašto nisu napravili nikakvu razliku između njih trojice, ukoliko je jedan od njih Bog?

Čovek, Mesija se pojavio u Galileji kao nosilac poruke Jednog Boga o Carstvu (Luka 4:43; Marko 1:14, 15; itd.). Jevanđelje o Carstvu je sadržavalo toliko realistična i živa očekivanja buduće slave da se među sledbenicima pojavilo rivalstvo oko toga ko će biti najmoćniji u tom Carstvu. Poruka o Carstvu mora da je u vezi sa zemljom koja je obećana Avramu - obećanje koje još nije ispunjeno. Ticalo se ponovnog uspostavljanja Davidovog prestola i trajnog uspostavljanja i širenja blagodeti nacije Izraela.[5] Proroci su pominjali buduće postojanje Izraela kao svedočanstva Jednog Boga u okviru novog društva organizovanog pod teokratijom. Raj, kao nagrada za duše koje se oslobode tela, nije uopšte bio na umu sledbenicima. Ono što su oni očekivali je nasleđe zemlje (Mateja 5:5; 20:21; Otkrivenje 5:10) i buduća vladavina sa Mesijom u svetu koji je obnovljen, kao što su svi proroci prorekli.[6] Obnova sveta iz haosa Satanine vladavine je bio njihov san. Oni su najzad dali svoje živote kako bi preneli tu poruku, ali nisu doživeli da vide ispunjenje njihovih nada.

Ovaj Isus je izgledao kao neko ko je imao aspiraciju da bude pravi prorok. Imao je moć da vaskrsne mrtve, da nahrani mnoštvo ljudi praktično ni sa čim i da izbegne pokušaje vlasti da ga ubiju. On je svojom mudrošću zbunjivao kritičare. Budući da je bilo pravo vreme za Mesiju da stupi na scenu, izgledalo je da je Isus ostvarenje snova nacije. Nije ni čudo da su neki hteli da ga odmah učine kraljem (Jovan 6: 15). Kao što je prigodno za Mesiju, hteli su da polože palmino lišće po njegovom putu, što je prijem dostojan kralja. On je ipak odbio ponudu, i ubrzo zatim velike nade njegovih sledbenika su bile razbijene. Iza kamenih vrata čuvane grobnice je ležalo beživotno telo njihovog Mesije. Jedan čovek se izgleda nikada nije predavao. "I gle, čovek, po imenu Josif, savetnik, čovek dobar i pravedan (On ne beše pristao na njihov savet i na posao), iz Arimateje grada judejskog, koji i sam čekaše carstvo Božije; On pristupivši k Pilatu zaiska telo Isusovo." (Luka 23:50-52).

Gde su njegovi najbliži saradnici bili odmah posle njegove smrti?Kada je razapinjanje na krst po svojoj prilici uištilo svaku nadu za obnovu Izraela i njihovo unapređenje na plemićke pozicije u Mesijinom Carstvu, Petar i veliki broj njih su se vratili svojim poslovima.Neko bi pomislio da će ih ljudska radoznalost barem navesti da se pridruže ženi kod grobnice da bi videli šta će se dogoditi sa njihovim mrtvim "Bogom". Njihova reakcija nam, međutim, govori da su oni smrt Isusa videli kao smrt izuzetnog ljudskog bića koja završava priču još jednog palog heroja - Mesije.

Izgleda da su privremeno izgubili iz vida njihov odgovor na pitanje "A vi šta mislite ko sam ja?" Ranije pitanje "Ko govore ljudi da je Sin čovečiji?" otkriva veliku podelu među onima izvan njegovog najužeg kruga. "A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija, ili koji od proroka." (Mateja  16:14). Različitost odgovora nije različita od današnjih sukobljenih mišljenja. Neki govore da nikada nije postojao; drugi da je bio veliki moralni učielj - smrtan kao i mi, ali mu je dodeljen natprirodni status zbog priče o bezgrešnom začeću, koja je deo ranohišćanske mitologije. Neki govore da je bio Bog, koji je postao Bogočovek, a zatim se vratio na svoje pređašnje mesto Boga kroz vaskrsnuće. Neki su napisali knjige kako bi dokazali da je njegovo vaskrsnuće prevara koju su izmislili njegovi sledbenici kako bi promovisali novu religiju. Neki zastupaju ideju da je bio preljudski anđeo,[7] prva Božja kreacija. Mnogi navode Bibliju kao izvor za svoja veoma podeljena mišljenja.

Neki smatraju da nije bitno u šta verujemo sve dok se pridržavamo njegovih moralnih i socijalnih principa. Ovo može izgledati kao razuman pristup, ali je veliki broj biblijskih razmišljanja protiv toga. Isus je celu suštinu hrišćanske vere definisao rečima: "A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista." (Jovan 17:3). Očigledno je da odgovarajuće prepoznavanje Boga i Mesije svakako ima veze sa večnim životom. Ukoliko su to pitanja od manje važnosti, zašto je Isus postavio svoje centralno pitanje o sopstvenom identitetu i tako snažno pohvalio Petra za prepoznavanje Isusa kao Mesije? (Matej 16:15-19). Apostol Pavle pokazuje veliku dozu zabrinutosti kada upozorava Crkvu u Korintu o prevari koja uključuje prihvatanje "drugog Isusa" (2. Kor. 11:1-4). Takođe postoji ključna izjava o Isusu u 1. Jovana 4:2: "svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je. "Ovo, takođe, čini odgovarajuću identifikaciju kritično važnom.

Jedino kroz reči Spasitelja i njegovih sledbenika možemo odrediti koja je ispravna identifikacija Isusa među svim sukobljenim idejama. Znamo kako su sledbenici videli svog učitelja tokom njegovog života, i ukratko smo videli njihove reakcije neposredno posle njegove smrti. Ali šta je sa vaskrslim Isusom? Ukoliko su ti ljudi pokušavali da ojačaju novu religiju lažiranjem vaskrsnuća, kako neki tvrde, oni su takođe njemu mogli pripisati Božanske osobine kao što je bio običaj za odavanje počasti herojima i vladarima u to vreme. Ideja je daleko od toga da bude jedinstvena. Knjiga dela svetih Apostola prenosi da kada je Car Irod stupio na presto i govorio, da je narod klicao, "Ovo je glas Božji, a ne čovečiji!" Za njega bi bio bolji manje entuzijastičan pozdrav. Rezultat njegovog propusta da odbije laskanje je bila smrt.  Njegovo telo su pojeli crvi (Dela Apostolska 12:21-23).

Rimski carevi su obožavani kao Bogovi. Apostol Pavle je izbegao sudbinu cara Iroda kada je odbio ljude koji su tvrdili za Pavla da "Bogovi načiniše se kao ljudi, i siđoše k nama." (Dela Apostolska 14:11). Pavle je brzo postavio veliku distancu između sebe i takve ideje. Ne samo da ne postoje dokazi da su Isusa njegovi najbliži sledbenici smatrali Bogom za života, ali ni njegovo vaskrsnuće nije uticalo na percepciju sledbenika o Isusu kao čoveku. Oni tada nisu mislili da je Isus stvarno Bog. Oni su jednostavno mislili da je Bog vaskrsao ljudsko biće. Na dan pentekosta, Petar je izrekao ono što se u hrišćanstvu smatra kritično važnom izjavom vere:

Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove:Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate, ovog određenim savetom i promislom Božjim predana primivši, preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste  (Dela Apostolska 2:22, 23).

Kakva sjajna prilika da se posvedoči o smrti druge osobe u Bogu, da se naglasi veličina zločina. Petar nastavlja:"Prorok (David) dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovih po telu podignuti Hrista, i posaditi Ga na prestolu njegovom, predvidevši govori za vaskrsenje Hristovo" (Dela Apostolska 2:30, 31). Petar oslikava učenje svog gospodara. Od Isusovog rođenja do njegove smrti i posle njegovog vaskrsnuća, nemoguće je naći bilo koju određenu izjavu u Bibliji koja remeti strogi unitarni monoteizam jevrejske (i hrišćanske) vere Isusa i njegovih glavnih sledbenika.

Lukino shvatanje Isusovog porekla

Luka, lekar, je bio pažljiv istoričar i sposobni posmatrač. Bio je vatreni sledbenik i evanđelista apostolskog hrišćanstva. Kako je sam objasnio u uvodu u svoju prvu knjigu, on je imao nameru da ispita i dokumentuje hrišćansku veru kao što ju je on poznavao, konsultujući svedoke koji su lično poznavali Isusa (Luka 1:1-4). U svojoj drugoj knjizi, Delima apostolskim, Luka navodi da je proveo dosta vremena sa Pavlom dok su putovali zajedno. Bilo bi veoma neobično da se Pavle i Luka nisu slagali oko pitanja Isusovog porekla. U svom navođenju čuda bezgrešnog začeća Isusa, on uopšte ne pominje da je Isus postojao pre toga. On opisuje čudesno začeće ljudske osobe u utrobi svoje majke. Luka je napisao cele dve knjige u Bibliji (čime je Novom Zavetu doprineo više od bilo kog drugog pisca) bez bilo kakve naznake da veruje u prethodno postojanje drugog člana Trojstva. Kada je anđeo Gavrilo najavio Mariji dolazak dugo očekivanog Mesije, on je nju obavestio "rodićeš Sina, i nadeni Mu ime Isus. On će biti veliki... i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog" (Luka 1:31, 32). Gavrilo je govorio o budućoj slavi koja će biti stečena dobijanjem prestola Isusovog slavnog pretka. Anđeo ne daje naznake da će Marija u sebi nositi telo onoga koji je prethodno postojao kao Bog ili superiorni anđeo. Dobra vest je da će ona začeti i roditi sina, koji će biti Sin Božji kao i Sin Davidov. Lukina vera, kao i vera hrišćanske zajednice, za koju je pisao, ne može biti jasnije definisana.

Luka je zabeležio da će Marijin sin biti začet čudesnim putem, posebnom božanskom intervencijom. "Duh Sveti doći će na tebe, i sila Najvišeg oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji" (Luka 1:35).Ovde nema ni reči o "večnom Sinu"; samo da će se potomak zvati Sin Božji zbog čuda koje je Bog izveo u njoj - čuda koje direktno uključuje Jednog Bogau rođenju jedinstvenog ljudskog bića, obećanog izraelskog Mesije.

U ovim stihovima nam je, preko Božjeg izaslanika, predstavljena jasna izjava o poreklu Isusa, Sina Božjeg. Čudotvorno začeće je, po Luki, neposredan razlog da Isus bude Sin Božji. I zato (Luka 1:35) - zbog Marijinog začeća kroz moć Božjeg Svetog Duha - će Isus biti nazvan Sinom Božjim. Francuski komentator ovog pasusa lepo prevodi grčko dio kai, kao "c  'est precisementpourquoi ("upravo zato", "baš iz tog razloga") će se on zvati Sin Božji.[8]

Nije teško videti da je Lukin pogled na Isusovo poreklo odstupanje od tradicionalne ideje da je onaj koji je već postojao kao Bog i Sin Božji ušao u Marijinu utrobu. Ukoliko je tako, začeće Isusa nije razlog da se on smatra Sinom Božjim. On bi već bio Sin Božji. Alfred Plummer iskreno procenjuje Lukino gledište Isusovih početaka: "Titula `Sin Najvišega`" (1:32) prikazuje bliski odnos između Isusa i Jehove, ali ne i da je on božanski Sin iz Trojstva."[9] Autor usmerava našu pažnju na činjenicu da se hrišćani takođe nazivaju "sinovi Najvišega" (Luka 6:35), ali ih to ne čini božanskim večnim bićima.  Samo pod uticajem doktrine Trojstva i iskrivljenja hebrejske upotrebe naziva "Božji Sin" mnogi Lukinom viđenju pripisuju značenje "Bog, Sin" koje je nepoznato Luki.

Još jedno otvoreno mišljenje da Luka nije mislio da je Isus postojao pre svog rođenja dolazi od vodećeg rimokatoličkog naučnika, Raymonda Browna. On naglašava činjenicu da Matej i Luka "ne pokazuju znanje o prethodnom postojanju; za njih je izgleda začeće postajanje Božjeg Sina."[10] Brown ističe da tradicionalni koncept preegzistencije znači da je Isusovo začeće odvajanje od postojanja u obliku Boga i početak ovozemaljske karijere, ali ne i začeće Božjeg Sina. Ipak, za Luku, Isus počinje da postoji u Marijinoj utrobi - "začeće je kauzalno povezano sa postojanjem božanskog sina."[11] Isus je začet kao Božji Sin na svom začeću. Luka nije smatrao da je Isus živeo pre nego što je postao čovek. Luka, stoga nije mogao verovati u Trojstvo u Bogu.[12]

Odnoseći se na reč "zato" u Luki 1:35, Brown govori sa "ona uključuje određenu kauzalnost."[13] Činjenica da je Isus Sin Božji je izvedena iz čudesnog začeća. Ovo je, po njegovim rečima, "sramota za mnoge ortodoksne teologe, zato što u tradicionalnoj inkarnacionoj teologiji začeće Svetim Duhom ne izaziva pojavu Sina Božjeg."[14] Brown zatim pominje teologe koji "pokušavaju da izbegnu kauzalnu vezu koju donosi `zato`u Luki 1:35 tako što tvrde da začeće deteta ne izaziva postojanje Sina Božjeg."[15] Brown smatra da ne može da se složi sa njima. Ono što je Brown obelodanio je jednostavno nevoljnost prosečnog istraživača Biblije da prizna da se Sveto Pismo, u ovoj kritičnoj temi porekla i prirode Isusa, ne slaže sa onim što su on ili ona prihvatili kao istinu bez pažljivog proučavanja.

Zaključci nikejskih a kasnije kalcedonijskih sabora su komplikovani i zbunjujući, dok je Lukino viđenje upravo suprotno.  Po njemu, Isus je bio čovek koji je postojanje i ličnost dobio od svoje majke, Marije, koja je potomkinja Davida. Ako on nije potpuni čovek, kako može biti obećani Mesija, potomak Avrama i Davida? Kako osoba koja potiče od večnosti može biti potomak Davida u bilo kom razumnom smislu? Viđenje zagovornika Trojstva izgleda da eliminiše njegovo poreklo od Davida, a time i njegovu tvrdnju da je Mesija.

Da li bi koncept druge osobe u Bogu, božanskog bića koje postaje bespomoćni fetus u utrobi svoje majke, Marije, dok sve vreme zadržava svoje božanstvo, imao ikakvog smisla za Luku? Ukoliko su Pavle, Petar ili Marija, sa kojima se Luka sigurno temeljno savetovao pre nego što je sastavio svoju priču o prvobitnoj veri, imali bilo kakva otkrovenja data od Boga, zar Luka ne bi bar pomenuo taj jedinstveni događaj? Moramo se prisetiti da učenje Trojstva zvanično tvrdi da je Isus posedovao "neličnu ljudsku prirodu" (doktrina koja se tehnički naziva "anhipostazija"), ali da nije bio ljudska osoba. Ovo poricanje potiče iz pogrešne premise da je Isus Bog, i večni član Trojstvenog Boga. Argument je sledeći: Ukoliko je Isusov ego, središte njegove ličnosti, Bog, onda to mora značiti da ljudski element u njemu ne može biti drugi ego niti svest. Stoga se mora reći da je njegova ljudskost zapravo "nelična ljudska priroda." Reći da je Isus imao drugi ljudski ego bi od njega načinilo dve osobe.

Ni jedna od ovih neobičnih kompleksnosti nije poznata bilo kom piscu Svetog Pisma. Značajno je da Gavrilo, Luka i Mateja, baveći se Isusovim poreklom, uopšte ne primećuju navodnu večnu preegzistenciju Božjeg Sina koji je postao čovek, i nisu svesni nikakvih kompleksnosti Spasiteljeve ljudskosti. Sudeći po današnjim religijskim standardima i mišljenjima mnogih teologa, Gavrilo, Luka i Mateja bi bili veoma neortodoksni i čak bi mogli biti optuženi da nisu Hrišćani.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz