|
"U post-apostolskim spisima postoje ideje koje su strane apostolskom hrišćanstvu, čime je ono nenamerno iskrivljeno i pogrešno predstavljeno". - G. T. Purves
Kako bi se na odgovarajući način proučavala disciplina poznata kao filozofija, nije dovoljno samo naučiti u šta su veliki mislioci verovali. Morate naučiti da sami razmišljate. Prihvatite nešto samo ako vam to, pošto ste razmislili o tome, izgleda tačno. Tada ćete se baviti, a ne samo učiti o filozofiji; bićete filozof.[1]
Ovaj odličan savet je podjednako primenljiv i na teologiju. Navodi nas da se osvrnemo na ključno pitanje promena koje su nastupile u apostolskom hrišćanstvu kada je, početkom drugog veka, vera prilagođena grčko-rimskom okruženju. Samo biblijsko hrišćanstvo, uprkos razlikama u isticanju u novozavetnom kanonu, predstavlja "filozofiju". Ona teži da definiše ono što je od ključne vrednosti (odnosno "ištite najpre carstvo Božje" Matej 6:33; "imamo samo jednog Boga Oca... jednog Gospoda Isusa Hrista," 1. Kor. 8:6, itd.); pruža objašnjenje svrhe postojanja i vrhovne božanske volje koja je bila na delu u istoriji. Naš cilj je, međutim, da istražimo pitanje u kojoj meri je "vera, koja je jedanput dana svetima", od koje je Juda ubeđivao svoje savremenike da ne odustaju (Juda 3), doživela postepene i često nepovratne radikalne promene pod uticajem stranih filozofa. Ukoliko se takav proces dogodio, treba se pridržavati filozofije "traganja za istinom" koju mi primenjujemo kako bi se došlo do onoga što je izgubljeno ili iskrivljeno.
Protivnici trojstva su često nazivani "jereticima", koji su bili skloni da zauzvrat optužuju ortodoksnu crkvu za zamenu naziva. Međutim, određeni broj komentatora iz samog ortodoksnog tabora alarmira da možda nije sve u redu sa situacijom u kojoj su "hrišćani prihvatili (helensku) kulturu kako bi preživeli i pridobili preobraćenike".[2] Eberhard Griesebach, u akadamskom predavanju "Hrišćanstvo i humanizam", održanom 1938. primećuje da je "u svom susretu sa grčkom filozofijom hrišćanstvo postalo teologija. To je bio pad hrišćanstva".[3]
Taj problem potiče iz činjenice da tradicionalna ortodoksna crkva, iako tvrdi da pronalazi svoje začetke u Svetom Pismu, zapravo sadrži elemente izvučene iz sinteze Svetog Pisma i neoplatonizma.[4] Mešanje grčkog i hebrejskog razmišljanja je započelo u drugom veku zbog priliva helenskog razmišljanja kroz crkvene oce, čiju teologiju su obojili platonisti Plotinus i Porfirije.[5] Posledice grčkog uticaja su široko priznate od strane teologa, iako su ostale neprimećene od strane mnogih vernika.
G.A.T. Knight izjavljuje:
Danas su mnogi, čak i verujući, ljudi daleko od razumevanja osnove svoje vere... I ne znajući oni se oslanjaju na grčku filozofiju umesto na reč Božju kako bi razumeli svet u kome žive. Primer za to je preovlađujuće verovanje među hrišćanima u besmrtnost duše. Mnogi vernici ne veruju u ovaj svet; ne veruju u svako značenje sveta u kome vladaju patnja i frustracija. Stoga oni traže način da svoje duše oslobode tereta tela, i nadaju se ulasku u "duhovni svet", kako ga nazivaju, mesto u kome će njihove duše naći blaženstvo koje ne mogu naći u telu. U Starom Zavetu, koji je naravno Sveto Pismo rane crkve, nema ni reči o savremenoj (ili starogrčkoj) ideji "duše". Nemamo prava da ovo savremeno značenje pripisujemo reči Sv. Pavla "psyche", zato što on njome nije hteo da izrazi ono što je Platon mislio da ona znači, već što su Isaija i Isus mislili da znači... U ovom trenutku možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da popularna doktrina besmrtnosti duše ne vuče korene iz biblijskog učenja.[6]
Međutim, uprkos ovim upozorenjima, popularne propovedi, koje uzimaju Hristovo ime, nastavljaju da promovišu upravo takvu doktrinu odlaska u raj posle smrti kao duša oslobođena od tela.
Primedbu da se Sveto Pismo stalno čita kroz naočare obojene neoplatonizmom je takođe dao Neill Hamilton, koji se bavio uticajem grčkog mišljenja na naše tumačenje biblijske eshatologije (doktrine o budućnosti): "Moj utisak je da konsenzusom u crkvi više upravlja vanhrišćanska ideja o besmrtnosti duše, od bilo koje druge koncepcije oformljene posle pažljivog slušanja svedoka Novog Zaveta".[7]
Ovi dokazi nas upozoravaju da su biblijskim dokumentima pridodati novi slojevi značenja. Rezultat procesa mora biti slabljenje veze koja nas povezuje sa prvobitnom idejom pisaca Biblije. Jasno, ukoliko dati termin stavimo u drugi lingvistički koncept, postoji velika opasnost da će njegovo značenje biti potpuno izgubljeno. Zapravo, na taj način biblijska "priča" može biti promenjena skoro do neprepoznatljivosti. Javlja se pitanje koliko dobro čujemo glasove Apostola, posebno ako nismo svesni zategnutosti koju naše nasleđe, na koje je veoma uticalo grčko mišljenje, nameće našem čitanju Svetog Pisma.
Prevođenje Biblije na jezik neoplatonizma je izgleda uticalo na neke od primarnih činjenica koje su u vezi sa biblijskim pogledom na čoveka. Na taj način je takođe iskrivljen biblijski pogled na Hrista, a samim tim i na samog Boga. Ovaj problem je kritičan budući da su učenja koja su definisala Trojstvo budućim naraštajima formirala u grčko-rimskom okruženju.
Šira hristološka pitanja
Podsticaj za ovo istraživanje biblijskog portreta Isusa i njegovog odnosa sa Bogom proizilazi iz produženog osvrta na problematičnu istoriju hristologije. Otkrića naučnika u pre-nikejskom razvoju doktrine Hrista često ukazuju na to da je u hrišćanskoj veri postojao štetan uticaj koji ju je udaljio od zaštite prvobitne hebrejske zajednice u ugrožavajuću atmosferu grčke filozofije. Pomeranje je možda podrazumevalo mnogo više od legitimnog preformulisanja hrišćanske istine od strane mnogobožačkih vernika. Hrist je iz crkvenih sabora četvrtog i petog veka izašao kao figura koja je suštinski drugačija od Isusa koga su pisci Novog Zaveta, jedinstvenim svedočenjem, proglasili obećanim Mesijom kroz koga je Bog sprovodio svoju volju na svetu.
Nekoliko upečatljivih citata će ilustrovati činjenicu da sa verom nije bilo sve u redu kada je podlegla iskušenju da pozajmi religijske koncepte iz svog paganskog okruženja. L.W. Grensted, koji je pisao 1933. na temu razvoja hrišćanstva primećuje da je:
Nasleđe iz filozofije ušlo lukavo. U drugom veku su Justin Mučenik i ostali proglasili hrišćanstvo filozofijom škola... Logos stoicizma je identifikovan sa Jovanovim Logosom... Rastuća mreža fantazija je bila veoma realna opasnost, i takva ostaje do današnjih dana... U međuvremenu je u doktrinu Boga ušla radikalna zabuna, najozbiljnija od svih.Bog iz judaizma je veoma nesavršeno spojen sa polubogovima iz popularne grčke religije i sa metafizičkim apstraktima kako bi filozofi učinili koncept Boga adekvatnim za osnovu mišljenja i postojanja.[8]
Hristologija nije ostala nedotaknuta promenom doktrine Boga; ali da li Novi Zavet, sa svojim nasleđem izraelskih proroka, može izdržati invaziju grčke filozofije bez gubitka svog suštinskog elementa? Filsonova zabrinutost u sledećoj izjavi je evidentna:
Primarna sličnost Novog Zaveta nije sa svojim bezbožničkim okruženjem, već više sa jevrejskim nasleđem i okruženjem o kome smo govorili u prvoj polovini ovog predavanja. Tradicionalna učenja nas često navode da razmišljamo na način koji diktiraju mnogobožački, a naročito grčki koncepti. Znamo da je najkasnije u drugom veku započeo sistematičan trud apologeta da pokažu da hrišćanska vera savršeno odgovara grčkoj filozofiji... Novi Zavet uvek sa neodobravanjem i često sa nedvosmislenom osudom govori o mnogobožačkim kultovima i filozofijama. U suštini se slaže sa jevrejskim optužbama o paganskom svetu.[9]
Strepnje o načinu na koji je grčka filozofija oštetila veru su dovoljno učestale. Među najčešće pominjanim su upozorenja Normana Snaitha:
Uvek je bilo Jevreja koji su tražili pomirenje sa bezbožnočkim svetom, a to znači smrt judaizma kao takvog u budućnosti. Od početka je bilo hrišćana koji su želeli da to urade. To je često rađeno nesvesno, ali bilo svesno ili nesveno, moramo se suočiti sa pitanjem da li je to tačno. Naše stanovište je da je reinterpretacija biblijske teologije u skladu sa idejama grčkih filozofa bila veoma učestala kroz vekove i veoma destruktivna za suštinu hrišćanske vere... Cela Biblija, kao Novi, tako i Stari Zavet, je bazirana na hebrejskom razmišljenju i pristupu. Mišljenja smo da ovo svi moraju prepoznati u većoj meri. Nama je jasno, i nadamo se da smo to i drugima razjasnili na ovim stranicama, da često postoji velika razlika između hrišćanske teologije i biblijske teologije. Ni katolička ni protestantska teologija nije bazirana na biblijskoj teologiji. U oba slučaja imamo dominaciju grčkog mišljenja u hrišćanskoj teologiji... Mi smatramo da ne može postojati jasan odgovor (na pitanje, šta je hrišćanstvo?) dok ne dobijemo jasan uvid u karakteristične ideje kako Starog, tako i Novog Zaveta i njihove razlike u odnosu na paganske ideje koje u velikoj meri dominiraju hrišćanskim razmišljanjem.[10]
Savremeni hristološki pisci se mogu naći u jednom od dva tabora. Prvi nepokolebljivo zastupaju takozvani ortodoksni pogled na ličost Hrista uprkos enigmama figure koju opisuju:
Isus... može biti "jedini Sin" ("jedini začet" znači jedinstveni), i stvarni predstavnik čoveka, "savršeni Bog i saršeni čovek", sa dve "prirode" u jednoj "osobi", bez zabune, promene, podele ili prekida (citat iz doktrinarne odluke Kalcedonijskog sabora) 451 godine. Isus je bio "čovek", a ne "neki čovek"; njegov ego, ličnost, je božanski, preegzistentni koji je obučen i radi u ljudskom telu; On "je ušao u istoriju, nije izašao iz nje"; on je bio Bog koji je delao kroz čoveka, ne čovek uzdignut na božanski nivo. Njegova ljudskost je bila potpuna i kompletna, bio je potpuno "integrisan", čak i podložan ograničenjima Jevreja njegovih godina i položaja... Prethodno nam se može činiti kao suvo i akademsko i nejasno. To je rezultat našeg pristupa, pristupa grčkog uma... Ne samo da su Isus i njegovi prvi sledbenici prihvatili jevrejski monoteizam bez pitanja; on ga je izročito reafirmisao (Marko 12:29ff). Verovanje u Boga Stvoritelja je stoga temelj hrišćanske vere, i odmah moramo odbaciti svaku ideju da ga doktrina Trojstva na bilo koji način napušta ili modifikuje.[11]
Sa druge strane, mnogi su se, tokom hrišćanske istorije, pitali da li se ovakva "ortodoksna" definicija ličnosti Hrista može tako jednostavno usaglasiti sa Isusovim jednostavnim unitarnim učenjem, koje je citirao Marko (12:29ff). Savremeni rimokatolički naučnik, Thomas Hart, se osvrće na ortodoksnu hristologiju sa podsećanjem da je:
Isus nazivan čovekom u generičkom smislu, ali nije čovek. On je imao ljudsku prirodu ali nije ljudska osoba. Osoba u njemu je druga osoba iz Svetog Trojstva. Isus nije imao ljudski lični centar. Ovako Kalcedonijski sabor zaobilazi problem podeljene ličnosti.
On nastavlja da ispituje:
Nedostaci koje mnogi teolozi pronalaze u Kalcedonijskom modelu. .. 1. Božanska i ljudska priroda se ne mogu postaviti jedna pored druge i nabrajati kao da su slične. 2. Kalcedonijska formula čini stvarnu ljudskost nemogućom. (Ova teškoća) potiče iz toga što božansko nadvladava ljudskim i od toga što Isus nije imao lični ljudski centar. .. 3. Kalcedonijska formula ima zanemarljive osnove u Svetom Pismu. Sabor naziva Isusa istinitim Bogom. Novi Zavet izbegava da Isusa nazove Bogom.[12]
Problem jezika
Mnoštvo problema proizilazi iz tradicionalne tvrdnje da je Isus "Bog", u smislu koje nameće ortodoksno učenje. Da li nam Novi Zavet zaista pruža definiciju Spasitelja, ili smo mi možda pogrešno razumeli neke od podataka i time iskrivili hristološku poruku Novog Zaveta? Da li postoji semantička barijera između uobičajenog tumačenja ključnih reči Novog Zaveta i prvobitne namere autora Svetog Pisma.
Ne možemo očekivati da će neko razumeti Engleza koji posećuje Ameriku i kaže da je "mad about his flat". Ta situacija je dobar primer za dosetku koji je izrekao Shaw, da su Engleska i Amerika dve države razdvojene zajedničkim jezikom. U Engleskoj, Englez bi izražavao da je "uzbuđen zbog svog stana". Sa druge strane Atlantika bi mislili da je "ljut zbog probušene gume". Sličan prekid u komunikaciji se dešava kada englez u americi izjavljuje da su Ron i Jane "broken up." Amerikanci bi mislili da je par okončao svoju vezu. U Engleskoj iste reči znače da je njihov semestar u školi završen.
Amerikanac je jednom upitan u Engleskoj: "Do you want a pie?" Pitanje je došlo od dostavljača mleka, u Engleskoj poznatog po imenu mlekadžija, iako ta reč ima vrlo malo značenja u Americi gde se mleko kupuje u prodavnicama. Amerikanac je bio iznenađen time što mlekadžija prodaje pite dok nije shvatio da je njegova prava namera, skrivena njegovim kokni akcentom, bila, "Da li želite da platite?" Opet, nastao je ozbiljan nesporazum zato što je upotreba reči svakog od njih bila nepoznata onome kome su upućene.
Sličan problem se događa kada čitaoci Biblije nisu upoznati sa "jezikom" autora Novog Zaveta. Ovo ne znači da svako mora da nauči grčki. Oni, međutim, moraju da uzmu u obzir da novozavetni hebrejski hrišćani ne koriste uvek reči kao mi u dvadesetom veku. (Svi znamo da su čak i od 1611. kada je odobrena verzija kralja Džejmsa prevedena, neke reči potpuno promenile značenje). Kako bismo inteligentno čitali Bibliju, moramo ući u način razmišljanja Novog Zaveta. Moramo "čuti" reči kao što su ih i oni čuli. Ukoliko to ne učinimo, možemo veoma pogrešno razumeti veru koju su Apostoli hteli da nam prenesu.[13]
Izraz "Bog" i pitanje Trojstva i Jovana
Šta su, na primer, pisci Biblije podrazumevali pod veoma važnom rečju "Bog"? Da li su imali na umu, kao i mi, večno božansko biće koje postoji oduvek? Veoma često se ime Bog daje uzvišenim bićima.[14] Ali da li reč "Bog" ima još jedno značenje u Bibliji?
Ukoliko kažemo da smo upoznali "predsednika", neko može pomisliti da smo upoznali predsednika SAD. Sa druge strane moguće je da iz konteksta naše izjave neko zaključi da smo mislili na, recimo, predsednika lokalne banke. Na žalost, postoji mnogo prostora za nesporazum. Svi znamo da se izraz "predsednik" može upotrebiti na različitim nivoima. To je, takoreći, "elastičan" izraz koji se može koristiti za opisivanje osoba na različitim položajima. Reč je dvosmislena sama po sebi. Njen kontekst mora odrediti njeno značenje. Ne bismo smatrali veoma inteligentnim nekoga ko tvrdi da reč "predsednik" uvek i samo znači "predsednik SAD".
Ukoliko čitamo Bibliju sa našim ubeđenjem iz dvadesetog veka da "Bog" uvek označava večno biće, brzo nailazimo na problem u 2. posl. Korinćanima 4:4 gde se Satana naziva "Bog". Naša prvobitna teorija o izrazu "Bog" se mora prilagoditi kako bi omogućila drugo značenje za Boga, koje ne treba mešati sa upotrebom reči Bog u apsolutnom smislu. U Jovanu 10:34 nailazimo na množinu "bogovi." Ispitivanje konteksta će nam otkriti da Isus o izraelskim vođama govori kao o "bogovima". Oni su predstavnici Boga, preko kojih se Bog obraća ovom svetu, pa im je stoga data uzvišena titula (Ps. 82:6). Ali niko ne misli da su "Bogovi" u istom smislu kao i Jedan Bog. Jevrejski pisac iz prvog veka, Filon Aleksandrijski, govori o Mojsiju kao o "bogu i kralju": "Zar nije Mojsije, koji je uživao još veće partnerstvo sa Ocem i Stvoriteljem univerzuma, bio vredan te titule? Zbog toga je nazvan bogom i kraljem (theos kai basileus) cele nacije".[15]
Reči kojima se Toma obratio Isusu u Jovanu 20:28 glase: "Gospod moj i Bog moj". Mnogi čitaoci Biblije su uslovljeni da veruju da je Isus "Bog" u smislu u kome tu reč koristimo u dvadesetom veku, pa zbog toga ishitreno pretpostavljaju da je to bilo ono što je Toma mislio. Stoga Isus mora biti večno preegzistentno biće. Ali ako je Isus "Bog" u tom apsolutnom smislu, zašto se onda nekoliko pasusa ranije Isus obraća svom Ocu sa "moj Bog", nazivajući ga u isto vreme "vaš Bog", Bog sledbenika? Kada se Isus obraća Ocu sa "moj Bog" (Jovan 20:17) on potvrđuje da je inferiorniji od Boga, Oca. Isus stoga nije Bog u apsolutnom smislu. Za Tomu, takođe, Isus je "Bog" u prenesenom značenju, kao Mesija, vrhovni poslanik Jednog Boga. Onaj koga Toma naziva Bog je sam inferioran u odnosu na Jednog Boga kome se Isus obraća kao svom Bogu. Iz tog razloga Isus ostaje u kategoriji Mesije, Sina Božjeg, kategoriji koju Jovan jasno nameće kroz celu svoju knjigu (Jovan 20:31). U odnosu na Jovanovo hristološko stanovište postoje dve primerne činjenice: U Isusa treba verovati kao u "Mesiju, Sina Božjeg", dok je jedinstveni status koji pripada njegovom Ocu "jedini istiniti Bog" (Jovan 17:3) i "jedan Bog" (Jovan 5:44).
Što je najznačajnije, obećanom Mesiji je data titula Boga u Psalmima 45:6: "Presto je Tvoj, Bože, večan i nepokolebljiv". U sledećem pasusu postaje jasno da je ovaj "Bog Mesija" blagosloven od svog Boga: "Toga radi pomaza te..."[16] Toma daje Isusu najveću počast kada mu se obraća sa kraljevskom mesijanskom titulom "Gospod" i "Bog", iz Psalma 45:6, 11. Novozavetni dokazi da je Isus Bog u istom smislu kao i Bog Otac su zaista oskudni. Ukoliko nas zanimaju odnosi biblijske upotrebe reči Bog, primetićemo činjenicu da se ona odnosi na Oca preko 1325 puta u Novom Zavetu, dok se "Bog" upotrebljava da označi Isusa samo dva puta sa potpunom sigurnošću (ostali mogući slučajevi u kojima se Isus naziva Bog su sumnjivi, kao što je dobro poznato, iz gramatičkih i sintaksnih razloga). Ovi podaci pokazuju da je veoma retka upotreba reči "Bog" za Isusa samo posebno obraćanje. Očigledno, moglo bi biti veoma pogrešno reći u dvadesetom veku da je "Isus Bog", osim ukoliko prvo ne razumemo u kom smislu je tu reč upotrebio Jovan (i Toma). Naša upotreba reči ne sme diktirati njenu upotrebu u Bibliji. Ne smemo se jednostavno oslanjati na to kako reč zvuči bez ispitivanja njenog značenja. Pre svega moramo biti voljni da se odreknemo dogmatskog insistiranja na prihvatanju doktrine bez preispitivanja. Takvo kruto pridržavanje načinu na koji smo uvek verovali sprečava potragu za istinom koja je obeležje svakog hrišćanina (Dela 17:11).
|
