UDARNA SNAGA ISTINE - Šta je bilo prvo Crkva ili Novi Zavet?
 
Thursday
2016-12-08
0:11 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
Šta je bilo prvo Crkva ili Novi Zavet? »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Šta je bilo prvo Crkva ili Novi Zavet?



Sveštenik Džejms Bernštajn* ŠTA JE BILO PRVO: CRKVA ILI NOVI ZAVET?

Sveštenik Džejms Bernštajn rođen je 6. maja 1946. u porodici jevrejskih tradicionalista. Rastao je u Njujorku i 1960. bio pobednik svetskog omladinskog prvenstva u šahu. U šesnaestoj godini, čitajući Novi Zavet, postao je protestant. Od 1967. do 1970. živeo je u Jerusalimu. Godine 1970. završio je Kvins koledž u Njujorku. Preselio se u Priobalje San Franciska, gde je Mojšeu Rozenu pomogao da osnuje pokret "Jevreji za Isusa" i postao je aktivan u "Isusovom pokretu" sedamdesetih. Godine 1981. postao je pravoslavni Hrišćanin. Vrativši se u Njujork sa svojom suprugom Boni (imaju četvoro dece), pohađao je Institut Svetog Vladimira i doktorirao teologiju. 10. jula 1988. rukopoložen je za sveštenika Antiohijske patrijaršije. Služi u hramu Svetog Petra i Pavla pored Sietla, Vašington.

 

U mojim ranim hrišćanskim godinama, veći deo mog religioznog obrazovanja sticao sam sopstvenim čitanjem Biblije. Kad sam došao u koledž, džepno izdanje Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac. Učio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i samom ih sebi navodio kad sam bio u iskušenjima ili drugima kad sam želeo da ih privedem Hristu.

Biblija je za mene postala kao što je do dana današnjega najvažnija knjiga ikad objavljena. Iz sveg srca svoga sa Apostolom Pavlom mogu da kažem: "Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti" (2. Tim. 3,16).

To su dobre vesti!

Loše vesti su u tome što sam ja uvek za sebe određivao šta Pismo kaže. Na primer, bio sam toliko oduševljen znajući da je Isus moj bliski i lični prijatelj da sam mislio da je moja svesnost o Njegovom prisustvu sve što mi treba. Zato bih podvlačio stihove o Isusu svojim žutim flomasterom, ali sam prolazio pored odeljaka o Bogu Ocu, ili o Crkvi, ili o krštenju.

Bibliju sam video kao nebeski priručnik sa uputstvima. Nisam mislio da mi je potrebna Crkva, osim kao dobro mesto za sklapanje prijateljstava ili za to da se o Bibliji nauči više, da bi se bilo još bolji "uradi sam" Hrišćanin. Počeo sam da mislim da ću sav svoj život, kao i Crkvu, sagraditi pomoću Knjige. Hoću da kažem da sam Sola Scriptura ("Samo Pismo"!) najozbiljnije shvatao! Istorija spasenja mi je bila jasna:

Bog je poslao Sina Svoga, skupa sa njim i Duha Svetoga, tada je došao Novi Zavet da nam objasni spasenje, i na kraju se razvila Crkva.

Blizu, možda, ali ne i dovoljno blizu istine.

Da pohitam da kažem da je Sveto Pismo sve to što je Bog hteo da ono bude. Nije problem u Bibliji. Problem je u načinu na koji je ja individualizujem, subjektivizujem na svoja lična tumačenja od kojih neka nisu naročito loša, a druga nisu naročito dobra.

Borba za razumevanje

Nije dugo prošlo od mog obraćenja u Hrišćanstvo kad sam shvatio da sam se upleo u zbrku religijskog sektaštva, u kojoj se Hrišćani dele čas po jedom, čas po drugom pitanju. Izgledalo je, na primer, da o Drugom Hristovom Dolasku ima onoliko mišljenja koliko ljudi učestvuje u diskusiji. Stoga smo se svi pozivali na Pismo. "Ja verujem u Bibliju. Ako toga nema u Bibliji, ne verujem u to", bio je moj ratni poklič. Ono što nisam shvatao jeste da i svi drugi govore isto što i ja! Nije bila Biblija, nego lično tumačenje svakog od nas, ono što je postalo naš najviši autoritet. U doba koje snažno naglašava nezavisnost mišljenja i samopouzdanje postajao sam svoj sopstveni papa!

Rukovodstveno načelo koje sam koristio u tumačenju Svetoga Pisma izgledalo je veoma jednostavno: kada je očito značenje Pisma zdravorazumsko, nemoj tražiti nikakvo drugo značenje. Verovao sam da oni koji su istinski dosledni i časni u sleđenju ovog načela moraju doći do hrišćanskog jedinstva. Na moje iznenađenje, ovaj "zdravorazumski" pristup nije vodio do povećanja hrišćanske jasnote i jedinstva, nego pre do duhovnog "rata sviju protiv svih". Oni koji su najsnažnije naglašavali da se oslanjaju "samo na Bibliju" bili su skloni da postanu naj izveštačeniji, najskloniji podelama, najsvađalačkiji među Hrišćanima možda nenamerno. Zaista, izgledalo mi je da što se neko više drži Biblije kao jedinog izvora duhovnog autoriteta, to on sve više postaje izveštačen i sklon sektašenju. Uobičavali smo da se žestoko svađamo čaki oko stihova o ljubavi!

U okviru mog kružoka u Bibliju verujućih drugara, bio sam svedok minieksplozije sekti i šizmatičkih pokreta, od kojih je svaki tvrdio da je "veran jedino Bibliji" i svaki bio u ogorčenom sukobu sa svima ostalim. Ozbiljni sukobi su nastajali oko bilo čega što se može zamisliti: harizmatskih darova, tumačenja proročanstava, ispravnog načina bogosluženja, pričešćivanja, upravljanja crkvom, učeništva, crkvene discipline, morala, odgovornosti, evangelizma, društvenog delovanja, odnosa između vere i dela, uloge žene, ekumenizma. Lista je beskrajna. U stvari, bilo koje pitanje je moglo i uvek je dovodilo Hrišćane do podela. Plod sektaškog duha je bio nastanak bukvalno na hiljade nezavisnih crkava i denominacija.

Kad sam i sam postao u najvišoj meri sektaškog duha, moj radikalizam se pojačao, i počeo sam da verujem da su sve crkve nebiblijske: postati član bilo koje crkve značilo bi izdati Veru. Za mene, "crkva" je značilo: "Biblija, Bog i ja".

Neprijateljstvo prema crkvama dobro se slagalo sa mojim jevrejskim poreklom. Po prirodi sam bio nepoverljiv prema crkvama jer sam osećao da su izdale Hristovo učenje učestvujući ili pasivno previđajući progon Jevreja tokom istorije. Ali što sam sektaškije bio nastrojen do te mere da sam postao nepodnosiv i antisocijalan sve sam više shvatao da nešto duboko nije u redu sa mojim prilazom Hrišćanstvu. Moj duhovni život nije funkcionisao.

Očito, moje lično držanje vere u Bibliju i ono što ona uči me je odvodilo od ljubavi i zajednice sa mojim bližnjim Hrišćanima, i samim tim odvodilo me je od Hrista. Kako piše Sveti Jovan Jevanđelist: "Koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?" (1. Jov. 4, 20). Podela i neprijateljevanje nisu bili ono što me je privelo Hristu. Znao sam da odgovor nije u negaciji Vere ili odbacivanju Pisma. Nešto mora da se menja. Možda se ja moram promeniti.

Okrenuo sam se izučavanju istorije Crkve i Novog Zaveta, nadajući se da će to bar malo obasjati način na koji bi trebalo da pristupim Crkvi i Bibliji. Rezultati uopšte nisu bili onakvi kakve sam očekivao.

Apostolska Biblija

Moje početno nastrojenje je bilo da što god je bilo dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lično. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da je Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16). Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kome on tu govori podrazumeva celu Bibliju i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo "Novog Zaveta" kad je on to izjavio. Čak je i Stari Zavet još uvek bio u procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu opredelili za konačan spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona Hrišćanstva.

Kako sam dalje učio, otkrio sam da su rani Hrišćani upotrebljavali grčki prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je započet u Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon koji je u sebe uključio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih " knjiga. Mada je bilo nekih rasprava na početku oko ovih knjiga, Hrišćani su ih na kraju krajeva uključili u starozavetni kanon.

Reagujući na uspon Hrišćanstva, Jevreji su suzili svoj kanon i na kraju iz njega isključili devterokanonske knjige mada su ih i dalje smatrali svetima. Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo fiksiran sve do trećeg veka posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona Starog Zaveta većina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog Hrišćanstva.

Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog Zaveta i Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

Ranohrišćanski spisi

Drugo veliko iznenađenje nastalo je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja Hristovog. (Prvi kompletan spisak dao je Sveti Atanasije Veliki u Vaskršnjoj poslanici 367. godine posle Hrista.) Zamislite! Da je pisanje Novog Zaveta počelo u isto vreme kad je nastao ustav SAD, ne bismo videli konačan proizvod do 2076!

Četiri Evanđelja su napisana od trideset do šezdeset godina posle Hristove smrti i vaskrsenja. U međuvremenu, Crkva se oslanjala na usmeno predanje svedočanstva očevidaca kao i na razasuta predevanđelska dokumenta (kakva se navode u 1. Timoteju 3,16 i 2. Timoteju 2,11,13) i pisano predanje. Većina crkava je imala samo deo onoga što će postati Novi Zavet.

Kad su svedoci Hristovog života i učenja počeli da umiru, Apostoli su pisali, vođeni Duhom Svetim, da bi sačuvali i učvrstili rasuto pisano i usmeno predanje. Zato što su Apostoli očekivali da će se Hristos uskoro vratiti, izgleda da nisu imali na umu da će se ovi evanđelski izveštaji i apostolska pisma svojevremeno biti sabrana u novu Bibliju.

U toku prva četiri stoleća posle Hrista bilo je suštinskog neslaganja oko toga koje knjige treba uključiti u kanon Pisma. Prva osoba za koju je zabeleženo da je htela da ustanovi novozavetni kanon bio je jeretik iz drugog veka, Markion. On je želeo da Crkva odbaci svoje jevrejsko nasleđe, i stoga je sasvim odbacio Stari Zavet. Markionov kanon je uključivao samo jedno evanđelje, koje je on sam izdao, i deset Pavlovih poslanica. Tužno je ali istinito, da je prvi pokušaj Novog Zaveta bio jeretički.

Mnogi naučnici smatraju da je rana Crkva rešila da stvori svoj jasno određen kanon delimično zbog reakcije na iskrivljeni Markionov kanon. Razaranje Jerusalima 70 godine posle Hrista, nestanak jevrejske hrišćanske zajednice u tom gradu, i pretnja da će se izgubiti kontinuitet usmenog predanja su možda takođe doprineli osećanju preke potrebe da Crkva standardizuje spisak knjiga na koje se Hrišćani mogu pozivati.

U toku perioda evolucije kanona, kao što je već pomenuto, većini crkava je bio dostupan samo manji broj apostolskih spisa, a možda neke od njih nisu imale nijedan. Knjige Biblije su morale sa naporom ručno da se prepisuju, što je zahtevalo mnogo vremena i truda. Takođe, pošto je većina bila nepismena, mogli su da ih čitaju samo pripadnici privilegovane manjine. Upoznatost većine Hrišćana sa Pismom svodila se na ono što se čitalo u crkvama Zakon i Proroke, Psalme, neka od apostolskih sećanja. Progon Hrišćana od strane Rimske imperije i postojanje mnogih dokumenata neapostolskog porekla dodatno su komplikovali stvar.

To je bilo moje treće iznenađenje. Na neki način ja sam naivno zamišljao da su svaka kuća i svaka parohija imali ceo Stari i Novi Zavet od samog nastanka Crkve! Za mene je bilo teško da zamislim da je Crkva opstajala i napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je možda bio moj prvi ključ za odgonetanje činjenice da je sveukupnost života Crkve nešto mnogo više od samo pisane Reči.

Evanđelje po kome?

Sledeće što me je iznenadilo bilo je otkriće da je mnogo "evanđelja" pored onih iz novozavetnog kanona kružilo u prvom i drugom stoleću. To su bila Evanđelje po Jevrejima, Evanđelje po Egipćanima, Evanđelje po Petru, da pomenemo samo neka od njih.

Sam Novi Zavet govori o postojanju takvih spisa. Evanđelje po Luki počinje sledećim rečima: "Budući da su mnogi pokušali izložiti kazivanje o događajima koji su se dogodili među nama,... namislih i ja ...po redu pisati tebi" (Luka 1,1,3). Kada je Luka pisao, Matejino i Markovo Evanđelje su bila jedina dva napisana kanonska evanđelja.

Vremenom su sva, osim četiri Evanđelja, bila isključena iz novozavetnog kanona. U ranim danima Hrišćanstva čak je postojao spor oko toga koja četiri Evanđelja treba koristiti. Većina maloazijskih hrišćana je radije koristila Evanđelje po Jovanu od Evanđelja po Mateju, Marku i Luki. Oslanjajući se na opis Stradanja koji se nalazi u Evanđelju Jovanovom, većina maloazijskih Hrišćana je slavila Vaskrs na drugi način od onih u Rimu. Rimski hrišćani su imali izvestan otpor prema Evanđelju po Jovanu i umesto njega koristili su ostala Evanđelja. Zapadna Crkva je izvesno vreme oklevala da se služi Evanđeljem po Jovanu zato što su ga gnostičarski jeretici koristili skupa sa svojim "tajnim" evanđeljima.

Sledeća polemika je iskrsla oko toga da li treba da postoje odvojena Evanđelja ili jedinstveno komponovani evanđelski izvještaj. U drugom veku, Tatijan, učenik Svetog Justina Mučenika, objavio je jedinstveno "komponovano", "harmonizovano" Evanđelje pod nazivom "Dijatesaron". Sirijska Crkva je ovo komponovano evanđelje koristila u drugom, trećem i četvrtom veku; ona nije primila sva četiri Evanđelja sve do petog veka. Takođe, izvesno vreme previđali su Jovanove Poslanice, Drugu Petrovu, kao i Knjigu Otkrivenja.

Da bi se stvar još više iskomplikovala, Crkva Egipta, kao što se vidi u kanonu iz drugog veka koji je sačinio Kliment Aleksandrijski, uključivala je "evanđelja" po Jevrejima, Egipćanima i po Matiji. Uz to, smatrali su da su apostolskog porekla Prva poslanica Klimenta Rimskog, Poslanica Varnavina, Propoved Petrova, Didahi, Protoevanđelje Jakovljevo, Dela Jovanova, Dela Pavlova, i Jermin Pastir (za koji su smatrali da je naročito nadahnut). Irinej (drugi vek), umučeni episkop Liona u Galiji, uključio je Otkrivenje Petrovo u svoj kanon.

Druge knjige koje su izazivale protivrečje

Moja omiljena novozavetna knjiga, Poslanica Jevrejima, u mnogim popisima Zapadne Crkve drugog, trećeg i četvrtog veka je jasno bila isključena. Pre svega zahvaljujući uticaju Blaženog Avgustina na neke severnoafričke sabore, poslanica Jevrejima je konačno prihvaćena na Zapadu krajem četvrtog veka.

Na drugoj strani, Knjiga Otkrivenja, poznata takođe kao Apokalipsa, napisana Apostolom Jovanom, nekoliko stoleća nije bila primana od Istočne Crkve. Među istočnim autoritetima koji su odbacivali ovu knjigu bili su Dionisije Aleksandrijski (III vek), Jevsevije (III vek), Kirilo Jerusalimski (IV vek), Laodikijski sabor (IV vek), Jovan Zlatousti (IV vek), Teodor Mopsuetijski (IV vek) i Teodorit (V vek). Da dodamo da sirijski i jermenski izvornici Novog Zaveta ispuštaju ovu knjigu. Mnogi grčki rukopisi Novog Zaveta napisani pre petog veka ne sadrže Apokalipsu, i ona se u Istočnoj Crkvi liturgijski ne koristi ni danas. Sveti Atanasije je podržao uključivanje Apokalipse, i pre svega zahvaljujući njegovom uticaju Crkva od Istoka ju je na kraju krajeva uključila u Novi Zavet. Izgleda da je rana Crkva napravila unutrašnji dogovor u vezi sa Otkrivanjem i Poslanicom Jevrejima. Istok je iz kanona isključivao Apokalipsu, a Zapad poslanicu Jevrejima. Jednostavno, svaka od strana se složila da prihvati spornu knjigu od onog drugog.

Zanimljivo je da je u XVI veku otac protestantske reformacije, Martin Luter, smatrao da knjige Novog Zaveta treba da budu "stepenovane" i da su neke "nadahnutije" od ostalih (to jest, da postoji kanon u okviru kanona). Luter je dao sekundarni značaj Poslanici Jevrejima, Jakovljevoj i Judinoj, kao i Apokalipsi, smeštajući ih na kraj svog prevoda Novog Zaveta. Zamislite čovek koji nam je dao Sola scriptura a na sebe je preuzeo odgovornost "redigovanja" pisane Reči Božje.

Novi Zavet sazreva

Bio sam naročito zainteresovan za traženje najstarijeg legitimnog popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa kraja drugog veka. On isključuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i dve Petrove, ali uključuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove. Pojam "Novi Zavet" se ne koristi sve do 200. godine 170 godine posle Hristove smrti i vaskrsenja kada ga prvi put upotrebljava Tertulijan.

Origen, koji je živeo u trećem veku, smatra se prvim sistematičnim teologom (mada je često sistematski grešio). On je dovodio u pitanje autentičnost Druge Petrove i Druge Jovanove poslanice. Takođe nam saopštava da je, na svojim dugim putovanjima, sreo crkve koje odbacuju II Timoteju zbog toga što poslanica govori o "tajnom" spisu Knjizi Janija i Jamvrija, nastaloj na osnovu usmenog jevrejskog predanja (2. Tim. 3, 8). Knjiga Judina je sumnjičena zbog toga što sadrži citat iz apokrifnog "Vaznesenja Mojsejevog", takođe nastalog na osnovu usmenog jevrejskog predanja (Judina 9).

Krećući se ka IV veku, otkrih da Jevsevije, "otac crkvene istorije", kao sporne knjige pominje poslanice Jakovljevu, Judinu, Drugu Petrovu, Drugu Jovanovu. Otkrivenje Jovanovo sasvim odbacuje.

Codex Sinaiticus, najstariji novozavetni rukopis koji imamo a da uključuje sve novozavetne knjige, otkriven je u pravoslavnom manastiru Svete Katarine na Sinaju. Datira se u četvrti vek i sadrži sve knjige koje poseduje savremeni Novi Zavet, ali i Poslanice Varnavine i Jermin "Pastir".

U IV veku, Car Konstantin je bio nezadovoljan sukobom Hrišćana i arijevaca oko Božanstva Hristovog. Pošto Novi Zavet još uvek nije bio konačno uobličen, izvršio je pritisak da se najzad odredi kanon Novog Zaveta i da se konačno zaključi, da bi pomogao u rešavanju nastalog sukoba i doneo religijsko jedinstvo svojoj podeljenoj Imperiji. Pa ipak, Codex Alexandrinus uključuje 1. i 2. poslanicu Klimentovu čak u petom veku, pokazujući da sporovi oko kanona nisu bili svugde konačno rešeni ni tada.

Ko je odlučio?

Tokom vremena, Crkva je ustanovila koji su spisi zaista apostolski, a koji nisu. Bila je to duga borba, koja je trajala nekoliko stoleća. U toku utvrđivanja, Crkva se nekoliko puta sastajala na sabore. Ovi crkveni sabori su se suočili sa mnogim pitanjima, između kojih je bilo i pitanje kanona Pisma.

Važno je uočiti da je razlog ovih saborovanja bio utvrđivanje i potvrđivanje onoga što je u Crkvi kao celini već bilo načelno prihvaćeno. Crkva je kanon utvrdila ustanovivši šta je očevidna istina i praksa crkava Božjih. Sabori su nastojali da objave ono što je saborno umovanje Crkve i da odraze nesukobljenost vere, prakse i predanja koja već postoji u pomesnim crkvama.

Sabori nam daju naročite zapise preko kojih Crkva jasno i jednoglasno saopštava šta čini Pismo. Među mnogim saborima koji se sastadoše u toku prva četiri veka, dva su naročito značajna u ovom kontekstu:

1. Laodikijski sabor koji se sastao u Maloj Aziji oko 363. godine. To je prvi sabor koji je jasno pobrojao knjige sadašnjeg Starog i Novog Zaveta, izuzimajući Otkrivenje Jovanovo. Laodikijski sabor je ustanovio da samo pobrojane knjige treba i mogu da se čitaju u hramu. Njegove odluke su široko prihvaćene na Istoku.

2. Treći kartaginski sabor u severnoj Africi sastao se oko 397. godine. Ovaj Sabor, na kome je bio Blaženi Avgustin, dao je celovit spisak kanonskih knjiga i Starog i Novog Zaveta. Dvadeset sedam knjiga sadašnjeg Novog Zaveta prihvaćene su kao kanonske. Sabor je takođe usvojio da ove knjige treba čitati u crkvi kao Božansko Pismo, a da se druge isključuju. Sabor je široko prihvaćen na Zapadu.

Balon je pukao

Što sam dublje izučavao istoriju Novog Zaveta, sve sam više uviđao kako se moje negdašnje pogrešne koncepcije raspadaju jedna po jedna. Sada sam konačno razumeo ono što je bilo očigledno: da se Novi Zavet sastoji od dvadeset sedam dokumenata koji, mada su zasigurno Bogom nadahnuti ništa me ne može poremetiti u ovom uverenju! jesu bili napisani i sabrani od strane ljudskih bića. Takođe je postalo jasno da ovo nisu obavili pojedinci koji su radili izolovano nego je to bio saborni napor svih Hrišćana svuda, Tela Hristovog, Crkve Božije. Ovo poimanje me prinudilo da se suočim sa još dve činjenice koje su me prethodne predrasude navodile da izbegnem: 1. valjanost i neophodnost ljudskog učešća u pisanju Pisma; i 2. autoritet Crkve.

Božansko i čovečansko

Kao i mnogi evangelisti, duboko naviknut da verujem u nadahnutost Pisma, ja sam razumeo da je Novi Zavet samo Božja, ali ne i ljudska reč. Mislio sam da je Bog neposredno rekao Apostolima šta da napišu, slično kao što sekretari hvataju beleške onoga što im se diktira, bez ikakvog dodavanja sa svoje strane.

Konačno, moje razumevanje nadahnutosti Pisma je pročišćeno učenjem Crkve o Ličnosti Hrista. Vaploćena Reč Božja, Gospod naš Isus Hristos, nije samo Bog, nego je i čovek. Hristos je jedinita Ličnost sa dve prirode božanskom i ljudskom. Potcenjivanje Hristove čovečanske prirode vodi u jeres. Drevna Crkva je učila da je Vaploćeni Logos u potpunosti čovek zaista, čovek onoliko koliko se to može biti i ipak bez ikakvog greha. Po Svom čovečanstvu, Logos Vaploćeni je rođen, rastao i dostigao zrelo doba.

Shvatio sam da je ovaj pogled na Vaploćenu Reč Božju, na Logosa, Isusa Hrista, koji je imalo rano Hrišćanstvo paralelan sa ranohrišćanskim pogledom na pisanu reč Božju, na Bibliju. Pisana Reč Božja na održava samo božansku misao, nego i ljudski doprinos, takođe. Reč Božja nam prenosi istinu kao ono što su ljudi pisali, donoseći nam misli, ličnosti, pa čak i ograničenja i slabosti pisaca dakako, Bogom nadahnutih ljudi. To znači da ljudski elemenat u Bibliji nije preplavljen toliko da bi se izgubio u okeanu Božanstva.

Postalo mi je jasnije da, kao što je Hristos rođen, rastao i dostigao zrelost, to je bio isti slučaj i sa pisanom Rečju Božjom, sa Biblijom. Ona nije pala sa neba, nego je imala ljudsko poreklo, isto kao i božansko. Apostoli nisu pisali Pismo kao roboti ili zombiji, nego su slobodno sarađivali sa voljom Božjom preko nadahnuća Duhom Svetim.

Pitanje autoriteta

Drugo pitanje sa kojim sam morao da se rvem, a koje mi je bilo još teže, je pitanje crkvenog autoriteta. Iz mog proučavanja bilo mi je jasno da je Crkva, zaista, odredila koje knjige sačinjavaju Pismo; ali sam se još uvek silno rvao sa mišlju da je Crkva "predala" svoj autoritet.

Konačno, to se svelo na jedno pitanje. Već sam svim srcem svojim verovao da je Bog sa vlašću govorio preko Svoje pisane reči. Pisana reč Božja je konkretna i opipljiva. Mogu da dodirnem Bibliju i da je čitam. Ali iz nekog čudnog razloga, oklevao sam da verujem iste stvari u vezi sa Telom Hristovim, Crkvom da je ona vidljiva i opipljiva, da je fizički smeštena na zemlji u istoriji. Crkva je za mene bila suštinski "mistična", nepoistovetiva sa bilo kakvom zemaljskom zajednicom.

Ovaj pogled na stvari mi je omogućavao da svakog Hrišćanina shvatim kao "crkvu za sebe". Kako je to "komforno", naročito kada iskrsnu doktrinarni ili lični problemi! Pa ipak, taj pogled se nije slagao sa onim što se u apostolsko doba pod Crkvom podrazumevalo. Novi Zavet govori o stvarnim crkvama, a ne nekakvim "eteričnim". Da li bih sada mogao da primim činjenicu da je Bog verodostojno zborio ne samo preko Biblije, nego takođe i preko Crkve iste one Crkve koja je proizvela, odbranila i delatno sačuvala Pismo koje mi je bilo toliko drago?

Crkva Novog Zaveta

Prema shvatanju najdrevnijih Hrišćana, Bog je Svoju reč govorio ne samo svojoj Crkvi, nego i preko Svoje Crkve, Tela Njegovog. U isto vreme, Crkva je shvatana kao dom Božji, "nazidan na temelju apostola i proroka, gdje je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na Kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu" (Ef. 2, 20 21).

Bog ima Svoju reč, ali ima i Svoje Telo. Novi Zavet kaže:

1. "A vi ste tijelo Hristovo, i udovi ponaosob" (1. Kor. 12, 27; uporedi Rim. 12, 5).

2. "I On je glava tijela, Crkve" (misli se na Hrista, nap. prv.) (Kol. 1, 18).

3. "I On (Otac) sve pokori pod noge Njegove (Sina Svoga), i Njega postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je tijelo Njegovo, punota Onoga Koji sve ispunjava u svemu" (Ef. 1, 22, 23).

U drevnim vremenima nije bilo organskog razdvajanja Crkve i Biblije, što se danas često sreće. Telo bez reči je telo bez poruke, ali reč bez Tela je neutemeljena. Kako Pavle piše, Telo je "crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine" (1. Tim. 3, 15). Crkva je Živo Telo Vaploćenog Gospoda. Apostol nije rekao da je Novi Zavet stub i tvrđava istine. Crkva je stub i izvor istine jer je Novi Zavet nastao na osnovu njenog života u Bogu. Ukratko, ona ga je napisala! Ona je sastavni deo evanđelske poruke, i u Crkvi je Novi Zavet napisan i sačuvan.

Reč Božja u usmenom predanju

Apostol Pavle nas opominje: "Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom" (2. Sol. 2, 15). Ovaj stih svojevremeno nisam podvlačio flomasterom zato što ima dva izraza koja nisam voleo: "držite predanja", i "rečju" (usmenom). Ta dva izraza dolazila su u sukob sa mojim poimanjem autoriteta Biblije. Ali sam tada počeo da shvatam: isti Bog koji je govorio preko Svoje pisane reči, Biblije, govorio je takođe preko Apostola Hristovih kada su oni poučavali i propovedali lično. U ovom (i drugim pasusima) samo Sveto Pismo nas uči da je usmeno predanje ono što moramo čuvati! Pisano i usmeno predannje nisu u sukobu, nego su delovi iste celine. To objašnjava zašto su Oci učili da onaj ko nema Crkvu za Majku ne može imati ni Boga za Oca.

Shvatajući ovo, zaključio sam da sam debelo preterao u odbacivanju usmenog Svetog Predanja. U svom neprijateljstvu prema jevrejskom usmenom predanju, koje odbacuje Hrista, odbacio sam hrišćansko usmeno Sveto Predanje, koje izražava život Duha Svetoga u Crkvi. I odbacio sam na taj način ideju da nas ovo Predanje na valjan način osposobljava da u potpunosti i kako treba shvatimo Bibliju.

Dozvolite mi ovde da to ilustrujem jednim iskustvom koje sam nedavno imao. Rešio sam da napravim nastrešnicu iza kuće. Pripremajući se, izučio sam knjigu o stolariji u kojoj piše o "svemu". Puna je slika i dijagrama, toliko da i "dete može da sledi njena uputstva". Rečeno mi je da ona samu sebe objašnjava. Ali, jednostavna onako kako su mi tvrdili da jeste, što sam je više čitao, imao sam više pitanja i sve više sam bio zbunjen.

Nezadovoljan što ne razumem nešto naizgled tako prosto, došao sam do zaključka da ovoj knjizi treba tumačenje. Bez nečije pomoći, neću moći da je ostvarim u praksi. Ono što mi je trebalo bio je neko stručan da mi objasni ovaj priručnik.

Srećom, imao sam prijatelja koji je umeo da mi pokaže kako da završim projekat. Znao je to iz usmenog predanja. Pošto je njega poučio iskusan stolar, on je zauzvrat poučio mene. Pisano i usmeno predanje su završili posao skupa.

Šta je bilo prvo?

Ono sa čim sam se najzad suočio bilo je ključno pitanje: šta je došlo najpre Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je Vaploćena Reč Božja, Isus Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro Hrišćanske Crkve. Na taj način, znao sam da je on, Večna Reč Božja, zbog toga izvor Crkve i da je rodio Crkvu.

Kada je Crkva čula Vaploćenu Reč Božju, i počela da zapisuje Njegove reči, ona je tako učestvovala sa Bogom u rađanju pisane reči, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.

Neko bi mogao da se usprotivi: "Da li uopšte ima ikakve veze šta je bilo prvo? Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za spasenje". Biblija je dovoljna za spasenje u smislu da sadrži temeljni materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. S druge strane, pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom. Podrazumeva se da se Biblija mora čitati i razumeti preko Božjeg prosvećenja Svetim Duhom u okviru života Crkve.

Zar nije sami Gospod rekao Svojim učenicima, pred samo raspeće: "A kad dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svaku istinu; i javiće vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takođe je rekao: "Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati" (Mt. 16, 18). Gospod naš nas nije ostavio samo sa knjigom koja treba da nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas poučava, i Njegovo učenje dopunjava Sveto Pismo.

Kako je budalasto verovati da je Božje puno prosvećenje prestalo čim su napisane knjige Novog Zaveta i da nije delovalo do XVI veka i protestantske reformacije ili da dovedemo argument do njegovog logičkog kraja do trenutka kad sam ja, sam, počeo da čitam Bibliju. Ili je Duh Sveti bio u Crkvi tokom stoleća koja su došla posle novozavetnog perioda, vodeći je, učeći i prosvećujući je u njenom razumevanju evanđelske poruke, ili je Crkva ostavljena kao duhovno siroče, sa pojedincima hrišćanima koji nezavisno tumače, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na radikalno različite načine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer "Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku.

Kad sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka tangenta ili slučajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni učesnik u razvoju i očuvanju istog, bilo je vreme da nadiđem svoje razlike u odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se smirim i da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet, i da joj dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.

Posle pažljivog istraživanja raznih crkvenih grupacija, konačno sam shvatio, nasuprot uverenju mnogih savremenih Hrišćana, da Crkva koja je sazdala Bibliju nije mrtva. Današnjnja Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i sačuvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto Predanje koje nam pomaže da Pismo na pravi način protumačimo. Čim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje. I počeo da doživljavam punotu Hrišćanstva kao nikad do tada.

Mada je skovao slogan, Luter sam nikad nije upražnjavao Sola Scriptura. Da jeste, odbacio bi "Simbol vere" i proveo manje vremena u pisanju raznih biblijskih komentara. Ta fraza se pojavila kao rezultat borbe reformatora protiv pridodatih čovečanskih predanja rimokatolicizma. Razumljivo je da su oni želeli da njihova vera zasigurno bude ono što odgovara biblijskim standardima. Ali izolovati Sveto Pismo od Crkve, negirati 1500 godina istorije, je nešto što slogan Sola Scriptura i protestantski reformatori Luter, Kalvin i kasnije Veslej uopšte nisu nameravali da učine.

Onima koji dogmatski nastoje da ostanu na Sola Scriptura stanovištu, u procesu odbacivanja Crkve koja ne samo da je sazdala Novi Zavet, nego je, takođe, vođena Svetim Duhom, utvrdila koje knjige čine Novi Zavet, želeo bih reći sledeće: Izučavajte istoriju rane Crkve i razvoj novozavetnog kanona. Gde je moguće, koristite izvorne dokumente. (Zapanjujuće je kako se neki od "najkonzervativnijih" biblijskih stručnjaka evangelističke (novoprotestantske, nap.. prev.) zajednice preobražavaju u cinične i racionalističke liberale kad razgovaraju o ranoj istoriji Crkve!) Sebe radi, istražite šta se desilo sa narodom Božjim posle dvadeset osmog poglavlja knjige Dela apostolskih. Na kraju ovog članka, dajem pregled uputne literature o tom pitanju.

Ako istražite činjenice i objektivno sagledate šta se desilo u tim ranim danima, mislim da ćete otkriti isto što sam i ja sam otkrio. Život i rad Crkve Božje nije se zaustavio posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u šesnaestom. Da je tako bilo, ne bismo ni imali novozavetne knjige koje su tako drage svakom hrišćanskom verniku. Odvajanje Crkve i Biblije koje je tako preovlađujuće u većem delu savremenog hrišćanskog sveta je moderna pojava. Rani Hrišćani nisu pravili takve veštačke podele.

Kad istražite podatke, hrabro nastavite da saznajete više o istorijskoj Crkvi koja je stvorila Novi Zavet, sačuvala ga i odabrala one knjige koje će biti sastavni deo kanona. Svaki Hrišćanin sebi duguje otkrivanje Pravoslavne Hrišćanske Crkve i razumevanje njene vitalne uloge u donošenju Reči Božje našem sopstvenom pokolenju.

Istoričari Hrišćanstva načelno daju neka obaveštenja o oblikovanju Kanona mada nisu skloni da raspravljaju o značaju istog za autoritet i tumačenje Svetog Pisma.

 

Sa engleskog:

Vladimir Dimitrijević

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz