UDARNA SNAGA ISTINE - SPASENjE KROZ PRIČEŠĆE
 
Wednesday
2016-12-07
8:33 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
SPASENjE KROZ PRIČEŠĆE »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 33

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

SPASENjE KROZ PRIČEŠĆE

„U hrišćanskoj Pravoslavnoj Crkvi večito živi Hristos. U njoj se neprekidno nastavlja prvosveštenička služba iskupljenja Isusa Hrista. Ovo nastavljanje se vrši vidljivim načinom, naime spoljašnjim obredima. Zbir svih oblika čini sadržinu hrišćanskog pravoslavnog bogosluženja. Temelj pravoslavnom bogosluženju položio je sam Isus Hristos, jer je ustanovio svetu evharistiju i njeno vršenje pod vidom hleba i vina. (...) Na svakoj Svetoj Liturgiji vrši se osvećenje hleba (svetog Agneca) i vina, koji postaju pravo telo i prava krv Hrista Boga – Spasitelja. Na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve."[48]

„Sveta tajna pričešća. Ona je najveći izraz i dokaz Božje ljubavi prema ljudima. (...) A Sin Božji toliko voli ljude, da se za spasenje ljudi žrtvovao dragovoljno na Golgoti i svakodnevno tajanstveno žrtvuje u hramovima, da bi nam omogućio duhovno sjedinjenje sa njim u svetoj tajni pričešća. (...) Sveto Pričešće – najveće blago za hrišćanina. U svetom pričešću daju se hrišćaninu, pored večnog života, i sva druga dobra koja su u Bogu (...) Sveto pričešće duhovno preporađa čoveka. To je iskustvo svih hrišćanskih svetitelja. Svi su oni to doživljavali, ali iz svoje skromnosti nisu o tome hteli nikome ništa reći niti napisati. Izuzetak od njih učinio je otac Jovan Kronštatski. On u svome čuvenom dnevniku Moj život u Hristu (koji je preveden na mnoge jezike) piše: „posle pričešća svetim tajnama Gospod, po molitvama svoje prečiste Majke, ili sama Prečista, po dobroti Gospoda, davali su mi kao neku novu prirodu duha, čistu, dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, pitomu, namesto nečiste, lenje i mrtve, malodušne, mračne, tupe, zle."[49]

Prema učenju Istočne crkve, „sveta liturgija" je najvažnije bogosluženje koje se vrši u Pravoslavlju. U okviru te službe, osvećeni hleb i vino se bukvalno pretvaraju u telo i krv Hristovu, dodeljujući večni život i spasenje svakoj osobi koja se udostojila njihovog primanja. Posebno želim da uočimo izjavu pravoslavnih da „na ovoj veri da se hleb i vino menja u Telo i Krv Gospoda stoji čitava građevina Pravoslavne Crkve". Ukoliko, dakle, dokažemo na osnovu Svetog pisma i crkvene istorije da je učenje o „transupstancijaciji" (bukvalnom pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu - i pored ostajanja spoljašnje forme hleba i vina) uvedeno u crkveno verovanje mnogo vekova posle apostola, te da prvi učenici nisu na ovaj način razumeli Gospodnje reči – onda obaramo iz temelja građevinu koja se zove Pravoslavna crkva!!! Objašnjenja o ovom pitanju a koja se baziraju na podacima iz crkvene istorije, izneću detaljnije u poglavlju „Sedam svetih tajni". Na ovom mestu ću se zadržati na objašnjenju tekstova iz Svetog pisma.

Šta je Gospod rekao za vreme tajne večere?

„A kada su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče; pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova. Ali vam kažem, od sada neću piti od ovoga roda čokotova do onoga dana kada ću ga s vama piti novog u carstvu Oca moga." (Mt. 26:26-29).[50]

„I kada su jeli, uze hleb, blagoslovi, izlomi i dade im i reče: uzmite, ovo je telo moje. I uze čašu, zahvali Bogu, dade im, te piše iz nje svi. I reče im: ovo je moja krv zaveta, koja se proliva za mnoge. Zaista kažem vam: neću više piti od roda čokotova do onoga dana kada ću ga piti novog u carstvu Božijem." (Mk. 14:22-25).[51]

„A kad je došao čas, leže za trpezu i apostoli s njime. Tada im reče: vrlo sam želeo da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam kažem: neću je više jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem. I uze čašu, zahvali Bogu i reče: uzmite je i razdelite među sobom. Jer vam kažem: od sada neću više piti od vinogradskog roda – dok ne dođe carstvo Božije. Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreći: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen. A isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas." (Lk. 22:14-20).[52]

Pre detaljnijeg proučavanja ove opširne teme, želim da naglasim da Hristova poruka, izrečena za vreme poslednje pashalne večere, predstavlja govor simbolizma. Poput mnogih drugih svojih izjava, kada je za sebe govorio: „Ja sam vrata", „Ja sam dobri pastir", „Ja sam put", „Ja sam pravi čokot", „Ja sam svetlost sveta", „Ja sam izdanak iz korena i rod Davidov, sjajna zvezda Danica"[53] i sl., Gospod i u ovom obraćanju učenicima upotrebljava snažna duhovna poređenja. Ipak, pre nego što izbliza proučimo Hristov govor, istaći ću nekoliko upečatljivih činjenica koje su iz tekstova očigledne:

a) događaj je smešten u noć pred Isusovo hapšenje;

b) pored ostale hrane spremljene za praznik Pashe na trpezi ispred Gospoda i apostola se nalazio i beskvasni hleb i alkoholno vino;

v) Hristos upoređuje hleb sa svojim telom: „Ovo je telo moje";

g) za čašu ispunjenu vinom kaže da ona predstavlja „novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas";

d) zapoveda učenicima da ovu uredbu povremeno ponavljaju za njegov spomen (u znak sećanja na Njega, tj. Njegovu žrtvu na Golgoti);

đ) potvrđuje da se u čaši nalazi „vinogradski (čokotov) rod" tj. vino;

e) nigde ne govori o pretvaranju hleba i vina u svoje telo i krv, niti pak zapoveda da učenici tokom budućih bogosluženja to pretvaranje čine.

Značaj i praktikovanje večere Gospodnje u ranoj Crkvi

„Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je Gospod Isus, one noće kad je bio predan, uzeo hleb, zahvalio Bogu, izlomio i rekao: ovo je moje telo za vas. Ovo činite meni za spomen. Isto tako i čašu posle večere govoreći: ova čaša je novi savez mojom krvlju. Ovo činite, kad god iz nje pijete, meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju – dok ne dođe."[54]

Tekst iz 1. posl. Korinćanima ap. Pavla je prvi zapis o uredbi večere Gospodnje i njenom praktikovanju u ranoj Crkvi. Ova poslanica je pisana pre ijednog od četiri novozavetna evanđelja – od kojih je najstarije Markovo. Zato je izveštaj ovog apostola veoma važan za naše proučavanje i ispravno shvatanje zadate teme. Pavle pominje iste elemente koje smo i ranije naveli (iako nije prisustvovao „tajnoj večeri" – iz prostog razloga što tada nije bio jedan od apostola) a potom daje i ispravno objašnjenje značenja uredbe:

a) Hristos je uzeo hleb i rekao: „Ovo je moje telo za vas",

b) za čašu sa vinom, kazao je: „Ova čaša je novi savez mojom krvlju",

v) hleb i vino se od strane hrišćana treba da uzimaju povremeno u znak sećanja na žrtvu Gospoda Isusa Hrista („meni za spomen"),

g) kada god jedu hleb i piju iz čaše (prilikom večere Gospodnje na crkvenom skupu, sve do Njegovog ponovnog dolaska) vernici obznanjuju Hristovu smrt tj. daju do znanja drugima (verujućima i neverujućima) da poseduju veru u Hristovo otkupiteljsko delo radi svoga spasenja.

Da li su apostoli verovali u pretvaranje hleba i vina?

„Čaša blagoslova, koju blagosiljamo, nije li zajednica Hristove krvi? Hleb, koji lomimo, nije li zajednica Hristova tela? Zato što je hleb jedan, mi mnogi jedno smo telo; jer svi mi jedan hleb delimo."[55]

Upravo pomenuti tekst, zajedno sa onim prethodnim, nedvosmisleno ukazuje da su apostoli naučavali simbolizam Hristove smrti u vidu hleba i vina – a ne transupstancijaciju (tj. njihovo pretvaranje). No, ovaj citat nam daje još podrobnije objašnjenje o značenju „večere Gospodnje". Naime, kada govori o posledicama Hristove zameničke smrti, Sveto pismo kaže ovako:

„...da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju."[56]

„I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio Bogu ljude od svakog naroda i plemena i jezika i naroda i narodnosti."[57]

Božansko otkrivenje ističe da je Gospod Isus svojom smrću (tj. prolivanjem svoje krvi) otkupio mnoge ljude od osude i doveo u večni život. Božija volja za sve koji su spaseni verom u prolivenu krv i slomljeno telo Spasitelja, jeste da budu spojeni u jedinstveno hrišćansko zajedništvo puno međusobne ljubavi:

„Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio mene."[58]

„Nego držeći se istine mi treba u ljubavi da uzrastemo u svemu – do njega, koji je glava, Hristos. Od njega je sve telo ujedno povezano i sjedinjeno, na taj način što svaki zglavak pruža potporu shodno odmerenom dejstvu svakog pojedinog dela; to čini da telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi."[59]

„A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi."[60]

Kao Hristovi sledbenici i udovi Njegovog duhovnog tela, Crkve, vernici treba da se sećaju događaja na brdu Golgoti koji im je otvorio put da postanu Božija deca. Upravo iz tog razloga, ap. Pavle podseća Korinćane da čaša (vina) koju međusobno dele i ispijaju predstavlja zajednicu Isusove krvi (međusobnog zajedništva vernika koje je nastalo zahvaljujući Njegovoj prolivenoj krvi), kao što i hleb koji lome i međusobno dele predstavlja simbol Njegovog slomljenog tela i zajedništva nastalog Njegovom otkupljujućom žrtvom. Glavni naglasak u ovom objašnjenju značenja „večere Gospodnje" tj. „pričesti" jeste njena simbolika hrišćanskog jedinstva u okviru crkvene zajednice. Posebno je potrebno da zapazimo da apostol ni jednom rečju ne spominje niti upućuje vernike da treba da veruju da se hleb i vino menjaju u samoga Hrista, već govori o bukvalnom hlebu i čaši (sa vinom očigledno) koji predstavljaju simbol zajedništva vernika koji se pouzdaju u Hristovo spasenjsko delo. Reč o tome da se uzimanjem hleba i vina zadobija večni život, ne može se pronaći ni u ovom niti u bilo kom drugom tekstu Novoga zaveta. Zapravo, potpuno suprotno učenju Pravoslavne crkve, na temelju Svetog pisma možemo da tvrdimo da nijedna osoba koja nije spasena verom i rođena od Boga, ne bi smela da ima bilo kakvog pristupa ovom svetom činu – jer on za nju i nema nikakvog značaja. Hleb i vino, kao sećanje na Hristovu smrt ima simboličku važnost samo za osobe koje su doživele otkupljenje od greha i smrti kroz veru i svakodnevno pouzdanje u Isusa.

Duhovne istine iz VI poglavlja ev. po Jovanu

Isus Hristos je oduvek zahtevao a i danas zahteva potpunu predanost i vernost svojih sledbenika. Takođe, zahteva da njegovi učenici izvršavaju sve ono što im je zapovedio:

„A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što vam govorim?"[61]

„Ako me ljubite, držaćete moje zapovesti. (...) Ko ima moje zapovesti i drži ih, taj me ljubi; a ko ljubi mene, toga će ljubiti moj Otac, i ja ću ga ljubiti i pokazaću mu se."[62]

‘‘Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške."[63]

Međutim, u vreme svoje ovozemaljske službe, Hristos je stekao mnoštvo sledbenika koji su išli za njim iz koristoljublja – a ne iz želje za stvarnim učeništvom. Iako je na kraju svoje troipogodišnje misije bio raspet voljom većeg dela izrailjskog naroda, ne može se poreći činjenica da je Isus imao veliku popularnost među Jevrejima tokom svoga propovedanja. Najveći deo te popularnosti je stekao činjenjem mesijanskih znamenja (vaskrsavanjem umrlih, isceljivanjem bolesnih, isterivanjem demona iz opsednutih itd.) iako je nije želeo i zabranjivao ljudima da razglašavaju njegova čudesna dela.[64] Jednom prilikom je velika masa Jevreja želela da ga na silu odvuče i proglasi izrailjskim carem, samo zato što je učinio čudo umnožavanja hlebova i riba (Jn. 6:15). Međutim, Gospod je želeo da se narod, kome je došao, uistinu obrati Bogu i doživi duhovni preporod – te stekne obnovljenu zajednicu sa Svevišnjim koji se objavio njihovim praocima, Avraamu, Isaaku i Jakovu. Želeo je da njegovi saplemenici donesu plodove dostojne pokajanja, a ne da se u svojoj površnoj religioznosti pouzdaju u pobožnost svojih predaka, u isto vreme živeći protivno Božijoj volji. Jovan Krstitelj je, pre same Hristove pojave, narodu upućivao sledeće reči:

„Narodu pak, koji je dolazio da ga on krsti, govorio je: zmijski porode, ko vam je ukazao da izbegnete predstojeći gnev? Donesite, dakle, rodove dostojne pokajanja; i nemojte sad govoriti u sebi: imamo oca Avraama. Jer vam kažem da Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu. Već i sekira leži kod korena drveća. Stoga se odseca i u vatru baca svako drvo koje ne rađa dobra roda."[65]

Ipak, Jevreji su istrajavali u svojoj formalnoj religioznosti koja Boga nije ni izbliza zadovoljavala. Iako su se hvalili svojim pobožnim precima, Izrailjci Isusovog vremena, kao i generacije pre njih, poštovali su Boga na način koji njemu nije bio ugodan (Mk. 7:6-9). Na kraju, na tvrdnju svojih savremenika da su deca Božija - potomci vernog Avraama, Hristos je morao da odgovori rečima istine – saopštavajući im da su zapravo deca đavola (Jn. 8:39). Rezultat ove rasprave je bio optuživanje Hrista za nacionalnu izdaju (proglasili su ga za Samarjanina, koji su bili u tradicionalnoj mrzosti sa Jevrejima) i pokušaj njegovog ubistva (Jn. 8:30-59).

Upravo oni ljudi koji su Isusa želeli da proglase carem, i drugi njima slični, brzo su promenili mišljenje o Gospodu i pokušali Njegovo smaknuće. Isti oni koji su na „Cvetnu nedelju" vikali: ‘Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev’, nakon samo nekoliko dana su urlali iz sveg glasa: „Raspni ga, raspni."[66]

Nasuprot ovakvim „sledbenicima" koji vrlo brzo idu iz krajnosti u krajnost, i koji su duhovno potpuno neutemeljeni i nestalni, Gospod je oduvek želeo da uz sebe ima verne i odane ljude, poput starozavetnog Jova ili ap. Pavla, koji su istrajavali u veri nasuprot velikim iskušenjima i opasnostima. Evo i primera pouzdanja u Boga ove dvojice duhovnih velikana.

Kada je u pitanju pravedni Jov, njegova iskrena bogobojažljivost se ogledala u tome što je blagosiljao Boga i u trenucima najveće porodične nesreće, nakon pogibije svoje dece i gubitka celokupne imovine:

„I reče: go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja na Boga."[67]

Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u nj, ali ću braniti putove svoje pred njim. I on će mi biti spasenje..."[68]

Sa druge strane, ap. Pavle je pisao:

„A na neizmerna otkrivenja, - da se ne bih poneo, - dat mi je trn u telu, satanin anđeo, da me ćuška – da se ne ponosim. Za ovoga sam tri put molio Gospoda - da odstupi od mene. I on mi je rekao: dosta ti je moja blagodat; jer sila nalazi svoje ispunjenje u slabosti. Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni. Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan."[69]

Upravo iz tog razloga, da bi odvojio žito od kukolja i odvojio prave od lažnih sledbenika, Hristos je izgovorio jednu divnu duhovnu pouku, a koju, kao što ćemo uvideti, pravoslavni pogrešno citiraju primenjujući je na „večeru Gospodnju" i svoje pogrešno učenje o zadobijanju večnog života:

„Odgovori im Isus i reče: zaista, zaista, kažem vam, tražite me ne zato što ste videli čudne znake, nego što ste jeli od onih hlebova i nasitili se. Stičite ne propadljivo jelo, nego jelo koje ostaje za večni život, koje će vam Sin čovečiji dati; jer je njega potvrdio Bog Otac. Tada mu rekoše: šta da radimo da bismo činili dela Božija? Odgovori Isus i reče im: ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao. Oni mu pak rekoše: kakav čudan znak činiš, da vidimo i da ti poverujemo? Šta ti radiš? Naši oci su jeli manu u pustinji, kao što je napisano: ‘Hleb sa neba dade im da jedu’. Reče im Isus: zaista, zaista, kažem vam, nije vam Mojsije dao hleb sa neba, nego vam moj Otac daje istiniti hleb sa neba. Jer Božiji hleb je onaj što silazi sa neba i daje život svetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hleb. Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada."[70]

Isus Hristos, koji je poznavao grešnu ljudsku prirodu i bez toga da je lično poznavao pojedine osobe[71], znao je da je većina njegovih sledbenika bila uz njega iz sebičnih interesa. Neki od njih su bili tu zbog sigurne svakodnevne ishrane. Drugi su ga, pak, sledili zbog lakog i brzog izlečenja od različitih bolesti. Ali, Gospod je bio svestan da će materijalna korist njegovog fizičkog prisustva među ljudima biti kratkog veka. Njegovo delo, na koje ga je božanski Otac poslao je bilo da ljudima otvori duhovne oči za sagledavanje nebeskih istina i dosezanje nebeskog carstva. Iz tog razloga je uputio svoje slušaoce da stiču ne propadljivo jelo, već ono koje ostaje za večni život (st. 27). Upravo je to bila ključna reč. Rulja, do tada rešena da Isusa proglasi carem (Jn. 6:15), sada, u pogledu duhovnih pouka, počinje da izražava sumnju u ispravnost Isusovog učenja (st. 30-34). Iako je Gospod govorio o večnom životu i nebeskoj hrani koja taj život omogućava, Jevreji su još uvek bili na nivou telesnog razmišljanja. Pomislili su da mogu da dobiju običan hleb od brašna od koga nikada neće ogladneti. Isto takvo razmišljanje je ispoljila i žena Samarjanka prilikom susreta sa Hristom. Nakon što joj je Spasitelj ukazao na mogućnost dobijanja vode od koje ne bi nikada ožednela, žena ju je zatražila misleći da se radi o običnoj vodi:

„Odgovori Isus i reče joj: kad bi znala dar Božiji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, zamolila bi ga i on bi ti dao vodu živu. (...) Odgovori Isus i reče joj: svaki ko pije od ove vode – opet će ožedneti. A ko pije od vode koju ću mu ja dati – neće ožedneti doveka, nego će voda koju ću mu ja dati postati u njemu izvor vode koja uvire u večni život. Reče mu žena: Gospode, daj mi tu vodu, da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam vodu."[72]

Poput Jevreja i ova žena iz Samarije nije shvatala duhovnu poruku. Apostol Pavle objašnjava razlog ovakvog nerazumevanja:

„A zemaljski čovek ne prima što je od Božijeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da sazna, zato što o tome treba na duhovan način rasuđivati.[73]

Kao što voda u ovom slučaju – od koje se nikada ne ožedni – predstavlja Svetog Duha, tako i hleb od koga se nikada ne gladni, predstavlja samog Isusa Hrista.

„A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i pije. Ko veruje u mene – kao što reče Pismo – iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen."[74]

„Reče im Isus: ja sam hleb života; ko meni dolazi neće ogladneti, i ko veruje u mene neće ožedneti nikada."[75]

Evanđelist Jovan nam otkriva kako je tekao dalji razgovor između Isusa i njegovih sunarodnika:

„Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u njega – ima život večni, te da ga ja vaskrsnem u poslednji dan. Judeji su gunđali protiv njega, zato što je rekao: ja sam hleb koji je sišao sa neba, i govorahu: nije li to Isus sin Josifov, čijeg oca i majku znamo? Kako sad kaže da je sišao sa neba? Odgovori Isus i reče im: ne gunđajte među sobom. (...) Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje ima večni život. Ja sam hleb života. Očevi vaši jedoše manu u pustinji i umreše. Ovo je hleb koji silazi sa neba, da se od njega jede i ne umre. Ja sam živi hleb koji je sišao sa neba. Ako ko jede od ovoga hleba, živeće doveka; i hleb, koji ću ja dati, jeste telo moje – za život sveta. A Judeji se prepirahu među sobom govoreći: kako on može da nam da svoje telo da jedemo?"[76]

Bilo je sasvim očigledno da, iako Isus govori o sebi kao nebeskom hlebu, on to ne misli bukvalno već poruci daje simbolički smisao. Ukoliko pažljivo sledimo Hristove izjave jasno primećujemo da On na više mesta spominje veru kao sredstvo duhovnog „jedenja" tj. uzimanja hleba koji daje večni život (u stihovima 29, 35, 40, 47). Iako je, dakle, to bilo očigledno, Jevreji su ponovo počeli da gunđaju među sobom. U tom momentu, Gospod je odlučio da sve svoje neiskrene sledbenike do kraja razotkrije. Izrekao je nešto na šta se sablaznio veliki broj njegovih sledbenika, a što i danas dovodi u zabludu mnoge koji ove Hristove reči shvataju na doslovan način:

„Tada im Isus reče: zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina čovečjeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Ko jede moje telo i pije moju krv – ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer moje telo je pravo jelo, i moja krv pravo piće. Ko jede moje telo i pije moju krv – ostaje u meni i ja u njemu. Kao što je mene poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac, tako će i onaj koji mene jede živeti kroz mene. To je hleb koji je sišao sa neba. Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka."[77]

Ova izjava, ukoliko se shvati doslovno a ne u prenesenom značenju, zaista zvuči odbojno i zaprepašćujuće. Isusove reči bi, u tom slučaju, mogle da se uporede sa najgorom vrstom paganskih bogosluženja na kojima bi njegovi učesnici pili krv žrtve i na taj način smatrali da primaju i sebe život druge osobe. Međutim, nemoguće je i pomisliti da bi Hristos mogao da uputi svoje slušaoce da jedu njegovo pravo telo i piju njegovu pravu krv – radi zadobijanja večnog života (doduše, većina slušalaca je upravo to pomislila ali to nije bilo ono što je Isus kazao). Iako je Gospod sa dostojanstvenom ozbiljnošću izneo celokupnu poruku, ona je trebala da pokaže da li njegovi pratioci bezrezervno veruju u njegove reči, pa makar ih i ne razumeli, ili govornika smatraju nepouzdanim. Poruka je, naravno, bila više nego jasna, ali nju nisu razumeli oni koji nisu težili za duhovnom istinom. Rezultat je bio očekivan:

„Čuvši to mnogi od njegovih učenika rekoše: tvrda je ovo beseda; ko može da je sluša? (...) Od tada mnogi od njegovih učenika odoše natrag i nisu više išli s njim."[78]

Ključ za razumevanje ove Hristove besede jeste bila duhovna primena poruke o telu kao „pravom jelu" i krvi kao „pravom piću". Potvrđujući ovaj stav, Gospod je rekao:

„Ne kao što su očevi jeli i umrli; ko jede ovaj hleb živeće doveka. (...) Duh je ono što oživljava a telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su."[79]

Prihvatanje verom svega onoga što Hristos jeste, sveg njegovog dela – kao i poslušnost Njemu u skladu sa Božijom voljom je srž značenja ovog Isusovog govora. Svaki vernik, koji je od srca sa Gospodom, jeste taj koji se hrani duhovnim hlebom sa neba – i nikada ne gladni. Onaj koji se svom dušom pouzdaje u Hristovu otkupiteljsku žrtvu i sledi ga kao svog Gospoda jeste onaj koji pije nebesko piće od koga nikada ne žedni. Isus to jasno potvrđuje rečima da Njega, kao nebeski hleb, ne treba jesti „kao što su očevi jeli u pustinji". Nebeska mana, koju su jeli starozavetni Izrailjci u pustinji produžila im je život samo za kratko, jer se radilo o materijalnom hlebu (ove reči Sina Božijeg su „duh i život", dakle – ne treba ih shvatati doslovno poput tadašnjih slušalaca, već rasuđivati o njima na duhovan način). Isusa, nasuprot, novozavetni vernici primaju u sebe verom i tako stiču večni život. Prema rečima samog Gospoda, svaki onaj koji veruje i pouzdaje se u Njega, nalazi se u Hristu i Hristos u njemu,[80] što dokazuje neraskidivo jedinstvo hrišćana sa svojim Gospodom za sva vremena.

Spasiteljeve reči koje smo upravo proučili, a koje su zapisane perom apostola Jovana potvrđuju celobiblijsko učenje i duhovnu stvarnost o spasenju koje se stiče jedino i isključivo verom u Hrista kao Spasitelja i rođenje od Boga.

Na ovaj način, nedvosmisleno smo utvrdili da citiranje ovog teksta od strane pravoslavnih u vezi „večere Gospodnje" tj. „pričesti" nema nikakvog smisla, jer Sin Božiji uopšte nije svoje slušaoce upućivao na taj čin u svome obraćanju[81]. Dakle, zaključak sv. Jovana Kronštatskog koji je rekao: „Umesto drveta života – hleb života; umesto plodova drveta poznavanja dobra i zla – isti životvorni hleb života. Onda je rečeno: ne jedite, da ne umrete (Mojs. 3, 3); a sada je rečeno: jedite, i bićete živi (Jov. 6, 51, 58),"[82] i pritom smatrao da se večni život zadobija stvarnim jedenjem Isusovog tela i krvi prilikom pričešća, spada u još jedno od teoloških netačnosti koje Pravoslavlje zagovara, a koje se ni u čemu ne temelji na svetopisamskoj objavi.

Više informacija iz crkvene istorije o poreklu pravoslavnog (i rimokatoličkog) učenja o transupstancijaciji, tj. pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu, izneću u poglavlju o svetim tajnama.

Calendar
«  December 2016  »
SuMoTuWeThFrSa
    123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2016
    Free website builderuCoz