| Site menu |
|
 |
| Our poll |
|
|
| Statistics |
Total online: 1 Guests: 1 Users: 0 |
|
| Login form |
|
|
|
Napomena: Ajde da procitamo sada nesto iz pera neprijatelja adventizma.
Vilijem Miler
Kako je Miler tumačio ‘Knjigu o Danilu’?!
Najagilniji religijski orator i fantazmista u prvoj polovini XIX
stoleća, čovek koji je uz Josipa Smita (osnivača Mormona) ponajviše
histerično-mesijanski ustalasao Američki kontinent, bio je svakako
Vilijem Miler (William Miller, 1782.-1849. g. ne.) U mladosti, po
pitanju duhovno-egzistencijalnog opredeljenja bio je deist koji je
otvoreno odbacivao hrišćansku religiju otkrivenja. No u 34. god.
njegovog života došlo je do izvesnih previranja u njemu. Površna
ushićenost i razdraganost zbog otvaranja nekih novih
spoznajno-literalnih perspektiva, pokrenula ga je da se profetski
postavi. Pogledajmo šta o ovome bivšem farmeru (kome je bilo pametnije
da to i ostane!) i poručniku američke vojske, hvalospevno iznosi
poklonik njegovih izmišljotina – Helena Vajt: »Bog je poslao svoga
anđela da pokrene srce jednog farmera koji ranije nije verovao u
Bibliju, i naveo ga da istražuje pororočanstva. Božiji anđeli su često
dolazili ovom izabraniku i vodili njegov um da shvati proročanstva koja
su Božijem narodu još uvek bila potpuno nejasna. /.../ Prateći
proročanstva, video je da stanovnici zemlje žive u završnim zbivanjima
zemaljske istorije, ali nisu svesni toga. /.../ Bog ga je pozvao da
napusti svoje imanje /.../ Sa strahom i drhtanjem, Vilijem Miler je
počeo da otkriva narodu tajne kraljevstva nebeskog, vodeći pomoću
proročanstva misli svojih slušalaca do drugog Hristovog dolaska. /.../
Kao što je Jovan Krstitelj najavljivao prvi Hristov dolazak i pripremao
mu put, tako je i Vilijem Miler sa onima koji su mu se pridružili
objavljivao drugi dolazak Sina Božijeg.« ('Rani radovi', 229. str.
orig.) – Dakle, saznali smo da su 'nebeski anđeli' upravljali Milerovim
mislima i pomogli mu da razume proročka Pisma!
Dosetljivi farmer, putujući od jedne do druge govornice, svoje
duhovno-futurističke pretpostavke i kalkulacije nastojao je da
'potkrepi' biblijskim iskazima, da senzacionalističko-orakulskim
konstrukcjama pridobije za sebe ustreptalo i senzacija žudno mnoštvo
koje je na lažni način bežalo od životne učmalosti. U državi Mejn Miler
je više godina širio adventnu psihozu 'ekskluzivno' najavljujući da će
Hrist doći na Zemlju 1843. godine. (Takva frenetična podbadanja može
činiti samo čovek koji ne poznaje ni sebe, ni znake Hristovog Slavnog
Dolaska, koji ne doživljava Sveprisutnog Hristovog Duha u sebi, koji
Boga uveliko vidi deistički, potpuno izvan sveta, ...)
Zahvaljujući svojim žonglersko-sugestibilnim propovedima Miler je uspeo
da zavede mnoga neupućena srca, 'objašnjavajući' drugima ono što ni
njemu samome nije bilo jasno. Sa mnoštvom kontradiktornih, besmislenih i
provizornih konstrukcija i izvođenja Miler se neprestano obračunavao
sa Proviđenjem i Isusovim ukazom koji naznačuje da nijedan čovek ne
može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska. A to znači da čovek
nikakvim računima ne može odrediti dan Njegovog Pojavljivanja u Slavi sa
svetima Životom. Kada se na kraju staroga sveta Evanđelje proširi, kada
se satansko moćno propne, kada se ispuni broj svetih Životom (144.000),
onih koji će uzjahati Hristovog Belca, koji će postići Savršenstvo i
vazneti se i u Unutarnje Nebo, – nakon toga će Gospod Doći. I na novoj,
preobraženoj Zemlji, u Novom Dobu, Gospod će vladati sa svetima Životom
u Hiljadugodisnjem Kraljevstvu Mira, koje će se pretočiti u Večnost.
Temelj Milerovih proizvoljnih, nategnutih i trulih tumačenja čini jedan
starozavetrni verz iz više puta redigirane 'Knjige o proroku Danilu':
»Do dvehiljade i tri stotine jutara i večeri, onda će se Svetinja
očistiti.« (8:14 ) – Tim ukazom je Arhanđeo Gabriel udovoljio
interesovanju videoca Danila u Babilonskom sužanjstvu, koji je hteo
znati dokle će trajati najavljeno gaženje i pustošenje judejske
Svetinje, Jerusalimskog Hrama, od strane neznabožaca. Upravo 2.300 dana i
noći je trajalo ukidanje svagdašnje žrtve u Hramu i gaženje izraelskih
svetinja od strane zverskog sirijskog vladara Antioha IV Epifana.
Epifanov pustošni i pogromaški idolopoklonizam je trajao nekih 3,5
godine, od 167. do l64. g. se., odnosno nekih 1.150 dana i 1.150 noći,
odnosno 2.300 dana i noći.
Neodmerenim i proizvoljnim pristupom proročanstvu koje je se već
ispunilo, izvlačenjem profetskog stavka iz izvornog ukaznog konteksa,
Miler je pretenziono zaključio da 2.300 dana i noći iz 'Danila' u stvari
predstavljaju i govore o 2.300 zemaljskih solarnih godina;
iskonstruisao je da se termin 'Svetinja' ne odnosi na Jerusalimski hram
(a bezbroj puta Bibliji se Jerusalim, Brdo Hrama i Hram zovu 'Sveto
mesto'!) već na Zemlju; izveo je 'neprikosnoveni' zaključak da će nakon
završetka tih famoznih 2.300 godina Hrist Doći i svojim Dolaskom
očistiti Zemlju, 'svetinju'. (Dok Zemljom, punom raznih gadosti i
zverstva, bude vladao Knez Tame, ona se ponajmanje može zvati i
tretirati 'svetinjom', več 'prokletinjom' i 'paklom'). Tačno je da se
proročanstvo odnosi na "poslednje vreme” ('Danilo’, 8:17), ali to
"poslednje vreme" u ovoj ukaznoj konstelaciji nije poslednje vreme za
satanski svet i staru Zemlju, već poslednje vreme za jednu eru (eru
Ovna), već se odnosi na poslednja velika stradanja Izraela i svetog
esenskog reda pre pojave Mesije u Izraelu, Čija reč će mnoge vaskrsnuti,
probuditi iz groba sebičnosti i vezanosti za zemaljski prah, podići za
zakoniti život, sveti život (cp.: ‘Habakuk’, 2:3).
Proročanski tekst osim toga jasno pominje svagdašnju žrtvu (‘Danilo’,
8:11.13, 12:11), što eksplicitno ukazuje na redovni kultno-liturgijski
nazirejski prinos tamjana činjen jutrom i večerom u Jerusalimskom hramu.
U 'Knjizi Izlaska' jasno se pominje i opisuje svagdašnja žrtva u
Mojsijevom pustinjskom Tabernaklu (kasnije, u Hramu ona je praktikovana
paralelno sa gnusnim krvnim prinosima preuzetim od pagana): »Postavi
žrtvenik pred zavesu što zastire Kovčeg svedočanstva – nasuprot
Pomirilištu nad Svedočanstvom – gde ću se Ja s tobom sastajati. Neka na
njemu Aron pali miomirisni tamjan svako jutro kad priprema svetla; neka
ga opet pali u suton kad svetla zapaljuje; da to bude svagdašnje
kadiono prinošenje pred Jehovom u sve vaše naraštaje – ukazuje Gospod
proroku Mojsiju.« (30:6-8, cp.: 'Malahija', 1:11 ). Takvu čistu
svagdašnju žrtvu je na primer prinosio i otac Jovana Krstitelja,
sveštenik-nazirej Zaharija Bar-Ahija, koga su Herodovi ljudi ubili
između Svetinje i žrtvenika.
Ukidajući svagdašnju kadiono-miomirisnu žrtvu u jerusalimskom
Svetilištu, Antioh IV Epifan (u viziji simbolično predstavljen kao 'mali
rog') je potom u Solomonovom hramu postavio gnusobu pustoši: kip Zevsa
Olimpijskog. Tako se 25. kisleva godine 167. pre. ne. u Hramu počelo
žrtvovati helenskom, neznabožačkom kumiru.
Nagrnuvši nepromišljeno da brani Milerove pogađačke smicalice i
kovitlava tumačenja proročanstva, Helena Vajt je kasnije ustvrdila da je
'videla' kako je reč 'žrtva' u pridodata ljudskom mudrošću u datoj
starozavetno-apokaliptičkoj knjizi ('Rani radovi', 74. str.) Kakov
pridev 'svagdašnja', i to čak na nekih 4-5 mesta, može stajati bez
imenice koju određuje: 'žrtva'?! Da li je u toj spisateljskoj omaški,
koja govori ko ju je inspirisao, možda htela da kaže suprotno? Šta
prevashodno može biti 'svagdašnje' u Hramu nego žrtveni prinos?
Svoje hramove Jevreji su gradili kao svojevrsnu sliku Večnih Nebesa, te
deo gde je stajao kadioni žrtvenik nazivali su 'Svetinja', a odaju u
kojoj je se nalazio i trebao nalaziti Kovčeg Zaveta nazivali su
'Svetinja nad Svetinjom': ona je zapravo bila simbol Ognjišta Univerzuma
iz koga izbijaju sedam Ognjena Duha. Milerovi sledbenici, adventisti,
zamišljavali su i zamišljaju i danas još da i na Nebu postoji bukvalno
ista Svetinja kao ona u Jerusalimu. Ako bi pravili banalne analogije,
mogli bi da postavimo pitanje: da li su u takvoj 'Svetinji' i anđeli
klali životinje, kao što su nekada paganizirani Jevreji činili?!
Besmislenost polaznih Milerovih tvrdnji da je Zemlja 'svetinja' iz
Danilovog proročanstva, najbolje se razotkriva kroz pitanja: Gde je
žrtvenik te 'svetinje'? Ko je taj koji ukida prinose na tom 'žrtveniku'?
Koji čovek ('mali rog') je to živeo i vladao 2.300 godina, i tokom tog
perioda neprestano zatirao Judejce, odnosno svete Životom među
Judejcima?
Prateći Milerovu 'proročku kartu' trebalo je znati samo kada pada
početak famoznih 2.300 dana ('godina' po njemu!??), da bi se izračunao i
izveo dan Hristovog Dolaska. Miler je 'uspeo' i taj referentni
'podatak' da izvuče iz proročanstva o pojavi Božijeg Pomazanika, te
zveri-pustošnika: »Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu /.../ da
se stavi pečat grehu, /.../ viđenju i prorocima, da se pomaže Sveti nad
svetima.« (9:24 ) – Dok bi se ovaj segment prororočkog zapisa (koji je
očigledno pretrpeo korektorske zahvate) mogao primiti i kao najava jedne
ranije Hristove inkarnacije, završni ukaz o knezu koji ukida prinose u
Hramu i postavlja grozotu pustoši, zasigurno se odnosi na tiranina
Epifana (što jasno pokazuju deuterokanonske 'Makabejske knjige'). No,
Miler i njegovi oslepljeni sledbenici su i u tom represivno-zatorničkom
knezu koji ukida svagdašnje žrtvovanje ('Danilo', 11:31) videli Hrista,
što se graniči sa blasfemijom. Gospod je uvek svim narodima, u svim
Svojim utelovljenjima i preko Svojih proroka pozivao na prinošenje čiste
miomirisne svagdašnje žrtve (‘Malahija’, 1:11), ukazivao je na čistu
zahvalničku žrtvu od plodova zemlje i roda čokota.
Sedamdeset određenih prekretničkih sedmica (490 godina) Miler je shvatio
kao da su oni 'odsečeni' od nekog većeg vremenskog perioda, tačnije od
onih 2.300 godina (pa tako ispada da 'dan' traje duže od 'sedmice'!).
Ako se početak 70 sedmica može početi računati od trećeg (– zašto ne od
prvog, Kirovog?!) dekreta iz 457. g. se. o obnovi Hrama i Jerusalimskog
zida, izdatog od strane persijskog cara Artakserksa Longimarura, onda,
prema Milerovom pristupu, odatle počinju teći i 2.300 navodnih 'godina',
a kada se one završe 'sledi' Hristov Dolazak!?
I tako je Miler na osnovu jednostavne aritmetičke računice došao do
'otkrića' kada će Hrist doći: 1844. godine! Čak je i mesec i dan
odredio: 21. mart! Tu su bili i 'znaci', na koje se poziva i Helena u
'Velikoj borbi', Hristovog Dolaska: veliki Lisabonski zemljotres iz
1755.god., pomračenje Sunca u Americi od 19. maja 1780. g., padanje
meteoritske kiše nad američkim nebom od 13. novembra 1833. god. A šta
kaze Evanđelje: Gospod je velika znamenja najavio kao pokazatelje svog
Slavnog Dolaska, i ukazao da će njih doživeti poslednja generacija
(naraštaj) starog sveta. Danas (2009. g.), kada Hrist još nije Došao u
Slavi, kada nas od prethodno navedenih događaja dele mnoge generacije,
vidi se koliko su 'ozbiljna' i 'osnovana' bila Milerova i Helenina
obrazloženja i svedočenja.
Na prolećnu ravnodnevicu te 1844. godine, Milerovi sledbenici su
doživeli veliko razočarenje: Hrist nije došao i nije ih, obučene u bele
‘pravedničke’ haljine, uzeo na Nebo. Njihovo meso i njihova krv nisu
mogli da naslede Nebesko Kraljevstvo Duha!
Osramoćenom Mileru je ostalo samo da formalnim pismenim pokajanjem
prizna neosnovanost i nebuloznost svojih spekulativno-apokaliptičkih
izvođenja. I na taj način ipak je pokazao određenu duhovnu veličinu. No
krug zagriženih Milerovih saradnika nije mu dozvoljavao da se povuče iz
tog zapenušanog talasa obmanjivanja, nije hteo da prizna pogrešnost
konstrukcija koje su tumbali i izvikivali, koje su već uhvatile korena
među sledbenicima, pa da bi zadržali za sebe vezane neupućene mase,
počeli su sa novim podmetanjima i eshatološko-apokaliptičkim
nagađanjima.
Milerov prijatelj Samuel Snou je tako našao 'rešenje' za krucijalni
previd: video je da je greška bila 'samo' u hronološko-koncepcionoj
postavci, u pogrešnom određivanju početka trajanja »proročkog perioda od
2.300 godina.« Po novom aritmetičko-eshatoloskom balansu problematični
početak 2.300 'godina' je smešten u jesen 457. god. s. e., i tako je
time 'novi' Hristov Dolazak pomeren za nekoliko kalendarskih meseci, na
22. oktobar 1844. Tada je, navodno, po jevrejskom kalendaru bio Dan
pomirenja – Jom kippur (10. tišri), dan kada je nekada judejski
prvosveštenik ulazio u Svetinju nad Svetinjom radi kađenja poklopca
Kovčega Saveza (kasnije i škropljenja krvlju Pomirilišta), navodno radi
oproštenja priznatih greha naroda. Snou je u 'objašnjenju' Isusovog
nedolaska 21. marta potegao i biblijsku parabolu o deset devojka koje su
čekale Mladoženju, no on je zakasanio pola dana i došao je tek u ponoć.
Kako po njemu proročki dan uvek ima preneseno-ukaznu vrednost jedne
zemaljske godine, to se analogno tome i Dolazak Hrista Božijeg 'pomera
za pola godinu', ... Jedan hronološki irelevantan simbolični ukaz iz
parabole nakaradnim tumačenjem je potpuno zloupotrebljen. Kada se
eshatološko-orakulske kalkulacije milerista ni 22. oktobra nisu
obistinile, baptistička zajednica je Milera, koji je tada imao oko
100.000 sledbenika, isključila iz svojih redova, ne želeći da je ovaj
više blati skandalozno-apokaliptičkim fikcijama i nagađanjima.
Od baptista isključen Miler osnovao je novu 'crkvu', svoju crkvu. A što
je na laži utemeljeno, laž će i odneti. Nakon pogađačkih debakla
doživljenih 1844. g., Milerov saradnički krug nije bio spreman da zagrli
Hristov krst i prizna svoj poraz. Okrenuli su se 'Nebu', odnosno
onostranim inspiracijama iz kraljevstva duša i aveta, i iskrojili su
priču da se tamo, u nevidljivom, u stvari desilo ono što su oni
očekivali da se desi na Zemlji.
U klimi razočarenja i grčevite potrage za nekim izlazom, Milerov
saradnik Hiram Edson izmišlja priču kako mu je Bog otkrio da 1844. g.
Hrist i nije trebao da dođe na Zemlju (- kako su onda 'anđeli' Mileru
mogli sugerisati jednu takvu laž?!), već da je tada navodno ušao u
Nebesku Svetinju nad Svetinjama da bi je očistio!
Poslužimo se logikom: u Nebo, ponajmanje u Svetinji nad Svetinjama ništa
nečisto i nesavršeno ne može postojati i održati se, pa od čega onda
ona treba da se čisti? Nebeske 'stvari' (Jevrejima, 9:23) koje se čiste
Duhom jesu naše duše koje su sa Nebesa. Gospod stoluje u Čistoti,
Svetlosti i Svetosti!
Hrist nije ušao u Nebo, u Svetinju nad Svetinjom, u Palatu-Hram Svetog
Oca 22. 10. 1844. g. (po zemaljskom računanju vremena), već sa Svojim
Vaznesenjem. I Vaznevši se, iz Svetinje nad Svetinjom izlio je na verne
okupljene u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu obilje Ognjenog
Duha, Duha Istine i Utehe. Pismoznalac Apolos Aleksandrijski u svojoj
'Poslanici Jevrejima' ukazuje: »...Izvršio je /na zemlji/ očišćenje od
greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama.« (1:3 ) – Te: »Kao
Prvosveštenik budućih dobara Hrist dođe i uđe jednom zasvagda u Svetinju
/nad Svetinjom/.« (9:11 ) To nije rečeno 1845. god. već šezdesetih
godina I stoleća! Đakon Stefan umirući vidi Hrista u Nebu, s desne
strane Presvetog Oca. A gde sedi Presveti Otac? U Svetinji nad Svetinjom
i Prestonoj Dvorani, kako se već prikazuje i u ‘Prvoj Enohovoj knjizi.
Ako je Hrist pobednički seo s desne strane Očevog Prestola (gde ga i
Jovan u patmoskoj 'Apokalipi' vidi, a ona nije data tek 1845. g.!), to
znači da je se On, kao Suvladar Stvaranja, vratio sa Vaznesenjem Svome
Prvosvešteničkom Tronu i Žrtveniku (konsultovati 'Danilo', 7:13-14). Pa
time otpadaju i sve bajke o navodnom Hristovom ulasku u Svetinju nad
Svetinjama Neba tek 1844. godine!
Već sa svojom golgotskom Žrtvom, predajući svoju dušu u Očeve ruke,
Hrist je najavio i naznačio otvaranje Zavese Nebeskog Svetilišta
(‘Matej’, 27:51) za sve očišćene duše. Svaka čista i savršena duša po
Hristu Otkupitelju ulazi u Nebo i ima pristup u Svetinju nad Svetinjama,
u Palatu i Hram Presvetog Oca. Apolos ukazuje: »Nju /- nadu/ imamo kao
sigurno i pouzdano sidro duše koja ulazi i iza Zavese, kuda Isus uđe za
nas kao preteča i posta Večni Prvosveštenik ...« (6:20 ) – Sa vrlo malo
logičkog pozivanja na relevantne novozavetne stavke i ukaze može se
pokazati dubina zablude i nakaradnost učenja da je Sveti Jedan, Hrist
Božiji, u Nebesku Svetost ušao tek sredinom pretprošlog stoleća!
Pioniri adventizma, koji nisu hteli da priznaju i da se odreknu svojih
početnih zabluda, tako su upadali iz jedne u drugu provaliju laži,
obmanjujući sebe i obmanjujući druge, one koji su se već dali uloviti u
njihovu klopku: »Jao vama što žudite za danom Jehovinim! Što će vam
biti dan Jehovin? Tama, a ne svetlost. Bit će vam k'o onom što pobeže
lavljim raljama, a sretne ga medved; koji uđe u kuću i stavi ruku na
zid, a ujede ga zmija. Neće li dan Jehovin biti tama, a ne svetlost?
Mrklina, a ne sunčan sjaj? « (‘Amos’, 5:18-20)
Otac adventizma, čiji prvi sledbenici su žonglirajuće tumbali i sa 1847.
godinom kao 'eshatološki sudbonosnom', završio je svoj život kao
slepac: sam životno-zdravstveni krah trebao je da mu posvedoči i pokaže
koliko je bio duhovno dalekovid i prosvetljen.
Helena Vajt
‘Proricanja’ posle teške povrede glave
Uz Mary Baker-Eddy, ekscentričnu osnivačiču sekte 'Hrišćanska nauka'
(Christian Science), Ellen Gould White (Helena Vajt, rođena Harmon,
1827.-1915. g. ne.) pokazala je se krajem XIX i na početku XX stoleća
kao najeksponiraniji pseudoharismatik u ženskom svetu Novog kontinenta,
nove 'Obećane zemlje' za protestanske sekte i masone, Amerike. Helena
Vajt, koja je se bez skromnosti i ustezanja izdavala za Božijeg proroka,
jedan je od inspiratora, lidera i apologeta neoprotestanskog adventnog
pokreta koji je se tokom vremena izdelio na brojne sekte sa rogobatnim
nazivima. U naše vreme, u medijima je se najviše eksponirala sekta
‘Davidijanski rod’, naoružana teksaška ‘crkva’ nastranog mesije Dejvida
Koreša, sekta koja je u Vejku, u svom kampu, danima pružala oružani
otpor policijskim snagama koje su je opkolile radi hamšenja njihovog
poligamnog ‘Hrista’, sve do velikog požara koji je progutao većinu
njihovih prvih članova.
Videvši da ne može sa svojim sumnjivim viđenjima da ima prođu u
metodističkoj crkvi (kojoj je pripadala čitava njena porodica), da se
autoritativno nametne i afirmiše kao učitelj i lider kod metodista (Džon
Vesli je to već bio), Helena prilazi ustalasanoj i raštrkanoj Milerovoj
adventističkoj struji (lat.: adventus = 'dolazak'). Zahvaljujući svojoj
megalomanskoj spisateljskoj preduzimljivosti (poduprtoj muževljevim
publicističim obrtom) i navodnim vizionarskim darom, brzo postaje
'svetionik' (bez Svetlosti) toga tumarajućeg i u lažne proračune
zaglibljenog američkog neoprotestanskog pokreta. Autor je mnogih
popularno-pripovedačkim stilom pisanih dela kojima manjka stručna
upućenost, dela u kojima se nekritički veličaju pojedine
istorijsko-religijske pojave starog protestanizma (poput otvorenog i
zadrtog antisemite i ostrašćenika Martina Lutera) i podstiče verska
netrpeljivost prema drugim veroispovesti, pre svega rimokatoličkoj, dela
u kojima se beskrupulozno plagiraju njoj pogodujući segmenti iz
bogoslovskih studija i spisa. Onako kao što čovek koji puno priča na taj
način skriva svoju unutarnju nesigurnost i neupućenost, tako je i
Helena, kao skriboman, iza gomile duhovnog praznih i patetično obojenih
spisa i jadikovki, skrivala svoju duhovnu nedoslednost i neupućenost u
Istinu, nedostatak unutarnjeg doživljaja Živog Boga.
Ono što nije ostvarila na planu porodično-poslovne afirmacije, što je na
obrazovno-zdravstvenom planu izgubila (napuštanje škole sa 12 godina
zbog slabog zdravlja), brojne porodične tragedije, pokušava da
kompenzuje kroz spisateljsku preduzimljivost i podizanje jednog novog
kulta, novog zavedenog stada. Svoj povređeni ego gladan ugleda i
ostvarenja koja bi je uzdigla iznad gorke svakidašnjice, pokriva plaštom
prividne hrišćanske smernosti i skrušenosti.
Sudbinska prekretnica u njenom životu na tlu američke države Mejn,
desila je se kada je imala 9 godina. O tome ona sama podrobno piše na
početku opisa svoga života: »Dok sam sa svojom sestrom bliznakinjom i
jednom školskom drugaricom prelazila preko jednog trga u Portlandu, neka
devojčica od oko 13 godina, naljutila se zbog neke sitnice i uputila za
nama, preteći da će da nas tuče. Naši roditelji su nas naučili da se
nikad ne svađamo ni sa kim, već da odmah požurimo kući ako nam preti
opasnost da bi nas neko mogao uvrediti i povrediti. Mi smo tako i
postupile, idući što smo brže mogle, ali je devojčica isto tako brzo
išla za nama, noseći u ruci kamen. Okrenula sam se da vidim koliko se
daleko nalazimo od nje, i u tom trenutku ona je bacila kamen koji me je
povredio i ja sam onesvešćena pala na zemlju.«
Mlada Helena je tri sedmice provela ležeći u nesvesti. Kada je se
probudila zaprepastila je se videvši u ogledalu svoje unakaženo lice i
slomljenu nosnu kost. Izgubila je mnogo krvi. U spisu 'Duhovni darovi'
ona naznačuje: »Dve godine nisam mogla disati na nos.« - Svaki poremećaj
u disajnom procesu težak je atak na zdravo funkcionisanje moždanih
ćelija, odnosno pospešuje njihovo odumiranje i intoksinaciju. Nedostatak
kiseonika u njima, kao pri davljenju, povlaći erupciju podsvesnih,
akumuliranih misaonih taloga, time i fantazija. Takva osoba može početi
da sanja na javi, pogotovo ako izgubi zdrav noćni san, kao što je bio
slučaj kod Helene, o čemu ona sama svedoči. Od jednih, metodističkih i
katoličkih slika o paklu Helena bezi u drugi svet slika i fantazija, ...
Od opisane povrede glave počinju teći Helenine noćne 'utvare', odnosno
'bogonadahnuti' sni (videti.: 'Autobiografija', 3. pogl.).
I kod Katarine Sijenske (XIV stoleće), pseudoharismatika koji je strasno
podsticao pogromaške pohode, posle četvorosatne kliničke smrti počinju
teći 'ekstatička viđenja', koji predstavlja samo u religijski kontekst
zavijen podsvesni košmar. Jogiji i fakiri, koji dugim zadržavanjem daha
mogu poremetiti ravnotežu kiselina i baza u telu, te izazvati grčeve i
ukočenost nerava i tela, takođe poznaju tehnike buđenja
duhovno-reproduktivnih energija poznatih kao kundalini snage, te
prisilno otvaranje štitova prema neočišćenim podsvesnim akumulacijama i
prema informacijama iz viših ravni koje se slikovito oblikuju za
trodimenzionalni svet predstava.
Ono što čovek u svoju podsvest i svoju dušu pohrani, to će i iz
podsvesti, kontrolisano ili nekontrolisano (na primer u šoku,
groznici,...) izbijati, odašiljati sebe, modulirati se, ... Ono što je
Helena smatrala da su slike i snovi od Boga dati, bile su samo njene
sanjarije (neurozis anesteta) nad kojima ona nije imala kontrolu. Još je
1847. godine jedan pronicljivi adventistički propovednik pisao Jakovu
Vajtu: »Ja ne mogu prihvatiti vizije sestre Vajt kao da potiču od
božanskog nadahnuča kako mislite ti i ona za njih. /.../ Ja mislim da su
ono što ona i ti smatrate vizijama od Boga samo sanjarije u kojima
njena mašta bez kontrole oživljava stvari koje je najviše zanimaju. No
ne mislim da su njene vizije nesto što bi Satana nadanjivala.« - One
adventističke učitelje koji se nisu pokoravali njenom tumačenju
'Biblije' Vajtova je deklarisala kao »lažne pastire« ('Hrišćanska
iskustva i viđenja', str. 123)
Da bi neki čovek bio podignut za proroka, njegova duša u Nebu mora biti
izabrana i predodređena. Prorok mora i na zemlji proći duhovno
usavršavanje, osposobiti se da izvrši taj sveti zadatak. Da li bi Bog
jednu traumatizonanu i hendikepiranu devojku u pubertetu, koja uz to i
nije znala da ispituje duhove, podigao za 'proroka'? Pa i najvećeg
proroka, Isusa od Nazareta, pozvao je u proročku službu tek u srednjem
životnom dobu, nakon pomazanja i krštenja Duhom. Helena Vajt svakako
nije bila duhovno jača i duhovno pripremljenija od Hrista Božijeg!
U toku svojih 'vizija' Helena je bila u transu: nije bila svesna
spoljašnjeg okruženja. Istinski Božiji prorok, a Isus Nazaren je
najbolji primer za to, nikada ne pada u trans i zanos u kome nezna za
sebe i svoje stanje. Kada kroz proroka Bog govori ili mu otkriva Nebeske
slike, ovaj je svestan i materijalnog i duhovnog okruženja, ne mešajući
niti percepciono isključujući te dve vibracione ravni.
Tokom 'zanosa' i obuzetosti nekom silom, njene telesne oči su bile
otvorene i uprte na neki udaljeni predmet. To najbolje pokazuje njenu
koncetracionu slabost, prenatrpanu podsvest i sanjarski karakter.
Istinski Božji instrument tokom otkroviteljskog prenosa, da bi lakše
primio unutarnje svetlosne impulse koji se oblikuju u jezik mesa i u
trodimenzionalne slike, zatvara svoje oči i otvara svoje duhovne oči (-
onaj ko ne priznaje dušu ovo naravno ne može razumeti!), te ostvaruje
najdublju koncetraciju na svoju nutrinu. Čovek-prorok koji je posvećeni
hram Duha, ne pada u grubi trans, ne napusta svoj duševno-telesni hram, a
ako ga napušta, to pokazuje da ga je obuzela neka druga, onostrana,
manipulativna sila.
Najbolji pokazatelj Helenine lažne harisme je to što u toku obuzetosti
nije uopšte disala, što nije imala zdrav respiracioni tok, čime su
strane snage mogle da manipulisu hipnotički sa njenim moždanim ćelijama i
pohranjenim programima. Duh Sveti, Duh proroštva, Božiji je Dah, i kada
On obuzme i ispuni čoveka-proroka, ovaj upravo tada ima i postiže
najdublje i najharmoničnije disanje. Proroka ili vidioca, metaforično
rečeno, dah može da 'ostavi' tek posle viđenja/prenosa ('Danilo',
10:17), zbog zapanjenosti onim što mu je prezentovano, ali u toku samog
viđenja ili same objave fizički dah nikada ne napušta takvog čoveka, jer
u suprotnom bi značilo da ga Božiji Dah, Božiji Duh, nije ni obuzeo i
ispunio. Svi bi trebalo da znamo: kada nas obuzme disharmonija, masivne
želje ili strah, tada nam se i disanje zaustavlja, postaje plitko i
teško. Jasno je: svako udaljavanje od Boga reflektuje se i na organskom,
telesno-fiziološkom planu, ponajprije na disajni tok. Ko u odsustvu
harmonično disanja dobija 'slike', bez obzira kako one bile obojene,
trebao bi da zna da je to sve produkt ego previranja i neke strane
manipulacije (najčešće duhovno-reproduktivnim energijama, odraz
nekontrolisanog buđenja kundalini energije koja izbija iz korena kičme
kroz kičmenu moždinu u neočišćene moždane stanice, donoseći, odnosno
budeći i privlačeći raznorazne glasove i slike).
Natprirodnu snagu koju je u toku transa Helena Vajt pokazivala, takođe
je pokazatelj nervne prenapregnutosti i zgrčenosti (a gde je nervni grč
tu Duh Harmonije ne teče) i nekontrolisanog buđenja kundalini energije.
U pubertetetskom previranju mlada Helena potpada pod sugestionu famu
propovednika-farmera Viljema Milera, koji je među dokonu i
senzacionalističku ustreptalu masu u državi Mejn stvarao
eshatološko-apokaliptičku paniku, gromopucatelno najavljivao da će Hrist
doći na zemlju 1844. godine. Potpuno oduševljena Milerovim oratorskim
busanjem, zahvačena adventnom psihozom, Helena je počela ubeđivati i
sebe i druge da ovog farmera vode 'anđeli". (Pravo pitanje bi bilo:
čiji, Božiji ili Satanini anđeli?) Posle razočarenja koje je rani
adventistički pokret doživeo, jer njegovi vernici nisu bili uzeti u
Nebo, kako im je Miler najavljivao, u svojoj gorkoj ojađenosti, Helena
dobija svoju prvu 'eksluzivnu viziju', i grčevito se stavlja u odbrani
Milerovih laži i zavaravanja, time i u službi Oca Laži.
Iznoseći svoju prvu 'viziju', koju je dobila u sedamnaestoj godini
života, 'viziju' koja je trebala da donese 'utehu' ojađenim Milerovim
sledbenicima, Helena opisuje tobožnje uzlaženje adventista u Nebeski
Jerusalim, pa saopštava i sledeće: »Do nas zatim dopire Božiji glas koji
zvući kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i čas Isusovog Dolaska.«
('Rani spisi', I deo, 15. str.) Heleni izgleda, kao ni Mileru, ništa ne
znaći to što Hrist kaže da čovek ne može znati dan i čas Njegovog
Slavnog Dolaska (već samo može, ukoliko ostane budan, uočiti znake
poslednjeg vremena), jer taj Dolazak zavisi i od tempa kako se ljudi
budu budili za zakonit zivot, s obzirom da Bog hoće da se svaka duša
spasi i svakome čoveku daje vremena za pokajanje i preumljenje. A ako
čovek ne može znati čas Dolaska, kako ga Hrist onda može čoveku
objaviti?
Zatim mlada Helena iznosi i ovo: »Svi skupa na oblaku uznosimo se sedam
dana do Staklenog mora, gde Isus donosi krune i vlastitom desnicom ih
stavlja na glavu svakog od nas.« (Ibid., I, 17. str.) - Božije Nebo je
duhovno Nebo, a u njemu nema vremena ni dana, pa su priče o nekakvih
'sedam dana putovanja' obične sadukejske, somnambulno-materijalističke
halucinacije. U Nebesko Kraljevstvo fizičko telo nikad ne može ući.
Ulazi samo duhovno telo (jer Duh privlači duh), a fizičko telo se u toku
uzimanja i vaznesenja preobražava i dematerijalizuje, rastače (kao
šećer ili pahuljica u vodi): tako su u Nebesku Otadžbinu ušli i vratili
se Enoh, Mojsije, Ilija, Marija Magdalena, blagoslovena Devica Marija,
blagosloveni Josip ...
I ona je znalac vremena Dolaska i Suda
Pod uticajem nekim komparacija iznetih u 'Barnabinoj poslanici', i pod
preokupacijom važnosti završnog sedmičnog dana, Helena Hristov Dolazak
(koji ona naziva i 'drugi') određuje za vreme nakon što istekne 6.000
godina od stvaranja sveta: »Velika borba između Hrista i Satane, koja
traje već skoro 6.000 godina, uskoro će biti završena« - piše
samouvereno ona u 'Velikoj borbi' (pogl. 32) - A u 'Ranim radovima',
koji najviše razotkrivaju njenu lažnu harismu, iznosi i ovo: »Sud će se
izvršiti tek na završetku sedme hiljade godina.« (52. str.) - Zar se
takvim eksplicitnim i korelativnim formulacijama ne određuje dan
Hristovog Slavnog Dolaska? Da li je Zemlja stara samo 6.000 godina ili
puno, puno više? Da li Hristov Dolazak zavisi od toga kada je svet
stvoren, ili od toga kako se širi Evanđelje Ljubavi i kako se
upotpunjava broj pravednika koji će s Hristom vladati u Zemaljskom
Kraljevstvu Mira?! (Da li su znaci Hristovog Dolaska događaji iz XIX
stoleća ili će oni tek nastupiti i tek nastupaju?) Sud koji ona pominje
odvija se pred Hristov Slavni Dolazak, pre nastupa Hiljadugodišnjeg
Kraljevstva Mira na Novoj Zemlji (‘Otkrivenje’, 5:10). Ne razumevajući
simbolizam patmoske ‘Apokalipse’ Helena uvodi i nekakav 'Treći Hristov
Dolazak' posle zlatne Hiljadugodišnjice!
Da li je na Orionu, u našoj galaksiji, Božiji Presto?
Vajtova Večno Kraljevstvo vidi na Orionu, u sazvežđu Orion. U jednom
'viđenju' iz 1848. godine ona kaže i sledeće: »Tamni, gusti oblaci
gomilaju se udarajući jedan o drugi. Nebo - vazdušni omotač iznad zemlje
- izmače se kao knjiga kad se savije; tamo kroz taj otvoreni prostor
možemo da vidimo Orion odakle dolazi Božiji glas. Kroz taj otvor sići će
i Sveti Grad. Videla sam da se zemaljske sile već pokreću ...« (Ibid.,
I, 41. str.) - Božije Kraljevstvo se ne nalazi ni na nekoj zvezdi
sazvežđa Orion niti u pravcu Oriona, već ponajprije u nama, našoj duši,
slici Neba, i u čistim, eteričnim, svetlotvarnim Nebesima. Kada se za
pravednike kaže da su uzdignuti u Nebo, to ponajprije znači da su
vibraciju svoje duše uzdigli do Nebeske Finoće, da su našli Kraljevstvo
Istine u sebi.
Slab znalac astronomije, ali vešt prevarant
U svojim 'vizijama' Helena dotiče i astronomiju, koja je tada bila tek u
povoju. Da bi oduševila i zadobila pomorskog kapetana Josipa Bejtsa
(koji je se amaterski bavio astronomijom) na konferenciji adventista u
Topshamu 1846. godine, ona ga zavarava tobožnjim viđenjem planeta
Sunčevog sistema: Ona opisuje Jupiter navodeći da vidi 4 satelita (a
danas su poznata 18 veća satelita Jupitera), Saturn pak vidi sa 7
satelita, a današnja astronomija poznaje 10 njegovih većih satelita. Po
ovim prezentovanim podacima možemo videti koji duh je Helenu vodio i
koliko je ona bila 'ozbiljan' videlac.
Saturn, kome drevna astronomija posvećuje subotu (do čijeg kulta
adventisti slepo drže ne videći da je ona u službi nedeljnog okupljanja
vernih) je nenastanjena planeta, u plinovitom stanju. Međutim Helena na
njemu vidi ljude: »Stanovnici su visoki, veličanstveni ljudi, toliko
drukčiji od stanovnika naše Zemlje« - prenosi Helenine reči gospođa
Trajsdel (koja je bila svedok Helenine 'vizionarske' zadubljenosti) u
svome pismu-svedočanstvu od 27. januara 1891. godine.
U Helenino vreme astronomija je poznavala samo sedam Saturnovih
satelita. Da je od Boga došlo dato viđenje, Duh Istine bih joj rekao
stvarno stanje na tom planu, i time bi se ona ovedočila kao Božiji
prorok pred budućim generacijama, kojima su mnoge informacije
zahvaljujući napretku nauke puno dostupnije nego što je to bio slučaj sa
žiteljima u XIX stoleću. - U 'Ranim radovima' Helena prenosi: »... Bila
sam preneta na jednu planetu koja ima sedam pratilaca sličnih Mesecu.
Tamo sam videla dobrog, hiljadama godina starog Enoha koji je preobražen
uzet u nebo.« (I, 40 str.) - Planetu Sunčevog sistema na kojoj je
vazneti patrijarh Enoh 'došao u posetu', Helena eksplicitno ne imenuje,
ali je potpuno jasno da misli na Saturn, jer u to vreme nije se ni
pretpostavljalo da druge zvezde i sazvežđa mogu imati planete. Posto na
Saturnu nema nikakvih ljudi, to je jasno da Enoh, koji je se vazneo u
duhovno Kraljevstvo, nikakvim materijalnim žiteljima, ljudima na Saturnu
nije mogao doći u posetu! (Saturn, kao i većinu drugih planeta
različite vibracije naseljavaju i mogu naseljavati samo duše.)
Onaj ko ne poznaje zemaljsko, a govoti o Nebeskom, time pokazuje da nema
Hristov um već samo da se nadima svojim ograničenim ljudskim umom. Za
antičkog mudraca i astronoma Talesa stoji kod Diogena Laertijea priča.
Jednom ga je neka stara žena izvela iz kuće da bi posmatrao i proučavao
zvezde. No on je se strovalio u neki jarak, i stao da viče. Na to mu je
ona žena dobacila: »Pa ti, Talesu, nisi u stanju da vidiš ono što ti je
pod nogama, a kako misliš da ćeš znati sve o nebu?«
Da li se čovek i životinja mogu reproduktivno pariti?
Helena Vajt, koja je posedovala farmu od 40 hektara i imala nekoliko
sluškinja, nije iznosila samo stvari koje su bile u dubokoj koliziji s
astronomijom, već i sa biologijom, odnosno genetikom. Naime, u delu
'Duhovni darovi' ona piše da je se nekadašnja ljudska pokvarenost
ogledala i u tome što je se čovek pario i sa životinjama, i pre i posle
Potopa, a iz tih opštenja nastale su čudnovate rase ljudi (vol. 3, p. 64
i 75) kao na primer afrički Bušmani. Danas je jasno da reproduktivno
parenje između čoveka i životinje, i zbog različitog broja hromozoma u
reproduktivnim ćelijama, nije izvodljivo.
Da li je nedelja ‘žig Zveri’ ili saborni hrišćanski dan?
Da bi sa svojim istomišljenicima našla izgovor za formiranje nove verske
grupacije, Helena počinje sa pričom kako je celo hrišćanstvo u zabludi
što slavi nedelju, dan Sunca Pravednosti, kako je navodno istinski
Gospodnji dan subota, dan Saturna. Za nju (Ellen Gould White, čije ime
po latinskoj numeričkoj transliteraciji stoji pod brojem 666) nedelja je
'žig Zveri', no ni iz jednog naziva za nedelju ne nalazi broj Zveri -
666. Po njenim kvaziznalačkim tumačenjima Zakona da se nazreti da je
možda pred Bogom veći greh ne svetkovati subotu nego ubiti drugog
čoveka. Gledajući i samu Bibliju, Kajin nije dobio žig propasti zato što
je kršio sabat (koja je itekako važna Božija zapovest), već zapovest
'Ne ubij!', zato što je se pokazao kao prvi bratoubica.
Zašto Dan pomirenja 1844. godine
nije mogao pasti 22. oktobra?
Puno prostora u svojim spisima i plagijatima Vajtova posvećuje
‘misteriji’ Dana pomirenja iz 1844. godine. Pogledajmo šta se o Jom
kippur-u u Bibliji kaže: »U sedmom mesecu, deseti dan toga meseca,
postite i ne obavljajte nikakva posla: ni domorodac ni stranac koji među
vama boravi. Jer toga dana nad vama se ima izvršiti obred pomirenja da
se očistite od svih svojih greha te da pred Jehovom budete čisti. Neka
je to za vas subotnji počinak kad postite. Trajan je to zakon. Neka
obred pomirenja obavi onaj sveštenik koji bude pomazan i posvećen za
vršenje svešteničke službe namesto svoga oca. Neka se obuče u posvećeno
laneno ruho; on neka obavi obred pomirenja za posvećeno Svetište, za
Šator Sastanka i za žrtvenik. Zatim neka izvrši obred pomirenja nad
sveštenicima i nad svim narodom zajednice. Tako neka to bude za vas
trajan zakon; jednom na godinu neka se nad Izraelcima obavi obred
pomirenja za sve njihove grehe.« (‘Levitska’, 16:29-34). - A šta sama
Vajtova u 'Velikoj borbi' kaže o Jom kippur-u: »Po starozavetnoj službi
veliki Dan očišćenja, ili čišćenja svetinje bilo je desetoga dana
sedmoga jevrejskoga meseca (‘Levitska’, 16:29-34). Kada je sveštenički
poglavar obavio čišćenje za ceo Izrael i tako iz Svetinje uklonio
njihove grehe, izašao napolje i blagoslovio narod. Tako se verovalo da
će Hrist, naš Poglavar sveštenički doći da očisti Zemlju uništenjem
greha i grešnika i da će svome narodu dati besmrtnost. Deseti dan
sedmoga meseca - vreme očišćenja svetinje i veliki Dan očišćenja, koji
je 1844. godine padao 22. oktobra smatrao se danom Hristovog ponovnog
dolaska. To je bilo u skladu sa već iznesenim dokazima da će se 2.300
dana navršiti u jesen.« (Pogl. 22)
Dakle 'Božija proročica' Helena Vajt je 'videla' da je Jom kippur 1844.
godine pao 22. oktobra. - Kada pada Jom kippur? Vrlo jasno: desetog dana
sedmoga jevrejskog meseca. Sedmi jevrejski mesec je Tišri
(septembar-oktobar), i ima 30 dana. Dok je po građanskom računanju
vremena Nova godina padala u mesecu Tišri, po starom verskom računanju
to je bio Nisan (mart-april). Helena Vajt i njeni zavedeni sledbenici
tvrdokorno tvrde da je 1844. godine jevrejski praznik Dan pomirenja pao
22. 10 (oktobra); rabinski kalendar jasno pokazuje da je pao 23. 09.
(septembra), dakle 29. dana ranije. Ni po rabinskom ni po karaitskom
kalendaru Dan pomirenja ne može toliko kasno pasti: 22. oktobra!
Nova godina – Roš hašana, 5605. godina po jevrejskom kalendaru, 1844.
godine je pala u veče 14/15. 09., u subotu. Jom kippur dolazi deset dana
kasnije: u ponedeljak 23. 9. Po nekim karaitskim strujama (- karaiti su
inače raštrkana sekta u judaizmu) Nova godina je počela 12. 09, a po
drugima je to bilo 14. 09., dakle kao i u rabinskom judaizmu; odstupanje
je neznatno. Treba znati da je u judaizmu godina lunarna, ne solarna, i
da se početak meseca računa prema mladom Mesecu, odnosno menama Meseca.
- Ako je Nova godina pala 14. 09., a Dan očišćenja se slavio posle
deset dana, da li je taj praznik onda sa našeg devetog meseca mogao da
pređe na kraj desetog?!
Do 'značajnog' datuma 22.10. 1844. prvi je inače došao Samuel L. Snow
(koji se kasnije proglasio prorokom Ilijom i istupio iz adventisticke
zajednice), a Vajtova je dobila 'viziju' kojom je potvrdila 'značaj' tog
datuma.
Po Heleninoj suludoj viziji, od Dana pomirenja, koji je po njoj pao
(1844. godine.), kao što rekosmo, pao 22. 10, Satana je stupio uz
Božiji Presto, a vrata milosti, su se zatvorila. No ako je Dan pomirenja
pao 23. 09., kao što je pao, to je se i ona od 23. 9. do 22. 10. 1844.
celih 29. dana molila prema Prestolu na kome je navodno bio Satana.
Naime, prema Heleninim ‘Ranim spisima’, u poglavlju ‘Svršetak 2.300
dana’, govori se kako je Isus na Dan pomirenja te 1844. godine napustio
Presto i ušao u Svetinju nad Svetinjama Neba, a kod Prestola je se
pojavio Satana, i svi, ponajprije ‘nemarna množina’, koji su se molili
posle Dana pomirenja prema Prestolu molili su se u stvari Satani:
»Okrenula sam se da pogledam prema grupi koja se još uvek klanjala pred
prestolom; oni nisu znali da ga je Isus napustio. Satana se pretvarao da
je na prestolu, pokušavajući da nastavi Božiji posao. Videla sam ih
kako gledaju prema prestolu i mole ‘Oče, daj nam svog Duha.’ Satana bi
onda dunuo na njih bezbožnu moć; u njoj je bilo svetla i puno sile, ali
ne slatke ljubavi, radosti i mira. Satanin cilj je bio da ih održi
obmanutim i da zavede i obmane Božiju decu.«
Helena ne zna da u Nebo ništa nečisto ne može ući, pa ponajmanje Satana,
Otac Laži. I ona ne zna da presto Božiji nije izvan Nebeske Svetinje,
već upravo u Svetinji, koja je i Hram i Palata, jer Gospod je sa Sinom i
Prvosveštenik i Kralj Neba. Čak i da se simbolično predstavi Satanin
pristup Prestolu Božijem, taj simbolizam je po mnogo čemu neosnovan,
bizaran i banalan, bogohulan.
Izigravajući Božijeg videoca Helena Vajt piše: »Videla sam da je Isus
zatvorio vrata Svetinje i niko ih ne može otvoriti, a otvorio vrata
Svetinje nad Svetinjama, i niko ih ne može zatvoriti.« (‘Iskustva i
viđenja’, 42. strana orig.) - Da li je baš tako...?
Hrist kaže nadgledniku Bratstva u Filadelfiji: »Ovo govori Sveti,
Istiniti, koji ima Davidov Ključ, koji otvara i niko ne zatvara, i koji
zatvara, a niko ne otvara.« ('Otkrivenje’, 3:7) - Šta je svetima životom
otvoreno Hristovom Žrtvom i Duhom? Dakako Nebo: »Potom videh, i gle, na
Nebu o t v o r e n a Vrata ...« (4:1) – »... Imamo pouzdanje da ulazimo
u Svetinju Krvlju Isusa, Koji nam je o t v o r i o novi i živi put kroz
Zavesu, ...« (‘Jevrejima’, 10:19-20) - Sveti Jedan kaže: »... Imam
Ključeve od Smrti i od Hada.« (‘Otkrivenje’, 1:18) Ključeve koji
otvaraju i zatvaraju. - Slikovitim jezikom rečeno, Hrist Svoj ključ daje
Anđelu Bezdana da otvori Ždrelo Bezdana: »... I dade joj se Ključ od
Ždrela Bezdana.« (9:1)- Jednom svom Arhanđelu Hrist daje ključeve da
zaključa duhove svezane u Bezdanu Hada: »I videh Anđela kako silazi sa
Neba, koji je imao Ključ od Bezdana ...« (20:1) - Dakle, Hristova Vlast
je ta koja otvara Bezdan i Had, dopušta da iz njega izađe zlo, i
Hristova Vlast zatvara i zaključava zločince u tami Hada, Bezdana i
Tartara, Druge Smrti. I Hristova Vlast je ta koja pravednima otvara
vrata Neba i Kraljevstva Duha, i zatvara ta vrata za one mlake.
Spiritistički instrument
U svojim brojnim knjigama Helena Vajt je puno pisala i o spiritizmu koji
je u njeno vreme bujao u Americi,a koji se i u biblijskim spisima
osuđuje: »Reknu li vam: ‘Duhove pitajte i vrače koji šapću i mrmljaju’ -
dakako, narod mora pitati svoje ‘bogove’ i za žive u mrtvih se
raspitivati! - Uza Zakon! Uza svedočanstvo! Ko ne rekne tako, zoru neće
dočekati.« (‘Isaija’, 8:19-20) - Videći pred sobom samo eksplicitni
salonski spiritizam, Vajtova nije bila svesna da je i sama spiritistički
medijum, instrument kako demona tako i duša vezanih za zemaljsko.
Naravno kao sadukej ona nije priznavala onostrano postojanje duše već je
sve spiritističke fenomene 'tumačila' kao upliv demona.
Osoba koja pada u trans neznajući za sebe očigledno je spiritistički
instrument. Ona je i sama govorila da je dobila tokom života 200 tobože
od Boga inspirisanih snova i vizija; čitajući njene knjige stiče se
utisak da ih je bilo mnogo, mnogo više. U biti, sve te njene noćne i
dnevne utvare u biti su manipulativni izraz onostranih negativnih snaga.
U jednom pismu svom sinu, koje je napisala 12. 09. 1881. godine, Vajtova
prenosi kako joj je se u 'inspirisanom snu javio upokojeni muž Džems
Vajt (umro 06. 08. 1881. godine), koga ovde naziva 'otac', čime sama
sebe negira da duše mrtvih ne nadživljavaju smrt tela. Vajtova razgovara
sa svojim mrtvim mužem, a on je autoritetno 'savetuje' kao da je u
pitanju neki anđeo ili sam Bog, te se jada kako je se zbog obaveze prema
braći iscrpljivao sve do smrti. Vajtova sa svojim mrtvim mužem sklapa
savez da uvek ostane uz nju i sa njom radi; nije li to savez sa smrću i
sa svetom mrtvih?! Zar čovek koji živi u Bogu želi da radi uz nadahnuće
mrtvaca?! Da li je Vajtovoj Gospod govorio kroz upokojenog muža? Ne
pokazuje li takvo ophođenje Vajtovu kao duhovnog mrtvaca koji
znatiželjno prima inspiraciju od duša sužene svesti koje deluju iz
onostranog, iz svetova senki?!
Pogledajmo i sam tekst pisma napisanog ispod pera Vajtove koja nije bila
voljna da ode na predstojeći sastanak adventističke ‘Generalne
konferencije’: »Prošlo je nekoliko dana nakon što sam molila Gospoda da
mi otkrije koje su moje obaveze. Tokom noći sanjala sam da upravljam
kočijama i sedim sa desne strane. Otac je bio u kočijama, sedeo je sa
moje leve strane. Bio je veoma bled, ali staložen i miran. 'Zašto sam
oče,' uzviknula sam, 'tako srećna da budeš pored mene još jednom!
Osećala sam se kao da je deo mene preminuo. Oče, videla sam da si umro;
videla sam te sahranjenog. Da li mi se Gospod smilovao i dopustio da se
ponovo vratiš meni i da radimo zajedno kao što smo imali običaj?' - On
me pogledao veoma tužno. Rekao je, 'Gospod zna šta je najbolje za tebe i
za mene. Veoma sam voleo ono što sam radio. Pogrešili smo. Odgovarali
smo na hitne pozive naše braće da prisustvujemo važnim sastancima. Nismo
imali srca da odbijemo. Ti sastanci su nas oboje zamorili i više nego
što smo bili svesni. Naša dobra braća su bila zadovoljna, ali nisu
razumela da smo na tim sastancima preuzeli na sebe veće breme nego što u
našim godinama možemo da ponesemo. Oni nikada neće znati kako je taj
dugotrajni napor uticao na nas. Da je hteo, Bog bi ih naterao da ponesu
taj teret koji smo mi nosili godinama. Bili smo veoma snažni, ali
neprekidno opterećeni, a naša braća su pogrešno procenila naše motive i
ne shvatajući oslabila dela naših srca.’ - Počinila sam greške od kojih
je najveća bila što sam dozvolila svojoj naklonosti Božijim ljudima da
me vodi da preuzmem na sebe obaveze koje su drugi trebali da nose. -
'Sada ćeš, Helena, dobijati pozive kao i ranije, sa molbama da
prisustvuješ važnim sastancima, kao što je bilo u prošlosti. Ali
prepusti te brige Bogu i ne odgovaraj na najvažnije pozive. Tvoj život
visi kao o koncu. Moraš se odmarati u miru, oslobođena svih uzbuđenja i
svih neprijatnih briga. Godinama smo bili u stanju da radimo veliki
posao uz pomoć naših pera, o temama koje su ljudima potrebne i koje smo
rasvetlili i umeli da im predstavimo, što drugi nisu mogli.’ - Pogledao
me je molećivo i rekao, 'Ti nećeš biti nemarna prema ovim opomenama, zar
ne, Helen? Naš narod nikada neće znati u kojim smo se slabostima mi
trudili da mu služimo jer su naši životi bili utkani u neprestani rad,
ali Bog zna sve to. Ja žalim što sam se toliko udubljivao i bespotrebno
trudio u mnogim okolnostima, ne obraćajući pažnju na zakonitosti života i
zdravlja. Gospod nije zahtevao od nas da podnosimo tako velike brige, a
mnoga naša braća tako malo. Mogli smo da odemo na obalu Pacifika još
ranije, i da svoje vreme i snagu posvetimo pisanju. Da li ćeš to sada
uraditi? Da li ćeš, kako ti se snaga bude vraćala, uzeti pero i napisati
ove stvari koje smo dugo planirali, i prestati da žuriš? Postoji
ozbiljno pitanje koje je ljudima potrebno rasvetliti. Neka to bude tvoj
prvi posao. Moraćeš donekle da se obraćaš ljudima, ali izbegavaj obaveze
koje su nas nekada mučile.’ – ‘Dakle, Džejms’, rekla sam, 'ti ćeš
ostati sa mnom sada i radićemo zajedno zauvek.' - On je rekao: 'Ostao
sam u Batl Kriku previše. Trebalo je da odem u Kaliforniju pre više od
godinu dana. Ali sam želeo da pomognem rad i organizacije u Batl Kriku.
Pogrešio sam. Tvoje srce je nežno. Ti ćeš biti sklona da ponoviš iste
greške koje sam i ja činio. Tvoj život može biti koristan Božijem cilju.
O, te dragocene stvari koje koje mi je Gospod dao da iznesem pred
ljude, dragoceni dragulji svetlosti!’ - Tada sam se probudila. Ali je
taj san izgledao tako stvaran. Sada možeš videti i razumeti zašto ja ne
osećam obavezu da idem u Batl Krik sa ciljem da preuzmem obavaze na
Generalnoj Konferenciji. Nemam obavezu da budem na Generalnoj
Konferenciji. Gospod mi ne dozvoljava. To je dovoljno.» (Arthur White:
Ellen G. White, The Retirement Years, p. 161-162)
I Helena Vajt i njen muž Džejms/Jakov Vajt tvrdili su da Helenini spisi i
izvori misli ne proizilaze iz prethodnog proučavanja ili studija, već
da su nošeni Duhom. Helen iznosi: »Neki su spremni da ispituju: ko je
govorio sestri Vajt ove stvari? Čak su i meni postavili to pitanje: - Da
li ti je neko rekao te stvari? Mogla bih da im odgovorim: Da; da, anđeo
Božji mi je govorio … Ali …za svagda, neću da obezvrednjujem
svedočanstva koja mi je Bog dao, objašnjenjima koja bi zadovoljila te
plitke umove, već ću se odnositi prema takvim pitanjima kao prema huli
na Duha Božjeg.« (‘Svedočanstva’, 3. tom, 314-315 str. iz 1873.) – Te:
»Ja sam samo instrument u rukama Gospodnjim i radim posao koji je on
postavio pred mene. Uputstva koja dajem pismeno ili usmeno su izraz
svetlosti koju mi Bog daje. Trudila sam se da pred vas stavim načela
koja mi Duh Gospodnji već godinama utiskuje u srce i um.«
(‘Svedočanstva’, 5. tom, 691. str. iz 1889.) - Dobro je poznato da je
Vajtova kao jedan od utemeljivača Seventh-day Adventism, kao autor oko
100.000 stranica teksta, kao vlasnik kućne biblioteke od oko 2.000
knjiga, bila i veliki plagijator, selektivni prepisivač tuđih dela i
misli. Plagijatorske manire Vajtove upravo su najbolje otkrili sami
adventisti, odnosno pojedinci iz adventističkih redova kojima je Bog
pomogao da se otrezne. Tako je adventistički pastor Walter T. Rea
početkom osamdesetih godina prošlog stoleća otkrio i pokazao mnogo toga
što je Vajtova spisateljski preuzela i ukrala od drugih autora i
istraživača. I ono što je tvrdila da joj je kao dato izravno od Boga
preuzela je od drugih, što sve pokazuje njenu duševnu prljavštinu i laž u
kojoj je živela. Časniji spisateljski pristup od osobe koja je imala
samo tri razreda osnovne škole, kojoj je nedostajalo poznavanje
komparativne teologije i biblijskih jezika, čije radove, pa i one date
'od Boga' su leksički i stilski sređivale i obrađivale pre publikovanja
njene sekretarice (Dejvis, Robinson, Vajt, Bolton), te urednici
adventističkih književnih odbora, možda i nije trebalo očekivati.
Božije ‘inspiracije’ ili grubi plagijati
Od 1982. do 1990. godine Generalna Konferencija Adventista sedmog dana
realizovala je The Desire of Ages project koji je vodio Dr. Fred
Veltman (Chairman of the Religion Department of Pacific Union College),
ne bi li proverila ove tvrdnje, prevashodno na primeru knjige 'Čežnja
vekova' koja se smatrala najautentičnijim spisom Ellen White. Rezultati
su zvanično objavljeni u propovedničkom časopisu 'Ministry' (mesec:
10-12, 1990. god.): »Našli smo 10 knjiga iz koji je E. White izvukla 10
ili više bukvalnih paralela po poglavlju ‘Čežnje vekova’. The Life of
Christ (William Hanna) vodi sa 321 izvornih paralela. Night Scenes of
the Bible i Walks and Homes of Jesus (Daniel March) je drugi sa 129
paralelnih rečenica.« – Zatim se nabrajaju i drugi ‘manji’ izvori iz
kojih je Vajtova svesno crpela bez navođenja bibliografskih podataka
svojih izvora. Veltmanov izveštaj potencira: »Moram da priznam na samom
početku, da se po mojoj proceni suočavamo sa veoma ozbiljnim problemom
literarne zavisnosti (prepisivanja) Helen Vajt. To ruši temelje njenog
poštenja, njenog integriteta i poverenja u nju.« - I zaključak je vrlo
poražavajući po Helenine poklonike: »... U knjizi o Hristovom životu,
koju je pisala H. G. Vajt, nemoguće je prepoznati barem jednu zasebnu
ili originalnu ideju koja bi bila lično njena.«
Gore pomenuti vrsni znalac adventizma - Walter Rea, koji je 36 godina
propovednički i spisateljski delovao u Adventističkoj crkvi (te napisao 3
toma biblijskih biografija koristeći prevashodno spise Ellen White), na
primeru ‘Velike borbe’ pokazao je da ‘Velika borba’ iz 1876. god.
sadrži skoro doslovan prepis iz knjige ‘Istorija Protestanizma’
(zapisana 1876. g.) od J. A. Vajlija.
Posle uvida u Walterove spise, starešina i predavač Robert K. Sanders,
posle 37 godina provedenih adventizmu odlučio je da ga napusti.
D. M. Canright koji je 28 godina bio adventista i dugogodišnji pastor,
savremenik i saradnik porodice Vajt, još 1919. god. u svojoj knjizi Life
of Mrs. E.G. White Her Claims Refuted razotkrio je mnoge plagijate
Vajtove, njene laži, zablude i pseudo-harismatičnost.
Godine 1919., 7. i 8. meseca, četiri godine nakon smrti Vajtove, u
prostorijama glavne adventističke crkve Takoma Parku u Vašingtonu, na
Biblijskoj Konferenciji okupili su se vodeći ljudi iz adventističke
crkve (učenjaci, teolozi, izdavači), preko pedeset njih, na čelu sa
Arthur G. Daniells-om, presednikom Generalne Konferencije, kako bi
doneli svima prihvatljivu odluku o neospornosti propovedanja i učenja
Helene Vajt. Kada je se 30. 07. i 01. 08. razmatralo pitanje Helene Vajt
kao ‘Duha proroštva’, iako je to traženo od njih, adventističke vođe
čak 11 puta su izbegli da se izjasne, što pokazuje njihovu očiglednu
sumnju. Posebno podozrivo su se odnosili prema Heleninim
‘Svedočanstvima’, no s druge strane bojali su se da otvoreno
diskreditujući ih i sami izgube poverenje pastve, time i vlastitu moć
nad njom. Jer ako priznaju, kao što su verovali, da Vajtova nije bila
verbalno inspirisana od Duha Istine, kako bi onda mogli da zadrže
poverenje adventističkog naroda?! Uz to slutili su da ako puste da se
nekritički veliča Helenino delo i opus, kad se jednom otkrije istina,
cela adventistička crkva će doći u krizu i pred rasulo.
Rukovodstvo nije donelo nikakvu odluku o Vajtovoj, ali je Predsedavajući
Konferencije A. G. Daniells odlučio je da se zapisnik sa ove
konferencije iz 1919. g. ‘zapečati’, odnosno sakrije od oči javnosti za
narednih pedeset godina.
Svi koji hoće da vidu mogu videti koliko je Vajtova bila 'originalan' i
'inspirisan' mislilac i spisatelj, koliko je zapravo bila zavisna od
drugih autora, a to ukazuje i na njenu silnu duhovnu zavisnost,
zavisnost od duša mrtvih koje su je inspirisale, vodile i održavale
lažnoj pobožnosti, dok je njeno srce bilo duboko uz Oca Laži, Satanu.
Rasulo koje danas vlada u adventističkoj crkvi jasna je posledica
građenja na laži. Nažalost, mnogi među adventistima pogrešno veruju da
se adventizam kao 'reformisan' može spasiti. No laž se ne može
reformisati, ona se mora potpuno odbaciti. I ko hoće da ide napred na
Hristovom putu on mora u potpunosti da odbaci adventizam kao
veroispovest; Helenu Vajt i njene plagijate i izmišljotine još više, ...
Jer ne učini li to, biće vođeni u Propast od mračnih snaga koje su i
Vajtovu vodile i zavodile.
|
|
| Calendar |
| « April 2024 » | | Su | Mo | Tu | We | Th | Fr | Sa | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | | 28 | 29 | 30 |
|
|
|
