Wednesday
2018-09-26
1:31 AM
Welcome Guest
RSS
 
My site
Main Registration Login
ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ »
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 37

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава пета
 
Беседа на Гори: блаженства, о достојанству Апостола,
о Закону старозаветном и Заповестима Христовим
 
1. А кад он видје народ многи, попе се на гору.
На гору се пење како би нас научио да ништа не чинимо ради показивања пред људима. Будући да је намеравао да поучи народ, показује нам како треба да се удаљимо од многољудне вреве када учимо друге.
 
И сједе и приступише му ученици његови.
 
Народ Му прилази ради чуда, а ученици ради поука. После чудесних исцелења тела, Он лечи и душе, како бисмо научили да је он Творац и душа и тела. [1]
 
2. И отворивши уста своја.
 
Зашто еванђелиста каже: „Отворивши уста своја“? Зар ове речи нису сувишне? Нису, јер је Он учио и не отварајући уста. Како је то чинио? Својим животом и чудесима.[2] А сада је отворио Своја уста и учаше их говорећи.
 
Није учио само ученике већ и народ. Почео је с блаженствима, као што је и Давид своје псалме започео с блаженством. [3]
 
3. Блажени сиромашни[4] духом, јер је њихово Царство небеско.
 
На почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости, Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати бог, „сиромашни духом“су они који су скрушени у души.
 
4. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.
 
„Блажени су који плачу“ због својих грехова, а не због ствари овога света. „Који плачу“ непрестано, а не повремено, и то не само због својих властитих грехова већ и због грехова својих ближњих. „Јер ће се утешити“ и у овоме животу, јер се онај који плаче због својих грехова духовно радује, а још више у будућем.
 
5. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.
 
Неки под „земљом“ разумеју духовну земљу, то јест, небо. Али, треба ра-зумети и ову земљу. Пошто кротке обично сматрају за презрене и убоге људе, то Спаситељ каже да управо они имају све. А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи безосећајни и равнодушни, већ они који умеју да се разгневе, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно. [5]
 
6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
 
Желећи да говори о милостињи, прво показује да човек мора да задобије праведност, како не би давао милостињу од онога што је стекао крађом и преваром. Праведност треба са усрђем тражити, јер такви су „гладни и жедни правде“. Иако се користољупци хвале да су богати и сити, Исус каже да ће се праведници још у овоме животу наситити јер имају непропадљиво богатство.
 
7. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Милосрђе се не указује само новцем и стварима, већ и речју, а ако баш ништа немаш, онда сузама саосећања. Милостиве ће помиловати и људи у овоме животу, јер ономе који је јуче био милостив, данас ће и самом затребати помоћ и сви ће према њему бити милостиви, док ће га Бог још више помиловати (у будућем веку).
 
8. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.
 
Много је оних који нису похлепни, и још дају милостињу, а опет живе у блуду и свакој нечистоти. Зато нам Христос заповеда да уз друге врлине треба да будемо чисти и целомудрени,[6] и то не само у телу него и у срцу,[7] јер нико без светости и целомудрија неће видети Бога. Као што само на чистом огледалу можемо да видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо.
 
9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати.
 
„Миротворци“ нису само они који живе у миру с другима, него и они који мире посвађане. „Миротворци“ су и они који својим учењем обраћају непријатеље Божје. А назваће се синови Божји, јер је нас јединородни (Син Божји) помирио с Богом. [8]
 
10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
 
Прогоне не само мученике, већ и многе друге, зато што помажу невољнима и уопште због сваке врлине, а свака врлина и јесте „правда“. Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.
 
11. Блажени сте када вас срамоте и успрогоне.
 
Најзад, Господ говори Својим апостолима, показујући, да је учитељима на првом месту својствено да буду срамоћени.
 
И лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.
 
Није, дакле, блажен сваки који подноси срамоту, већ онај кога срамоте ради Христа, и то лажући. У противном случају, такав је заиста јадан и бедан, јер многе саблажњава.
 
12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.
 
Господ није говорио о „великој плати“ за друге врлине, а овде говори о њој, показујући тиме да је трпљење увреда велики и тежак подвиг, јер су многи сами себи одузели живот (не могући да га претрпе).[9] Чак се и Јов, који је издржао сва друга искушења, нашао на муци када су га пријатељи вређали како он, тобож, страда због грехова.
 
Јер су тако прогонили и пророке прије вас.
 
Да апостоли не би помислили да их прогоне због учења које је противно Богу, Он их теши говорећи: „Чак су и пророке пре вас прогањали због врлине, зато у њиховом страдању имате утеху.“
 
13. Ви сте со земљи.
 
„Пророци су били послани само једном народу (Јеврејима), а ви сте со целој земљи, со која крепи слабе учењем и прекорима, да се у њима не би стално легли црви (то јест, страсне помисли). Имајући то у виду, не одустајте од својих оштрих прекора, макар вас мрзели и гонили.“ Зато каже:
 
Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.
 
Ако учитељ „обљутави“, то јест, престане да опомиње и прекорава, те постане сувише благ и попустљив, „чиме ће се осолити“ душе? Ко ће их исправити? Таквог учитеља тада лишавају његове дужности и он бива „погажен“, то јест, презрен.
 
14. Ви сте свјетлост свијету.
 
Прво „со“, а затим „светлост“, јер светлост изобличава тајна дела. Светлост је та која све обелодањује. Апостоли су просветили не само један народ, већ читав свет.
 
Не може се град сакрити кад на гори стоји.
 
Господ их учи да буду ревносни и строгог живота, јер ће сви гледати на њих. „Немојте мислити“, каже Он, „да ћете се сакрити у неки ћошак, него ће на вас јавно гледати и посматрати вас.“ Стога гледајте да живите врлински и непорочно, да не бисте постали саблазан за друге.
 
Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући:
 
„Ја сам“, каже Христос, „у вама запалио неугасиву светлост благодати. На вама је да се ревносно потрудите да и другима засија светлост вашега живота.“ Стога им говори:
 
Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима:
 
Није им рекао: „Показујте врлину пред људима“, јер то није добро, већ нека она сама светли, тако да ће вам се чак и ваши непријатељи дивити и прослављаће, не вас, већ Оца вашега. Када чинимо добро, то смо дужни да чинимо ради славе Божје, а не ради своје славе.
 
17. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем, него да испуним.
 
Будући да је дошао да постави нове законе, Христос није желео да Јевреји помисле како се Он противи Богу. Стога, да би отклонио сумње које су многе смућивале, говори им: „Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним.“ Како га је испунио? Прво, испунио је све што су пророци о Њему прорекли, и зато еванђелиста често говори: „Да се испуни што је речено преко пророка…“ Такође је испунио све законске одредбе, „јер Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим.“[10] И на други начин је испунио, односно допунио Закон, јер оно што је Закон само зацртао, Христос је довршио. Закон каже: „Не убиј!“, а Христос: „Не гневи се ни за што.“ Тако и сликар не уништава своју скицу, већ је допуњује и довршава.
 
18. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона, док се све не збуде.
 
Овде показује да свет пролази и мења се. Дакле, док постоји свет, неће нестати ни најмањег словца из Закона. Неки кажу да словце и црта[11] означавају десет Божјих заповести, а други да представљају крст, при чему је словце усправни, а црта попречни крак. Христос је, дакле, рекао да ће се испунити све што је било речено о крсту.
 
19. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести, и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме:
 
„Најмање заповести“ су оне које нам је Сам намеравао предати, а не оне из Мојсејевог Закона. Назива их „најмањим“ због смирења, да би и ти научио да смирено поучаваш друге. „Назваће се најмањи у Царству Небескоме“, дакле, при Васкрсењу ће се наћи последњи и биће бачен у пакао. Такав никако неће ући у Царство Небеско. Под „царством“ разуми Васкрсење.
 
А ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском:
 
Прво каже „изврши“, а затим „научи“; јер како могу да водим друге путем којим сам нисам прошао? Осим тога, ако извршавам заповести, а не учим друге, немам такву награду, него ћу још и бити кажњен ако због зависти или немара не учим друге.
 
20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско:
 
Под „правдом“ подразумева сваку врлину, као што је речено за Јова да „беше праведан и непорочан“.[12] Задрхти од страха, човече, када схватиш колико се много тражи од нас. Затим нас учи како да наша правда буде већа од правде књижевника и фарисеја, те набраја врлине.
 
21. Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду:
 
Христос не спомиње ко је ово казао,[13] јер, да је рекао: „Ово је заповедио старима мој Отац, а Ја вама кажем…“ изгледало би да Он установљује законе противећи се Оцу. А да је, опет, рекао: „Ја сам казао старима“, то би људи тешко прихватили. Зато говори неодређено: „Казано је старима“, показујући тиме да је Закон застарео. А пошто је застарео и треба да буде укинут, ми смо дужни да га оставимо и окренемо се новим заповестима.
 
22. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога (ни за што), бити крив суду.
 
Када су прорицали, пророци су говорили: „Тако говори Господ“, а Христос вели: „Ја вам кажем“, показујући тиме ауторитет Свога божанства. Пророци су били слуге, док је Он Син Божји који има све што има и Отац. Онај „који се гневи на брата свога ни за што“ биће осуђен; ако се пак неко гневи с разлогом и ради поуке или из духовне ревности, тај неће бити осуђен. Чак се и Павле разгневио на Елиму врачара, а касније и на првосвештеника (Ананију), али не без разлога, већ из ревности.[14] Али, када се гневимо због новца или славе, тада се гневимо „ни за што“.
 
А ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону.
 
„Синедрион“[15] је јеврејски суд, а „рака“ (погрдан) израз за „ти“; као када некога хоћемо презриво да отерамо, па по обичају кажемо „хеј ти, бежи одавде“. Господ нам ово говори с намером да нас научи да будемо пажљиви и у најмањим стварима, те да поштујемо једни друге. Неки говоре да је „рака“[16] сиријска реч која означава презреног човека, ништарију. Онај, дакле, који вређа свога брата називајући га ништаријом биће крив пред Сабором светих Апостола када седну да суде дванаест племена.
 
А ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. [17]
 
Многи говоре и мисле да је ова осуда тешка и сурова. Али, није тако. Јер како није достојан пакла онај који брата свога лишава разума и памети, то јест, онога чиме се ми разликујемо од животиња? Ко вређа и понижава, тај љубав разара, а са разарањем љубави нестају и све друге врлине, које једино на љубави опстају. Који вређа (брата свога), уништавајући љубав руши све врлине, зато је достојан пакла огњеног.
 
23-24. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.
 
Бог се одриче Своје властите части, само да бисмо ми живели у љубави. Зато каже: „Ако брат твој има нешто против тебе“, и не додаје ништа више. Дакле, имао он оправдано нешто против тебе или не, помири се с њим. Није рекао: „Ако ти имаш нешто против њега“, већ „ако он има нешто против тебе“, постарај се да га учиниш својим пријатељем. Заповеда ти да оставиш свој дар како би те обавезао да се измириш, јер ако хоћеш да принесеш дар, мораш се прво помирити с братом. Истовремено, Господ показује да је љубав истинска жртва.
 
25-26. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до последњега новчића (кодранта).
 
Неки мисле да је „супарник“ ђаво, а „пут“ живот.[18] Према томе, Господ нас опомиње: „Док си још у овоме животу раздужи се са ђаволом, како касније он не би могао да те као свог дужника оптужи због греха и не преда те на мучење, где ћеш одговарати и за најмању погрешку, јер један кодрант вреди две лепте.“ Ра-зуми, такође, да се ове речи односе и на супарнике у овоме свету, те да нас Господ упозорава да се не судимо с њима и не уда-љавамо од божанских дела. Па чак и да ти се учини неправда, не иди на суд, већ се измири „на путу“, како не би горе пострадао од моћи свога супарника.
 
27. Чули сте како је казано старима: Не чиии прељубу. [19]
 
Једно је прељуба, а друго блуд. Прељуба је грех са удатом женом, а блуд са неудатом.
 
28. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме.
 
То значи да је у своме срцу већ учинио зло онај који стоји и знатижељно посматра жену, распаљујући пожуду гледањем, па је опет гледа како би је још више желео. Али, шта ако своју жељу не спроведе у дело, јер му се није пружила прилика? Кривица се тиме не умањује, јер да је имао прилику, одмах би остварио своју злу намеру. Добро знај, да ако смо пожелели жену, а потом били спречени да учинимо грех, јасно је да нас је сачувала благодат. Али и жене, ако се уреде да би привукле друге, чак и ако у томе не успеју, криве су зато што су налиле отрова у чашу, иако га нико није попио.
 
29-30. Ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли да све тијело твоје буде бачено у пакао.
 
Када чујеш за „око“ или „руку“, немој ми-слити да се говори о деловима тела, јер у том случају не би рекао „десно око“ и „десна рука“. Господ овде говори о онима за које мислимо да су нам пријатељи, а наносе нам штету; на при-мер, неки младић има пријатеље блуднике и њихов лош утицај наноси му штету. Такве, дакле, „одсеци“ од себе, јер ћеш можда тако спасити и њих, ако се уразуме и познају свој грех. Не успеш ли да спасеш њих, спасићеш барем себе. Ако, међутим, наставиш да се дружиш с њима пропашћеш и ти и они.
 
31. Тако је казано: Ко отпусти жену своју, нека јој да књигу отпусну.
 
У Закону свом Мојсеј наређује[20]: ако ко мрзи жену своју, да се одвоји од ње, да се не би десило нешто горе, јер ко мрзи може у мржњи убити жену своју. Отпуштајући своју жену муж је био дужан да јој да отпусницу, која се (овде) зове „отпусна књига“, како се после развода она никада не би вратила њему, као и да не би настао раздор када муж стане да живис другом (женом).
 
32. А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се ожени отпу штеницом, прељубу чини. [21]
 
Господ не нарушава Мојсејев Закон, већ исправља, забрањујући мужу да без разлога мрзи своју жену. Ако је отпусти због ваљаног разлога, то јест, због прељубе, неће бити осуђен. Ако ли је пак отпусти не због прељубе, биће осуђен, јер је тиме наводи на прељубу. Но и онај који је узме к себи такође је прељубник, јер да је није узео, она би се можда вратила своме пређашњем мужу и покорила му се. Хришћанин мора да буде миротворац према другим људима, а поготово према својој жени.
 
33. Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео.
 
Другим речима, када дајеш заклетву говори истину.
 
34-35. А ја вам кажем: Не куните се никако; ни небом, јер је пријесто Божији; ни земљом, јер је подножје ногама Његовим; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара.
 
Пошто су Јевреји чули да је Бог рекао: „Небо је престо мој и земља подножје ногама Мојим“,[22] имали су обичај да се заклињу небом и земљом. Забрањујући им то, Господ не каже: „Не куните се тако, јер је небо прекрасно и величанствено, а земља корисна“, већ им уместо тога вели: „Не куните се њима, јер је небо престо Божји, а земља подножје ногама Његовим.“ Он их опомиње како не би пали у идолопоклонство и направили богове од ових стихија којим се куну, као што се то раније дешавало.
 
36. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну бијелом или црном учинити.
 
Сам Бог се куне Собом, зато што никоме није подређен. Али како ми, који немамо власт над собом, можемо да се кунемо својом главом? Она је власништво другога. Ако мислиш да теби припада, промени онда, ако можеш, једну длаку на њој!
 
37. Дакле, нека буде ријеч ваша: да, да; не, не.
 
Да не би говорио: „Како ће ми онда поверовати?“ Христос каже: „Вероваће ти ако увек будеш говорио истину и никада се не будеш клео.“ Јер, нико не изазива толико неповерење као онај који се олако куне.
 
А што је више од овога, од злога је.
 
Господ каже да све што је у заклетви внше од „да“ или „не“, долази од ђавола. Али, рећи ћеш: „Да ли је онда Закон Мојсејев, који наређује да се кунемо, био рђав?[23] “ Знај да у оно време није било зло заклети се, али после Христа јесте. Тако је и са обрезањем и уопште са свим јеврејским обичајима. Одојчету приличи да сиса на грудима мајке, док је то срамота за одраслог човека.
 
Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб.[24]
 
Закон је из снисхођења допуштао одмазду, како људи не би чинили зло једни другима због страха да им не буде узвраћено.
 
А ја вам кажем да се не противите злу, него, ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други.
 
Када каже „зло“, мисли на ђавола, који делује кроз људе. Зар не треба да се противимо ђаволу? Да, треба, али не тако што ћемо истом мером узвратити своме ближњем, већ трпљењем. Ватра се не гаси ватром него водом. Немој мислити да је овде реч само о ударцу у образ, већ о свакој врсти неправде.
 
40-41. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.
 
Ако те одвуче на суд и стане ти досађивати, уз оно што тражи, подај му и хаљину.
 
И ако те ко потјера једну миљу,[25] иди с њим двије.
 
„Али, шта то говорим“, каже Господ, „какву кошуљу и хаљину? И само тело своје подај ономе који те неправедно вуче на суд, те учини и више од онога што од тебе тражи.
 
42. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му.
 
Подај му, макар он био непријатељ, пријатељ или неверник, било да тражи новац или какву другу помоћ. „Позајмити“ овде мисли једноставно без камате, јер су и у Закону давали без камате. [26]
 
43-44. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега.[27] А Ја вам кажем: Љубите непријатеље своје.
 
Овде је Господ дошао до врхунца врлина, јер шта је веће од љубави према непријатељима? То није немогуће постићи. Мојсеј и Павле љубили су више од себе самих Јевреје који су беснили против њих, а и сви светитељи имали су љубави према својим непријатељима.
 
Благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.
 
Њих треба да сматрамо својим доброчинитељима, јер сваки који нас прогони и куша, олакшава нам казну која нас чека због наших грехова. Осим тога, Бог ће нам зато дати велику награду. Зато послушај шта каже:
 
Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд на праведне и неправедне:
 
Видиш ли колико ти благо доноси онај који те мрзи и злоставља, само ако хоћеш да претрпиш? Под „даждом“ и „сунцем“ разуми знање и учење, јер Бог све просветљује и учи.
 
Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?
 
Задрхтимо од страха, јер нисмо слични чак ни цариницима,[28] пошто мрзимо и оне који нас љубе.
 
47-48. И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески. [29]
 
Онај који једне љуби као пријатеље, а друге мрзи, није савршен. Савршенство је љубити све људе (једнако)
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По учењу Светих Отаца, тело није само привремено обиталшпте душе, нити тамница у којој је душа након пада заробљена и које се треба ослободити, већ је и оно позвано на преображење, обожење и вечни живот. Без Васкрсења тела, душе не би могле да осете пуноћу блаженства будућег века. У Светом Писму се јасно види да су телесне болести последица духовне раслабљености и греха. Господ, као истински лекар, не лечи само болест тела већ исцељује и главни узрок телесне болести, огреховљеност душе
  2. Блажени Августин каже да је Господ сада сам отворио уста, док је у Старом Завету обичавао да отвара уста пророка (О беседи на Гори, Migne, P.L. t. 34)
  3. Пс.1:1
  4. Блажени су, дакле они који су „богобојажљиви и смирени духом.“
  5. Свети Оци нас уче да су страсти наше природне, богомдане енергије, које су деформисане грехом. Циљ нашег духовног живота није, дакле, постизање стања неосетљивости, већ бестрашћа, које не подразумева одсуство страсти, већ преусмеравање наших природних енергија према богомданом циљу и стиацњу врлина (Евагрије Понтијски сматра да је бестрашће неодвојиво од љубави, док Дијадох Фотички говори о „огњу бестрашћа“). Према томе, добро је богатити се, али не материјалним благом, већ Богом. Добро је гневити се, али на на ближњега свога, већ на грех и греховне помисли. Добро је волети славу, али не пролазну и сујетну славу овога света, већ небеску славу која се стиче смирењем и служењем другима.
  6. Преп. Јустин Ћелијски у свом тумачењу Еванђеља од Матеја пише: „Целомудрије је врлина која не допушта да се у души човековој задржи и настани рђава мисао, рђаво осећање, рђава жеља. Од свега тога душа треба да је здрава, цела, чиста. Стога је најбоље превести са здравоумље, целоумље. Златоуст ову врлину назива – свеопшта врлина“, (Ibid, стр. 145).
  7. У Светом Писму појам „срца“ има много шире значење него што то има у данашње време. Срце је духовно средиште човековог бића. Оно није само орган емоција, већ и гносеолошки орган. У Библији можемо видети да срце може да „мисли“, „разуме“, „замишља“, „памти“. Срце може да „одлучује“. Светоотачка, традиција срце сматра и главним органом богопознања. Отуда се у Еванђељу и каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, пошто познање Бога у библијској традицији није ствар интелектуалне спознаје рационалног ума, већ „виђење“ Бога чистим срцем, Онаквог какав јесте и сједињење са Њим.
  8. Уп. 2.Кор. 5:18
  9. У Светом Писму иамо неколико случајева самоубистава: Саула, цара израиљског (уп. 1.Цар. 31:4-5; 1 Дн. 10:4-5); Ахитофела (уп. 2. Цар 17:23); цара Зимрија (уп. 3.Цар. 16:18) и Јуде (уп. Мт. 27:5; Д.Ап. 1:18).
  10. 1. Пет. 2:22
  11. Грчко слово „јота“ (јевр. jodh). То је најмање слово јеврејског алфабета и символ је нечег малог и незнатног. У грчком систему бројева, јота праћена акцентом – означава број 10 који је символ десет Божијих заповести.
  12. Јов. 1:1
  13. Уп. 1.Мојс. 9:5-6; 2.Мојс. 20:13; 5.Мојс. 5:17
  14. Д.ап. 13:6-12; 23: 2-3
  15. Синедрион, скупштина (јев. Санхедрин); састојао се од 71 члана и чинили су га књижевници, старешине, истакнути чланови свештеничких породица и првосвештеник који је био председавајући. Синедрион је имао улогу суда пошто су Римљани Јеврејима оставили судску аутономију и могао је да донесе све пресуде, укључујући и смртну казну, иако је за њено извршење била потребна сагласиост римског прокуратора. Синедрионом се није називао само Санхедрин већ и сваки локални савет који је имао улогу месног суда.
  16. Јев. reyk. Реч је о увреди која је била уобичајена у то време.
  17. У Новом Завету се пакао најчешће назива речју „геена“.То је реч јеврејског порекла, која означава долину (сина) Хиномова (јев. ge-henna, Ge-Hinnom). Ова долина се налази јужно од Јерусалима где је бацано ђубре и спаљиване мргве животиње. Отуда је ова долина постала символ вечне казне.
  18. Бл. Августин сматра да реч „супарник“ означава „Божју заповест“, која се противи онима који желе да греше. Дакле, треба се помирити са Божјом заповешћу док је време, да не бисмо били предани на вечно мучење. Преподобни Доротеј Гаски у својим поукама (3, 3) супарником назива савест јер се стално супротставља нашој злој вољи. Ипак, већина древних тумача сматра да је супарник – ђаво, како се и каже у 1.Пет. 5,8.
  19. Уп. 2.Мојс. 20:14; 4.Мојс. 20:10; 5.Мојс. 5:18
  20. Упореди 5 Мој. 24, 1-4. По јеврејским законима једино је муж могао отпустити жену, док жена није имала право да самовољно остави свога мужа. Приликом развода жена би добијала тзв. отпусну књигу. Овај закон је омогућавао жени да се преуда, и правно је штитио од њеног бившег мужа, ако би он пожелео да је поново узме к себи
  21. У Христово време међу књижевницима постојали су различити ставови о овом питању. Раби Шамај је тврдио да је прељуба једини разлог за развод, док је раби Хилел био либералнији и сматрао је да речи из 5 Мој. 24:1 могу односити на више разлога. Између осталог, тврдио је да се жена може отпустити ако лоше кува.
  22. Ис. 66:1
  23. 5.Мојс. 6:13; 10:20
  24. 2.Мојс. 21:22-27; 3.Мојс. 24:19-20; 5.Мојс. 19:19
  25. Једна римска миља износила је око 1.5 километара
  26. Уп. 2.Мојс. 22:25; 3.Мојс. 25:36-37; 5.Мојс. 23:19-20
  27. 3.Мојс. 19:18; 5.Мојс. 23:6
  28. Царинике су у оно време презирали не само Јевреји већ и други народи, зато што су често били похлепни, сурови и непоштени у вршењу свога посла.
  29. Код Луке (6: 33-36) налазимо на допунске поуке које су у вези са овим поменутим.
Calendar
«  September 2018  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30

Site friends
  • Create your own site


  • Copyright MyCorp © 2018
    Free website builderuCoz